Istaknut, darovit pesnik i književnik Dragoljub S. Ignjatović rođen je 1936. godine. Premda je duže vreme izvan javne, naročito političke scene, decenijama je bio glavni ideolog i ujedno neformalni predvodnik beogradsko-srpsko-jugoslovenske (opozicione) ul- tralevice. S tih, u osnovi istih pozicija, bio je i ostao istaknuti, dosledan, originalan, oštar kritičar svih domaćih, državnih i društveno-političkih režima i sistema, počev od brozovskog, pa nadalje. Ali, pođimo redom.
Nakon završenog Filozofskog fakulteta (odsek književnosti i jezici), po- loženog profesorskog ispita i regulisane vojne obaveze, Dragoljub Ignjato-vić kao profesor srpskog (srpskohrvat- skog) jezika, radio je u osnovnoj školi dve godine; prve godine honorarno, a druge je zamenjivao odsutnog nastavnika. Od 1964. do 1968. godine zaposlen je na mestu profesora književnosti u srednjoj školi – jednoj beograd- skoj gimnaziji. Tada, usled novonasta- lih i rastućih političkih pritisaka, daje otkaz na ovo radno mesto. To, naravno, ima i te kakve direktne veze s njegovim sve češćim i žešćim kritikama vla- sti, te otvorenom podrškom koju je pru- žao pobunjenim beogradskim studentima juna 1968. godine i kasnije. Zatim je oko dve godine bio bez posla. Potom se zaposlio kao naučni radnik – magistar književnosti i ekspert za dva strana jezika: ruski i francuski, u beogradskom Institutu za književnost i ume- tnost, odakle je 1996. godine otišao u starosnu penziju.
Od 1962. do 1969. godine Dragoljub S. Ignjatović je bio član redakcije beogradskih “Književnih novina”, glasila Udruženja književnika Srbije (UKS). Krajem te godine, grupa od 5-6 članova redakcije, među kojima je bio i on, iz principijelnih razloga podnosi ostavku. Povodom poznatog slučaja pesnika Gojka Đoga, Ignjatović 1981. godine istupa i iz članstva u UKS. Tom pri- likom je Zoranu Gluščeviću, tadašnjem predsedniku UKS, uputio znamenito protestno-kritički intonirano otvoreno pismo, koje objavljuje londonska mesečna revija “Naša reč” (“Our word”) na našem jeziku.
Uglavnom, tih godina (dokle je bio član redakcije “Književnih novina”), Ignjatović ponajviše baš u njima, ali i u “Savremeniku”, “Književnoj kritici”, te u još nekim beogradskim listovima i časopisima, pored mnoštva članaka, pesama i prevoda, objavljuje i oko 200 prikaza knjiga poezije i (umetničke) proze domaćih i inostranih autora koje su tada štampane u SFRJ. Objavljeno mu je, od 1963, i dvadesetak predgovora i pogovora u knjigama drugih pisaca i pesnika. Tu bih, ilustracije radi, izdvojio zbirku “Indijanska polja”, čiji je autor poznati južnoamerički (ekvadorski) pesnik Horhe i Kasa; roman ruskog velikana Maksima Gorkog “Gra- dić Okurov”, kao i pogovor za roman (takođe) ruskog pisca Koroljenka “Slepi muzičar”.
Ovaj vrsni autor do sada je objavio četiri samostalne zbirke pesama: “Os- vajači” (1966), “Lađe i lomače” (1970), “Soneti i katreni” (1982) i “Svetkovine” 1988. godine. Godine 1986. objavljuje i zapaženo prozno naučno-dokumentarno delo “Spomen na Ruvarca (studije i građa za istoriju)”, u izdanju Instituta za književnost i umetnost. Ista institucija 1992. godine publikuje i knjigu (razgovora) Dragoljuba Ignjatovića “Sa piscima i piscima međuratnim”, čiji naziv dosta govori i sam za sebe. Radi se o domaćim proznim i poetskim piscima, a od poznatijih tu su: Radovan Zogović, Eli Finci, Tanasije Mladenović, Erih Koš… Sa svima – s nekima i decenijama ranije – razgovarao je D. Ignjatović i to odmah stavio na papir, da se ne zaboravi…
Pored navedenog, Dragoljub Ignjatović je dugo i uspešno sastavljao i značajne naučne studije iz oblasti književnosti, istorije umetnosti i slično, koje su objavljivane po časopisima, zbornicima, kao separati… Dugo, naročito tokom poslednje decenije, ovaj naš pesnik i književnik permanentno je gotovo u potpunoj medijskoj blokadi – pre svega iz represivnih, političkih razloga. Gotovo jedini izuzetak u tom pogledu (bile) su “Književne novine” to- kom 2003. i do decembra 2004. godine, tj., dok je urednik bio Predrag R. Dragić-Kijuk. Tada je D. Ignjatović u svojoj rubrici “Ogledi o suštinama” redovno publikovao svoje lepe i poučne ese- je, iskazane uglavnom “ezopovskim” jezikom. Štampao je i dva svoja poduža prevoda – po jedan iz ruske i francuske štampe, političkog karaktera. Me- đutim, od decembra 2004. godine, paralelno s promenom redakcije, ni tamo – više (nikad) ništa.
Dragoljub Ignjatović ima i pet knji- ga (literarnih radova) u rukopisu, za koje traži – čeka izdavača. To su:
1. “Prozne balade”, pesme u prozi;
2. Zbirku pesama “Dnevničke pesme” – pisano iz dana u dan tokom NATO bombardovanja Srbije, mart-jun 1999. godine;
3. Prozni dnevnik “Iz dana u dan”, o događajima (kod nas) tokom 1990-2000. godine;
4. Studiju o našim (Srbima-Hrvatima) istaknutim pesnicima između dva rata – I i II svetskog: “Umetnost u književnosti” i
5.“Ogledi o suštinama”
Drugi pisci
o Dragoljubu Ignjatoviću
Milo Gligorijević u umetničko-proznoj knjizi Slučajna istorija (Beograd, 1988), u glavi: “Bura u Beogradu”, odeljak III: “Rasplet političke dra- me” (u redakciji “KN”, 1969), str. 104-106, uzgred, sa simpatijom i razumevanjem, sažeto prati – izlaže (i) književ-nu, političku i životnu sudbinu Drago- ljuba S. Ignjatovića od 1968. do 1974. godine; odnosno suđenja za (politički) verbalni delikt. Da se, najkraće, podsetimo: D. Ignjatović je tada, po navedenom osnovu, u Okružnom zatvoru Padinska Skela kod Beograda, proveo (kao sužanj) nekoliko meseci: od 16. decembra 1974. do aprila 1975. godine. Međutim, sve ovo je – sa raznih strana – dosta dobro poznato, pa se neću duže zadržavati.
Oktobra 2005. advokat Dragoljub Todorović objavio je, u Beogradu, zapaženu kritički intoniranu “Knjigu o Ćosiću”, s podnaslovom “Dobrica Ćosić – prilozi za političku biografiju”. Tu se na više mesta, na str. 98-99, 282-283 i 289, afirmativno govori o Dragoljubu Ignjatoviću kao – svojevremeno – jednom od Ćosićevih kritičara, i uopšte. Za autora ove dokumentarne knjige, D. Ignjatović je “čovek izrazito leve (političke) orijentacije, ali hrabar čovek i talentovan pesnik”. Zatim (se), u istom tonu, nastavlja: “Februara 1974. na divčibarskom Filozofskom simpozijumu Kultura i revolucija govorio je (D. Ignjatović) odlično u kakvom (lošem) stanju se zemlja (SFRJ) nalazi sa vrlo ilustrativnim, zanimljivim, smeonim i upečatljivim primerima”. Ubrzo nakon toga, usledio je – kao što znamo – za Dragoljuba Ignjatovića sudski-krivični progon.
U svojoj dokumentarnoj proznoj knjizi od 100 strana “Za ljudska prava – moje disidentske uspomene”, objavljenoj ovde februara 1999, opširno opisujem vlastite susrete i razgovore – po- litičkoliterarne sadržine, sa Dragoljubom S. Ignjatovićem tokom 1976-79. godine. Pominjem ga više puta, u sličnom kontekstu, i u knjižici “Desno i levo – četiri kontroverze stoleća”, iz marta 1998. godine. Tomislav Krsmanović, ekonomista u penziji iz Beograda i predsednik NVO Pokreta za zaštitu ljudskih prava, krajem septembra 2004. godine objavio je dokumentarnu knjigu-zbornik “Kaznena psihijatrija 1975-2004 – Ko je ovde lud?”, a kra- jem februara 2006. i drugo slično delo “Ljudska prava – crna rupa (Samoproždiranje države i nacije, borbe pobede, porazi, 1964-2006)”. Uz brojne druge (domaće) žrtve raznoraznih oblika kršenja i nepoštovanja ljudskih prava, zlo- upotrebe psihijatrije u političke svrhe i tome slično, u obe ove knjige na po više mesta pominje se i (verbalno) uzima u zaštitu i D. Ignjatović.
U beogradskom Časopisu za preispitivanje prošlosti “Hereticus” – glasilu Centra za unapređivanje pravnih studija (CUPS), broj 2/2005, objavljen je u rubrici “Dosije” – uz preštampane izvesne materijale i dokumente sa suđenja (1974) – odličan, afirmativan članak glavnog i odgovornog urednika, prof. dr Jovice Trkulje “Slučaj Dragoljuba Ignjatovića” o ovom vrsnom pesniku i književniku, pregaocu za ljudska prava i slobode.
Naredne, 2006. godine, Dragoljub S. Ignjatović puni 70 godina. Dobra, jubilarna prilika da se zasluženo obeleži i proslavi u našoj javnosti i mas-medijima.

