– O filmu Mlad i zdrav kao ruža Jovana Jovanovića –

Doskora, nada u disidentizam srpskog porekla bila mi je sasvim mala i tanušna. Socijalizam naših boja prosto nas je terao da verujemo u nametnutu dogmu, kao u savršen sistem koji bezuvetno bitiše između Zapada i Istoka, hrabro se odupirući svekolikom svetskom zlu. On je zbilja i bio pogodan za dobar deo stanovništva, dajući mu pre svega vrlo korektan život, kako materijalni tako i ideološki, zatim mir i prividnu slobodu, za kojom sada toliko čeznemo. Njegov jedini problem je, svakako, bio ograničen vek trajanja, baš kao i piramidalnih banaka tipa “Dafimenta” i “Jezdimenta”. Ipak je izdržao tridesetak godina, urezujući se u malo pliće umove kao nešto sasvim dobro i perspektivno.
Iznenada, u tim vremenima pojavio se jedan mlad režiser, sa vrlo prozaičnim imenom i još prozaičnijim prezimenom, dobro upoznat sa trendovima u najrazvijenijim evropskim i svetskim kinematografijama, sa dozom genijalnosti ili kako bi neki pre rekli, kreativnog ludila. I uradio je nešto zbilja maestralno, ali i krajnje čudovišno. Prodrmao je jednu, strogo kontrolisanu, socrealističku kinematografiju, pustivši joj adrenalin u količini koju normalan čovek ne može istrpeti. A mi, od-nosno većina od nas, sadašnjih i onih pređašnjih, nismo ni znali za taj klasi-čan nokaut sistema prevara i zabluda.
Zar je moguće da je film prošao toliko stepenica, pre konačnog spaljivanja na lomači i smeštanja njegovog pepela u bunker. Zaboga, on je dobio sredstva od tadašnjeg ministarstva kulture, zatim je prikazan na Pulskom festivalu, gde je izazvao znatiželju pravih poznavalaca filmske umetnosti. Kakav je to bio socijalizam, kakvo samoupravljanje, kad film još ranije nije ukinut, odnosno zaustavljen na samom početku snimanja. Neko je morao da čita scenario tog istog čoveka (Jovan Jovanović je režiser, scenarista i montažer filma), pre nego što su odobrena sredstva za njegovo snimanje. O svemu tome malo se govorilo ovih dana, odnosno nije se postavljalo pitanje kako je taj film uopšte snimljen.
A razlozi su sigurno različiti. Nikako ne treba zanemariti genijalnost tog čoveka, koji je verovatno poznavao razne tehnike manipulacija, koje su u to vreme fantastično funkcionisale. Zar nije očigledno da je glavni junak (Dragan Nikolić) tokom filma doveden do takvog stupnja (posle prišivanja mnogobrojnih etiketa kao što su: pokvarenost, narkomanija, ubistva, a tu je svakako i majica sa američkom zastavom koju nosi na početku filma) da predstavlja sve zlo trulog kapitalizma koji nam preti sa svih strana. Cenzori su jednostavno, zbog neukosti ili plitkosti, poverovali da režiser ovog filma želi da dâ bezuvetnu kritiku sistema koji je tadašnja Jugoslavija nadvladala, odnosno ostavila za sobom. Negde na polovini filma malo inteligentiji gledalac, posle polazne euforije (oduševljenja) zbog tako oštre kritike suludog sistema, shvata da glavni lik pored revolucionarnih osobina i antidogmatskog sagledavanja stvarnosti, ima i osobine koje smo ranije naveli. Čini mi se da je čika Joca to morao uraditi, jer na drugi način nikada ne bi dobio kameru u ruke. I pored surovosti tog istog huligana uvijenog u američku zastavu, tokom celog filma pro-vejava sva tragičnost zemlje u kojoj smo živeli i u kojoj živimo.
