Poruke i pouke srpskog oktobra (10)
Gospođa Silvia Nadjivan, saradnik Politikološkog instituta u Beču, od aprila do avgusta 2003. godine boravila je u Beogradu i prikupljala građu za svoju disertaciju “Dobro planirana spontanost. Pad Miloševićevog režima kao inscenirana masovna demonstracija 2000. u Srbiji”. Tom prilikom ona je uradila kvalitativne, polustandardizovane intervjue sa tridesetak ličnosti iz političkog, naučnog, medijskog i kulturnog života Srbije. Glavna pitanja su se odnosila na uzroke koji su doveli do 5. oktobra 2000, na ulogu masovnih protesta i glavnih aktera u tim zbivanjima, na karakter i domašaj promena. Njen istraživački cilj bio je da iz perspektive različitih aktera prikaže smisao istorijskih zbivanja, a na osnovu autentičnog svedočenja – tzv. govorne istorije. Kao što se istorija menja, tako se menja i percepcija pisane istorije. U tom smislu ova zbirka razgovora je svojevrsni istorijski dokument, koji se u različitim vremenima različito percipira.
Svi prilozi koje objavljujemo u ovom i narednim brojevima u rubrici Intervju su u izvornom obliku u kome su bili izgovoreni. Nikakve sadržinske i stilske izmene nisu činjene, kako bi razgovori sačuvali dokumentarnu vrednost, autentičnost i spontanost komunikacije.
Pobuna građana
Čedomir Čupić,
Fakultet političkih nauka, Beograd
POBUNA GRAĐANA
● Zašto ste podržavali studentski protest 1996/1997. godine?
Mislio sam da treba da budem uz svoje studente. U novembru 1996. pozvali su me najbolji studenti, oni koji su imali najbolje ocene kod mene, i tražili su da se na Platou obratim studentima. Bilo je to 29. novembra 1996. godine u prisustvu, prema pisanju štampe, 25. 000 studenata. Obratio sam se studentima i podržao njihove zahteve, koji su bili umereni i minimalistički. Smatrao sam da će studenti, ako budu uporni, istrajni i odgovorni, te zahteve ostvariti. To je bila suština mog obraćanja. Rekao sam da je dobro što su preuzeli odgovornost za svoju zemlju. Najbolje je kada pobuna ide od mladih koji će sutra živeti u toj zemlji u svojim najboljim godinama, pripremiti starost i ostaviti kapital budućim generacijama.
(Nastavak…)
Ne pričajte gluposti posle 5. oktobra
Nenad Cekić,
Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
NE PRIČAJTE GLUPOSTI POSLE 5. OKTOBRA
● Vi ste osnovali “Radio Indeks” za vreme studentskog protesta ’92. godine?
Jeste. To je malo duža priča. Ja ću vam ispričati kraći istorijat. Kada sam se vratio iz vojske 1984. godine, izabran sam za glavnog i odgovornog urednika studentskog radio programa pod nazivom “Indeks 202”. To je bilo sat vremena na “Beogradu 202”, državnoj radio stanici. Ali imali smo neku autonomiju u okviru tog programa, sat vremena dnevno. To je bila najslušanija emisija u bivšoj Jugoslaviji. Bila je malo drugačija – imali smo “Indeksovo radio pozorište”. To je bila baza odakle smo krenuli. “Indeks 202” – to je bila redakcija od dvadesetak ljudi, ali se stalno menjala, jer je bila studentska redakcija. Ljudi su dolazili i odlazili. Od samog početka, otkako sam postao glavni urednik “Indeksa 202”, moja ideja je bila da pokušamo da popravimo celodnevni program i dobijemo radio stanicu. Ja sam na tome radio, preko raznoraznih kanala, od 1985. godine. Prva radio stanica koju smo mi napravili bila je B92. (Nastavak…)
Otporaši su dobili krila i poleteli
Dragan Džonić
bivši aktivista OTPOR-a, Zaječar
OTPORAŠI SU DOBILI KRILA I POLETELI
● U čemu se OTPOR u Zaječaru razlikovao od OTPOR-a u Beogradu?
Zaječar je mali grad – 53.000 ljudi. Svi se uglavnom poznaju, zna se svačija životna priča, i tako da u principu nije moglo ništa da se sakrije. Kada smo osnovali OTPOR u Zaječaru, moj drug Vlada Stanković i ja, već prvo veče morali smo da idemo do Niša, u centralu OTPORA južne Srbije, da bi uzeli materijal: plakate, letke, pristupnice, bedževe… Po povratku, pošto nismo ni imali kancelariju, a nismo ni bili prijavljeni i registrovani kao organizacija, održali smo sastanak pored kancelarije Demokratske stranke u Zaječaru. Dogovorili smo da krenemo da lepimo plakate svakog drugog-trećeg dana, da ne bi imali problema sa lokalnim vlastima i policijom. Iste večeri, posle sastanka, kada smo se okupili nas desetak, prvih aktivista OTPORA, počeli smo da lepimo plakate. Međutim, već posle 40- 45 minuta zaustavila nas je patrola policije i rekli su nam da se odmah raziđemo. Naravno da nismo hteli – skonili smo se, pa smo opet krenuli dok nas nisu priveli i počeli da zapisuju naše podatke. Tada je došao komandir SUP-a i rekao da neće biti problema, pustiće nas da odemo i neće nam uzimati podatke, samo da to više ne radimo. Tada smo pušteni, znači držali su nas pola sata i pustili nas da odemo. Nastavili smo sa lepljenjem prema našeg dogovoru i primetili smo da su uvek tačno znali kuda smo se mi kretali, gde ćemo i šta ćemo da radimo… (Nastavak…)