Božidar Grujović (Teodor Filipović, rođen u Rumi oko 1776. godine – umro 1807), starinom iz sela Vrelo u Valjevskoj nahiji. Bio je jedan od prvih visokoškolovanih Srba iz preka (iz Serbskog vojvodstva). Po završetku studija prava u Pešti i Beču i položenom doktorskom ispitu iz pravnih nauka, primljen je za profesora Univerziteta u Harkovu u Rusiji na katedri istorije prava znatnijih naroda, starih i novih. Sa tog mesta ujesen 1804. godine otišao je sa deputacijom (delegacijom) ustaničkih vlasti Srbije u Petrograd, kod ruskog cara, kao njen savetnik. Bio je blizak saradnik mitropolita Stefana Stratimirovića, s kojim je predano radio na zadobijanju saveznika za ustaničku Srbiju. Prilikom prelaska u Srbiju početkom 1805. godine, promenio je kršteno ime Teodor Filipović, uzevši pseudonim Božidar Grujović. Odmah po dolasku u Srbiju, na poziv prote Mateje Nenadovića i Karađorđa, počeo je da vodi prepisku ustaničkih vlasti sa inostranstvom i celokupnu državnu administraciju, tako da se može reći kako je bio prvi državni sekretar ustaničke Srbije. Jedan je od najzaslužnijih ljudi za organizovano funkcionisanje državne administracije tokom Prvog srpskog ustanka. Iako je svoju karijeru žrtvovao za dobro otadžbine, pristavši na intelektualno samovanje među nepismenim sunarodnicima, ona mu se nije odužila. Malo je poznat i retko pominjan, osim u uskim intelektualnim krugovima.
Uvidevši potrebu za formiranjem efikasnog državnog aparata, Grujović se zalagao da se ustanovi Upravni savet (Vlada), koji bi zemljom vladao po zakonu. Za tu ideju pridobio je najpre protu Mateju Nenadovića, potom i mnoge druge srpske velikaše koji su u stvaranju tog tela videli dobru branu za Karađorđevo samovlašće. Tako je na Skupštini viđenijih Srba, održanoj 15. avgusta 1805. godine, ustanovljen Praviteljstvujušči sovjet serbski. Za tu priliku Božidar Grujović pripremio je besedu o zakonu. Vožd Karađorđe zabranio mu je da tu besedu održi. U svom tekstu “Pravo i sloboda” dr Danilo Basta o Grujovićevom “Slovu” kazao je da je ono “rođeno iz duha vremena i njegovih najnaprednijih političkih stremljenja i rečito svedočanstvo o demokratskoj tradiciji koja je u krajnje nepovoljnim istorijskim okolnostima u Srbiji stala da se začinje u sam osvit stvaranja nove srpske nezavisne države”.
* * *
Zakon je volja vilajetska (narodna), koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda a zlo zaprečava. Prvi, dakle, gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari i poglavari i Sovjet praviteljstvujušči (opšča kancelarija) i sjaščenstvo i vojinstvo i sav narod biti: i to pod jednim i tim istim zakonom. Zakon dobre, zaslužene da nagradi a zle, nepokorne, lenjive u službi da kaštiguje. Zato zakon razuman i pravedan mora biti… (izgubljeno je nekoliko listova govora – prim. D. M.)
/…/
Nisu oni znali šta je zakon, zakon, velim, graždanski. Zakon je vilajetu to što je jednom čoveku hrana, piće, vazduh, odelo i kuća, to jest kako čovek, kad hrane i pića i proče nestane, umreti mora, tako i vilajet bez zakona mora da propadne, da opet u ropstvo dođe i da se sasvim rastrgne i pogine. No zakon tako kao i hrana mora dobar biti. A kako ćemo mi taj dobar zakon napraviti pod kojim će vilajet čestit i srećan biti, krepko i tverdo stajati i od kolena na koleno slavniji i čestitiji biti? Na prvo pitanje treba pametno da odgovorimo, jerbo od ovoga i sreća i nesreća narodna zavisi.
Ovo nas i srce i duša naša najbolje naučiti može. Čemu je svaki razuman, čestan i pošten čovek pokoran i što on do smerti svoje slušati želi? Svako će reći: “Ja sam pokoran razumu i pravdi. Ovo ću do smerti moje i gladan i žedan, i go i bos, verno slušati.” Svaki čovek ovo, svaka žena i dete ovako govori u serdcu svome: “Može li štogod na svetu lepše, slađe i milije biti nego kad i krivac osuđeni rekne svome sudiji: Ti si mi razumno i pravedno sudio, svaku ću kaštigu rado pretrpeti.”
Razum, dakle, i pravda jesu dve polovine blagopolučija (sreće). Gdi razuma i pravde nema, tu nema zakona.
Mi da podignemo i da dobro utvrdimo u Srbiji ova dva rada: razum i pravdu i da ih dobro ukrepimo sa celom našom snagom, da se svaka sila i snaga njima pokori. I ovaj mudri i pravedni zakon da nam prvi gospodar i zapovednik bude. On da zapoveda gospodarima, vojvodama, sovjetu, sjaščenstvu, vladikama i svakome, malomu i velikomu. On će nas braniti i svobodu i voljnost sačuvati.
Gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovlenije zakona i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je svoboda, tu je voljnost: a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju no ono što hoće čine, tu je umreo vilajet, tu nema svobode, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustailuk i ajdukluk, samo pod drugim imenom. To jest: niko u narodu da nema vlasti ni najmanjem siromahu zlo činiti, osobito onaj koga je narod za sudiju i zapovednika izabrao ne samo da ne sme ni najmanje zlo činiti, nego mora u svakoj priliki dobro činiti, inače nije dostojan sudija i poglavar biti.
Prva je dužnost poglavara starati se da je u vilajetu svaki siguran za sebe, za život svoj, za decu i ženu svoju, za dom, imanje i čest svoju… Sigurnost života, imanja i česti svaki, pa i ono dete koje se ješče rodilo nije, da išče od zapovednika; i ako poglavar njima svima život, imanje i čest sačuvati neće ili ne može, nije dostojan poglavar biti.
Vtora (druga) dužnost poglavara jest osvoboditi neosvoboždene i svobodu vilajetsku sačuvati, jerbo nam je u svobodi dvaput mio i sladak život. Svoboda nas razlučava od zverova i rob gori je od zvera, jerbo čoveku robu ono se oduzima što ga čini čovekom. Bolje je ne živeti nego u poganom ropstvu biti. – Svoboda, svoboda nas ljudima čini, svoboda i voljnost daju vojniku jakost, vojvodama i poglavarima mudrost i pravosudije. Ona starešinama daje ljubezno k mlađim otečesko srce, ona sjaščenstvo prosveščava i ruke njihove na blagoslovenije svobodnoga stada svoga vozdviže. Svoboda sovet narodni umudrava, svoboda svakog obogaščava, svoboda orača u polju, pastira kod stoke, putnika na putu, vojnika na vojsci i domaćina kod svoje kuće veseli i ulepšava i mio mu život čini! U svobodnoj zemlji u polju bolje rodi i marva se bolje plodi, lep se hleb jede i dobro vino pije! Jednom rečju: gdi nema svobode tu nema života.*

1. Prota Mateja Nenadović, Memoari, izdanje Lj. Nenadovića, Beograd, 1867, str. 295-297.

• Kako je uopšte bilo moguće stvoriti privatni časopis u bivšoj Jugoslaviji?
“Vreme” je osnovano u oktobru 1990. godine. Tada je talas reformi pod vladom Ante Markovića u različitim delovima zemlje proizvodio… različita zakonska rešenja i “Vreme” je osnovano kao prvi potpuno privatni mediji u celoj bivšoj Jugoslaviji, ali smo registraciju morali da uradimo u Hrvatskoj, jer u Srbiji u tom trenutku nije bilo moguće formirati preduzeće. Tako da je na tom talasu te Markovićeve reforme bila stvorena ta mogućnost. “Vreme” je formirano i prva njegova registracija je bila u Rijeci. Ona je kasnije, krajem 1991. godine, prebačena na Beograd, kada je i ovde otvorena mogućnost da se privatni mediji formiraju.
• Kakav je koncept “Vremena” bio od početka?
Postojala su dva osnovna koncepta. Prvo, naivno uverenje da ćemo se mi obogatiti praveći to; a drugi deo koncepta je bio da smo u suštini svi mi kao novinari, urednici, svi mi koji smo napravili “Vreme”, radili u redakcijama ili medijskim institucijama, koje su imale silna ograničenja i limite nasleđene iz komunističkog perioda. Hteli smo da napravimo nešto drugo, nešto sasvim novo, nešto što bi služilo isključivo javnom interesu, a ne interesu pojedinih političkih organizacija ili grupa. Tako da to jeste bio jedan pionirski poduhvat. U ovom drugom delu trudimo se da štitimo nešto što se zove javni interes, a u prvom delu – da se obogatimo, ništa od toga.
• Vi ste najpre hteli da formirate političku partiju, pa ste onda prešli na politički časopis. Da li je to tačno?
To nije nemoguće ako govorite o originalnim osnivačima “Vremena”, među kojima su bili ljudi političke vokacije. U trenutku kada sam se ja uključio u projekat – to je bilo negde u leto ‘90. godine, mi smo samo o časopisu govorili. Dakle, ako je postojala ideja da oni prave političku partiju, ja to ne znam. Ništa ih nije sprečavalo. U tom trenutku je bilo lakše formirati političku stranku, nego medij. Tome zbilja nisam svedok. Ja sam novinar – profesionalac. Prišao sam projektu kada su govorili o novinama. To da li su oni imali ideju, pa odustali od nje ili je premetnuli u novinu, to je prosto jedna stvar, ali u svakom slučaju, “Vreme” nije stranačka novina, nije partijska novina. Nama su prišivali svakakve odrednice, ali teško je jednoj novini, koja po meni gaji jedan dobar profesionalni kriterijum, pripisati bilo kakvu pripadnost, a ponajmanje partijsku. Tako da to veze nema. “Vreme” je novina.
• Zašto ste počeli da se bavite novinarstvom?
Ne znam. Ja sam u novinarstvu od ‘73. godine – već 30 godina. Kao i svi mladi ljudi koji misle da ta profesija ima u sebi neku draž, što je nesporno. Ima sigurno. Čak i da sam znao da će biti ovoliko teško, mukotrpno i sirotinjski, mislim da ne bih promenio ideju. Malo mi je glupo, smešno. Ja sam toliko u tome. Ceo moj radno aktivni život je u tom poslu da se malo nelagodno osećam da objašnjavam… Da sam filmska glumica pa da me neko pita: “Zašto ste se opredelili da igrate u tom filmu?” Otkud znam zašto sam se opredelio.
• Za koje novine ste radili?
Radio sam u kući “Politika”, u kući “Borba”, pa u “Vremenu”.
• Šta je za vas značilo nezavisno novinarstvo, tokom 70-ih i 80-ih?
