20. maj 1998. Na VIII sednici Nastavno-naučnog veća Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu prvi put je razmatran Predlog zakona o univerzitetu. Tekst Predloga je rađen u tajnosti i pojavio se početkom maja sa ciljem da po hitnom postupku bude usvojen u Narodnoj skupštini Srbije do kraja maja 1998. Većina članova Nastavno-naučnog veća je kritikovala ovakav način pripreme Predloga zakona o univerzitetu, proceduru donošenja i ukazala da se odredbama Predloga grubo narušava autonomija univerziteta i poništava njegovo biće. Bilo je i izdvojenih mišljenja (prof. dr Oliver Antić) o vrlinama ponuđenog Predloga zakona o univerzitetu koji je (po njemu) u suštini preuzeo rešenja Zakona o univerzitetu Francuske i nekih drugih zapadnoevropskih zemalja.

26. maj 1998. Usvojen Zakon o univerzitetu u Narodnoj skupštini Srbije.

29. maj 1998. IX sednica Nastavno-naučnog veća Pravnog fakulteta u

Beogradu. Veće je izreklo svoj sud o usvojenom Zakonu o univerzitetu i donelo Zaključke u 6 tačaka, koje su potom potpisala 52 nastavnika i saradnika.

3. jun 1998. Stupio na snagu novi Zakon o univerzitetu.

4. jun 1998. Nakon IX sednice od 29. maja tri puta je zakazivana i odlagana, zbog nedostatka kvoruma, X sednica Nastavno-naučnog veća. Sednica je najzad održana, iako na njoj po četvrti put nije bilo kvoruma. Na sednici je na predlog prof. dr Danila Baste, nakon izlaganja prof. dr Jovice Trkulje, asistenta mr Vojislava Stanimirovića i prof. dr Koste Čavoškog, 16 nastavnika potpisalo izjavu da neće zaključiti ugovor o radu predviđen članom 165. Zakona o univerzitetu. Izjavu su potpisali: prof. dr Danilo Basta, prof. dr Gašo Knežević, prof. dr Vesna Rakić-Vodinelić, doc. dr Mirjana Stefanovski, prof. dr Miroljub Labus, prof. dr Kosta Čavoški, prof. dr Jovica Trkulja, doc. dr Dragor Hiber, prof. dr Mirjana Todorović, prof. dr Dragoljub Popović, prof. dr Vladimir Vodinelić, prof. dr Radmila Vasić, prof. dr Dragica Vujadinović-Milinković, doc. dr Slobodanka Nedović, doc. dr Aleksandra Jovanović, prof. dr Vojin Dimitrijević.

19. jun 1998. Pismo ministra prosvete kojim se zahteva od fakulteta da već započete konkurse za izbor i reizbor nastavnika i saradnika okončaju po novom Zakonu o univerzitetu.

22. jun 1998. Sednica Izbornog veća Pravnog fakulteta u Beogradu. U skladu sa odlukom ministra prosvete, dekan Dejan Popović je skinuo sa dnevnog reda donošenje odluke o izboru nastavnika i saradnika, obrazlažući to činjenicom da se ti izbori moraju okončati po novom Zakonu o univerzitetu. Po tom zakonu Izborno veće ne postoji, a funkcija izbora nastavnika i saradnika preneta je na dekana.

29. jun 1998. Novine objavljuju da je dekretom ministra prosvete prof. dr Oliver Antić postavljen za dekana Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

3. jul 1998. Pismo 30 nastavnika i saradnika postavljenom dekanu Oliveru Antiću kojim se od njega zahteva da u skladu sa zaključcima IX sednice Nastavno-naučnog veća od 29. maja 1998. proveri da li ima većinsku podršku nastavnika i saradnika, koja bi se iskazala tajnim glasanjem.

3. jul 1998. Osnovan Centar za unapređivanje pravnih studija (CUPS) kao udruženje građana – pravnika, ekonomista, sociologa i stručnjaka iz drugih društvenih nauka sa ciljem da svojim programima i projektima i ukupnim javnim delovanjem doprinese promovisanju i praktičnoj realizaciji ideja vladavine prava, moderne tržišne privrede, otvorenog i demokratskog društva. Osnivači su: dr Danilo Basta, doc. dr Mirjana Stefanovski, prof. dr Vesna Rakić-Vodinelić, prof. dr Miroljub Labus, prof. dr Gašo Knežević, prof. dr Kosta Čavoški, prof. dr Jovica Trkulja, doc. dr Dragor Hiber, prof. dr Mirjana Todorović, prof. dr Dragoljub Popović, prof. dr Vladimir Vodinelić, prof. dr Radmila Vasić, prof. dr Dragica Vujadinović-Milinković, doc. dr Slobodanka Nedović, doc. dr Aleksandra Jovanović, prof. dr Vojin Dimitrijević, Olga Popović-Obradović, Milica Delević Đilas i Goran Svilanović.

3. avgust 1998. Pismo 7 nastavnika potpisnicima referata prof. dr Slobodanu Peroviću i prof. dr Miodragu Orliću kojim je dr Vladimir Vodinelić, vanredni profesor, predložen u zvanje redovnog profesora, sa molbom da utiču na novog dekana (koji je, takođe, bio potpisnik referata) da odustane od namere da ne izabere prof. Vodinelića u zvanje redovnog profesora. Ova pisma su ostala bez odgovora.

24. avgust 1998. Pismo četrnaest nastavnika dekanu Oliveru Antiću kojim zahtevaju da u skladu sa Zakonom o univerzitetu okonča započete postupke izbora u više zvanje ili reizbora za nekoliko nastavnika i saradnika Fakulteta. Oni su, između ostalog, istakli “da ćemo neizbor profesora Vodinelića smatrati teškom povredom prava, morala i univerzitetskih običaja, istovremeno i napadom na dignitet svakog univerzitetskog nastavnika, pa ćemo, ako izbor ne izvršite u najkraćem roku, do početka septembra ove godine, obustaviti sve aktivnosti na Fakultetu”. Pismo su potpisali: prof. dr Danilo Basta, prof. dr Kosta Čavoški, prof. dr Dragor Hiber, prof. dr Aleksandra Jovanović, prof. dr Gašo Knežević, prof. dr Miroljub Labus, prof. dr Dragica Milinković-Vujadinović, prof. dr Dragoljub Popović, prof. dr Slobodanka Nedović, prof. dr Vesna Rakić-Vodinelić, prof. dr Mirjana Stefanovski, prof. dr Mirjana Todorović, prof. dr Jovica Trkulja, prof. dr Radmila Vasić.

(Tekst je napisan septembra 1999. Pripremni odbor stručne rasprave “Univerzitet između pada i nade” prihvatio je tekst za jedan od uvodnih referata. Rasprava je održana 14. juna 2000. godine u Beogradu, u organizaciji Centra za unapređivanje pravnih studija u Beogradu i Alternativne akademske obrazovne mreže. Referati i diskusija sa ove rasprave nisu objavljeni.)

Uvod

Pobedonosni pohod aktuelne vlasti u Srbiji protiv univerziteta tokom poslednje decenije kulminirao je donošenjem Zakona o univerzitetu 26. maja 1998. godine.¹ Postajući moćno sredstvo u rukama volje za moć, taj zakon je omogućio ovdašnjoj vlasti da ukine univerzitetu razne aspekte i uslove autonomije, samouprave, slobode naučnog, istraživačkog i nastavnog rada. Univerzitet je dospeo pod tutorstvo vlasti. Njegovi nastavnici pretvoreni su u činovnike države a dekani i rektori u vazale političkih pomoćnika.

Zakon o univerzitetu grubo narušava i ukida statusnu i personalnu autonomiju univerziteta, ustavom garantovanu slobodu naučnog i umetničkog stvaralaštva i prava zaposlenih na autonomno odlučivanje o izboru članova radnog kolektiva fakulteta, dekana fakulteta i rektora univerziteta. Osim toga, ovaj zakon u odnosu na radnopravni status zaposlenih profesora ima povratno dejstvo, što je u suprotnosti sa Ustavom. Najzad, on je u suprotnosti i sa opšteprihvaćenim standardima međunarodnog prava u oblasti akademskih prava i sloboda.

Velike kontroverze oko Zakona o univerzitetu, od načina njegovog donošenja pa sve do raznih posledica u vidu unutaruniverzitetskih sukoba, otkaza, otpuštanja, suspenzija itd. – jasno su ukazali na dubinu i sveobuhvatnost krize univerziteta i na autoritarnu vlast kao ključnu determinantu te krize. Univerzitet u Srbiji je kao nikada u svojoj istoriji podvrgnut državnoj samovolji, lišen svojstva pravne ličnosti. Umesto autonomije i slobode rada i stvaralaštva, uvedeni su mehanizmi direktnog uticaja državne vlasti na naučni, istraživački i nastavni rad na univerzitetu.

Bez obzira na sve kontroverze i konfuzije, univerzitet je postao izoštreno sočivo u kojem se sabiraju brojna protivrečja i pitanja od dalekosežnog značaja za ishod procesa modernizacije i demokratizacije u Srbiji. Stoga ću u ovom radu, kao prilog raspravi o odnosu politike i prava, nastojati da Zakon o univerzitetu prikažem kao: 1) novi beočug u dugom lancu antiintelektualizma u Srbiji; 2) sredstvo u rukama volje za moć kojim se vrši podvlašćivanje i pravna destrukcija univerziteta; i 3) oblik samoporobljavanja i autokompromitacije univerziteta.

Usud antiintelektualizma

Zakon o univerzitetu iz 1998 je beočug u lancu sličnih, kako prošlih, tako i budućih ratničkih pohoda na stožere institucije kulture u Srbiji, novo svedočanstvo o usudu antiintelektualizma na ovim prostorima. Tu se suočavamo sa velikom hipotekom naše tradicije koju će intelektualci još dugo nositi kao krst. Reč je o intelektualnom ostrakizmu, nepoverenju i najgorem odnosu Srba prema svojim najumnijim ljudima. Nisu li Vuk, Slobodan Jovanović, Crnjanski i mnogi drugi veći deo svog života proveli u tuđini, jer se pokazalo da je lakše sticati priznanja i slavu u svetu, nego u svojoj zemlji? Nije li ta sudbina ostala od Vuka Karadžića do Mihaila Đurića i desetine hiljada stručnjaka koji odbačeni napuštaju Srbiju i afirmaciju doživljavaju u belom svetu? Otuda, ne zvuče li veoma aktuelno Vukove reči napisane još 1832. godine: „Budući da je Miloje Đak, koji je početkom 1825. s naijom smederevskom bio ustao na Miloša, znao pomalo čitati i pisati, za to se onda u dvoru Miloševu govorilo (a može biti i sad da se misli) da škole ne trebaju nikako, jer učeni ljudi bune dižu protiv svog praviteljstva. Milosav Lapovac, pak, predlagao je javno u to vreme da se pobiju svi koji znadu čitati i pisati.”² Nakon Drugog svetskog rata na ovaj ostrakizam „nakalemio” se boljševički antiintelektualizam s partijom kao kolektivnim intelektualcem i strahom, odboj­nošću, čak i mržnjom prema autonomnim intelektualcima. Štaviše, jugoslovenski vlastodršci su Staljinovu taktiku prema intelektualcima („Omasovi ih da bi ih ponizio”) doveli do apsurda, tako da je aforističar Vib 70-tih godina lucidno primetio: „Uskoro će u ovoj zemlji biti više doktora nauka, nego pismenih ljudi”.

Tako je formirana armija politikantske, lakejske inteligencije. Najzad, u poslednjoj deceniji desilo nam se najgore: izdaja i autokompromitacija intelektualaca koji su svojim političkim angažovanjem snabdeli političke strasti i nacionalne sukobe moralnim i intelektualnim autoritetom.

Na talasu ovog antiintelektualizma otisnulo se u svet u protekloj deceniji stotine hiljada mladih i obrazovanih ljudi, među njima niz vrhunskih stručnjaka i umetnika koji afirmaciju doživljavaju daleko od svoje zemlje. Za njima je ostala praznina koju najčešće popunjavaju mediokriteti i duhovni Pigmeji. Mnogi su skloni da razloge nacionalne golgote i političkog sunovrata Srba u protekloj deceniji vide upravo u ovom egzodusu i ostrakizmu najumnijih i najvitalnijih snaga srpskog naroda. Stoga je krajnje vreme da se Srbi zamisle nad svojim antiintelektualizmom. Jer, ako je temelj srednjovekovnog društva bila zemlja, novovekovnog kapital-vrednost, izvesno je da će temelj društva XXI veka biti znanje. Sa ovakvim odnosom prema vlastitoj pameti, antiintelektualizmom – srpski narod u tom veku ne očekuje ništa dobro.