A završna scena u hotelu “Jugoslavija” biće nešto što će ući u filmske čitanke ove zemlje. Više nema dilema. Zemlja se raspada, a Dragan Nikolić nas upozorava da je baš on naša budućnost. Bravo Joco. Ti si genije. Napokon, i mi u Srbiji možemo ti to reći glasno i jasno.
Nastup Joce u dvorani Akademije dramskih umetnosti, pre i posle filma, bio je potpuno u skladu sa likom stvorenim u njegovoj glavi. Bez dlake na jeziku, naoružan besom prikupljanim dugih trideset godina, progovorio je iz samog srca i gneva koji je natopio razigranu dušu. Otkrio nam je da su kadrovi na Akademiji filmskih umetnosti birani po najgorim mogućim principima (odnosno, samo onim – neupućenima), kao uostalom i u svim segmentima našeg društva (to nije rekao). Najveća imena tadašnjeg srpskog filma prikazana su u najgorem mogućem svetlu, kao moralne nakaze spremne da unište sve što vredi i ima perspektivu. Tako su uostalom i njega pokušali da ubiju, paleći mu delo. Takođe je Joca rekao da nije napravljen rez sa prošlošću, odnosno da Akademija dramskih umetnosti i dalje predstavlja nešto konzervativno (kako i ne bi, kad su svih ovih godina loši kadrovi zamenjivani još gorim, a njihov radni vek nije ni tri, ni pet godina).
Tako je na filmu, ali i u svim drugim sferama umetnosti. Akademijama, produkcijskim kućama, udruženjima, izdavačkim preduzećima, kulturnim institucijama. Njegove reči predstavljaju krunski dokaz da bez radikalnog reza (ne filmskog) između sadašnjosti i prošlosti nema ni budućnosti. Svi koji su u prethodnim sistemima isplivavali na površinu moraju se prvo vratiti nazad, pa tek onda, ako prođu detaljnu kontrolu, definitivno zauzeti dodeljeno mesto. Mi zbilja ne shvatamo da se u ono vreme, ali i u ovo sadašnje, nikako nije moglo situirati bez duboke zaleđine, kako porodično-prijateljske, tako i finansijske, a sve to su nadgrađivale najgore ljudske osobine. Iz takvih ličnosti ne mogu da isplivaju najgenijalnija dela, jer da mogu, oni se nikada ne bi tako ponašali. Mogu prosečna, salijerijska, taman tolika kolika treba da budu da bi se uništila umetnost jedne zemlje.
Joco, padam pred tobom na kolena i zahvaljujem iz sveg srca što si vratio moju davno poljuljanu veru u disidentizam srpskog porekla. Hvala ti na svim onim bezobraznim rečima izgovorenim jednog običnog subotnjeg podneva. Kao što je Niče u svome de-lu činio društvu i ljudima, tako u ovoj našoj sredini treba još jedan Niče Ter-minator, spreman da sve “sprovede u praksi”.
Ti si nam dao početni udarac, samo je pitanje da li ovde ima nekoga da završi utakmicu.

(povodom šesnaestogodišnjice smrti i izlaska devet romana ovog pisca)

Spasoje Šejić je rođen u Samokovu, iznad Kuršumlije, 1948. Samoubio se 1989. u Obrenovcu, gde je radio kao profesor gimnazije. Za života je objavio nekoliko romana. Ove godine, šesnaest godina nakon smrti, objavljeno je devet njegovih romana u jednoj knjizi, pod naslovom Devet života. Ova značajna knjiga izišla je pre svega zahvaljujući trudu njegovog profesora, pisca Ivana Ivanovića, koji je obezbedio “materijalna sredstva” od Ministarstva kulture Srbije. Zasluga pripada i izdavaču, Narodnoj i univerzitetskoj biblioteci “Ivo Andrić” iz Prištine (u izgnanstvu) i Rastku Šejiću za izvanrednu opremu knjige i za prikupljanje rukopisa.
Srpska proza XX veka imala je dva značajna, dva velika razdoblja. Prvo cvetno doba čine dvadesete godine. Drugo, kraj šezdesetih i sedamdesete godine.