Teško je govoriti tada o nezavisnom… Kao što je uvek teško govoriti o nezavisnosti u novinarstvu. Ja uvek radije koristim termin “profesionalnost”… To je i sada teško pričati. Postoje mediji koji se trude da profesionalno rade svoj posao i oni koji pristaju na nečiji diktat – da li je to politička, ekonomska ili neka druga vrsta moći. Tu se uvek prave kompromisi, u svim vremenima, pa onim Titovim. Jednostavno, ljudi koji su držali do sebe, do svog posla, trudili su se da u granicama datim, u okvirima, što poštenije, ako je reč o dobrim profesionalcima, što poštenije rade svoj posao. Tada su limiti bili veći. Postojale su stvari koje se nisu smele doticati, pitanja koja se nisu smela otvarati. Zamislite vi društvo u kome ne sme da se otvori pitanje višepartijskog sistema, a da ne stradate zbog toga… Prema tome, ne može se ni govoriti o profesionalnom radu, na neki način, ali u tim okvirima je grupa ljudi tražila prostor da cirkuliše i svoj moralni, i svoj politički i svoj profesionalni kredo. Čim je ta mogućnost stvorena krajem ‘80-ih, to se i dogodilo. Prosto je počelo s jedne strane oslobađanje medija od raznih stega, pružanje otpora, kako su padali ti centri moći, kako su gubili snagu posle Titove smrti, to je rastao taj pokret protivljenja. Negde je taj pokret korišćen… Protivljenja diktatu. On je grubo korišćen da bi se mediji gurali u jednu temu koja je posle bila dugo zatrpana – nacionalni odnosi u Jugoslaviji o kojima se dugo nije pisalo, pa su mediji umesto da tu mogućnost slobode osete kao priliku da svedoče o stvarima koje se tiču budućnosti i sadašnjosti zemlje, počeli naglo da se bave istorijom, da diraju one rane, koje niko nije 50 godina dirao. Političari iz cele bivše Jugoslavije uzjahali su na tom jednom talasu. Reformske snage su ovde bile u povoju, slabe, institut demokratije ovde dugo nije živeo i prvi višestranački izbori koji su napravljeni ‘90/’91. ovde, pokazali su da sve stranke sa jakim nacionalističkim predznakom, čak i kada ga nema u imenu – SPS, prerušeni komunisti, ali s jakim nacionalnim nabojem, masovno su dobijali na izborima, a da su te tzv. reformske snage okupljene oko Ante Markovića gubile izbore, bile tučene katastrofalnim rezultatom. To je to. U tim okvirima, sloboda se shvatala na različite načine. Neko je pokušao da napravi novine kao “Vreme”, neko se svalio u te nacionalističke, teške vode i počeo da služi interesima jedne nove, političke elite, koja je sada jednom novom vrstom totalitarizma počela da gradi sopstvenu poziciju. Negde su ti procesi trajali kraće, negde su ljudi brzo iskočili iz toga, negde su ti procesi trajali veoma dugo. Na kraju krajeva, to je ukazivalo da bez bure raspad Jugoslavije ne može da se završi. Nažalost, ja bih rekao, mediji su služili dodatnim duvanjem u jedra te bure i da je to bila jedna strašna situacija. Mi smo se u tom trenutku osetili izolovanim, usamljenim. Ljudi koji rade ovde su čvrstog kova, oni su moralni ljudi. Ne verujem da su preispitivali sopstvene manjinske stavove u odnosu na većinsko mišljenje. Jer to su ljudi koji su naučili da budu u manjini. Oni su imali problema i u ono doba, Titovo. Stalno su bili u manjini. Neki su i hapšeni kao potpisnici nekih peticija, stalno su imali problema u karijeri, bili sputani i oni se nisu preispitivali na taj način – da li da se pridružimo čoporu koji bi da uradi nešto drugo, ali su bili stalno u jednoj teskobnoj poziciji. Mi smo optuživani da smo loši Srbi, ma šta to značilo. Jer nismo pristali na sumanutu politiku S. Miloševića. Onda smo optuživani da smo izdajnici. Sa propašću ekonomije u zemlji i mogućnosti da čovek živi od svog rada, kada je međunarodna zajednica počela da podržava projekt kao “Vreme” određenim brojem donacija, koje nikad nisu bile spektakularne, kao u nekim drugim slučajevima, bili smo proglašeni za strane plaćenike. To su te etikete koje su nas pratile u tom mukotrpnom periodu, tih 11-12 godina “Vremena”. To nije bio lak period. Međutim, kao što sam ja u jednom uvodniku napisao, da ima mnogo lagodnijih, bolje plaćenih poslova i da bi čovek i njima mogao lako da se bavi, a da ne pravi novine kao što je “Vreme”, ali pitanje je da li bi posle toga mogao svojoj deci da pogleda u oči. Tako da mi koji smo ostali ovde i radili sve te godine, možemo svojoj deci da pogledamo u oči.
• Malopre ste rekli da ste najpre radili u “Borbi”, pa onda u “Politici”. Do kad ste radili u “Politici”?
Ne, ja sam “Politiku” napustio ‘87, kada je Milošević došao na vlast u Srbiji i počeo da uzima “Politiku” pod svoje i kada jednostavno ni za tada dozvoljeni oblik kritičkog razmišljanja više nije bilo mesta, ukoliko niste hteli samo da hvalite Miloševićevu politiku. To je bio prvi transfer. Uvek je u istoriji srpskog novinarstva, od ‘45. naovamo, bio iz “Borbine” kuće u “Politiku”. To se smatralo najvećim dostignućem jednog novinara da se zaposli u “Politici”, koja je bila tobože ozbiljan, ugledan list. Po prvi put se dogodilo ‘87. da smo u jednom danu ugovore s “Borbom” potpisali iz “Politikine” kuće, dakle kontraproces, gospoda Mirko Klarin, Nenad Briski i ja. To je bila vest dana. Onda je počelo napuštanje “Politikine” kuće naveliko, neki iz moralni, neki iz principijelnih razloga.

Najpre sam hteo da vam kažem nekoliko rečenica o sebi da biste znali. Ja sam novinar 27 godina. Bio sam urednik u najboljem srpskom, news magazinu – NIN-u. Bio sam direktor i glavni urednik TV Politika. Bio sam direktor i glavni urednik BK Televizije. ‘92, ‘93, ‘94. godine, radio sam s Đinđićem i vodio sam njegovu političku kampanju… ‘93. i ‘94, vodio sam kampanju Zorana Đinđića za parlament. Nikada nisam bio član nijedne stranke. Sarađivao sam sa 10 najvećih jugoslovenskih listova – “Slobodna Dalmacija”, “Nedeljna Dalmacija” iz Splita, “Start” iz Zagreba, “Danas” iz Zagreba, “Mladina” iz Ljubljane, “Oslobođenje” i “Svijet” iz Sarajeva. Bio sam u najužoj grupi od recimo petorice najpoznatijih jugoslovenskih novinara koji su se bavili političkom analizom. Pisao sam kolumne. Desetak novina je u to vreme objavljivalo to što sam pisao. Često sam držao predavanja, nastupao na televizijama itd. Posle Dejtona… Pisao sam protiv Miloševića od prvog dana kada je došao na vlast. Posle Dejtona, zvao me je da budem ministar, kada se pomirio sa svetom i kada je prestao rat… Pošto nije za radio program, je l’ tako? Nego ćete skidati… Da završim. Dakle, šest meseci posle Dejtona, kada je potpisan mir, ja sam pristao da budem ministar u toj srpskoj vladi, ministar za informisanje. Međutim, dao sam ostavku kada su izbile demonstracije. Ja sam jedini ministar koji je dao ostavku. Nisam hteo da radim s Miloševićem kada je pokrao te izbore. Posle toga sam bio optužen da sam učestvovao u ubistvu ministra vojske Pavla Bulatovića i proveo sam godinu dana u emigraciji. Vratio sam se iz emigracije kada je Milošević “pao” i bio sam savetnik predsednika Koštunice za medije dve i po godine. Kada je on otišao s posla i ja sam otišao i sada trenutno radim kao kolumnista NIN-a. Pišem političke komentare za NIN svake nedelje. Eto, samo da znate otprilike s kim razgovarate.
• Da li ste najpre počeli da radite u NIN-u?
Prvi moj posao je bio u NIN-u. S treće godine fakulteta. Urednik NIN-a, koji je bio naš profesor na Političkim naukama, čitao je naše pisane radove i pitao je ko je Tijanić. Ja sam rekao: “Ja.” On je rekao: “Hoćete da radite u NIN-u?” U to vreme, to je bilo kao da vas pitaju da li hoćete da radite u “Sternu”, “Spiegelu”, za “Focus”, za “Newsweek”. Ja sam direktno s fakulteta otišao da radim za NIN i nikada više nisam ušao na fakultet.
… Nisam diplomirao. Nikad. S treće godine sam otišao u NIN i nikada više nisam ušao. Nikad, nikad. Ne da nisam polagao ispite, nego nisam ušao u zgradu. Pojavio sam se posle 10 godina da držim neka predavanja, ali nikada nisam diplomirao.
• Da li ste razmišljali da tokom fakulteta radite kao novinar?
So and so. Otišao sam na fakultet s prijateljima iz kraja. Neko je rekao od devojaka da ide na žurnalistiku i onda sam ja otišao s njima. Nisam znao šta da radim, ali kada je on video kako pišem, onda je rekao: “Ajde!”… Inače, to nikada nije radio. Nikada nije uzimao početnike. Uvek morate da idete u dnevnu novinu, da radite s pijace, saobraćajne nesreće. Malo-malo, pa vas onda uzme neka nedeljna novina, a ja sam… Prvi moj posao je bio NIN.
• Šta ste onda počeli da pišete?
Društvene hronike. Društvene probleme. Mladi, sport, politika, ekonomija – sve. I fenomenologija. To se tada zvalo fenomenologija. Analize razne. Stil života mladih. Moralne vrednosti. Religija, sve sam to radio. Polako, polako i za koju godinu, postao sam glavni urednik časopisa “Intervju”, koji je tada izlazio i bio vrlo moćan i uticajan. Pošto je Tito umro tada i počeli smo da se bavimo političkim temama, onda su me smenili. Još je bio komunizam. Dobio sam otkaz… Zato što je novina još bila previše politički jaka. Vi to ne možete da razumete. Postoji jedna srednja linija politička koju u to doba diktira Centralni komitet komunista. Ne smete da izlazite izvan tog okvira, a mi smo se bavili temama – da li će Jugoslavija opstati, uloga vojske u politici, nacionalizam, analiza svih nacionalizama, problem Kosova, problem Albanaca u Beogradu, odnos Srba i Hrvata. Kada sam predaleko otišao, oni su samo rekli direktoru “Politike” da mora da me smeni. Došao je i rekao mi pošteno: “Rekli su ili da ja odem ili da smenim tebe.” Ja sam rekao: “Ja ću da odem.” I otišao sam.