Podvlašćivanje univerziteta

Pojavne manifestacije antiintelektualizma u savremenoj Srbiji su različite: od enormnog devalviranja intelektualnog rada i usluga do povremenih udara centara političke moći po autonomnoj inteligenciji i hramovima kulture. Novi Zakon o univerzitetu je samo kruna tog antiintelektualizma. Zapravo, to je zakon protiv univerziteta jer je usmeren na zatiranje same ideje univerziteta i poništavanje njegovog bića. U dosadašnjoj istoriji srpskog zakonodavstva o univerzitetu, počev od osnivanja Beogradskog univerziteta 1905. godine nije donet zakon o univerzitetu sa toliko nedopustivih proceduralnih i sadržinskih mana, sa toliko restriktivnih i represivnih odredbi.³

Zakon je pripreman u tajnosti bez znanja i saradnje relevantnih naučno-istraživačkih i obrazovnih ustanova Srbije, ignorisanjem i nipodaštavanjem kako srpske univerzitetske tradicije, tako i međunarodno prihvaćenih standarda o akademskoj autonomiji. Najuglednije i najviše naučne ustanove u Srbiji (SANU, Beogradski univerzitet i sl.) nisu bili u prilici da se izjasne o tekstu ovog Zakona. Štaviše, njihov predlog da se ovaj Zakon dok je bio u tekstu Predloga povuče iz procedure, nije prihvaćen. Nacrt Zakona je dospeo u javnost početkom maja 1998. godine. Javna rasprava o njemu trajala je svega dvadesetak dana. Zakon je donela Narodna skupština Srbije 26. maja 1998. godine. Tom prilikom usvojeni su amandmani koji se odnose na liberalizaciju režima studija. Time je otpao važan legitimacijski osnov za donošenje ovog Zakona, tj. „poboljšanje efikasnosti studija”, jer je Vlada odustala od predloga kojim se pooštrava režim studija⁴ Na drugoj strani, prihvaćen je amandman kojim se uvodi pravilo da su zaposleni na univerzitetu u obavezi da potpišu ugovor o radu (čl. 165), kao i druge odredbe kojima se podstiče podanička poslušnost politička servilnost a sputava sloboda duha i stvaralaštva.

Uprkos ozbiljnim primedbama i kritici od strane najuglednijih institucija i pojedinaca u zemlji, uprkos neodrživom legitimacijskom osnovu i zanatskoj nesolidnosti, uprkos manjkavostima formalno pravne i procesne prirode — Zakon o univerzitetu je stupio na snagu 4. juna 1998. godine kao još jedan u nizu nametnutih akata neumne vlasti. On autonomiju univerziteta zamenjuje „prinudnom upravom”, slobodu — pokornošću i podaništvom, stvaralaštvo — političkom skučenošću.⁵

Autonomija univerziteta je civilizacijski, staleški, profesionalni, pravni i politički princip koji je opšteprihvaćen u novovekovnom društvu kao jedan od temelja moderne civilizacije. „Univerziteti su autonomne institucije koje stvaraju, procenjuju i zaveštavaju kulturu i duhovnost jednog naroda. Za to je neophodna moralna i intelektualna nezavisnost od političkih autoriteta i ekonomske moći.”⁶ Rezolucija UNESCO-a je još preciznija: „Autonomija je institucionalni oblik akademske slobode i nužan preduslov garantovanja odgovarajućeg obavljanja funkcija poverenih visokoškolskom nastavnom osoblju i institucijama. Države članice imaju obavezu da zaštite visokoškolske institucije od pretnji njihovoj autonomiji bez obzira odakle one dolazile.”

Tvorci i apologete novog Zakona o univerzitetu nisu spremni da otvoreno pogaze ove opšteprihvaćene standarde o autonomiji i slobodi univerziteta. Stoga se oni upinju da dokažu da je ovaj Zakon: 1) izmenio samo režim upravljanja univerzitetom, ali da se njime ne narušava autonomija visokog školstva, niti se zadire u slobodu naučnog rada i režima studija; 2) omogućava etatizaciju univerziteta tako što su uvedene određene ingerencije, ali i odgovornosti države u odnosu na univerzitet; i 3) stvara uslove za depolitizaciju univerziteta, tj. za proterivanje stranaka i politike sa univerziteta.⁷

Ovi argumenti su izraz svojevrsnog cinizma i hipokrizije. Učešće nastavnika i saradnika u upravljanju univerzitetom i fakultetima nije samo ograničeno, već je sasvim ukinuto. Umesto tzv. etatizacije i depolitizacije univerziteta, dobili smo njegovo podvođenje pod trenutnu vlast. To je izričito predviđeno čl. 123. ovog Zakona po kojem rektora i dekana imenuje i razrešava osnivač tj. Vlada. Ako, pak, rektore i dekane postavlja Vlada, bez ikakvog učešća zaposlenih, prvenstveno prema političkim kriterijumima, ili prema kriterijumima potpune lojalnosti aktuelnoj vlasti, a da dekani „uzimaju pod svoje” nastavnike i saradnike — jasno je da se moderni princip autonomije i slobode univerziteta, zamenjuje predmodernim principima vazala i sizerena. Naime, po ovom Zakonu nastavnici i saradnici su vazali dekana, dekani i rektori su vazali Vlade odn. vladajuće partije, koja se u krajnjoj liniji javlja kao pravi gospodar univerziteta. Međutim, ukoliko se sadašnja vlast promeni, sasvim je izvesno da će nova vlast smeniti dekane i rektore koje je imenovala prethodna vlast i postaviti nove koji će njoj više odgovarati. Time su široko otvorena vrata politici, političkom samovlašću i kombinatorici na univerzitetu.⁸

1. Zakon o univerzitetu, „Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 20/1998.
2. Vuk Stefanović Karadžić, „Komentar k pismu mome, pisanom Milošu Obrenoviću, 12. aprila 1832. godine, Dela, istorijski spisi, (Priredio Radovan Samardžić), Prosveta, Beograd, 1968., str. 243-244.
3. Up. Dejan Popović, „Povodom Predloga Zakona o univerzitetu”, Nova srpska politička misao, posebno izdanje Univerzitet u Srbiji, Beograd, br. 1/1999, str. 57-61. Sreten Vujović, „Nametnut nam je najreakcionarniji zakon u istoriji srpskog univerziteta”, Danas, 9. 11. 1998.
4. Up. Vesna Rakić-Vodinelić, „Pravni zna~aj i mogu}e posledice primene novog Zakona o univerzitetu”, Nova srpska politička misao, op. cit., str. 187-202.
5. Up. Zoran Ivošević, „Turbo-folk u visokom školstvu”, Naša Nedeljna borba, 27-28.06.1998., str. XV, Ilija Vujačić, „Tako su nestali dostojanstvo i autonomija…”, Naša borba, 19.05.1998. g.
6. Magna Charta evropskih univerziteta, Bolonja, 18.09.1988.
7. Up. Ratko Marković, Milovan Bojić i Vojislav Šešelj, „Kome je do politike neka osniva stranku”, Velika Srbija, specijalno izdanje, Beograd, juna 1988. Drago{ Kalajić, „Zakon o univerzitetu otvara put istinskoj eliti”, Nedeljni Glas, 18.11.1998.
8. Up. Danilo Basta, „Slobodan univerzitet u demokratskoj Srbiji”, Književne novine, Beograd, deccembar 1998., str. 1. Dušan Batković, „Sunovrat srpske elite”. Nova srpska politička misao, op. cit., str. 139-144.

Dejvid Mekenzi: Milovan Milovanović, srpski diplomata i književnik,
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i AIZ “Dosije”, Beograd, 2007.

Čast mi je i zadovoljstvo da ponovo govorim o gospodinu Dejvidu Mekenziju i njegovoj najnovijoj knjizi o velikom srpskom državniku i političaru Milovanu Milovanoviću.¹  Naime, u ovom istom zdanju imao sam prilike da govorim i o njegove dve ranije knjige, u kojima se bavio srpskim državnicima i političarima Jovanom Ristićem i Jovanom Marinovićem. Gospodin Mekenzi je odavno poznat i priznat u našoj istorijskoj nauci. Njegovi najglavniji radovi iz novije srpske istorije su svi objavljeni na našem jeziku i predstavljaju temeljna dela u kojima se obrađuje istorija srpskog naroda. Knjigama o Iliji Garašaninu, Dragutinu Dimitrijeviću-Apisu, Jovanu Ristiću, Jovanu Marinoviću i Milovanu Milovanoviću on će, može se slobodno reći, ostaviti trajan trag u našoj istorijskoj nauci i našoj kulturi.

Studije o srpskim političarima i znamenitim ličnostima koncipovane su kao monografije, i sintetičke su po svom karakteru. Gospodin Mekenzi se služi arhivskom građom – čak je i sam radio u našim arhivama na njenom prikupljanju. Međutim, kao istoričar on je ipak prevashodno sintetičar. Usmeren je ka tome da celovito sagleda ličnosti o kojima piše. Da u celini odredi njihovo mesto i njihov doprinos novijoj srpskoj istoriji. No da s tim u vezi odmah kažem i to da, ako je neko od ovih ličnosti svojim radom i delom doprineo razvitku političke i teorijske misli svog doba, i taj deo njegove delatnosti gospodin Mekenzi je ugradio u svoju sintezu kao njen integralni deo. To je karakteristično naročito za njegovu poslednju studiju o Milovanu Milovanoviću. Jer Milovanović je, učestvujući na međunarodnim skupovima u Hagu i drugim, značajno doprineo izgradnji nekih međunarodnih pravnih institucija. O tome je u nas pisano, i gospodin Mekenzi je sve to marljivo zabeležio u svojoj knjizi. No Milovanović je objavljivao i druge vredne radove iz oblasti međunarodnog i ustavnog prava, koje je većinom napisao kao profesor Pravnog fakulteta beogradske Velike škole (kasnije Beogradski univerzitet). I tu je njegovu delatnost gospodin Mekenzi takođe sagledao u okviru Milovanovićeve ukupne političke, naučne i javne delatnosti.

Međutim, meni se čini, i želim da na to ovom prilikom i posebno ukažem, da se u izboru političkih ličnosti koje je odabrao za predmet svojih monografskih studija (s izuzetkom Dragutina Dimitrijevića-Apisa, koji, strogo uzev, nije bio političar, bar ne u onom klasičnom smislu) gospodin Mekenzi u mnogome rukovodio time da to budu oni srpski političari i državnici koji su u svoju političku i državničku aktivnost unosili moderan, zapadnjački duh i stil. A naročito u izboru svojih političkih ciljeva, pravca i načina svoje političke delatnosti. Svako od njih je na srpskoj političkoj sceni delovao, u krajnjoj liniji, u skladu s modernim evropskim shvatanjima svog doba. Svako je od njih doprinosio – doduše svako na svoj način i zavisno od svog obrazovnog nivoa, škola koje je pohađao ili završio, kao i od onog što je poneo sa sobom iz sredine iz koje je potekao – da Srbija u političkom pogledu bude bliža Evropi, a dalja od Orijenta, od one politike koja je često bila karakteristična za novonastale balkanske države, kao i od shvatanja i ponašanja tipičnog za balkanske državnike i političare. No da s ovom konstatacijom u vezi uzgredno napomenem da doprinos svakog od njih nije zbog toga bio, a nije ni mogao da bude, u nekom oštrijem kontrastu prema doprinosima ostalih srpskih političara. U svom izboru, gospodin Mekenzi je od ustavobraniteljskih političara odabrao da piše o Iliji Garašaninu, od političara iz doba kralja Milana Obrenovića o Jovanu Ristiću i Jovanu Marinoviću, a od političara iz doba kraljeva Aleksandra Obrenovića i Petra I Karađorđevića o Milovanu Milovanoviću. Jer ma šta ko od nas o tome mislio, sigurno je da je svako od njih u srpsku politiku unosio evropski duh, evropska shvatanja i evropski stil više od drugih srpskih političara i državnika koji su u tom razdoblju delovali na našoj političkoj sceni. Iz ovoga bi se možda mogao izvesti zaključak da gospodin Mekenzi nije naklonjen političarima i državnicima u čijim su političkim shvatanjima i političkom delovanju bili u većoj meri izraženi balkanski i orijentalni pogledi i stil (izraziti primeri za to su Toma Vučić-Perišić i Avram Petronijević iz Garašaninovog, ili neki radikalski političari i državnici iz doba Jovana Ristića i Milovana Milovanovića). Njegovo interesovanje je van svake sumnje bilo usmereno u tom pravcu. Međutim, to ni u kom slučaju ne znači da je gospodin Mekenzi pristrasan kao istoričar, da ima svojih simpatija i antipatija među srpskim političarima i državnicima. Iz galerije srpskih državnika i političara on je izvršio izbor onih o kojima će pisati, ali s isključivim ciljem da sagleda njihovu pravu istorijsku vrednost, i to da ih portretiše onakvima kakvi su bili i kakvi su izgledali u stvarnosti, kao i da istakne njihov značaj i ulogu u događajima i izazovima sa kojima su se suočavali – bez ikakvih doterivanja i iskrivljavanja. Njegova objektivnost u izradi istorijskih studija je besprekorna. On ne prećutkuje činjenice, ne krivotvori ih, a za svoje sudove, kad god je to moguće, upućuje na naše priznate istoričare. Gospodin Mekenzi se bavi istorijom kao naukom po vokaciji.