U ovom drugom periodu, posle dugogodišnje stagnacije, dolazi do eksplozije i na planu sadržine i na planu forme. Gotovo svaki mladi pisac donosi nešto novo, sveže. Drsko. Gotovo svaka knjiga, razbijajući književnu učmalost i monotoniju, razbija i duhovnu učmalost uopšte. Učmalost u umetnosti, to je najrečitiji znak učmalosti jednog društva. Književnost je tih godina prva, makar i kao petao koji prerano kukurikne, počela da budi, da vuče za rukav. I naišla je na odziv. Čitaoci, bez kojih nema ni književnog života ni podsticaja za književno stvaranje, odazvali su se. Stvorena je interakcija, organska veza, između autora i publike. Pisac je osećao da neko čeka njegovo delo, da je ono nekome potrebno, da ima kome da se obrati. “Književne radionice” su radile “punom parom”. Književni život je bujao. O knjigama je govoreno i pisano, gotovo kao o sportu. Književnost je bila deo društvenog života. Knjige početnika, pesnika i prozaista, čitane su više nego dela živih klasika. Gotovo da nije bilo romana, knjige pesama, pripovedaka, koji su imali tiraž manji od hiljadu primeraka, što je za današnju Srbiju nezamislivo. Knjige su kupovane. Ne samo da nijedan izdavač nije propao, nego su nicali novi, čak i privatni i poluprivatni. Književni život preuzeli su mladi buntovnici.
U književnosti se eksperimentisalo, istraživalo, ali smisleno, ne radi eksperimenta i istraživanja. Žargon, fusnote, igre jezikom i rečenicom, igre formom, karakteristike su proze ovog perioda. Priče su dobijale oblik naučnog teksta, ponekad su svojom “vizuelnom dimenzijom” zaista postajale forma.
Ozbiljan proučavalac srpske književnosti tek treba da otkrije značaj i novine koje je doneo ovaj period.
Na ovakav književni polet svakako je uticao opšti polet u društvu, totalitarnom društvu u kojem su promene bile zabranjene. Tih godina strujala je narodnim telom energija promena, koja je zahvatila mnoge segmente društva, a ne samo umetnost. To je vreme studentskih i radničkih pobuna, javljanja privatnog preduzetništva, reformi u ekonomiji i sportu. Duhovnih reformi. Film je dostigao zenit, pre no što je završio u “bunkerima”. To su buntovne, stvaralačke godine.
Iz te književnosti, koja je nezvana hrupila u srpsku literaturu, izbijao je taj duh pobune. Bila je to, na osoben način, angažovana književnost. Angažovana u pozitivnom značenju te reči. Političke i socijalne teme nazirale su se bar u pozadini. Otud toliko zabrana i oficijelnih napada na književna dela. Svi su tragali za aluzijama u njima, jedni da bi branili režim i pravili karijeru, drugi iz duhovnog zadovoljstva. Nije bilo ni politički neutralnog pisca, ni politički neutralnog čitaoca. Igralo se na dva gola. Buntovnik protiv tiranina. Slabiji protiv jačega.
Među nama koji smo ređali sitnije i krupnije kamenje u taj književni mozaik, bio je i Spasoje Šejić.
On je, i duhovno i književno, stasavao u tom vremenu, on je dete tog vremena.
Zato su možda sve vrline i sve mane takve književnosti najočiglednije baš u njegovom delu.
Sudbinu svih pobuna doživljava i književnost. Kad je država represijom okončala socijalne buntove i nezadovoljstvo, deo pobunjenih pisaca obrijao je brade i skratio kosu i prešao među konformiste i poslušne “književne i kulturne radnike”. Drugi, manji, deo, postao je još gorči i žešći, ali su za njega vrata izdavača bila zatvorena. Tako je nastala alternativna, opoziciona, podzemna književnost. Koja je proganjana, prećutkivana, držana na književnoj margini, kao što su i njeni autori držani na društvenoj margini.
Među ove potonje spada i Spasoje Šejić.