• Da li se u redakciji osetio novi politički kurs pod Miloševićem?
Što se NIN-a tiče, bio je pod jakom kontrolom Miloševića… NIN je drugo. NIN je bio glasilo srpske inteligencije. Oni su dozvoljavali NIN-u da ide malo dalje od ostalih novina zato što su računali da to čita onaj pametniji sloj Srba i da to nema preveliki uticaj na narod. Tako da su u NIN-u tolerisali male izlete, gore-dole, što drugim novinama ne bi mogli da tolerišu. Tako da je u NIN-u bilo moguće raditi neke stvari ne baš mnogo, ali je bilo moguće raditi i neke slobodnije stvari, pogotovo u kulturi. Ne toliko u politici… Ali, morate jedno znati. Tradicionalno, mediji u Srbiji, od Drugog svetskog rata do danas, uvek su pod kontrolom i svako ko hoće da bude slobodan, to čini na sopstveni rizik. Moj najbolji prijatelj u novinarstvu, Slavko Ćuruvija, ubijen je zbog novina. Ja sam pisao za njega političke kolumne. On je izdavao časopis “Dnevni telegraf”. Ja sam izdavao šest meseci “Građanin”. Nisam mogao da preživim. Ekonomski. Oni narede štampariji da štampa 5.000 besplatnih primeraka, preko onog što ja plaćam. Uzimaju te primerke i prodaju ih pre mene i ekonomski me slome. Da li me razumete? Tajna policija. Ja sam izdržao 6 meseci i nisam mogao više. Samo želim da imate predstavu kakve se igre igraju oko medija. Svi glavni urednici su u staro doba morali da budu komunisti, a veliki njihov procenat je morao da bude u kontaktu s tajnom policijom. Vrlo je mali broj časnih i poštenih ljudi koji nisu radili za tajnu policiju. Tako da je svaka redakcija, svaka televizija uvek imala u svakom odeljenju nekog ko je radio za tajnu policiju. Sistem je bio vrlo sličan istočnonemačkom sistemu kontrole… tajne policije ili ruske kontrole – KGB.Vrlo sličan sistem bezbednosti. Tada je bilo vrlo teško pisati normalno, pisati pametno i hrabro, a ostati živ. Kažem, moj najbolji prijatelj Slavko je ubijen. Mom drugom najboljem prijatelju iz Banjaluke koji je izdavao i još izdaje nezavisne novine, bomba je odnela obe noge… Iako su svi mislili da ću ja biti prvi ubijen, jer sam ja pisao, a Slavko je objavljivao te tekstove. Kada smo pričali, on je verovao da će ubiti mene, pre nego njega. I ja sam verovao da će pre ubiti mene nego njega. Ali, eto tako. To je otprilike neki “background”.
• Ja bih se vratila na vreme 80-ih. Šta se tada u novinarstvu promenilo pod Miloševićem?
Šta da li se menjalo?… Morate znati to vreme. Milošević je nasledio sve mehanizme iz perioda komunizma, pre svega tajnu policiju. Međutim, na sve to je dodao demagogiju i populizam. On je bio izuzetno popularan, imao je podršku sigurno tri četvrtine Srba. Tada, na početku. Ono što ljudi ne znaju i na šta vam skrećem pažnju. Cela priča o Miloševiću i njegovom skidanju s vlasti ima indirektne ili direktne veze s razbijanjem Jugoslavije. Uvek se razgovara o tome da li su Srbi ili Hrvati razbili Jugoslaviju, da li su doprineli… Ako zanemarim pad komunizma, rušenje Berlinskog zida, kraj Sovjetskog Saveza, osnovni faktor razbijanja Jugoslavije bio je Albanski iredentistički pokret. Kako? Albanci su biološki mlada nacija. Preko 60% Albanaca ima ispod 30 godina i to je jedna nacija koja raste i buja. Svim nacijama – Slovencima, Hrvatima, Srbima, opada im broj i postaju sve stariji. Kosovo je gusto naseljeno i tu je borba bila čak i za privatni prostor – za njivu, za kuću, za radnju itd. I tradicionalno, odvajkada od srednjeg veka postoji sukob Srba, Turaka i Albanaca oko kontrole Kosova. Na Kosovu ima oko 4-5.000 sakralnih, srpskih spomenika, koji potiču od 11. veka pa nadalje. Nijedan albanski. Ne postoji albanska crkva ili džamija (pošto ima i pravoslavaca i katolika, a ima i Muslimana) koja je starija od 100 godina a da je albanska. Nema ga. Ne postoji ništa albansko starije od 100 godina na Kosovu, na ogromnom delu Kosova, a postoje srpski spomenici iz 11, 12, 13. veka. Međutim, militantni kosovski Albanci tražili su da se Kosovo ujedini sa staljinističkom, Enver Hodžinom, Albanijom. Tada je Albanijom vladao Enver Hodža. Ovde je bio Tito na vlasti, živelo se dobro, svi su imali pasoše. Tada su i vaši roditelji, pretpostavljam, otišli u inostranstvo. Imali su devizne račune, privatne automobile, privatne radnje, traktore… vikendice. Školovali su decu. Radnik je mogao da školuje da mu sin bude lekar, inženjer. Putovalo se po celom svetu. Bile su slobode. Sve to je važilo i za Albance. Imali su devize, radili u inostranstvu, putovali, kupovali, školovali decu. Bile su osnovne, srednje škole na albanskom, pa je osnovan i albanski univerzitet. Međutim, oni su tražili ujedinjenje i pravili su dva puta za vreme Titovog života ogromne demonstracije zahtevajući priključenje Kosova staljinističkoj, Enver Hodžinoj Albaniji u kojoj nije bilo pasoša, nije bilo privatne svojine, privatnih automobila, nije bilo privatnih radnji. Niko nije smeo da putuje u inostranstvo. Sve ostalo je bilo pod strogom kontrolom albanske Komunističke partije. Oni su hteli, sa Kosova, da žive kao Albanci u staljinističkom sistemu, jer je Enver Hodža bio poslednji staljinista u Evropi. Ali, njihov nacionalni osećaj je bio toliko jak da su hteli da žive u staljinizmu, a ne u onoj Titovoj verziji socijalizma. Oni su pravili velike demonstracije. Te velike demonstracije koje je policija ugušila brutalno, osudivši mnoge ljude – Albance na zatvor, zaplašile su mnoge Srbe, Muslimane, Hrvate. Tamo je bilo desetak hrvatskih sela. Čistih hrvatskih sela. Recimo, jedno se zove Janjevo. Nije bio nijedan Albanac, nijedan Srbin. Sve su bili Hrvati. Oni su se kompletno, do zadnjeg, iselili u Hrvatsku… To je bilo pre 15 godina. Muslimani su otišli u Bosnu, Srbi su došli u Srbiju, u ovaj deo centralne Srbije, bojeći se albanskog nacionalizma. Bilo je dosta ubistava, silovanja, paljenja kuća, pucnjave, ljudi se boje za decu. Srbi su počeli da se povlače – Kraljevo, Niš, Kragujevac, Beograd. Oni su počeli da pričaju. Štampa baš nije tako izveštavala. Ti ljudi koji su se iselili, počeli su da pričaju drugim ljudima, rođacima i to je u Srbiji stvorilo vrenje i vrlo lošu atmosferu prema Albancima. Kako Albanci da uzmu Kosovo, kada je tu sedište? Tu je Pećka patrijaršija. Tu su tradicionalno bili srpski kraljevi, carevi i Srbi su osećali Kosovo, ili su bar tako pričali, kao centar, svoj nacionalni centar. U tom sukobu sa Albancima, Srbi su očekivali direktnu političku podršku Hrvata i Slovenaca. Oni su dali mlaku podršku. Jedinice koje su gušile demonstracije bile su federalne – bilo je tu i Hrvata i Slovenaca, ali nisu rado u tome učestvovali. Političari su rekli da je to srpski problem. Hrvati i Slovenci. “To je srpski problem, treba Srbi to da reše sa Albancima, nemojmo mi da se mešamo u to.” To su Srbi primili kao izdaju od strane Slovenaca i Hrvata, da su ostavljeni sami s Albancima to da reše, a Hrvatima i Slovencima je odgovaralo da Srbi, kao najbrojnija nacija u Jugoslaviji, budu u problemima i da ne budu previše jaki, jer su računali da će ako budu imali problema u Srbiji, na nivou federacije moći da budu slobodniji, da neće biti pod nekom vrstom supremacije većine.
• Vi mislite na demonstracije ‘68. i ‘81. godine?
