Sećanje na Nikolu Miloševića
(mala skica za portret velikog mislioca)
Čuveni Hemingvejev roman “Za kim zvona zvone” počinje poznatim stihovim Džona Dona: “Ni jedan čovek nije ostrvo, sam za sebe celina, svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje… i zato ne pitaj nikad za kim zvona zvone, ona zvone za Tobom”. Na ove stihove podsetila nas je, nažalost, i smrt istaknutog srpskog akademika Nikole Miloševića (1929-2007), profesora Univerziteta, filozofa, sociologa, antropologa, psihologa, parapsihologa (održao je, što je malo poznato, na ovu temu dva predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu), esejiste, polemičara, književnika i političara, a nadasve velikog i dobrog čoveka. Zvona koja su označila njegovu smrt zvonila su i za sve nas. Za one koji su ga voleli, sarađivali i družili se sa njim, ova zvona bila su znak da je sa njim umro i jedan deo njih samih. Za one druge, to je bilo zvono opomene koje je odzvanjalo iz njegovog velikog i višeznačnog dela (objavio je preko 20 knjiga i 3 romana), opomene na najviše ljudske vrednosti: poštenje, skromnost, saosećajnost, blagonaklonost, toleranciju, patriotizam, težnju ka istini, privrežnost demokratiji i nemirenje sa nepravdama silnika. Zalagao se za ove vrednosti čitavog svog života, nesebično, dosledno i često na sopstvenu štetu. (Nastavak…)