Istakao bih ovom prilikom još jednu karakteristiku gospodina Mekenzija kao istoričara. On se u svojim istorijskim studijama oslanja najviše na naše novije i najnovije istoričare. Kad, na primer, piše o Milovanu Milovanoviću, on se manje poziva na studiju Slobodana Jovanovića iz Srpskog književnog glasnika (iz 30-ih godina prošlog veka) i druge njegove spise u kojima piše o ovom našem znamenitom političaru i državniku, a mnogo više na ono što je o Milovanoviću pisao, na primer, gospodin Dimitrije Đorđević. No on se isto tako poziva i na radove autora koji su do sada manje korišćeni i manje poznati, iako zbog toga nisu ništa manje vredni. Jedan od onih koje vrlo često navodi je Jovan Popović, odnosno njegova knjiga Neimari Jugoslavije (Beograd, 1934), dok je drugi, američki istoričar M. B. Petrovich (Petrović), na čije se delo A History of Modern Serbia, 1804-1918; 2 vols., New York and London, 1976) takođe vrlo često poziva. Pri tom, naravno, on ume da iskoristi kao izvore i dela naših pomalo zaboravljenih, ali zbog toga ne manje dragocenih i vrednih pisaca i svedoka istorijskih događaja, kao što je, na primer, Dimitrije Popović. Ipak, u izboru literature o našoj novijoj nacionalnoj istoriji on je pretežno orijentisan na istorijska dela našeg doba, odnosno na ona koja su bliža našem dobu.

O velikim ličnostima naše istorije kao što su Ilija Garašanin, Jovan Ristić ili Milovan Milovanović – kao i o velikim ličnostima uopšte – svaka generacija određuje svoj stav i procenjuje njihovo delo prema svojim pogledima i merilima. Gospodin Mekenzi pripada najnovijem dobu i prirodno je da je najviše u sazvučju s današnjim generacijama istoričara. „Njegov pogled na Milovanovića, to je pogled naše generacije na ovog našeg državnika i političara, ili barem nekih od istoričara naše generacije.” Iz tog razloga bi se za njegovo delo o Milovanu Milovanoviću – ali i za njegova dela o Iliji Garašaninu, Jovanu Ristiću i Jovanu Marinoviću – slobodno moglo da kaže da „predstavlja generacijski tribut našoj istorijskoj nauci.”

Na kraju ovog izlaganja ponoviću reči iz završnog pasusa svog predgovora knjizi gospodina Mekenzija o Milovanu Milovanoviću.

”Srpska nauka je odala dostojno priznanje gospodinu Mekenziju za njegov pasionirani rad na obradi naše novije istorije. On je još pre više godina (1988) izabran za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, i to zbog svojih knjiga i drugih radova iz srpske istorije. No ovo priznanje je za njega očigledno bilo samo podsticaj da se s još većom predanošću posveti temama iz novije srpske istorije. Ali ono što je najvažnije da se zna jeste da je on danas široko prihvaćen i priznat u našoj sredini kao autor i naučnik koji nam otkriva izvesne aspekte naše sopstvene prošlosti. (…) Njegovi radovi su postali deo naše ukupne duhovne riznice (…).”

1. Izlaganje Aleksandra A. Miljkovića na Opštem seminaru Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu 17. aprila 2007. godine.

Čuveni Hemingvejev roman “Za kim zvona zvone” počinje poznatim stihovim Džona Dona: “Ni jedan čovek nije ostrvo, sam za sebe celina, svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje… i zato ne pitaj nikad za kim zvona zvone, ona zvone za Tobom”. Na ove stihove podsetila nas je, nažalost, i smrt istaknutog srpskog akademika Nikole Miloševića (1929-2007), profesora Univerziteta, filozofa, sociologa, antropologa, psihologa, parapsihologa (održao je, što je malo poznato, na ovu temu dva predavanja na Kolarčevom narodnom univerzitetu), esejiste, polemičara, književnika i političara, a nadasve velikog i dobrog čoveka. Zvona koja su označila njegovu smrt zvonila su i za sve nas. Za one koji su ga voleli, sarađivali i družili se sa njim, ova zvona bila su znak da je sa njim umro i jedan deo njih samih. Za one druge, to je bilo zvono opomene koje je odzvanjalo iz njegovog velikog i višeznačnog dela (objavio je preko 20 knjiga i 3 romana), opomene na najviše ljudske vrednosti: poštenje, skromnost, saosećajnost, blagonaklonost, toleranciju, patriotizam, težnju ka istini, privrežnost demokratiji i nemirenje sa nepravdama silnika. Zalagao se za ove vrednosti čitavog svog života, nesebično, dosledno i često na sopstvenu štetu.

Po snazi misli, dubini i sveobuhvatnosti zapažanja i njihovoj logičkoj ubedljivosti, po retkoj sposobnosti da i najveće istine iskaže na jednostavan i razumljiv način (što je svojstveno samo najvećim umovima), nije mu bilo ravnog na našim prostorima. Po tome se može uporediti sa jednim od najvećih antičkih mislilaca i filozofa – Sokratom. Sokrat (470-399. p.n.e), jedan od najvećih umova antičkog sveta, za koga je proročica Pitija jednom rekla da je od svih ljudi najmudriji, osuđen je na smrt zbog nepoštovanja bogova i kvarenja omladine. To je poslužilo njegovom učeniku Platonu kao argument za tvrdnju da pravo nije prava i ozbiljna nauka, kada je u zakonito sprovedenom sudskom postupku osuđen na smrt najveći um toga vremena zbog navodnog “kvarenja omladine”. Sličnost između ova dva velika, iako vremenski udaljena, mislioca, ispoljava se na neobičan način i u različitim vidovima: u njihovom intelektu, karakternim osobinama, političkom opredeljenju i u sudbini.

1. Po karakteru, Sokrat je bio krajnje skroman i jednostavan čovek, koji je sve što prevazilazi podmirivanje osnovnih životnih potreba smatrao nepotrebnim luksuzom. Šetajući gradskom tržnicom često je znao da kaže: “Koliko mnogo stvari mi je nepotrebno”. Ista takva osobina, jednostavnost i odmerenost, krasila je i Nikolu Miloševića. Nije imao ni luksuzna kola, ni telohranitelje, ni strane donacije i stipendije, ali je imao porodicu, skroman stan, knjige i prijatelje i to mu je bilo dovoljno da bi bio bogatiji od mnogih koji su se dičili ovim materijalnim simbolima.

2. Po izuzetnom intelektu, Sokrat je besumnje bio jedan od najvećih mislilaca svog vremena. Antički hroničari svedoče da je snaga njegove misli i argumenata bila toliko velika i delotvorna da bi se mogao napraviti dugačak spisak ljudi koji su promenili svoje stavove pod njegovim uticajem. Zato mu je za vreme vladavine trideset tirana (na čelu sa Kritijom) bilo zabranjeno da podučava veštinu govora. Slična ubojitost logičkog rasuđivanja i snaga argumenata krasila je i misao i govorničku veštinu Nikole Miloševića, u kojoj teško da je imao premca. To lepo pokazuje slučaj zabrane njegove emisije na “Studiju B”, koja je emitovana pod nazivom “Da i ne”. U pitanju je bio dijalog između novinara Dragoljuba Žarkovića i Nikole Miloševića na neku od aktuelnih tema, ali je emisija, koja je bila veoma gledana i uticajna, bila zabranjena po nalogu vrha Demokratske stranke, jer je u njoj kritikovana i politika ove stranke.

Nikola Milošević je objavio preko dvadeset knjiga iz oblasti filozofije, književne teorije, psihologije i sociologije i tri romana. Sa lako razbarušenom, sedom kosom, odmerenog i uzvišenog držanja, umnog i prodornog pogleda, lucidan i pronicljiv, Nikola Milošević je pre svega svojim obimnim i svestranim filozofskim i književnim delom, kao i svojom pojavom i svojim ličnim i političkim nastupom, zračio filozofskom mirnoćom i superiornošću kojima nije bilo ravna u našem vremenu. Zbog toga je, slično Sokratu, i zaslužio epitet jednog od najumnijih ljudi koje smo imali.

3. Po svom političkom ubeđenju, Sokrat je bio nepokolebljivo i dosledno odan demokratskom uređenju države. Ovakvo demokratsko opredeljenje proizlazi i iz celokupnog životnog angažovanja Nikole Miloševića. Njegov kritički odnos prema boljševičkoj teoriji i praksi bio je toliko čvrst i dosledan da ga je pratio tokom čitavog njegovog života. Od učešća u studentskoj pobuni 1968. godine, do angažovanja u svim opozicionim dešavanjima do danas (“Od Broza do DOS-a”, kako glasi naziv njegove poslednje objavljene knjige). Zbog toga je Jurij Andropov, bivši prvi čovek Sovjetskog Saveza, uputio ondašnjem partijskom vrhu Srbije zahtev da se on otera sa fakulteta i uhapsi. Bio je jedan od najdoslednijih kritičara režima Slobodana Miloševića i jedan od retkih opozicionara koji se sa njim nikada nije ni sreo ni rukovao. Ovu borbu vodio je o sopstvenom trošku i na sopstvenu štetu, bez telohranitelja i bez utočišta i potpore u Budimpešti ili Podgorici, za razliku od mnogih opozicionara i kasnijih “reformatora” na vlasti. Za najmoćnijeg čoveka tadašnje srpske vlasti, Miloševićevu suprugu Mirjanu Marković, inače profesora Univerziteta, usudio se da tvrdi da nema nikakvih naučnih radova, zbog čega je ona tražila od svoga muža njegovu likvidaciju. Srećom, bio je to jedan od retkih trenutaka u kojima Milošević nije podlegao pritiscima svoje supruge, uz obrazloženje da je u pitanju ugledni univerzitetski profesor i da bi to moglo dovesti do studentskih nemira. Njegova principijelna kritika i razobličavanje ovog režima, u kojem je jedan bračni par u svojevrsnom “ludilu udvoje” bio neograničeni gospodar Srbije, sastojali su se u tome da se pokaže da je višestranački sistem za ove vlastodršce samo privid i paravan, iza kojeg sprovode svoju ličnu političku volju i donose sve ključne političke odluke. Ovu nepokolebljivu doslednost, čak i na svoju sopstvenu štetu, ispoljio je i u kasnijem kritičkom odnosu prema novom DOS-ovom poretku nakon pada Miloševićevog režima 2000. godine, kada je bio jedan od retkih koji je imao hrabrosti da tvrdi da sa padom Slobodana Miloševića nije pao i njegov nedemokratski način upravljanja.

On se usudio da ospori opšteprihvaćeni stav (i unutar zemlje i od strane političkih predvodnika Zapada) da DOS-ov poredak predstavlja odlučan raskid sa prethodnim Miloševićevim političkim sistemom, uz argument da se ovakva ocena zasniva samo na ideološkom kriterijumu (promeni ideologije), a ne na stvarnom kriterijumu, koji jedino može biti merodavan za ovu ocenu – a to je postojanje monopola političkog odlučivanja. Ako takav monopol i dalje postoji, sistem ostaje nedemokratski i promena njegove ideologije (makoliko ona zvučila napredno i “reformski”) ne menja ništa u suštini. Zbog toga je, po njegovom uverenju, DOS-ov poredak, i Zoran Đinđić, koji mu je bio na čelu, zaista raskrstio sa nacionalističkom ideologijom Miloševićevog vremena, ali nije raskrstio i sa institucijom političkog monopola, koja je bila temelj tog režima. Naprotiv, jedan politički monopol zamenio je drugim – svojim sopstvenim. Zbog svojih nepopularnih stavova, koje se nije libio da javno iznese, da je Zoran Đinđić svoju državu i svoju stranku smatrao nekom vrstom preduzeća, a politiku jednom vrstom trgovine, u skladu sa čim je i razvio svoj “čuveni” makijavelistički kredo da “onaj ko hoće moral u politici neka ide u crkvu”, bio je napadan, omalovažavan i skrajnut iz političkog života. Tako je moguće objasniti svojevrsni paradoks: da onaj ko se od prvog do poslednjeg dana dosledno borio protiv bračnog para Milošević i njegovog političkog poretka u ime onih istih liberalnih i evropskih vrednosti u koje se zaklinjala i nova DOS-ova vlast, bude stavljen na crnu listu te iste nove vlasti.