To su bile samo te velike demonstracije, a inače je bilo mnogo manjih incidenata, mnogo velikih problema na granici od ‘48. godine. Tito je imao ideju da Bugarska i Albanija uđu u sastav Jugoslavije. Tu je bilo raznih pregovora. Albanski nacionalizam je podstakao srpski. Srpski nacionalizam se obratio za pomoć Hrvatima i Slovencima. Nije je dobio. I, onda je rekao: “U redu. Sami ćemo da rešimo, ali vi ste nas izdali.” Onda je snažan osećaj srpstva ovde podstakao slovenačku težnju da se spase od svih tih gužvi, da pobegne, a onda i Hrvate da se odvoje od svih tih problema i počeli su da jačaju separatistički pokreti, odnosno svest o tome da je moguće izaći pod određenim uslovima iz Jugoslavije. Ako se pravi politikološka analiza, pokazaće se da su Albanci razvezali Jugoslaviju. To nisu ni Slovenci, ni Hrvati, ni Srbi, nego Albanci. Njih je mnogo. Sigurno od milion i po do dva miliona ih ima dole. To su procene. Niko nikada nije uradio popis. To je priča uz pomoć koje je Milošević došao na vlast. Izveli su demonstracije Srba na Kosovu koji su tražili zaštitu od Beograda. Trebalo je neko da ode da govori Srbima. Niko nije smeo. Onda je otišao Milošević. Sada su tu već bili u igri Srpska akademija nauka, književnici, novinari. To je već počelo da poprima neki oblik srpskog pokreta za postavljanje nove formule srpskog nacionalnog programa i, kako bih rekao, formulisanja srpskih nacionalnih i državnih interesa. Problem je bio što je Milošević pod plaštom, pod vidom te preformulacije zapravo produžavao vladavinu komunizma. Onda je potpuno komunističkim idejama i ideologiji samo dodao populizam i demagogiju, malo nacionalnog – inače, on je bio potpuno anacionalan kroz celu svoju karijeru i sve te njegove priče o srpstvu, to je sve koješta; on je do kraja ostao internacionalni komunista. Dokaz: usred rata s Hrvatima, u Beogradu mi nemamo više od 5-6 incidenata s hrvatskim stanovništvom. Ostalo je u Beogradu sigurno 20-30.000 direktnih etničkih Hrvata koje niko nije dirao. Bilo je 5-6 slučajeva, ali to vam je ono: ja znam da je on Hrvat, pa mu kažem jebem ti hrvatsku majku! Ili mu razbijem prozor. Ali, organizovanog, sistematskog… Dalje. Bilo je 60-70.000 Albanaca. Mnogi su otišli sami, kad je izbio rat s Albancima, ali je ostalo i sada. Mislim da ih ima desetak hiljada. Ostalo je mnogo Muslimana, usred bosanskog rata. Ogroman broj Muslimana. Da li me razumete? Država koja to čisti sistematski, etnički… Zatim, u njegovoj okolini je bilo mnogo ljudi koji su ili bili oženjeni Hrvaticama, Muslimankama ili Muslimana, Hrvata. Desetak primera znam… Hoću da kažem, da je on bio Srbin zaista, etnički, sa ideologijom direktnog etničkog čišćenja ovog područja, niko od njih ne bi mogao da preživi. Svi bi bili oterani, kao što su svi otišli iz Zagreba, Hrvati iz nekih delova Bosne, Muslimani iz nekih delova Bosne i Hrvatske. Milošević je tada na Kosovu, kada je govorio Srbima… Izbila je tuča između Srba i policije, jer su Srbi hteli da uđu još više u tu dvoranu koja je mogla da primi samo 200 ljudi, a bilo je ispred 10.000. I Milošević… To je ta čuvena scena. On se nije snašao. Izgovorio je reči koje su se pokazale sudbinske, a nije bio svestan toga. Jedan od Srba mu je rekao: “Druže predsedniče…” On je bio predsednik komunista. “Druže predsedniče, tuku nas. Biju nas!” A, on je rekao: “Niko ne sme da vas bije.” I, onda je on u toj zbunjenosti, to ponovio još 10 puta. “Niko ne sme da vas bije! Ne, ne!” I ta scena je mitski uzeta od strane RTS-a i to je ponovljeno hiljadu puta u sledećih 30 dana. To je od njega napravilo to što je napravilo. Inače, došao je na vlast direktnim, partijskim pučem. Taj partijski puč je osmislila njegova supruga. Začet je na potpuno privatnom planu. On je veoma poštovao i voleo Ivana Stambolića, koji je bio njegov šef. Na dve-tri funkcije, kako je Ivan Stambolić “rastao” u srpskoj hijerarhiji, on je vukao sa sobom Miloševića. Oni su imali jedan odnos koji je bio i prijateljski, ali se znalo ko je šef. Miloševićeva žena je bila vrlo ambiciozna osoba i u nekoj debati, u kući, na večeri, njoj je Ivan Stambolić rekao da se ne meša kad oni pričaju o politici. Ona je došla kući i rekla mužu da to više neće da trpi i da je u svojoj glavi počela da razmišlja… To sve zvuči kao kriminalni film, kriminalistički film, ali je tačno. Ona je došla do zaključka da je moguće iskoristiti vrenje unutar Srbije, svoju mrežu prijatelja koju je napravila na univerzitetu, u Gradskom komitetu i CK, da svog muža podigne za dve stepenice, da iskoristi srpski nacionalizam, iako ni ona nikakve veze sa srpskim nacionalizmom nije imala. Ona je bila ortodoksni komunista, kao i njen muž. Napravila je zaveru, napisala mu je govor i on je srušio Stambolića. Ta zavera je napravljena u ime srpskih interesa, ne u ime Miloševića. On razmere toga u prvoj, drugoj godini nije ni bio svestan. On je pristao da bude metafora te zavere, zastava te zavere iz ljubavi prema njoj. Dakle, on je došao na vlast iz ljubavi prema njoj i sišao je s vlasti iz ljubavi prema njoj. Ona mu je rekla da raspiše prevremene, vanredne izbore, koje je izgubio. Dakle, ona ga je “koštala” vlasti. On je imao još godinu i po dana do redovnih izbora. Ko zna šta bi se desilo za godinu i po dana! Ona ga je naterala da raspiše vanredne izbore. On ih je raspisao i sišao s vlasti. Ona ga je dovela, ona ga je srušila s vlasti. Kao što joj nije rekao: “Zašto si me dovela na vlast”, tako joj nikada, nijednom rečju nije prebacio što je pao s vlasti. I, unutar jedne “par excellence” političke priče, unutar jedne nacionalne drame, državne drame, raspada poslednjeg multietničkog carstva u Evropi, krije se jedna neverovatna ljubavna priča, koja je potpuno neprimerena ovim vremenima i koja više pristaje antičkim vremenima i dramama antičkog doba. Ta ljubavna priča je od prvorazredne političke važnosti i uticaja na sve. Ta ljubavna priča je njega dovela na vlast. Ta ljubavna priča je raskinula njegov odnos s Karadžićem. Ta ljubavna priča je potpisala Dejton. Ta ljubavna priča naredila je napad na demonstrante u Beogradu. Ta ljubavna priča je raspisala vanredne izbore i poslala ga u Hag, a da pri tom on nijednog dana nije prestao da je voli, da brine o njoj i nikada joj nije nijednu reč prekora uputio. Lepa je priča!

• Zašto ste tokom studiranja 70-ih počeli da radite kao novinar na radiju?
Pa, stvar je vrlo prozaična. Naime, studenti novinarstva (mi smo bili prva generacija Fakulteta političkih nauka) imali su obaveznu praksu. Svi su trčali na televiziju ili u novine, a ja sam htela da počnem od u to vreme najbržeg medija – radija, i onda sam posle prakse ostala tamo da radim. Sve vreme studija sam radila, čak sam dobila neke nagrade i prve honorare. Imala sam sreću da je moj tadašnji glavni urednik insistirao na tome da prilikom svakog obnavljanja saradnje i ugovora o saradnji pokažem indeks. On je insistirao na tome da završimo fakultet i ja sam radeći na radiju i završavajući fakultet (bila sam već treća godina studija) radila to i onda je raspisan konkurs. Bila sam najpre primljena u radiju, i posle toga sam kao iskusan novinar prešla u TV.
• Zašto ste prešli na TV?
Prešla sam jer svaki mladi čovek želi da proba sve medije. Imam tu fantastičnu sreću što sam prošla kroz sve medije. Dakle, ja sam prošla radio-sistem, pa sam onda naučila TV – radio i televizija su veoma slični, zato što rade na minute i sekunde, a onda sam posle ‘90, posle ratnog raspada Jugoslavije, prešla u prvi nezavisni list – “Našu borbu”, u kojoj sam najpre radila kao komentator i izveštač, a posle i kao urednik nedeljnog izdanja… “Naša borba”, a “Borba” je tada bila prvi deoničarski list, prvi list koji se odvojio od one partijske države i partijske vlasti. Pošto smo vrlo brzo došli u sukob s vlastima, poništile su privatizaciju i deoničare i zbog toga smo osnovali list “Naša borba”. I onda sam, naravno, prešla u “Našu borbu”, kao osnivač.
• Kako je bilo raditi na radiju a potom na televiziji sedamdesetih godina?
Pravo da vam kažem, kad naučite posao, onda ni nema problema. Ja sam ipak osnove naučila u Radio Beogradu i imala sam sreću što sam imala odličnog urednika. Tu sam naučila zanat, a onda sam ušla u teme kojima sam se bavila. Uvek sam bila prevashodno unutrašnjopolitički novinar. Znači, morala sam da poznajem unutrašnju političku scenu i već kao radijski novinar sam odlazila u parlament, gde su se donosile odluke, gde je trebalo dosta znanja da najpre prevedete te papire, jer je pisano “drvenim”, tzv. socijalističkim jezikom. Naučila sam već tada da prevodim to i da moj iskaz bude jasan. Ta škola mi je pomogla da to prenesem i na TV kao znanje, s tim što mi je na TV bilo još i lakše, jer ono što ste na radiju morali da prepričavate, na TV je bila slika. To je bio izazov. Svaki mladi čovek želi da promeni više sredina. Mene podjednaka ljubav vezuje i za radio i za TV i za novine – press, ali iskreno rečeno, najmoćniji i najdalekosežniji je uticaj ipak preko TV.
• Kada ste primetili političke promene?
U vreme kada sam prešla na TV, još je postojao jedinstveni, jugoslovenski TV sistem. U to vreme, vrhunski događaji su bili kongresi Komunističke partije, Saveza komunista, ili zasedanja skupštine, gde su se usaglašavali stavovi tadašnjih republika (sada su to sve samostalne države iz okruženja). Onda se radilo i u TV pulovima, sa ljudima iz Slovenije i Hrvatske. Mi smo se svi znali i onda su se birali najugledniji novinari i oni koji su najbolje mogli da urade taj posao. Tako da sam ja vrlo brzo ušla i u tu ekipu, a ‘87. godina, kada je došao Milošević na vlast, kad je bila čuvena Osma sednica, i dan-danas mi je ostala u sećanju (znao si da se nešto mulja u Gradskom komitetu), jer je Milošević bio šef partije grada Beograda, a Ivan Stambolić njegov mentor, forsirao ga je, bio je predsednik tadašnje države. Onda su me, iako sam po svom zaduženju bila više vezana za federalnu skupštinu i parlament, tako da sam sa srpskim rukovodstvom isključivo tamo, u saveznom parlamentu sarađivala, onda su me ipak zvali da idem u Skupštinu Srbije, kao ispomoć, gde se dešavala ta čuvena Osma sednica. I pravo da vam kažem, meni je odmah, posle Miloševićevog govora, bilo jasno koju politiku vodi. Jer, on je tada održao govor nabijen nacionalizmom, podilazio je, udvarao se većini prosečnih Srba i građana Srbije svojom čuvenom pričom kako Srbija gubi u miru, a dobija u ratu, i bilo mi je potpuno jasno da ako ta politika pobedi, idemo u jedan težak period, što sam uostalom i rekla. Jer, u to vreme, mi smo u TV imali svakog ponedeljka sastanak redakcije. Na tom sastanku, glavni urednik i urednici su referisali šta je bilo, ali istovremeno smo kao novinari govorili šta je dobro, a šta ne, gde je bilo propusta, pohvaljivale su se neke rubrike ili kudile. I bilo je slobode u toj komunikaciji, ali to su bili sastanci na kojima vam glavni urednik kaže: “Sledeće teme. Glavne teme će biti te i te…” Prosto su nas usmeravali, jer je on imao superinformacije iz državnih vrhova i znao je da će doći na dnevni red ta i ta priča, ili neki bitan zakon, ili neka osoba. Ili, ako vam glavni urednik baš te ‘87. godine kaže: “Dešavaju se stravične stvari u Srpskoj akademiji nauka,” vi znate da će biti sednica, to moramo pratiti, tu najjači tim novinara mora da ide – e, to znači da se dešava velika frka. Na taj način su se usmeravali novinari, međutim, svaki novinar je osvajao svoju slobodu. Ja sam svoju slobodu osvajala sama. To je stvar lične osobine i karaktera. Pošto sam se uvek trudila da kažem tamo da nikada niko ne demantuje šta sam rekla, a cilj mi je da na TV prođe ono što je entrefilet i podnaslov u novinama i u tome sam uspela, da ne bude TV šarena laža, kao što je bilo pre mene. Ja sam se izborila za tu slobodu, tako da su i neke okolnosti uticale na to. Ja sam se uživo uključivala iz programa, pa niko nije mogao da me kontroliše, da mi izbacuje iz teksta bilo koji deo sadržaja. Što se mog iskustva tiče, postojao je samo jedan incident. Nije mi urednik govorio: “Izbaci ovo! Ubaci ovo!”