Celokupno Šejićevo delo bavi se svojim vremenom. A pisati o svom vremenu nije lako. To se, na ovaj ili onaj način, plaća životom. Šejić je za ovo najbolji primer. Zato mnogi pisci beže u prošlost ili u apstrakciju.
Šejić je mnogo stradao. Čak više od mnogih koje je vlast, preko svojih opunomoćenih kritičara i političara, javno napadala ili koji su izvođeni pred sud. On je bio žrtva onog podmuklog obračuna sa neistomišljenicima, sa nezavisnim intelektualcima i piscima. Neretko bili su srećniji oni protiv kojih je obračun bio javan. Šejić je najbolji primer za to. Nikad nije javno napadan, ali je prećutkivan od kritike. Veliki izdavači su odbijali da objave njegove knjige, tobož iz umetničkih razloga. O nagradama i materijalnim priznanjima da i ne govorimo. “Država mu je dala posao”, kako se tada govorilo, a “sitni” pritisci i zlostavljanja bili su nevidljivi. Njega su ti pritisci i odveli u smrt. Njegova bolest i samoubistvo direktna su posledica tog podmuklog obračunavanja sa “belom vranom” u jednoj “uzornoj” sredini, kakva je bila gimnazija u Obrenovcu i sam Obrenovac.
Bili smo prijatelji. Upoznao sam ga onako kako pisci možda i treba da se upoznaju. Na osnovu njegovog dela. Bio sam član žirija Književne omladine Srbije koji je odabirao prve knjige mladih pisaca za objavljivanje (Književna omladina, izdavač tada najuglednijeg književnog lista Književna reč, uživala je ugled i kao “izdavačka kuća” mladih pisaca.) Među stotinama rukopisa pronašao sam moderan, zrelo pisan, “autorski” u svakom pogledu, roman Dok ne stigne Tomas Man. Posle toga sam upoznao njegovog autora.
Pisac Ivan Ivanović bio je Šejiću profesor u kuršumlijskoj gimnaziji i više puta mi je govorio kako se oseća odgovornim što je njegov đak krenuo mukotrpnim i nezahvalnim putem književnosti. Da je imao nekog drugog profesora, možda bi se opredelio za neko unosnije i mirnije zanimanje. Kao da je hteo da kaže: možda bi danas bio živ. A ja sam, eto, izborom njegovog romana, odgovoran što je Šejić još dublje zakoračio u taj nezahvalni svet književnosti – što je ušao “u arenu” u kojoj ne važe pravila i običaji civilizovanog sveta.
Nakon što smo se upoznali, postali smo prijatelji. Po srodnosti.
Ono što sam uočio u prvom Šejićevom romanu, Dok ne stigne Tomas Man (to nije i njegov prvi napisani roman), odlikuje i sve njegove ostale romane. Bez jedne od tih odlika, danas, u 20. i 21. veku, nema dobre književnosti. To je polemisanje sa književnom tradicijom. Polemika nije moguća bez solidnog i sistematskog književnoteorijskog obrazovanja i bez stalnog čitanja klasične i savremene književnosti. I to ne čitanja nasumce, onako kako šta dođe pod ruku, kao sa pijačne tezge, nego čitanja smislenog i sistematičnog.
To Šejićevo polemisanje sa književnom istorijom vidljivo je i na sadržinskom i tematskom planu (od čekanja Godoa, koji u njega ponekad nosi ime Tomasa Mana, pa do 1001 noći i Ikarovog leta), a možda još više na planu forme (u njegovim romanima kao da se, bilo kao ironija bilo kao apologija, daje sinteza svega što je svetska literatura 20. veka ponudila na planu forme).
Literatura nam često nudi paradokse: Šejić nije veliki stilista, ali na planu stila i forme često je nenadmašan. Njegova, piščeva, koža na tom planu bila mu je očigledno pretesna. Isprobao je sve stilove i forme. Novi roman – nov stil, nov oblik. Protivnost prethodnom. Takve lupinge pravio je samo Fokner. Rezultat često neverovatno uspešan: Crveni krugovi, Skica za portret N.J., Preduzimanje mera.