Razmatrajući pitanje pluralizama kao jednog od preduslova demokratije, on je u svom govoru u Narodnoj skupštini, povodom izmena i dopuna Zakona o privatizaciji, izneo uverenje da taj zakon dopušta da svako ko ima novca može da kupi bukvalno sve, čak i kad je to protivno nacionalnim i državnim interesima zemlje, i zaključio da to dovodi do toga da naši elektronski mediji u suštini sprovode političko jednoumlje, pod maskom političkog pluralizma. Tako je, po njemu, stvorena paradoksalna situacija prvog reda: da imamo državu u kojoj postoje pretpostavke višestranačkog sistema, ali da u našim javnim glasilima umesto političkog pluralizma vlada medijsko jednoumlje.

4. Što se tiče same sudbine Nikole Miloševića, može se reći da i ona umnogome podseća na sudbinu slavnog grčkog filozofa. Kao što je poznato, Sokrat je bio optužen za nepoštovanje bogova i kvarenje omladine i u zakonito sprovedenom sudskom postupku osuđen na smrt i pogubljen (prisiljen da popije otrov od kukute u atinskoj tamnici). Slična sudbina zadesila je i Nikolu Miloševića, samo što je umesto fizičke, u pitanju bila “politička” smrt. Od strane mondijalističkih centara moći bio je optužen za “kvarenje naroda” kao srpski nacionalista (iako je bio samo srpski liberal, patriota lilberalnih opredeljenja) i kao protivnik evropskih vrednosti (mada je bio samo dosledni demokrata koji se usudio da tvrdi da demokratija nije uvek sve ono što dolazi sa Zapada). Zbog ovih optužbi nije bio fizički likvidiran, ali je bio politički i društveno eliminisan i marginalizovan i to, za razliku od Sokrata, bez bilo kakvog procesa i suđenja.

Primera za njegovu političku “smrt” ima mnogo, a najilustrativniji dolaze sa državne televizije, kao najvećeg i najuticajnijeg medija. Novinar RTS-a izveštava sa konferencije za štampu na kojoj Nikola Milošević, kao predsednik žirija, objavljuje odluku o dodeli naše najprestižnije književne nagrade, “Ninove nagrade”, ali se u izveštaju ne pominje njegovo ime, a na ekranu su mogle da se vide samo njegove cipele. Slično se dešava i nakon pada Miloševićevog režima. Kada on kao predsednik nekog drugog žirija, na drugoj konferenciji za štampu, objavljuje odluku žirija o nagradama, izveštač ne samo što ne pominje njegovo ime, već ne pokazuje ni njegove cipele. Slično se dešava i u novinama. U dnevnom listu Danas objavljen je napis posvećen godišnjici Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu, u kojem se nabrajaju imena nastavnika koji su se na toj katedri kao predavači istakli. Međutim, imena Nikole Miloševića nema, iako je na toj katedri predavao punih 40 godina, a po odlasku u penziju još 9 godina; iako je jedini nastavnik sa te katedre koji je na osnovu objavljenih radova iz zvanja asistenta direktno izabran u zvanje redovnog profesora, a zatim, iako na to formalnopravno nije bio obavezan, odbranio doktorsku disertaciju sa najvišim ocenama; i, na kraju, iako je objavio preko 20 teorijskih knjiga, odnosno više nego bilo koji drugi nastavnik sa katedre čiji se jubilej obeležava. Time je potvrđeno da u uglednom glasilu koje se zalaže za evropske vrednosti, gde svakako spada i tolerancija, te tolerancije nema, i da cenzuri, koja se u ovom slučaju de facto sprovodi, smetaju ne samo gledišta neistomišljenika, već i njihova imena.

On je dobro shvatao usud istorijske sudbine – da jedna mala, bombardovanjem NATO-pakta i vladavinom Slobodana Miloševića, ruinirana država mora da kleči pred svetskim moćnicima, ali to po njemu nikada nije značilo da zbog toga mora i da puzi, pa je i po tom osnovu izlagao kritici spoljnopolitičke poteze DOS-ove vlasti, koji su, po njemu, svi bili u znaku ovakvog puzanja. Zbog toga je takođe bio anatemisan kao srpski nacionalista i protivnik naprednih evropskih vrednosti, ignorisan i izopšten iz političkog života. Ideološka eliminacija Nikole Miloševića od strane vladajućih mondijalistički nastrojenih centara moći imala je sve odlike javnog obračunavanja koje su korišćene i u Miloševićevo vreme, a koja spadaju u arsenal totalitarnih političkih stranaka i sistema. Umesto dijaloga, oduzimanje prava na javnu reč, uvrede i nasilničke mere svake vrste. Tako su ga prilikom jednog ulaska u Narodnu skupštinu dočekali horski povici: “Matora svinjo”. Nesuđenu promociju knjige Zoran Đinđić u mreži mafije, na kojoj je trebalo da govori kao recenzent, prekinuli su mladi pripadnici nekih mondijalističkih stranaka, mladi bojovnici za stvar evropske Srbije, povicima da je ustaša i najveće zlo u Srbiji. (Ironija da je jedan od najdoslednijih srpskih patriota, provereno liberalnog i demokratskog opredeljenja, proglašen za ustašu prevazilazi moć zdravog razuma i može da se shvati samo kao politički paradoks, kakvim život često obiluje.) Na njegovo pitanje da li su čitali njegove knjige da bi mogli tako da govore, odgovaraju mu da to nije potrebno, jer se dobro zna ko je on. Sutradan se na vratima njegovog stana pojavio ogroman natpis ispisan auto-lakom: “Idiot”. I što je još simptomatičnije, za ovakvo nasilničko ponašanje akteri dobijaju podršku i nekih poznatih političkih ličnosti. Sa časnim izuzetkom Udruženja književnika Srbije, podršku mu ne pružaju, jer ćute, ni Akademija nauka (čiji je redovni član), ni Srpsko filozofsko društvo (kome pripada od osnivanja i čiji je predsednik jedno vreme bio), ni Odsek za svetsku književnost Filološkog fakulteta (na kome je predavao punih 40 godina), ni Vlada, ni televizija, ni nevladine i druge organizacije. Tako se pokazalo, kao i u primeru Sokrata, da je njegov nepokolebljivi karakter zapravo bio njegova sudbina. A od sudbine se, kao što je poznato, ne može pobeći.

5. Interesantna je sudbina trojice Atinjana, koji su, vođeni zavišću, netrpeljivošću i osvetoljubljem, protiv Sokrata podneli tužbu zbog navodnog nepoštovanja bogova i kvarenja omladine (Meleta, Anita i Likona). Vrlo brzo su se Atinjani pokajali zbog onog što su učinili Sokratu, pa se njihova nelagodnost pretvorila u neizdrživi osećaj kolektivne krivice. Melet, glavni tužilac na procesu Sokratu, upravo zbog ove uloge bio je i sam okrivljen i pogubljen, a druga dvojica (Anit i Likon) doživotno su prognani iz države. Ostaje da se nadamo da će sličan osećaj kolektivne krivice kad je reč o Nikoli Miloševiću preovladati i u državi kojoj je on i dušom i srcem pripadao i da bi ta promena mogla da označi početak njenog duhovnog i istorijskog preporoda. Do tada, jedno se može smatrati sigurnim. Za njega važi ono isto što je za slavnog komediografa Molijera napisano na ploči istaknutoj na zidu Francuske akademije nauka (u koju Molijer nikada nije primljen): “Njegovoj slavi ne nedostaje ništa. Našoj, nedostaje on”.

Na kraju, ova mala skica za portret velikog mislioca i čoveka Nikole Miloševića mogla bi da se zaokruži istorijskom analogijom. Vrline koje su ga krasile bile su toliko velike, mnogobrojne i nesporne, da se upravo na njega može odnositi čuvena rečenica koju je izgovorio veliki starogrčki mudrac Diogen kada su ga, podsmevajući mu se, pitali zašto usred dana šeta gradom sa upaljenom svećom. “Tražim čoveka”, odgovorio im je. Taj čovek upravo bi mogao da bude Nikola Milošević.

Đorđe Lazin

Može se takođe postaviti pitanje, koje su stvarne posledice ovakvog negiranja i obesmišljavanja parlamentarnog i političkog života u Srbiji u kome se može desiti da se u roku od nekoliko dana bez velike nelagode i bez iskazanog stida i sramote promeni politička kombinacija i da nam verni vojnici partije demonstriraju na delu kako izgleda  vernost partiji bez obzira koliko su besmislene odluke  za koje treba sa istim žarom i uverenjem glasati. To je izraz besprimerne neprincipijelnosti ali i  izraz  političke osionosti, vrhunske neodgovornosti i potpunog nipodaštavanja građana i njihovih opredeljenja i političkih stremljenja, i sve je to praćeno sholastičkim tumačenjem i obrazloženjem da je to  rezultat konačno postignutog stranačkog dogovora. I to je dovoljno za stvaranje političkog alibija i političku aboliciju, jer je postignut spasonosni partijski dogovor i  više nije važno kako se i na koji način došlo do ovog lekovitog dogovora. A kakve su posledice za politički život Srbije nastale nakon tromesečnih jalovih pregovora o vladi i Skupštinskih zasedanja na kojima su došle do izražaja najgore osobine našeg političkog života: neodgovornost, neozbiljnost, strančarenje, odsustvo svesti o istorijskoj odgovornosti, politički infantilizam i  narcisoidnost, bahatost, osionost, primitivizam i populizam u kome nema mesta za racionalne i razumne argumente. Parlament je još jednom pretvoren u pozornicu  razornog političkog kanibalizma i  što je još poraznije veliki doprinos razaranju  racionalnog  vođenja i zastupanja politike dali su predstavnici stranaka koje treba da predstavljaju s pravom  toliko osporavani demokratski blok.

I pre ovih događanja politika i političari nisu imali nekog velikog ugleda u našem društvu i javnosti, sada je nakon ovih dešavanja jasno da je politika u ovoj zemlji na najnižim granama a da su političari postali i to će verovatno dugo ostati  istinski sinonim za ljude koji nemaju osećaj odgovornosti,stida,časti,morala  i da su spremni da zbog svojih stranačkih interesa dovedu u pitanje  budućnost Srbije. Još jednom se jasno pokazalo da su naši narodni predstavnici samo  verni vojnici i jurišnici svojih partija i da su spremni da slepo i bez pogovora slušaju i najbesmislenije naredbe svojih stranačkih goniča. I to je upravo najbolniji problem našeg političkog života i naše tako krhke demokratije. Kako drugačije okarakterisati ljude koji su spremni da posle tri dana glasaju za potpuno suprotnu odluku, za smenjivanje radikalskog predsednika Skupštine Srbije  i to uz obrazloženje da se to čini radi odbrane i zastupanja najvažnijih državnih interesa. Sada se pokušava ovakva politička nedoslednost pripadnika Demokratske Stranke Srbije tumačiti kao izuzetno vešt taktički potez njihovog stranačkog vođe. Kao da se Domanovićev vođa zaustavio na ivici provalije i to je bilo dovoljno da ga proglase za izuzetnog političkog taktičara.

A šta su bile stvarne i dalekosežne posledice izbora Tomislava Nikolića za predsednika Skupštine Srbije? Prve reakcije su bile da je Srbija odustala od proevropskog puta i da se u Srbiji vraćaju devedesete godine i politika nacionalizma i izolacije kao i da  više ne postoji mogućnost da se govori o demokratskom bloku. Vladimir Gligorov je u svojoj kolumni u Ekonomistu najpreciznije izrazio ovo stanovište tvrdeći da „U Srbiji postoje veliki izgledi da dođe do odbacivanja demokratije i do uspostavljanja autoritarnog sistema koji će svoju legitimnost crpsti iz permanentnog vanrednog stanja“. Samo posle nekoliko dana i  ovakvih  ocena došlo je do velikog preokreta  kada je postignut dogovor između  Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije. Nakon tog  političkog dogovora stigla su reagovanja  i ocene da se formira demokratske i proevropska vlada  stranaka koje pripadaju ponovo uspostavljenom  demokratskom bloku. Ovakve ocene  stigle su i iz Evropske Unije a u našoj javnosti je ostalo otvoreno pitanje da li DSS  zaista pripada demokratskom i proevropskom bloku. I to je pitanje koje će opterećivati ne samo novu demokratsku vladu već i naš celokupni politički život. Opet je aktuelizovano pitanje, kuda i kojim pravcem ide Srbije i da li je u njoj definitivno preovladalo uverenje i opredeljenje za  stvaranje stabilne demokratije i  ostvarivanje evropskih integracija. Ovo je politička hipoteka  koja će pritiskati naše društvo i u dolazećim istorijskim  izazovima i iskušenjima. Srbija mora dati odgovor na ovo pitanje jer jedino tako se mogu stvoriti uslovi za uspostavljanje stabilnog demokratskog sistema  utemeljenog na jakim i stabilnim demokratskim institucijama i idejama.

Šta je onda pravi politički put Srbije i koje je njeno istinsko lice?