• Da li su te okolnosti bile povezane sa 80-im godinama, kada je novinarstvo moglo biti liberalnije?
Da vam kažem jednu stvar, od smrti Josipa Broza Tita do Miloševićevog dolaska, to su bili zvezdani trenuci novinarstva, ne samo u Srbiji, nego i u zemljama u okruženju. Sačuvan je deo zajedničkog programa, koji se emitovao na celoj mreži. Primera radi, nedeljom su se smenjivali dnevnici u svim sredinama i znalo se, na primer, prve nedelje je dežurna TV Beograd, druge nedelje TV Ljubljana, treće Zagreb, četvrte nedelje Skoplje, Sarajevo i, mislim, kompletno smo komunicirali na tom prostoru i istovremeno je postojala pozitivna konkurencija među studijima. Znači, trudili smo se da naša emisija bude bolja od njihove i, moram vam reći, u to vreme, ekipa TV Beograd, i novinarska i snimateljska, bila je jedna od najboljih. To ćete saznati ako budete aktere tih događaja pitali s prostora bivše Jugoslavije. To će vam i oni potvrditi. To je prvo. Drugo, ja sam bila urednik i magazinske, političke emisije, i takva vrsta emisija je emitovana četvrtkom u 20h, u prime time-u, iz 4 studija – uglavnom srpsko-hrvatsko područje se smenjivalo, sem Slovenaca i Makedonaca. Mi smo se takmičili, jer ako ja imam tu emisiju jednom mesečno i oni, a sve informacije su morale da se odnose na ceo prostor, sve rubrike, sve reportaže, svi događaju, razrada tih događaja – sve se odnosilo na sve. A, trudili smo se da bude i zanimljivo, da ne bude sve politička “žvaka”. Jer, nemojte zaboraviti da u to vreme, ako si predsednik Predsedništva države ili predsednik partije jedne jedine, da je samo tvoje pojavljivanje vest. A šta ćeš ti tu da kažeš, budući da su u to vreme političari zloupotrebljavali to, pa dođu u emisiju i ne kažu ništa, pa je to jedna dosadna, bezvezna emisija, koju niko živ ne gleda! Tada nije bilo merenja gledanosti, kao sada. A, mi smo se trudili da pravimo zanimljive i provokativne emisije, da otvaramo pitanja, tabu teme, i da to onda još vizuelno, znači televizijski odradimo super. I moj magazin je bio super, po oceni svih studija – i najbolji. Tad su počele i prve ankete. Moj magazin je bio najbolji, ali mi je velika konkurencija bio kolega iz Sarajeva. On je fantastično – Nedin Lončarević (?) – to radio. Njegov magazin nisam propuštala iz straha najpre da ne ponovimo temu, a drugo, i da bih ga nadigrala i bila bolja!
• A pritisak od političara niste osetili?
Znate šta, u to vreme je bilo različitih stvari. Bilo je onih priča o nepotizmu, bilo je čitavih ekipa novinara koji su, samo zato što su bili bliski vlastima, dobro prolazili. Ja sam imala fantastičnu sreću da s tim nisam nikada imala problem. Pa, bilo je i onih problema kod koleginica da su morale preko krevetske varijante da dođu do neke pozicije, čak se i o tome pisalo. Ja sam imala tu sreću da sam se vrlo rano izborila za svoj profesionalni status. Ali, u stvari, ja sam vrlo brzo učila i dobro sam učila. Prema tome, nije meni niko ništa poklonio i, na kraju krajeva, nametnula sam se kao neko ko je neophodan i nametnula sam se kao neko ko je najbolji. Ne volim da se hvalim, ali sve ankete iz tog doba to pokazuju i dan-danas. Posle 13 godina sreću me ljudi iz nekih zabitih krajeva, koji ništa ne gledaju drugo osim TV Srbije – znači, ja se 13 godina nisam pojavila – i kažu: “Jao, niko nije govorio onako iz Skupštine kao vi!” Razumete? Znači, ja sam se izborila za to. Ja taj problem nisam imala, ali desilo mi se, na primer, da moj glavni urednik Dušan Mitević, jer tada su rukovodstva televizija i partijska rukovodstva činili isti ljudi… Razumete? Desilo mi se u vreme čuvene antibirokratske revolucije u Novom Sadu – ja sam izveštavala o tome i došla sam predveče – vrlo brzo je trebalo raditi, nije bilo ni pola sata do emitovanja emisije, napravila sam izveštaj, pošto je to osetljivo vreme, osetljiva tema, onda je došao glavni urednik, pogledao to i rekao mi: “Pa, ti moraš da dodaš da je tamo bio Vojislav Šešelj i da je držao nacionalističke govore, da je bio Matija Bećković, akademik, koji je takođe pozivao narod na pobunu i da su se pevale nacionalističke pesme.” Ja sam mu rekla: “Ne dolazi u obzir. Ja to neću da kažem. Prvo, ja to nisam videla, jer da sam videla, videla bi i naša kamera i ja bih to sama rekla, a pošto nisam videla, ja to ne mogu da napišem.” Onda je on rekao: “Izveštaj ne ide.” Ja: “Ne mora izveštaj da ide. Nemoj slučajno da mi spiker dodaje bilo šta. Onda nema mog imena, nema mog izveštaja. Ja ne potpisujem.” Onda je on zvao, na kraju, kolegu dopisnika iz Novog Sada, i kada je završio moj izveštaj u Dnevniku, ovaj se telefonom javio i ispričao sve što je Mitević, moj glavni urednik, rekao. Sutradan je stigao demanti. Šešelj uopšte nije bio u Srbiji, već u Bosni. Matija Bećković je bio u Parizu. Znači, nije bio tamo, a Olivera Katarina, poznata pevačica, pevala je pesmu “Oj vojvodo Sinđeliću!” To je istorijski tekst, koji ni po čemu ne bi trebalo da se smatra nacionalističkim. Taj kolega posle toga… Bio je na ivici samoubistva. On je otišao u prevremenu penziju i više nikada nije hteo da radi za TV. Eto, to vam govori o pritisku. Prema tome, ja sam se izborila. Izborila sam se i kasnije. Evo, sad ću vam reći o jednom Miloševićevom govoru u Skupštini.
• Kako je bilo u vezi s prvim govorom Slobodana Miloševića u Skupštini Srbije?
Pošto se brzo radilo i bio je potreban neko ko to zna brzo… Nasnimiš sto kaseta, pa moraš da znaš na kojoj kaseti je koji deo. To zahteva izuzetnu koncentraciju. Tad su političari govorili po dva sata. Nije to bio govor od pet minuta, nego dva sata. I to je bilo jasno da je to platforma za nove odnose Srbije sa susedima, da je to platforma za budući rat. Iz tog govora, to je meni bilo potpuno jasno. Isti urednik, pošto je 15 minuta pred sam početak emisije, pred glavni, centralni Dnevnik, trebalo to da napravim, zove me telefonom i kaže: “Napravi ti to na 5-6 minuta.” Ja kažem: “Nemam ništa protiv, ali neće to stati u 5-6 minuta, a znam da će te zvati. Znam da ćeš i ti postati ta struja, pa će te onda kecati. Milošević nije govorio dugo, govorio je nekih 25-30 minuta.” Rekoh: “Pusti ga celog. Pusti ga sad dva minuta, a onda posle Dnevnika napravi emisiju.” “Ne, ne.” Zato što je u to vreme Mitević bio blizak Ivanu Stamboliću. I zato što nije dobro predvideo da će Ivan Stambolić da padne. Razumete? A, budući da on nije čovek koji će se zalagati za opšte dobro i opšti stav, nego je uvek blizak vlasti, koja god vlast bila, ja sam znala šta će se desiti. I vrlo brzo sam izmontirala jednu verziju 2 minuta, jednu 5 minuta, drugu verziju kao što mi je on rekao i kažem montažerki: “Montiraj. Odmah prebacuj na kasetu”, jer tada je bila malo komplikovanija tehnologija. Nije bilo kao sada, ali su već bile… Da, da, “beta” kamere su već bile. Ja kažem: “Brzo prebacuj. Videćeš, on će se konsultovati, pa će na kraju da pusti.” I, krene Dnevnik. Pre nego što je voditelj trebalo da najavi moj prilog, Mitević kaže: “Pripremaj brzo! Treba da ide ceo govor!” Ja kažem: “Pripremila sam.” Već je bilo sve gotovo. Ja sam uspela za 15 minuta tri verzije izveštaja da uradim. On kaže: “Hvala ti.” Prema tome, šta hoću da vam kažem – ja nikada nisam bila podanik. Znači, ja sam uvek mislila, ali to me nije ni na koji način… Već sutradan sam ja na sastanku redakcije rekla: “Ovo je ratnohuškačka politika. Ovo nas vodi u rat. Mi ćemo zakrviti sa svim susedima. Treba da se odredimo.”