Birokratski jezik, odnosno njegova karikatura, sa mnoštvom skraćenica i pokondirenih reči ondašnje politike, kojim je napisan čitav roman Skica za portret N.J., od prve do poslednje rečenice, oblikuje piščevu poruku koliko i sami karakteri i priča. Neverovatno je koliko je taj jezik srastao sa pričom i junacima, koliko ne “štrči” u romanu, koliko se roman čita tečno. A na početku se verovatno svakom čitaocu učini da takvim jezikom ne mogu da se pišu ni sindikalni izveštaji, a kamoli književna dela. Smela avantura u koju bi malo koji književnik smeo da se upusti.
Šejić je pisac koji se usudio.
Usudio se on da piše angažovanu, buntovnu literaturu, i da zajedno sa drugim piscima svoje generacije pokaže da angažovanost ne mora uvek da bude nedostatak. U nekim njegovim romanima ta angažovanost, često u vidu satire, postaje “plus”, pojačava njenu umetničku vrednost i čitljivost.
Njegovi romani nose pečat vremena u kojem su nastali, ali nisu zastareli i nisu prolazne vrednosti. (Mnoga, pak, dela iz tog vremena koja se bave “univerzalnim” i “vanvremenskim” temama odavno su zaboravljena i nerazumljiva današnjem čitaocu.) Uvek će biti Vukadinovića, uvek će biti karijerista i podlaca, vlastodršci će još dugo krojiti tuđe sudbine, uvek će biti provincijalaca i malih ljudi, i uvek ćemo, u društvu sa Borom Pelcerom ili Slavicom Nastić, čekati nekog Tomasa Mana.
Pisati, kritički a ne apologetski, o vremenu u kojem živiš, podrazumeva satiru. Šejić joj rado pribegava, mada ona nije dominantna u njegovim delima, čak ni u onima koja nose predznak satirična i čiji su junaci pripadnici režima i karijeristi. Kad je satira suviše naglašena i kad samo ona vodi piščevo pero, kad ovlada jednim delom, ona to delo često uprosti, učini ga jednoslojnim i jednosmernim, umetnički ga oslabi. To je čest slučaj sa “čistim” satirama. Radoje Domanović je dobar primer. To je satiru kao književnu vrstu i gurnulo na margine književnosti. Velika dela svetske književnosti najbolje pokazuju kako satira može biti zlatna nit književnog dela (Gargantua i Pantagruel, Don Kihot). Šejić uglavnom dobro gospodari satirom i ne dozvoljava da ona pređe u prosto ruganje ili mržnju. Često je zaodene iro-nijom, sarkazmom, humorom.
Kao što gladnom i umornom putniku kao spas dođe čarda na putu, tako čitaocu dobro dođe humor u mračnom, teškom i beznadežnom svetu Šejićeve proze.
Humor je vedriji u ranim romanima i čini podnošljivijim, vedrijim taj natmureni Šejićev svet. (Poslednji lek: “Nebo ponad Samkinova uvek je vodilo kurvanjsku, bugarsku politiku, reče Vidoje. Uvek iznenada sruči na seljaka svoje teške suze.”)
U poznijim, satiričnijim i gorčim, romanima, i humor je teži, crnji.
(Preduzimanje mera: “Protiv šale nismo, naš kraj je poznat kao rasadnik humora, naši ljudi su veseli, mnogi se i u snu smeju, neki ne prestaju da se smeju i u najtežim situacijama, nije retkost da se naša deca prilikom rađanja umesto plačem oglase smehom. Sve to mi znamo i u celini zadovoljni smo količinom smeha proizvedenog u našem regionu… Svi se u strukturama slažemo da smeh, dakle, treba da postoji, da ga treba negovati, ali istovremeno znamo da smeh našeg čoveka mora da bude zdrav, da bude pre svega izraz sreće i zadovoljstva, da je pristupačan svakom našem građaninu, i jasan, jasan, naravno, razložan i harmoničan. Nismo očekivali da se ta gotovo urođena potreba naših radnih ljudi za smehom može tako bezobzirno i drsko zloupotrebiti… Mislili smo grozničavo, glave su nam pucketale od misli.”)