Otvorena je i stara dilema  i rasprava o postojanju dve Srbije, rasprava koja će uvek biti aktuelna ako se u političkom životu ne daju jasni i  precizni odgovori. Međutim, barem se  sada  konstituisala jasna opoziciona scena, jer će na jednoj strani biti Srpska radikalna stranka sa svojim zalaganjima za ostvarivanje srpskih nacionalnih interesa, a na drugoj strani će biti Liberalno demokratska partija kao  zastupnik  ideje modernizacije i negiranja  važnosti i značaja ostvarivanja  nacionalnog  interesa srpskog naroda. Nova demokratska vlada će morati da  ostvari svojevrsnu sintezu  nacionalnog i demokratskog principa a to u našim uzavrelim i često iracionalnim političkim prilikama neće biti ni malo lako. Ali to je samo jedan od političkih i istorijskih  izazova pred kojima će se uskoro naći nova demokratska vlada.

Bilo je dovoljno tri dana da se stvori velika konfuzija u kojoj se najbolje snalaze predstavnici Srpske radikalne stranke jer imaju jasno profilisanu političku poziciju i  svest o tome kojem se biračkom telu obraćaju, što se ne može reći  za stranke koje bi trebalo da čine demokratski blok. Zato se i opravdano postavlja pitanje da li demokratski blok uopšte postoji i da li on može, uz sva ograničenja koja ga prate,  i dalje biti delatna i efikasna politička formacija ili će se on raspasti posle prvih  stranačkih sudara i političkih i idejnih razmimoilaženja. Reagovanja u našoj i evropskoj političkoj javnosti su pokazala da Srpska radikalna stranka  ne može još uvek, a veliko je pitanje da li će to uskoro moći, da postane sistemska stranka. Bez obzira što su oni verovatno najviše profitirali iz svih ovih događanja pokazali su da ostaju stranka neodmerene retorike, otvorene demagogije,retrogradnih i antievropskih političkih ideja i stavova i da su i dalje zagovornici  ogoljenog  i  populizma. Jasno je da je taj njihov često  iracionalan i besmislen ideološki repertoar namenjen isključivo njihovim pristalicama i oni pri tome  koriste  svaku  ukazanu priliku  da ga afirmišu i plasiraju, i u tome je sada  sadržan osnovni  rezon njihovog političkog delovanja i postojanja. Bez obzira što je Tomislav Nikolić dobio pohvale i najljućih političkih protivnika  da je pokazao  veliku političku umešnost i odgovornost ostaje činjenica da političko ljudožderstvo koje su demonstrirali predstavnici Srpske radikalne stranke  u poslednjim skupštinskim raspravama  pokazalo je da je ta stranke ostala  verna svojoj političkoj misiji i da nije sposobna da  postane  sistemska stranka jer njen politički nastup i ideje koje propagira u  velikoj meri razaraju i sam parlamentarizam u Srbiji.

S druge strane, imamo velike političke taktičare iz demokratskog bloka  spremnih da seju konfuziju,neodgovornost, političko licemerstvo, nesposobnost za kompromis, nedoslednost i to bez jasno   artikulisane  i osmišljene  svesti o značaju istorijskog trenutka i poštenog i odgovornog odnosa pre svega prema građanima i članovima stranaka tog ponovo oživljenog i revitalizovanog demokratskog bloka. Zato i nije slučajno i neočekivano što raste biračko telo Srpske Radikalne Stranke jer posle sramnog političkog obračuna dve demokratske stranke u kome se nisu birala sredstva a ni reči dolazi do njihovog iznenadnog  i spasonosnog dogovora. I onda se taj dogovor posle svega izgovorenog u skupštinskoj raspravi  označava kao početak novog postojanja i delovanja demokratskog i evropski opredeljenog demokratskog bloka.

Uvek je u politici opasno podcenjivati i nipodaštavati  demokratska osećanja i opredeljenja građana, ali stranke to uvek čine jer  ipak u centru njihove pažnje su njihovi oligarhijski i stranački interesi. A za građane šta ostane, posle njihovih istorijskih i prekretničkih stranačkih   dogovora. Ostaje gorak i mučan utisak da se u konačnom ishodu radilo, u čitavoj ovoj  otužnoj priči o formiranju vlade i konstituisanju Skupštine, o odbrani pre svega  stranačkih interesa i da se sedam godina posle petooktobarske demokratske revolucije vraćamo na pitanje, koliko je stabilno i trajno opredeljenje naših političkih i stranačkih elita u stvaranju demokratskih institucija i ostvarivanju opredeljenja za uključivanje Srbije u evropske integracije. Da li je to nepovratan proces ili je moguć povratak u devedesete godine. I posle formiranja  nove demokratske vlade ovo suštinsko pitanje ostaje otvoreno.

Komentar Zbirke zadataka iz srpskog jezika za kvalifikacioni ispit za upis u srednje škole 2007-2008. godine

Srpski jezik i književnost bi trebalo da bude najvažniji humanistički predmet u starijim razredima osnovne škole. Pored dobro poznatih ciljeva koje ovaj predmet treba da ostvari, veoma je važno da se kod učenika podstiče kritičnost, analitičko razmišljanje, kreativnost i pravilni stavovi prema etičkim vrednostima, posebno prema čovekoljublju.

Zbirka zadataka iz srpskog jezika za kvalifikacioni ispit za upis u srednje škole 2007/2008. godine namenjena je svim osmacima u Srbiji čiji je maternji jezik srpski. Grupa cenjenih autora sastavljača kao da po inerciji određuje pitanja za ovu zbirku, prepisujući najveći broj zadataka iz prethodnih godina. Svaka nova zbirka je prilika da se izbace zadaci koji su suvišni,tim pre što ih ima 450. Čini mi se da sastavljači nemaju sluha da zbirku oslobode nekih nepotrebnih, a ponekad i štetnih sadržaja koji se kose sa gore navedenim ciljevima i stvaraju konfuziju kod mladih ljudi u sistemu vrednosti.

Zato ću dopustiti sebi da neka pitanja razmotrim iz drugog ugla, što inače nastava srpskog jezika i književnosti i treba da čini.

Ako je meriti po količini postavljenih zadataka, veći značaj u ovoj zbirci dan je pripoveci Antonija Isakovića “Kašika” nego delu svetog Save ili sveukupnom i reformatorskom radu Vuka Karadžića! Da li se neko iz Ministarstva prosvete i sporta pitao koji petnaestogodišnjak danas može da shvati smrt mladog partizana Zoće, uzrokovanu glađu, zato što nije hteo ili nije smeo da prekrši surovu i strogu partizansku disciplinu. U korelaciji sa današnjim sistemom vrednosti, ovakva žrtva za njih je besmislena.

Nije li indoktrinacija i stalna potreba da se manipuliše žrtvama tako što se streljanje kragujevačkih đaka proglašava za večni život u inače umetnički jakoj i do bola potresnoj baladi Desanke Maksimović “Krvava bajka”? Nametanje gotovih odgovora i ukalupljenih rešenja onesposobljava učenike da misle svojom glavom i obeshrabruje ih da iznesu svoje stavove i ubeđenja.

Umesto da se oslobađa predrasuda, naš obrazovni sistem ih i dalje potencira, poput one, svim generacijama učenika poznate, kako je Srbija bogata zemlja. Sada se povodom Njegoševih stihova iz Gorskog vijenca nudi kao tačan odgovor da pravo jačega postoji samo u životinjskom svetu i da mu nema mesta u međuljudskim odnosima. Kamo sreće da je tako, ali nažalost nije i o tome treba deci otvoreno govoriti, poučeni i istorijskim iskustvom a i onom narodnom da šut s rogatim ne može.

U tumačenju književnih dela ne sme se prevideti aktuelni politički i društveni kontekst, kao što je to učinjeno u zadatku 328 zbirke, koji citiram:

“Pročitaj narodnu pesmu Stari Vujadin. Posebno obrati pažnju na savete koje hajduk, Stari Vujadin, daje svojim sinovima:

O sinovi, moji sokolovi,
ne budite srca udovička,
no budite srca junačkoga,
ne odajte druga ni jednoga,
ne odajte vi jatake naše
kod kojih smo zime zimovali,
zimovali, blago ostavljali.”

U obraćanju Starog Vujadina sinovima kao jedan od tačnih odgovora navedeno je: “narodni pevač je poslao večnu poruku svom narodu da čovek nikad ne može izdati bližnjeg” (podvukla S.G.). Ako se danas ponudi ovakav odgovor, onda se ne uvažava kritička svest o vremenu u kome se živi i zato se ovaj zadatak može protumačiti kao antihaški.

U oblasti leksikologije zapazila sam jedno mizoginijsko pitanje. To je zadatak pod brojem 121, gde su, između ostalih, ponuđene i sledeće reči, koje učenici treba da svrstaju u deminutive i hipokoristike ili augmentative i pejorative: babuskera, ribica, devojčura! Ma kako nekome delovalo da autorka ovih redova traži dlaku u jajetu, meni su ovi primeri u najmanju ruku neukusni.

I, najzad, kakav li je lik taj “gazda” u 160. zadatku, “koji sve sluša i razume što oni govore. Kad ujutro svane, onda gazda zapovedi da sve pse potuku, jer su ga izdali”?!

Isti kao Mračajski proto Petra Kočića, koji je iz sličnog razloga ubio sam svog psa, oterao sina i ubio ženu, a o njemu se u tumačenju teksta u Čitanci za III razred gimnazije i srednjih stručnih škola ni reči ne kaže kao o nasilniku i ubici, kao ni o tome zašto ga pravoslavna crkva i dalje drži kao sveštenika!

Obrazovanje je temelj borbe za bolji, lepši i vredniji svet. Ovakvim zadacima do tog drugačijeg sveta – boljeg, lepšeg i vrednijeg – ne može se stići.

U okviru projekta “Reč za demokratiju”, članovi Centra za besedništvo Pravnog fakulteta u Beogradu održali su 24. i 25. avgusta 2001. godine seminar o besedništvu u Kikindi. U to vreme u, od Miloševićevog režima oslobođenoj, Vojvodini zapodenuta je rasprava o pitanju treba li Vojvodina da ostane u sastavu Srbije. U prepunoj sali tamošnje Narodne biblioteke, 24. avgusta 2001. godine Dejan Milić, tadašnji izvršni direktor Centra za besedništvo, povodom te rasprave obratio se domaćinima.

Poštovane dame i gospodo,
dragi Kikinđani,

Dok stajem pred vas da sa nekoliko prigodnih reči opravdam vaše gostoprimstvo, sećam se kako se nedavno navršilo pedeset i pet godina otkako je moj deda sa ženom i petoro dece iskočio kod Stalaća iz voza koji je trebalo da ga doveze u Banat, u Nakovo – ako se ne varam, u bolji život. Od Pirota do Stalaća njegova žena je plakala, deca su mu bila musava, on ćutljiv. U džepu sakoa stiskao je dozvolu za preseljenje, vozne karte i tri stotine tadašnjih dinara (za koje ne znam koliko su dojčmaraka vredeli). U unutrašnjem džepu svoga bića noktom savesti grebao je crva sumnje. Ili je taj crv grebao njega. Pre nego što su na stalaćkoj ranžirnoj stanici svi poiskakali iz voza, dedi je (pričao mi je) kroz glavu prošla misao da ne sme biti nezahvalan prema posnoj nišavskoj zemlji, koja ga je othranila. Četrdeset jednu godinu potom jeo je hleb, mešen rukom moje babe, spravljan isključivo od nišavskog žita.

Poštovane dame i gospodo,

Znam, trebalo bi da moje reči, upućene večeras vama, budu prigodne i svečarske. Svečarske, međutim, neće biti zato što me među ostalim mojim kolegama nekako nije dosad zapadala sreća da govorim ode i panegirike, te sam ostao nevešt u tim besedama. Moje reči neće biti svečarske i zbog toga što cenim da ni vreme u kojem govorim nije svečarsko.

Iskreno, došao sam u Kikindu, došao sam u Vojvodinu, da se uverim kako nabujale želje Vojvođana za autonomijom jesu plod težnje da se neke stvari u Srbiji raščiste i dovedu u red, a ne posledica sirovog antagonizma prečana prema gegulama. U isto vreme ovde sam i da vam prenesem šta o tome misli dobar broj gegula.

Dragi Kikinđani,

Vojvodina danas nanovo traži svoju sreću. Na zdravlje joj. Još od Džefersona se broji da svako ima pravo na život, slobodu i težnju za srećom. Ako Vojvodina želi da svoju sreću potraži u Srbiji, radujem se. Ako, pak, misli da će sreću lakše pronaći sama, slažem se.