• Ako sam Vas dobro razumela, bile su tri verzije.
Ne, pazite. Bio je normalan izveštaj. Najnormalniji izveštaj. Pet minuta – pet minuta. To je mnogo. Danas je to mnogo. Ali, tada se radilo tako. Tad su i dnevne novine imale po četiri strane. To su izveštaji iz tzv. partijskih država, jednopartijskih država, jednoumlja. Kad je Kongres, cela novina je posvećena Kongresu, nema ništa drugo. To je ta faza. Ali, u to vreme je bilo već večernjih novina, više izdanja novina, raznolikijih stvari, kao sva normalna štampa. Hoću da kažem, kad kažem “pet minuta”, on je rekao: “Da, kao neki normalan izveštaj. Napravi pet minuta.” A ja mu kažem… Ne, on je čak tih pola sata, sve je strpao u njih. Pa, dnevnici su trajali po sat vremena… Naši dnevnici, njihovo redovno vreme je uvek standardno na ovim prostorima, je oko 30 minuta. Sad, kako su se pojavile reklame, a već u to vreme je bilo reklama, onda računajte, to je 25 minuta. Sad, ako je neka važna tema, onda vi pustite malo u Dnevniku, i onda kažete: “Opširnije o tome posle Dnevnika, u Temi dana.” Onda fokusirate samo jednu temu. Ta tema traje 15 minuta. Obično je trajala 15 minuta i to je recimo šema iz tog doba. Ali, on je pustio, jer je tek tada shvatio šta se u stvari dešava. On nije saznao iz partijskih vrhova šta se sprema – taj glavni urednik. U to vreme sam ja njemu spasila kožu, ali mene baš briga, ja sam bila protiv. Time što sam htela da to ide celo, u stvari htela sam da skrenem pažnju da se priprema užas, da će se desiti užas i sve što sam predvidela kasnije se pokazalo tačnim. Moram da priznam da je jedan, veoma, veoma, mali procenat ljudi to odmah uočavao, jer vi to morate da znate – ogromna većina građana Srbije je plebiscitarno izglasala Miloševića. A zašto ga je glasala? Ako me to pitate, zato što su ti stari političari govorili po dva sata, a ne bi ništa rekli, a po pravilu i kada bi govorili o onome što su obećavali, šta je izvršeno – to je bio ezopovski jezik. Postoji karakterističan izraz za te socrealističke jezike, da je to “drveni jezik”. Konstrukcija rečenica je bila ista. Novine su bile pune – pet listova nekog partijskog događaja. Pojavio se Milošević koji je govorio kratko – 25 minuta, prošao istoriju, sve, i rekao: “Obećavam da ću raditi to i to.” I pri tom, ono što se kaže, ulagivao se Srbima, ali pazite, podizao im je ponos, jačao njihovo nacionalno samopouzdanje i to se, naravno, mnogima svidelo, što je logično. Da se razumemo oko toga – nemam ja ništa protiv nacionalnog osećanja, ali to je ipak privatna stvar… Ali da vi, zato što ste Srbin mrzite nekog zato što je Hrvat ili što je Makedonac – to ne sme. Ali, to je on kasnije dokazivao. Taj prvi, inaugurativni govor niko nije prepoznao, šta to znači, a već je kriza u zemlji bila velika, već sistem usaglašavanja republika oko zajedničkog budžeta, spoljne politike, monetarne politike i svega – to je postalo toliko iscrpljujuće i toliko prešlo u farsu, a nije moglo da se dođe do rešenja. Onda je on rekao: “A! Ja neću to tako! Prvo i prvo, ne može Kosovo i Vojvodina da budu konstitutivni elementi kao autonomne pokrajine iste federacije. Oni su Srbija. Srbija iz tri dela, postaće cela.” To je zapalilo sve. To je to.
• A kako je Stambolić pričao – pošto ste pomenuli “drveni jezik”?
Pa, i Stambolić je pričao slično, iskreno rečeno. I on je na isti način pričao, kad su javni nastupi. U to vreme je, na primer, bila praksa da ugledni političari dođu u redakciju na sastanak, u televiziju koja je onako – ne počinje događaj ako nema TV kamere, koja je najvažnija zato što je imala i najjači uticaj. Mislim, morate da shvatite zašto je uticaj naše TV na našeg građanina najveći i veći nego u razvijenim zemljama. Zato što je kod nas 75% ljudi nepismeno ili funkcionalno pismeno. Ključni informator je TV i zato je njen uticaj najjači. Što se Stambolića tiče, on nikada nije bio nacionalista u tom smislu, a Srbin je. Milošević je Crnogorac, by the way. To znate je l’ tako?… Jeste. Pa, Crnogorac. Rođen je, nije živeo tamo. Žena mu je iz Požarevca, a Milošević je Crnogorac. Pa, njegov rođeni brat se i dan-danas izjašnjava kao Crnogorac, bankar je u Rusiji. To znate? Radio je za vreme Miloševića tamo, a Milošević se uvek izjašnjavao kao Srbin. Vi znate da je i Crna Gora raspolućena. Pa, i Radovan Karadžić je Crnogorac. Mi imamo sreću sa srpskim Crnogorcima, onima koji su iz Crne Gore, a izjašnjavaju se kao Srbi. Imamo priličnu nesreću u Srbiji. A, Stambolić je iz srca Srbije – iz Užica i iz jedne porodice koja je bila antifašistička za vreme Drugog svetskog rata; njegov stric je bio saradnik Josipa Broza. Prema tome, Stambolić nikada nije imao taj nacionalistički poriv da veliča sopstveni, a pljuje tuđi narod, a bio je u duši Srbin i voleo je Srbiju i bio je u tom smislu pravi Srbin. Razumete? Tako da… On je pokušavao. Ta paraliza koja je zahvatila Jugoslaviju u to vreme, to je bila paraliza sistema, jer nije više bilo dogovora između Slovenije i Srbije. To je bilo neviđeno natezanje. Zasedanja parlamenta su trajala od 9 ujutru do tri-četiri sata noću. Pa tako danima i nikad nema rešenja, a istovremeno, onda je već počelo međusobno navijanje. Štampa iz svake sredine je napadala one druge i to je sve više komplikovalo jedan mehanizam koji nije imao rešenje. Stambolić je svakako spadao u ljude koji su bili za kooperaciju – ljude dijaloga, ljude tolerancije i on je nastojao to, ali očigledno nije uspeo, jer su istovremeno veoma jačali nacionalni korpusi, nacionalna osećanja u svim sredinama. Zato je Miloševićev “novogovor” (ja sam u to vreme govorila: “Ovo je novogovor Miloševićev”) uticao na ljude za koje ne bi verovali da će stati na njegovu stranu; on ih je dobio na svoju stranu. E, trebalo im je 5 godina da se osveste. Neki od tih… A neki se, kao što znate, ni do danas nisu osvestili.
• Da li ste stalno pratili sednice parlamenta?
Pazite, moj fah je bila Savezna skupština i naravno da sam prisustvovala dugim sednicama, i to je bilo užasno. Naročito uvek krajem godine, kada se zaključivala ekonomska politika za tu i utvrđivao budžet za narednu. Znači, sve je stvar para i interesa. Da li će Slovenija iz zajedničke kase dobiti onoliko koliko je dala ili – tada su Slovenci govorili: “Pa, ne možemo mi zato što smo najproduktivniji da izdržavamo celu Jugoslaviju!” Kad počnu svađe na tom nivou, onda je usaglašavanje do zapetice, do formulacije, do onih čuvenih deklaracija i rezolucija. Ako Slovenci, primera radi, naprave kompromis, onda traže da se na veću pročita rezolucija, da se kaže da je to kompromis, a da u sledećem vučenju tako neće biti. I obrnuto, ako Srbi kažu: “A, mi ne možemo više da nas zeza Kosovo!” Ili Vojvodina, koja je tada bila razvijenija od Slovenije. Nju je Miloševićev sistem unazadio. Vojvodina je bila razvijenija od Slovenije, pa je počela polako i Vojvodina da pada, jer pazite – to je bila politička “igranka”. Ako hoćete da usvojite neku stvar, morate da imate apsolutnu većinu svih delegacija, znači svih republika. Pošto su Kosovo i Vojvodina konstitutivni elementi federacije, bilo bi logično da sada očekujete da će Kosovo i Vojvodina podržati stavove Srbije. Ne, oni nikada nisu podržavali stavove Srbije, a i Slovenci i Hrvati su igrali na tu kartu. Dobar deo Hrvatske (oni imaju Panoniju), ima zajedničke interese s Vojvodinom, pa nastupa kao zajednički blok u odnosu na Srbiju, koja je sasvim druge strukture. Onda su Slovenci podržavali Albance i Hrvati Albance na Kosovu oko, šta ja znam, energetike, Trepče i svega. Znači, tu su ekonomske, a onda i političke, veze – znate već kako to ide. Lobiranje i politika. I zato je Milošević insistirao da te pokrajine ne budu konstitutivni delovi federacije, nego da Srbija iz tri dela postane cela. I onda su se s njim šalili Slovenci. Kažu: “Ti umesto da imaš tri glasa… Ovako ćeš imati samo jedan glas u odnosu na nas.” Ali, kažem vam zbog kojih razloga. Pošto je on spremao velikosrpski koncept, njemu je bilo važno da zaokruži Srbiju, da porobi i jednu i drugu pokrajinu i rukovodstva pod svoju kontrolu, i da onda ima ekspanziju prema susedima. To je njegova čuvena rečenica: “Svi Srbi u jednoj državi.”

“U neophodnost priređivanja i objavljivanja zbirke političkih govora koji su predskazali ili obeležili dvovekovnu izgradnju, ali i razgradnju moderne srpske države, nikada nisam posumnjao”, reči su Dejana A. Milića, priređivača i autora komentara knjige “Politička beseda moderne Srbije – Mala istorijsko-besednička čitanka”, koju je 2004. godine objavila beogradska izdavačka kuća “Nomos”. Dejan A. Milić je tokom studija na Pravnom fakultetu 1995. godine bio proglašen za najboljeg među najboljim besednicima. Šest godina kasnije bio je na dužnosti izvršnog direktora Centra za besedništvo INSTITUTIO ORATORIA Pravnog fakulteta u Beogradu, a i predavač retorike na Vojnoj akademiji. Objavio je zbirku sudskih beseda i jedan roman. Sada piše hrestomatiju “Srpsko srednjovekovno besedništvo”.

• Zašto ste se odlučili da priredite zbirku političkih beseda, na koji način ste prikupljali literaturu?
Tri su me misli naterale da se upustim u priređivanje zbirke političkih govora srpskih vladara i najviđenijih Srba u prethodna dva veka. Prva, da vreme jeste najpravičniji sudija koji će svakom pojedincu i narodu odmeriti istorijsku pravdu prema zasluzi; druga, da je srpski narod odavno izgubio Božju blagodat da nađe pravu meru razumnog nacionalnog postupanja i treća, da je put ka odgovorima na sva važna pitanja najlakše naći u zabeleženim rečima ljudi koji su u protekle dve stotine godina upravljali životom ovog naroda. Takođe, želeo sam da dam svoj do- prinos ideji da Srbi konačno treba da se suoče sa svojom savešću, pri čemu nisam pristalica ni krajnjeg poricanja, kao ni izbegavanja bilo kakve odgovornosti. Imao sam potrebu da potpuno objektivnim pristupom, lišenim ikakvih strasti – slabovidne ljubavi ili slepe mržnje prema nekome ili prema nečemu, ukažem na značaj mirenja Srba sa svim segmentima sopstvene istorije na jedini mogući način – da se od svake ideje prihvati sve što je dobro, a da se bez ustručavanja odreknemo svega lošeg. Zato i mislim da su iskrenost i objektivnost dve najveće vrednosti ove knjige.
Lako sam dolazio do beseda iz XX veka, najteže je bilo naći besede iz prve polovine XIX veka. Uglavnom, tokom rada koristio sam dokumente iz Istorijskog arhiva Srbije, zatim iz skupštinskih arhiva, neka izdanja koja su samizdati, kao što su besede generala Milana Nedića. Kada je reč o besedi Dimitrija Ljotića, koristio sam njegova Sabrana dela, objavljena u Minhenu. Građu za knjigu prikupljao sam nekoliko godina, dok sam predgovor i komentare pisao, takoreći, u jednom dahu – od sredine marta do kraja maja ove godine.
• Knjigu ste podelili na poglavlja koja prate hronološki razvoj moderne srpske države. Da li je reč i o uzlaznoj liniji demokratije i besedništva?
Besede prate razvoj moderne srpske države, a prvi je govor prote Atanasija Antonijevića, koji je izgovoren 1803. godine u Orašcu, u kući Stevana Tomića, radi dogovora kako da se dahijama stane na put. Besede zatim prate vreme od Prvog srpskog ustanka, sve do 5. oktobra 2000. godine, a na jednom mestu sabrane su reči liberala i radikala, socijalista i naprednjaka, nacionalista i pristalica internacionale. Jedni pored drugih tu su Nedić, četnici i Ljotić, politički podobni komunisti su pored nepopravljivih Golootočana.
Činjenica je, međutim, da je u Srbiji besedništvo postojalo i pre Prvog srpskog ustanka. Problem izvora je odredio mogućnost dosezanja do istorijskih podataka, a mislim da izbor beseda prati logičnu granicu kada je reč o političkom govoru u Srbiji. Istina je i da se politička beseda razvijala uporedo sa razvojem srpske države. Kada je reč o besedničkoj demokratiji, mislim da je nemamo i ne znam da li će je na ovom prostoru ikada biti. U predgovoru sam naglasio da, istorijski posmatrano, u Srbiji nikako ne možemo da se izvučemo iz “carstva gluvog govornika”. Srbi imaju talenat govorništva, ali imaju ozbiljan poremećaj sluha, kada je reč o argumentima suprotne strane. Nedostatak besedničke kulture samo je posledica odsustva opšte političke kulture.
• Kako izgleda razvoj besedništva u našoj novijoj istoriji?
Uzlazna linija razvoja te kulture postojala je u drugoj polovini XIX veka do Prvog svetskog rata, kada je u Srbiji bio razvijen parlamentarizam. Ipak, i u to vreme besedničke polemike su bile na ivici incidenta. Posle Drugog svetskog rata osetna je stagnacija, a u vreme komunizma potpuno je urušeno političko besedništvo. Naime, takav njegov položaj u totalitarnom društvu uslovljen je odsustvom političke polemike. Knjiga sadrži i model besede samoupravnog socijalizma, obrazac po kojem može da se priča četrdeset sati a da se ništa ne kaže. Posle pedeset godina došli smo u vreme “prvobitne akumulacije besedničkog kapitala” i logično je da naši političari ne znaju kako da tim kapitalom raspolažu. Postoji latentna opasnost kod nas da besednik i beseda dobiju antipod u anitbesedniku i antibesedi. Besednik je uveren i samouveren, ali poštuje tuđe mišljenje i argumente, a beseda je stvar ljudskog ubeđenja, slobode mišljenja i iznošenja toga mišljenja.
• Da li ste, pripremajući ovu knjigu, stekli utisak da su Srbi prešli u drugi razred osnovne škole političke mudrosti?
Stekao sam poražavajući utisak da nisu i drži me strah da nikad neće. Ali, moje je bilo da ne ćutim. Zbirku sam priređivao s nadom da će ona Srbima biti putokaz za razmišljanje koje će ih, najzad, prevesti u taj drugi razred osnovne škole političke mudrosti, što je jedan, u isto vreme, neverovatno lak i izuzetno naporan posao. Prošlo je dovoljno vremena da se sagledaju sve greške koje smo činili. Vreme pruža mogućnost otrežnjenja. Nažalost, vreme nema moć da otrežnjenje uspostavi dekretom.
• Koliko sve ovo o čemu govorite korespondira sa stvarnošću?
Zašto treba čitati govore ljudi koji su nam unazad dve stotine godina krojili sudbinu? Njihove reči prethodile su ili su bile saputnice njihovih istorijskih činjenja. Rezultate njihovog političkog delovanja, njihovih političkih moći ili nemoći, osetili smo na svojoj koži. Zato su te reči najbolji putokaz do grešaka nas samih. Krojači naših sudbina su nas ili lagali ili ozbiljno mislili. Posledice njihovih laži ili iskrenih namera su istorijski vrlo samerljive. Ako smo prevareni, lako je naći put do onoga na šta smo naseli. Ako smo se poveli za nečijom slepom idejom, lako je videti gde je i on bio u teškoj zabludi. Osim toga, u tim je rečima moguće prepoznati i reči nekih budućih mesija. Zar to nije dovoljno da opet ne pogrešimo?
• Dali ste primer samohvalospevenog i udvoričkog političkog govora, koji je održao Marko Vujačić, senator iz Crne Gore na drugom zasedanju AVNOJ-a.
Namera mi je bila da Srbe prikažem i s te udvoričke strane, a beseda Marka Vujačića lep je primer za to kako opstati u politici više od pola veka. Izgovorio ju je na drugom zasedanju AVNOJ-a, kada je dobio šansu da pokaže svoju odanost Titu. U jednom periodu svog političkog kameleonstva Vujačić je bio izraziti Srbin, zalagao se za monarhiju, zatim republikanac i komunista. I danas ima mnogo sličnih primera. Političari promene nekoliko stranaka, a da svojom retorskom veštinom uspeju da ubede javnost u ispravnost “svih svojih stavova”.
• S druge strane, čije reči su preživele vreme i čiji sud je vremenska distanca pokazala ispravnim?
Malo se zna o Božidaru Grujoviću i njegovoj besedi “Slovo o zakonu i slobodi”, koji je pripremio 1805. godine, kada je ustanovljen Praviteljstvujušči sovjet serbski. Vožd Karađorđe zabranio mu je da tu besedu održi. Božidar Grujović jedan je od najzaslužnijih ljudi za organizovano funkcionisanje državne administracije tokom Prvog srpskog ustanka i jedan od prvih visokoškolovanih Srba. Pomenuta beseda bila je temelj poimanja moderne srpske države, a počinje ovako: “Zakon je volja vilajetska (narodna), koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda, a zlo zaprečava. Prvi, dakle, gospodar i sudija u vilajetu jest zakon.” Izuzetan je i antiratni govor Svetozara Miletića Šajkašima u Čurugu, a zatim i beseda “Gunjac i opanak stvorio je ovu zemlju” Nikole Pašića, koja je izgovorena na osnivačkoj skupštini Narodne radikalne stranke 1882. godine(?) u Kragujevcu. Izuzetan je govor “Zdravica Otadžbini” koji je kralj Milan Obrenović održao u Narodnoj skupštini 22. februara 1882. godine povodom proglašenja Srbije za kraljevinu. Jedna od najupečatljivijih beseda dvadesetog veka, koja je i oličenje državotvornog principa, je obraćanje kralja Petra I Karađorđevića vojnicima na položaju iznad Kolubare novembra 1914. godine, a kao državotvorne spomenuo bih i govor Milana Stojadinovića povodom usvajanja predloga Zakona o Konkordatu između Kraljevine Jugoslavije i Vatikana, koji je održan u Narodnoj skupštini, jula 1937. godine, i “Besedu onim u šumama” Milana Đ. Nedića iz 1941. godine protiv bratoubilačkog rata.
• Kada se izgovaraju ključne reči?
Za besedništvo su važna tri uslova: besednik, beseda i auditorijum. Retko se spominje četvrti uslov, bez kojeg se ne može, a to je prilika. Prelomni trenuci istorije bili su pogodan milje za nastanak izuzetnih beseda. Sigurno je da Dragiša Lapčević svoju besedu “Mi nećemo ovaj rat” nije moga da izgovori deset godina ranije, već upravo 1914. godine, kada je Austrougarska monarhija Vladi Kraljevine Srbije uputila ponižavajući ultimatum.
• Imate besedničko iskustvo. Šta oseća govornik kad stane pred auditorijum?
Mislim da je strah od bilo kakvog javnog nastupa gori od straha od letenja. Međutim, potreban je jak motiv da taj strah bude prevaziđen. Posle toga je već mnogo urađeno. Ali ništa ne može da se meri sa osećanjem posle uspešnog govora, kada se uspostavi fluid s publikom. Jer cilj je dobrog govornika, koji se suštinski ne obraća naklonjenoj publici, da na svoju stranu pridobije one koji su ravnodušni, a protivnike da navede na dilemu i razmišljanje.

1. Razgovor s Dejanom Milićem, autorom knjige “Politička beseda moderne Srbije”, Politika, Kulturni dodatak, subota 23. april 2005. godine, br. 2, godina XLVII, str. 8-9.