Ako će Vojvođani biti srećniji kad odvojimo kese, odmah da ih odvojimo. (Nigde nisam ni video ni čuo da su dve kese sestre.) Ako je sreća Vojvođana vaš sopstveni Ustavni i Vrhovni sud, nađite je. Ali, bilo bi glupo da se time usreće dva predsednika, po pet ili šest zamenika i sudija i po desetak sekretarica i šofera. Ako je sreća Vojvođana poseban školski program, samo izvolite: pet plus četiri jednako je devet je svuda pet plus četiri jednako je devet, a Loara se neće pomeriti iz svog korita ako se u isto vreme nađe i u beogradskom i u novosadskom udžbeniku. Ako je sreća Vojvođana zasebna blagajna i guverner u Novom Sadu – na volju vam. Ali šta kome znači gde je trezor ako u njemu igraju miševi. Sreća Vojvođana sigurno nije Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, jer su to uglavnom oni isti akademici koji su nas dovde doveli, samo bi da sad promene ime. Ali, ako vam je i do toga stalo, evo vam. Ako je sreća Vojvođana zeleno-žuto-plava trobojnica i vojvođanska himna, živi vi nama i zdravi bili. Samo, vodite računa ko će vam zastavu krojiti a ko himnu spevati. Ne komponuje se himna, recimo, u Kopru, Dablinu ili Moskvi, da bi se pevala u Melencima ili Bačkom Brestovcu. Ako će vas usrećiti vaš ambasador u Vašingtonu, pazite samo da vas ne osramoti kao ovaj naš poslednji što je sve nas. Ako će vas usrećiti carinske rampe na mitrovačkom, pančevačkom i kovinskom mostu, ne branimo. Gegule se, najzad, odučavaju od loše navike da znaju šta je drugima najbolje.

O svemu se, rođaci, možemo dogovoriti. Materijalno se lako možemo podeliti. Tu nam je i priroda olakšala posao. Ipak, malo ćemo se namučiti oko drugih deljenja.

Kako ćemo, na primer, da odvojimo mudrog Dositeja od njegovog Popečiteljstva prosvetlenija i crkvenih dela? I kako da rastavimo Srpski građanski zakonik i tvorca mu Jovana Hadžića? Šta je Sterija bez Srpskog liceuma i Liceum bez Sterije? Evo vam natrag Đura Jakšić sa sve “Devojkom u plavom” ali bez Skadarlije, a i “Veče na Liparu” bi trebalo da ostane nama! Sremcu ćemo bez problema izdati vizu kad god poželi da poseti Zonu Zamfirovu i gazda Ivka u Nišu. Ali pop Ćira u Srbiju ne može, pošto ga je pop Spira obvinuo kod patrijarha da pravi Vojvođansku pravoslavnu crkvu. Vuka Karadžića da nam isporučite po međunarodnoj poternici zbog teške uvrede našeg knjaza Miloša, koju mu je naneo u svom čuvenom Pismu Knjazu. Vojvoda Stevan Šupljikac je vaša unutrašnja stvar, kao što je Garašanin naša. Pozdravićemo aklamacijom želju još jednog vašeg Aleksandra Petrovića da i on postane Šandor Petefi. Pinki, kad god želi, može da vidi Tita. To su vaše unutrašnje stvari. “Kad su Sremci krenuli sa te Fruške gore i odoše za Bosnu tamo da se bore…” ovog puta može samo preko Tovarnika i Orašja, pa na Brčko. Mi smo neutralni. Zmaj Jovu Jovanovića sa žaljenjem predajemo vama. Mislimo, pak, da se diplomatski možemo nagoditi oko davanja političkog azila Svetozaru Miletiću. Miri Banjac ćemo uzeti državljanstvo ali ćemo nostrifikovati sve ocene koje je vaših dvadesetak profesora beogradskog Pravnog fakulteta u poslednjih deset godina dalo našim studentima… i da ne nabrajam dalje. Pašću u tugu. Jer svi smo mi raspeti između sitnodušja jednih koji toliko malo daju i šićardžijskih manira drugih, koji bi sve da uzmu. Mada ništa nije ni jednih ni drugih, već samo narodno.

Dragi Vojvođani,

Pred vama stoji gegula, kome ni na kraj pameti ne dolazi misao da vam se ovde ikad pojavi na tenku, topu ili na Šarcu Kraljevića Marka. Srbijanaca nemojte da se bojite. Oni svoju kočopernu hrabrost ostavljaju usnulu u dvadesetom veku, hodajući na prstima ka svojoj mudrosti, koja ih tu negde očekuje.

Vi odlučujete!

Možete da ostanete koliko hoćete i mi ćemo vam biti zahvalni. Možete da odete kad god hoćete. Radovaćemo se sa vama vašoj Vojvodini i njenom boljitku.

Ako izaberete ovo drugo, uradite to gospodski. Nemojte samo da ispadne da ste od nas pobegli što smo vam kožu gulili sa leđa. (Zaista, ima li ovde još uvek nekog naivnog ko i danas veruje da uža Srbija ne može da iznedri lebac za svojih šest miliona “badavana”?! I postoje li još budale među nama, koje još veruju da Vojvodinu od tuđina može da sačuva jedino srbijanski prašinar i prangijaš?!)

Ako izaberete ovo drugo, neka ne ispadne da ste nas ostavili što se leti kupamo svake subote a zimi svake druge. Ako izaberete ovo drugo, neka to bude sa dobrim razlogom a ne samo zbog naših demodiranih šajkača, koje smo i sami negde zaturili.

Ako izberete ovo drugo, stavite rampe ali ne rušite mostove, makar samo da ne biste uvredili seni svojih davnih predaka koji su, kad mostova nije bilo, preplivavali Savu i Dunav sa leve obale na desnu i pod tuđinskim kuršumima.

Ako izaberete ovo drugo, nemojte da se iznenadite kad se sretnemo u nekom polusuterenu evropske kuće naroda!

x x x x x x x

U istom vozu pre pedeset i pet godina, sa svojim tek venčanim suprugom, nalazila se i dedina najstarija kći. Oni su nastavili put. Njihovi potomci sada su među onima koji ne vide Vojvodinu u okviru Srbije.

* * *

Beseda je izazvali veliku pažnju prisutnih. Nekolicina njih tražila je od govornika tekst besede. Dao im je. U publici je bilo i unionista i autonomaša. Sutradan na lokalnom radiju povodom ove besede organizovana je anketa “Za ili protiv Vojvodine u okviru Srbije”. Pobedu su odneli unionisti. U lokalnom listu Kikindske novine novinarka Milja Zec objavila je skraćenu verziju besede, sa svojim veoma afirmativnim komentarom. Godine 2007. Vojvodina je autonomna pokrajina u sastavu nezavisne Srbije.

• Kada i zašto ste se učlanili u SPS?

Pa ja sam član SPS od osnivanja, od 1990. godine, 17. jula, kada je bio osnivački kongres. Ja sam bio na tom prvom kongresu. Jednostavno, ja sam oduvek pripadao toj nekoj levoj orijentaciji i inače sam se pre nego što sam se učlanio u SPS zalagao za uvođenje višepartijskog sistema, kao student i kada je uveden višepartijski sistem, bilo je potpuno normalno da ja ostanem u jednoj partiji leve orijentacije, a to je jedino bila SPS. Tako da sam od početka tu i učesnik sam svih kongresa, svih 6 kongresa partije.

• Koje su bile Vaše funkcije?

U partiji? Ja sam bio prvi predsednik mladih socijalista Beograda, od ‘90. godine. Onda sam od ‘91, postao član Glavnog odbora SPS, ‘92. godine sam postao poslanik u Saveznom parlamentu i ‘92. godine sam postao član Izvršnog odbora Glavnog odbora u SPS i glavni portparol SPS-a, i to sam bio sve do februara 2000. godine. Onda sam postao predsednik Gradskog odbora SPS-a, Beograda. Posle 5. oktobra sam postao potpredsednik SPS-a i sada, na poslednjem kongresu, u januaru ove godine, postao sam predsednik Glavnog odbora, koji praktično obavlja funkciju predsednika partije.

• Kako ste doživeli Vaše funkcije do 5. oktobra 2000. godine?

Ja sam pre svega bio zadužen za odnose sa javnošću. Radio sam kao spokesman i to je bio jedan posao potpuno drugačiji nego što je prava politika. Ja sam profesionalno radio svoj posao, saopštavao stavove SPS-a i ja nisam menjao funkcije. Ja sam bio na toj jednoj funkciji 8 godina. Možda zbog toga što je to bila teška funkcija, pa niko nije bio zainteresovan za tu funkciju, jer to je jedna od najtežih funkcija u politici – biti spokesman… Vi ste isturena ličnost, vi ste stalno u javnosti, saopštavate stavove partije, a ne svoje lične stavove. S druge strane, sve ono što je i dobro i sve ono što je loše, ide na vaš račun, a vi možda niste ni krivi. Sve u svemu, nezgodna funkcija i ja sam jedan od retkih portparola koji je opstao 8 godina. Drugi su se uglavnom menjali vrlo brzo, tako da sam ja bukvalno bio od kako je uvedena ta funkcija, ‘92. godine. Bio sam do kraja. Posle mog odlaska, ta funkcija praktično nije ni postojala, nije postojao portparol, sve dok nismo posle 5. oktobra imenovali mlade ljude za portparole – Branka Ružića i Anu Đurović.

• Kakav je bio Vaš odnos prema JUL-u i SRS-u?

Odnos prema JUL-u… Moram da kažem da je unutar partije bilo velikih protivljenja što se tiče JUL-a, jer u našem narodu nije baš simpatično da se i supruga bavi politikom, osim njenom suprugu. Bilo je dosta otpora u partiji samoj ideji formiranja JUL-a, a naročito da JUL bude u koaliciji s nama i da posle izbora dele najvažnije funkcije u državi s nama. Mi danas ocenjujemo, a i tada je to tako bilo – samo zbog Miloševića tad nije bilo tako veliko protivljenje, upravo zbog toga što je on bio osetljiv na to pitanje, a i danas je osetljiv na to pitanje svoje supruge, tako da je to potpuno njegova reakcija. Nama je bilo važnije da Milošević bude s nama, pa čak i po tu cenu da bude JUL. To je uvek imalo negativne konotacije za nas i mi procenjujemo da je to nama nanelo značajnu štetu. Što se tiče radikala, mi smo s njima bili u različitim odnosima – od odnosa potpunog neprijateljstva, pa do koalicije. Zato što je to jedna promenljiva stranka, s promenljivom politikom. Gleda svoje interese, tako da smo s njima bili u različitim odnosima. S njima smo bili u koaliciji onda kada je propala koalicija sa SPO. Možda bi stvari bile drugačije da je ta koalicija bila prihvaćena. ‘93. godine, kada su završeni izbori, i početkom ‘94. godine, kada se govorilo o koalicijama, tada je postojala ideja da se napravi jedna velika koalicija sa DS, Novom demokratijom, itd. Tada je čak Milošević razgovarao s Đinđićem o tome… ‘94. i Milošević je nudio da Đinđić bude zamenik predsednika vlade, a Đinđić je tražio da on bude predsednik vlade. Tako da je ta koalicija propala, ali su neki ljudi iz DS ušli kod nas u vladu, kao što je bio Radulović, kao što je bio Krstić, itd, a ušla je i Nova demokratija i tada je praktično bila jedna velika koaliciona vlada. Posle izbora ‘97. godine takođe se razgovaralo da se napravi koalicija sa SPO-om, Mađarima, itd. Čak je i sve bilo dogovoreno na neki način i onda je Vuk Drašković promenio mišljenje preko noći i onda je odustao od dogovora, i onda je za jedan dan napravljena nova koalicija sa Šešeljom, kao nužno rešenje, da ne bi bili novi parlamentarni izbori. Znači, odnos Miloševića sa Šešeljom je bio strašno čudan – od potpunog neprijateljstva do velike ljubavi, i to je tako do dan-danas… Mislim, ta koalicija je bila neprirodna za nas, zato što je to jedna “desna” stranka, uopšte nije slična sa SPS-om, ali kada je u pitanju formiranje vlasti, onda se prave neke koalicije koje nisu baš principijelne.

• Kompromisi su se mogli naći, iako su postojale ideološke razlike?

Da, ali oni nisu mnogo polagali na ideologiju. Radikali. Oni su to više za javnost govorili, a u praktičnom delovanju su bili potpuno drugačiji, znači kooperativni. S njima nije bilo problema u načinu obavljanja vlasti, ali je problem što su i JUL i radikali uneli jedan radikalizam u politiku SPS-a, znači u politiku vlade, jer su stalno insistirali na nekim zakonima, koji nisu bili baš… Na primer, Zakon o univerzitetu ili Zakon o informisanju, koji su nama naneli štetu, jer su oni mislili da neke stvari moraju da se rešavaju oštro i nama je to objektivno nanelo štetu. Sada niko njih ne optužuje. Optužuju SPS, čak i oni sada kažu – sve što je bilo dobro, ispada da su oni uradili, a sve što je loše, da je radio SPS, ali dobro, šta da radimo!

• Zašto su uvedeni Zakon o univerzitetu i Zakon o javnom informisanju?

Upravo ja to i govorim. Ti zakoni su došli u poslednjim godinama naše vlasti. Mi smo 10 godina bili na vlasti. Bez obzira na probleme vezane za univerzitet, za medije, nikada nam nije padalo na pamet da se neki takvi zakoni donose, ali je upravo na predlog te dve partije došlo do radikalizacije svega toga i to je ono što nije bilo dobro za nas, jer su ti zakoni odmah naišli na osporavanje, kao što uostalom i sada, u vreme ove vlasti ima sličnih… I ovo zakonsko rešenje iz Saveza za radiodifuziju, itd., nailazi na reagovanja od strane medija. Svaka vlast ima problema u tome i mora da vodi računa.

• Kako je sprovođen Zakon o informisanju?

Zakon o informisanju je imao jednu jedinu odredbu, koja nije bila baš do kraja u skladu sa evropskom praksom, a to je da sudija za prekršaje može da izriče kazne po tom zakonu, kad je to po hitnom postupku. Pre tog zakona je postojao problem da kad neki novinar napiše neku laž i kada ga vi tužite, kad tužite te novine, onda proces traje po dve-tri godine i onda se izgubi i vrednost i važnost tog procesa. I onda se desilo, u želji da to bude po brzom postupku, a pošto nije moglo da se natera da to redovni sudovi brzo rade, onda je za to bila nadležnost sudija za prekršaje, što nije baš bilo u skladu sa evropskom praksom i čak je stvaralo probleme i sudijama za prekršaje, jer nisu bili naviknuti da sude u toj oblasti. Tako da ta jedina odredba, ona se veoma teško sprovodila i objektivno rečeno, bilo je mnogo, mnogo zahteva kod sudija za prekršaje da se izriču presude, i to ne samo od političara, i ne samo iz SPS-a, nego i iz drugih stranaka, čak i iz ovih koje su tada bile u opoziciji. Svi su tada želeli da se kažnjavaju mediji. Sad neki govore da su sudije za prekršaje mnogo kažnjavale. Ja sam ubeđen u suprotno. Oni su spasili mnoge medije da im se ne primene mnogi zakoni, jer su ih tužili svi redom, od običnih čitalaca do nekog ko je spomenut u nekom tekstu, pa do nekih političara. Kažnjavalo se baš kad nije moglo drugačije. Ali nisu tu krive sudije za prekršaje. Ne mogu oni da snose odgovornost, kao što je Batić sada uradio – posmenjivao sve sudije. Nisu sudije krive ako sude po zakonu. Krivi su oni koji su doneli loš zakon, a ne sudije ako primenjuju zakon.

• Koju funkciju je imao neformalni štab za sprovođenje novog Zakona o informisanju? U jednom članku sam čitala da je takav štab postajao i da ste Vi bili na čelu tog štaba.

Nije postojao nikakav štab za to. Vremenom, bili su različiti sastanci u pojedinim ministarstvima, vezano za primenu, vezano za vlast, tako da je povremeno bio određeni sastanak vezan za informisanje, na kojem smo učestvovali. Bio sam ja, bili su predstavnici iz ostalih ministarstava – saveznih, republičkih, bili su i predstavnici upravo ovih sudija da kažu svoje primedbe – da li uopšte može ili ne može to da se radi. Tih nekoliko sastanaka koji su bili, to nije bilo u cilju kažnjavanja, nego da vide kakvo je stanje uopšte u toj oblasti. Ja opet ponavljam, upravo smo mi, i ja lično sam mnogo puta intervenisao, da se ne kažnjavaju mediji upravo zbog nekih gluposti, glupih zahteva, jer bilo je svakakvih zahteva – od običnog čoveka koji je nešto pročitao, pa ga je neko uvredio u nekom novinskom tekstu, do političara. Kažnjavani su i državni mediji. Kažnjavana je i Politika, kažnjavani su i ovi drugi. Taj deo zakona nije dobar. Ovi drugi delovi zakona… Vidite da i sada imate u zakonu taj deo, tu kaznenu politiku. Ona je nesporna. Ona postoji u svakom zakonu. Samo je pitanje kako će ona da se sprovodi. Tako da su to priče o tome. To sam i ja pročitao u jednom tekstu. Svako ministarstvo kada prati određenu oblast, održava razne konsultativne sastanke vezano za stanje u toj oblasti, za sprovođenje normi, za sprovođenje zakona. To je bilo vreme kada se razmišljalo o tome. Trebalo je da se donese zakon o radiodifuziji, da se donese zakon o frekvencijama, telekomunikacijama. Trebalo je da se donese savezni zakon o informisanju i mi smo više puta, pošto sam i ja bio jedan od zaduženih za to, pokušavali da na neki način koordiniramo i objedinimo, a kaznena politika nikada nije bila namera.

• Kakav je Vaš odnos prema državnim i državno nezavisnim, opozicionim medijima?

Što se toga tiče, nismo o tome raspravljali. Nije o tome bila reč. Sudije kada su sudile, nisu mogle da biraju. Ako neko nekoga tuži, oni su morali da donesu na osnovu zakona određenu presudu. Oni su mogli samo da odmeravaju da li će kazna biti niža ili viša, tako da su oni kažnjavali i državne medije. I Politika je bila kažnjavana i mnoge televizije, itd. Bili su i opozicioni mediji i ovi državni mediji su bili kažnjavani. U celini, taj deo zakona je bio loš. Taj deo zakona i to je nesporno.

• Kada i zašto ste se učlanili u Srpsku radikalnu stranku?

Učlanio sam se u Srpsku radikalnu stranku ‘93.godine, kao izrazito nacionalnu i patriotsku stranku i to pre svega zbog hajki koje je u to vreme Milošević vodio protiv stranke, jer je Milošević insistirao na prihvatanju Vens-Ovenovog plana, lagao narod u Republici Srpskoj da je to predivan, fenomenalan plan, a optuživao radikale za ratne zločine, da su fašisti, onakvi i ovakvi, što je bilo sasvim besmisleno. To su bili osnovni motivi što sam se učlanio u Srpsku radikalnu stranku. Dakle, više to nego ekonomski i socijalni program.

• Kako ste doživeli vaše funkcije u Srpskoj radikalnoj stranci?

Ja sam od ‘95. godine u Srpskoj radikalnoj stranci generalni sekretar. A ‘93, sasvim slučajno me je Vojislav Šešelj pozvao. Nisu imali koga da pošalju u jednu radio emisiju, pošto su svi bili angažovani iz rukovodstva stranke u televizijskim nastupima i onda su mene poslali, a neko je slušao… Mira Bobić Mojsilović, mislim… Neko je slušao to, razgovor na Radio Indeksu i javio Šešelju da ima nekog pametnog malog. Šešelj je tražio da me sretne. Sreli smo se i onda me je poslao na neku TV emisiju i tako je to počelo. ‘95. sam izabran za generalnog sekretara, a ‘98. sam u martu mesecu izabran za ministra za informacije Republike Srbije. 5. oktobra su “DOS-manlije” preuzele vlast nasilnim, revolucionarnim putem u svakom slučaju. I, evo, sada sam ponovo u opoziciji i naravno generalni sekretar Srpske radikalne stranke.

• Zašto nasilno?

Zato što su Amerikanci hteli da po svaku cenu njihove sluge dođu na vlast. Njihove sluge u pravom smislu te reči. Tako podaničku i tako poslušničku vlast nikada nismo imali kao što je ova današnja. Amerikanci su im sve uradili, čak od bombardovanja Srbije, ne bi li uništili što šire infrastrukturu, ne bi li stvorili u Srbiji što veću bedu i time veliko nezadovoljstvo, strah i paniku kod građana, nezadovoljstvo onim režimom. Zatim su sprovodili najžešće moguće sankcije, razna čuda, ali ni to nije bilo dovoljno. Onda su uložili stotine miliona dolara, čak i po onome što piše Tim Maršal u svojoj knjizi Igra senki, u neke nesrećnike koji su glumili neku opoziciju – OTPOR, G17, u te četiri kampanje i u Koštunicu. U sve njih su uložili ogroman novac i narodu rekli: “Oni su budućnost. Biće vam sve bolje, ukoliko oni dođu na vlast.” Oni su došli na vlast. Naravno, nigde ništa nisu uradili. Sve je gore u Srbiji nego što je ikada bilo, ali sada vi to ne možete da promenite. Došli su na silu, jer nikako nije moguće drugačije reći, da su došli mirnim putem, jer ako neko dođe na vlast tako što spali Saveznu skupštinu, koju Hitler nije hteo da spali. Kada se Hitler povlačio iz Beograda, odnosno Gestapo, komandant nemačke tajne policije naredio je svojim agentima da ni slučajno ne smeju da dižu u vazduh Saveznu skupštinu, jer je to jedno od najlepših zdanja u ovom delu Evrope. E, ovi su je spaljivali. Spalili su državnu televiziju, linčovali su Milanovića, linčovali su Komrakova, linčovali su mnoge druge, a da za to niko nije odgovarao. Vidite kako danas to bedno izgleda. Momke koji se suprotstave njihovoj žandarmeriji, koji im se junački suprotstave, oni njih sve hapse, a zato one koji su linčovali ljude koji ni na koji način i ničim nisu mogli da se brane, njih neće da hapse. To je taj dvostruki moral i dupli standardi po kojima se oni ponašaju. Ali ta rušilačka metodologija rada i delovanja je nastavljena od kada su došli na vlast 5. oktobra. Rušilačka u svakom smislu. U Srbiji nije ništa izgrađeno od kako su oni došli na vlast, nijedan novi soliter nije napravljen, nijedan most nije izgrađen u Srbiji. U Novom Sadu su pričali da će još pre tri godine da završe onaj most, i to gradska vlast. Sada imaju i gradsku, i pokrajinsku, i republičku vlast. Nisu pipnuli taj most… Nisu u stanju da za tri godine izgrade nijedan jedini most, nijednu jedinu novu fabriku nisu napravili, nijedan jedini novi proizvodni pogon. Ono čime se oni jedino hvale, kao što možete da primetite, u svakom svom nastupu, u svakom njihovom tekstu, jeste: «Srušili smo kuću onima. Srušili smo objekte ovima. Sedam i po miliona nas je koštalo rušenje kuće Spasojevića.« Zašto to nisu dali nekoj sirotinji, nekim izbeglicama? Od tih sedam i po miliona, ti ljudi su mogli da naprave biznis kakav hoće, da izdržavaju svoje porodice, a ne da budu na državnoj grbači. Ali ono jedino na šta oni umeju da troše pare jeste rušenje, progon političkih protivnika i ništa drugo. U Srbiji niko ništa ne radi, niko ništa ne gradi. U prethodne tri godine, imamo najveći spoljnotrgovinski deficit u istoriji Srbije. U 2002. godini, taj deficit je iznosio 4 milijarde i 55 miliona dolara. To znači da nam je za toliko veći uvoz od izvoza, a samo nam je uvoz robe široke potrošnje bio veći za 800 miliona dolara nego sve što smo mi izvezli. I sirovina, i repromaterijala, dakle svega onoga što stvori naša teška industrija i naše robe široke potrošnje… Ove godine, u prva četiri meseca, imaju već milijardu i 500 miliona dolara spoljnotrgovinskog deficita. Pad proizvodnje u odnosu na prošlu godinu, kada je bila nikakva industrijska proizvodnja, opet je 4,2%. U Srbiji ništa ne radi, ništa ne funkcioniše. Radnici se otpuštaju. 34.000 preduzeća je u predstečajnom ili predlikvidacionom postupku. Tu radi još 468.000 ljudi. Oni kada dobiju otkaz, imaćemo veći broj nezaposlenih, radnosposobnog stanovništva, nego što imamo i penzionera i zaposlenih. Ko će moći da izdržava toliku armiju ljudi od kojih niko ništa ne privređuje?! A, onda, ključni problem od kako su DOS-manlije došle na vlast. Država je zadužena sa novih milijardu i 800 miliona dolara. Postavlja se pitanje kako ćemo i od čega da vratimo tih milijardu i 800 miliona dolara kad nema nigde nijedne nove fabrike, nijednog industrijskog pogona, proizvodnog pogona, ničega. Od čega ćemo mi da vraćamo kada nam prođu grejs periodi, kada nam dođu kamatne stope, a noviteti na otplatu?! Prosto mi nije jasno šta je neko u ovoj zemlji zamislio.

• Zašto je Srpska radikalna stranka podržavala SPS i zašto je 98. godine ušla u koaliciju sa SPS-om i JUL-om?

Nismo mi podržavali SPS. Nešto drugo je bilo u pitanju, što se naravno i nama obilo o glavu, a što nije bila nikakva tajna. Mi smo bili njihovi najžešći protivnici i Vojislav Šešelj skoro da je pobedio. Međutim, Robert Gelbrajt… Kad god bi Šešelj pobeđivao Miloševića, Gelbrajt bi došao u Beograd i rekao Miloševiću: “Možeš i sve tenkove da izvedeš i da pobiješ sve šešeljevce. Taj ne sme da dođe na vlast.” Onda se dogodila kriza oko Kosova i Metohije. Već smo bili izgubili Republiku Srpsku Krajinu, kao državu i narod. Dobar deo Republike Srpske. Mi nismo imali izbora. Milošević je ponudio i rekao: «Ja ću da branim Kosovo i Metohiju do poslednjeg daha, po svaku cenu i nikada neću dozvoliti da nam okupiraju Kosovo i Metohiju.« Da mi to nismo učinili, Kosovo i Metohija bi odmah bili okupirani. Ovako smo imali nadu da ćemo uspeti da sačuvamo tu našu teritoriju, bez obzira što mi nismo glupi. Znali smo da će nas koalicija sa SPS-om i JUL-om “koštati”, da ćemo izgubiti više od pola, više od 3/4 naše popularnosti i našeg glasačkog, biračkog tela. Sve smo to znali, ali prosto tako nešto… Protiv tako nečega nije se moglo u tom trenutku, jer bilo je pitanje da li država ili partijski interesi. Mi smo pokušali da zaštitimo državu, bez obzira što smo znali koliko će se to loše odraziti po nas. U tome nismo uspeli, jer je Milošević prihvatio plan Ahtisari-Černomirdin, ali su ga prihvatili i svi u tadašnjoj američkoj opoziciji ovde u Srbiji. Jedino smo mi bili protiv tog plana. On je s drugima izglasao taj plan u Skupštini Srbije, sa SPO-om, Veselinovim i ostalima. Mi nismo bili za taj plan okupacije Kosova i Metohije i tada je cela priča otprilike bila završena. Znali smo onda da će nas to “koštati”, ali Milošević se makar i posle toga borio da pomogne našem narodu na Kosovu i Metohiji, pa se delovalo privredno i pomagalo, za razliku od ovog danas, gde država pomaže otcepljenje Kosova i Metohije.

• Zašto je uveden novi Zakon o univerzitetu i zakon o javnom informisanju 98. godine?

Je l’ vi znate šta je to što fali Zakonu o univerzitetu, šta je to loše u Zakonu o univerzitetu? Osim što ste čitali da je loše. Osim gluposti koje ste čitali, ja bih voleo da mi neko kaže šta je to loše u Zakonu o univerzitetu. Niko ne zna da mi kaže nijednu jedinu reč. Garantujem da ne znate da mi kažete nijednu reč šta je loše u Zakonu o univerzitetu. Zato što se skupe budale, prevaranti i pokvarenjaci u Beogradu, koji imaju sve moguće medije i zapadnu podršku. Onda počnu da lupetaju gluposti, a sada zakoni koje oni predlažu o univerzitetu su stotinu puta gori. Stotinu puta gori od jednog dobrog zakona o univerzitetu kakav je tada bio. Zakon o informisanju je donet u specifičnim okolnostima predratnog stanja, kada je država morala da se brani pre svega od zapadne propagande, koja je napadala ovu zemlju, koja je tukla po ovoj zemlji, ali su opet te mere bile manje drakonske nego što su ove danas. Danas su, recimo, kaznili Televiziju Marš u Valjevu sa 500.000 dinara nizbogčega, samo zato što je u vreme dana žalosti puštala igrani film. Dakle, nizbogčega. Nije puštala erotski ili porno film, već obični film, ali taj film im je smetao i zato su kažnjeni sa 500.000 dinara. Sa 500.000 dinara je kažnjavan samo onaj koji je išao direktno na rušenje ustavnog uređenja republike, ali posle sudskog postupka. U ono vreme, a sada nije bilo nikakvog sudskog postupka, nikakvog upravnog postupka, već rešenjem organa uprave kakvo je Ministarstvo za kulturu i medije Branislava Lečića, s njegovim potpisom. Neko je kažnjen s pola miliona dinara. Dakle, to je šuplja priča, prazna priča, u kojoj su govorili ne znam šta i na kraju te kazne prema Zakonu o informisanju skoro da niko nije ni platio. Da vam kažem pošteno. To smo svi mi znali, a to su znali i oni, ali su glumili nacionalne heroje, izigravali sve i svašta pred svetom, a mi nismo uspeli da se odbranimo i to je naša najveća greška. Nismo uspeli da se odbranimo u etru našem, u radijskom i TV programu. Oni su izvršili pravu najezdu, pravu agresiju s mnogo novca. Srbe nije teško za novac kupovati. Jedan deo Srba nije teško kupovati. O tome govori Tim Maršal, koji kaže da su u Iraku mnogo novca unosili pa nisu uspevali da nađu izdajnika, a ovde bi s malo novca bio red i 20 rezervi da se odmah prijavi, da obavi sve što su oni tražili, što je u njihovom interesu. Prosto smo takav narod. I kada su nas Nemci okupirali ‘41. godine, Radio Lili Marlen, u kome su radili Srbi… Okupacioni radio, naravno, bio je najveći za Istočnu Evropu, posle Kijevskog radija. Sve su Srbi, saradnici okupatora, radili. Neki glumci danas, poput Olivere Marković i ostalih, koji su pevali nemačkim oficirima i znate već šta još radili s njima u Zoldaten Domu, današnjem Domu vojske Srbije i Crne Gore… Pevali su nemačkim oficirima, a danas govore o evropskim integracijama, potrebama ulaska u partnerstvo za mir…

• Kakav je bio Vaš odnos prema režimskim medijima a kakav prema režimsko nezavisnim medijima?

Reći ću vam. Nisu postojali državni mediji, nažalost. Postojali su mediji koji su bili pod direktnom kontrolom SPS-JUL mašinerije. To su bili državna televizija i kuća “Politika”, a sve ostalo su bili tzv. opozicioni, a u stvari američkim parama plaćani preko “so called NGO”, što bi oni rekli, nevladinih organizacija. Preko njih su plaćali te novine, te radijske i televizijske kuće i nikakve tu razlike u programu nije bilo – i jedni i drugi su bili ostrašćeni, s tim što su ovi bili još ostrašćeniji na ovu stranu nego što su bili partijski mediji SPS-a i JUL-a. Državnih medija nije bilo u pravom smislu te reči, a posebno nije bilo objektivnih medija. Danas je situacija još sto puta gora, jer danas su svi mediji njihovi. Partijski mediji su oni koji su bili partijski, samo su promenili stranu, a ovi su ostali isti – rade za američke sluge, kao što su radili i tad. To je danas naš suštinski problem u državi.

• Zašto SRS ‘99. godine nije podržala JUL-ov predlog Zakona protiv terorizma?

Vi ste se dobro spremili za ovaj razgovor, zato što su mnogi zaboravili na to. Mi to nismo podržali zato što bi taj zakon bio uperen protiv nas, zato što je to jedan ludački zakon, kao što su ga ovi donosili, ove ludačke zakone. Na kraju vezane za specijalne tužioce, za borbu protiv organizovanog kriminala. Na kraju se uvek ispostavi da ta borba ide protiv političkih protivnika. Mi smo to znali. Znali smo da će to da ide protiv političkih protivnika. Nismo želeli ni za živu glavu da prihvatimo, pa neka izglasaju s kim hoće! S nama neće! Vidite da niko nikada nije hteo da kaže da je to naša zasluga što taj zakon nikada nije bio donet. Ali, evo, ovi su doneli još gore zakone nego što je bio taj nacrt Zakona o terorizmu. Rade ljudi šta hoće! Ovo nisam video u svom životu. Ovakvo divljaštvo, način na koji se ponašaju… Evo, danas sam im poručio u Kuriru da bi bilo dobro da mene uhapse. Sramota bi me bilo pred decom da im jednog dana kažem da me fukara DOS-manlijska nije hapsila. Pa i Mirče… Ja sam po njemu gledao… Da uzmem jednog čoveka za primer kako je mogla njihova propaganda i na koji način da utiče i razara svest i podsvest ljudi. Na svakovrsne načine. To na najlakši način vidite preko tih običnih ljudi, koji su ubeđeni: “Bolji su! Živećemo bolje. Dosta mi je ratova, sankcija. Stiže lova. Biće mi bolje. Budućnost moja je obezbeđena, ovako ili onako.” Od budućnosti nema ništa. Od para još manje. Samo okupirana zemlja. Slobode nigde. Ali šta da radite! Tome je bilo nemoguće suprotstaviti se, jer to je tuklo sa svih mogućih strana. Udarali su na sve slojeve društva, na sve kategorije stanovništva, na različite polove, na različite socijalne strukture, na različite obrazovne strukture. Bukvalno. Bilo je nemoguće suprotstaviti se tako moćnom neprijatelju s toliko novca. I dugo smo se čak i suprotstavljali koliko su oni novca imali i koliko su ga uložili u razaranje i rasturanje ove zemlje.

• Ko je odgovoran za rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini?

Pre svega, mislim da je Zapad iskoristio istorijsku težnju Hrvata da ubijaju Srbe i proteruju Srbe s njihovih vekovnih ognjišta i to je tako i počelo ‘91. godine, kao što su kretali ‘41. godine. Svaki put kada su Hrvati imali nekog moćnog saveznika, oni su išli… Krivi smo svi pomalo. Oni su išli na to da poubijaju sve muške, srpske glave. Oni su mojoj familiji, mom ocu… On je rođen zato što je bio u stomaku. Inače, ubili su mu i oca i dedu i stričeve i braću. Sve su mu ustaše pobile. Ostavili su mu majku u životu, koja ga je nosila u stomaku u tom trenutku i zato je preživeo. On je iz sela Čipuljići, između Bubanja i Kupresa. Iz jednog srpskog sela, u koje su ustaše upale oko ‘41. godine. Isto se ponovilo ‘91. Prvo su naše kuće spalili, samo što on tada nije bio tamo, zato što su se svi Srbi izvukli na vreme na Kupres i sklonili se da sačuvaju svoje glave. Trojicu-četvoricu koje su uhvatili, odrali su im kožu i pekli ih na ražnju. Sve se isto ponovilo, sem što Srbi nisu bili ni ludi ni naivni kao što su bili ‘41. godine, već su počeli da se brane i organizovali svoju odbranu, pa čak i uz pomoć srpske države, odavde u Srbiji. Zašto da ne? Kakva je razlika? Kakva je razlika između Srbina u Kninu i Srbina u Beogradu, ili Srbina u Beranama i Pljevljima? Nikakva, osim što je Josip Broz, komunistički zlikovac, rekao: “E, mi ćemo to avnojevskim granicama da podelimo!” Prosto, u Kninu je živeo veći procenat Srba nego u Beogradu. U Kninu je živelo 90% Srba, a u Beogradu i dan-danas živi 76-77% Srba. Dakle, neuporedivo veći procenat je živeo u Kninu, ali pošto je Broz rekao: “E, to je avnojevska Hrvatska”, tobože oni su priznali avnojevsku Hrvatsku. Oni koji su bili antikomunisti ovde, u opoziciji, a danas su na vlasti, prva stvar koju su uradili je da su priznali komunističke, Brozove tekovine, a to je avnojevska Hrvatska, avnojevska Bosna i Hercegovina, itd. Mi smo se protiv toga borili. Hteli smo da stvorimo… Ako svi drugi imaju pravo na svoju državu, nismo hteli ništa više od drugih. Samo da budemo svoji na svome, ne na tuđoj teritoriji, nego u našoj zemlji, na našoj teritoriji. Nama nisu dozvolili. Džems Bejker i tadašnja američka administracija su prevarili naš narod, našu zemlju. Oni su vodili tu vrstu rata protiv našeg naroda, pomagali su sve srpske neprijatelje, na kraju završivši sa kosovsko-metohijskim Šiptarima. Uspeli su da izvrše okupaciju i uništenje jedne srpske države, ali nisu uspeli da unište jednu ideju, koja može jedno vreme i da tavori, ali u svakom slučaju, kao što vidite, sve je jača i sve se više diže i oni će imati sve veće probleme s tim. Ne mogu da pohapse celu državu što su juče skinuli hrvatsku zastavu s hrvatske ambasade. Ne mogu da pohapse celu državu što je u Novom Sadu 10.000 mladih momaka vikalo: “Pustite Šljivu! Radovan Karadžić i Vojislav Šešelj!” Ne mogu da pobiju sve druge koji će ako već nemaju hleba, tražiti malo slobode i malo srpskog nacionalnog ponosa, koji im je vlast i država oduzela uz pomoć Amerikanaca i njihove okupatorske politike, koju oni nazivaju, zločinački naravno, denacifikacijom.

Svi prilozi koje objavljujemo u ovom i narednim brojevima u rubrici Intervju su u izvornom obliku u kome su bili izgovoreni. Nikakve sadržinske i stilske izmene nisu činjene, kako bi razgovori sačuvali dokumentarnu vrednost, autentičnost i spontanost komunikacije.
J.T.