OKRUŽNOM SUDU
VALJEVO

Na osnovu čl. 44 st. 2 tač. 3, čl. 240-242 ZKP, Okružni javni tužilac u Valjevu uz dostavu krivičnih spisa KI-31/74 podiže sledeću

OPTUŽNICU
protiv

Okr. DRAGOLJUBA IGNJATOVIĆA, književnika iz Beograda, ul. Ščerbinova br. 5, rođenog 12.10.1936. godine u Bošnjanima, od oca Svetomira i majke Drage, rođene Andrić, Srbina, državljanina SFRJ, razvedenog, oca jednog deteta, završio III stepen Filološkog fakulteta, vojsku nije služio jer je oslobođen zbog bolesti, sa ličnim dohotkom od 2.600 n. din., neosuđivanog, u pritvoru kod ovog suda od 06.03.1974. godine. zbog toga što je 08.02.1974. godine u hotelu “Divčibare” na Divčibarama, na IV Zimskim filozofskim susretima koje je organizovalo Srpsko filozofsko društvo iz Beograda, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i časopis “Filosofija” na temu “Kultura i revolucija”, u svom izlaganju, zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike u zemlji, osporavajući tok i tekovine revolucije, ulogu radničke klase i SKJ, osporavajući postojanje legalne građanske i stvaralačke slobode, predstavljajući vlast kao apsolutističku, a društveno-ekonomski trenutak kao stanje tavorenja, pa je tako u govoru na ovom skupu pred oko 60 učesnika istakao:
“… Naš razgovor danas, pada u naglašeno nezgodan čas; sav duhovni život naroda manipulantski je usmeren na rešavanje banalnih pitanja vlasti od danas do sutra; perspektiva ove današnje istorijske zbilje, voljom političkih upravljača biva stalno zadržavana na jalovoj i opasnoj tački akumuliranja kriza, koja pogoduje postojećoj političkoj vlasti, ali koja dovodi u pitanje opstanak kulture, onoga bez čega nema hleba ni vlasti…
… primitivna poljoprivreda, nerentabilna i nekonkurentna industrija, niska i sve niža produktivnost rada, inflacija, siromašno i dezorganizovano zdravstvo, devetnaestovekovni školski sistem, masovna nepismenost, masovna nezaposlenost, konjukturni izvoz radne snage, nerentabilni uvoz kapitala, vrtoglavo bogaćenje manjine, pauperizacija širokih slojeva stanovništva, hiperprodukcija kriminala i delikvencije, prostituisanje, korupcija, laž kao forma opštenja, falsifikat kao forma informisanja, tako stoje stvari, to nije ni kapitalizam ni socijalizam, to je prosto rečeno, jedno patvoreno tavorenje, bitisanje na samom dnu (postojeće, poluvarvarske) evropske civilizacije, sa tendencijom najvarvarskije alternative…
… u tom tavorenju imamo političku vlast apsolutno totalitarnu, nikom odgovornu…
… vlastodržačka birokratija budući da je tikva bez korena i da se zbog toga plaši svega i svačega, da reaguje na svaki šušanj, i budući da je osetila kako je klasno nagomilane protivrečnosti potiskuju ka ivicama istorijske pozornice, rešava da dâ zeleno svetlo samo onome u misli, i stvaralaštvu, što je ili bez snage ili apologetskog karaktera…
… mi živimo stvarnost poraženih socijalističkih revolucija, nalazimo se na granicama dva sveta, oba nemogućna: jednog kapitalističkog kojem je nemoguće da postoji i drugog socijalističkog, kome je nemoguće da se rodi…
… težnja našeg poslednjeg narodno-oslobodilačkog rata, prevashodno seljačkog, da se produži i preraste u socijalističku revoluciju (vlast narodnih veća, naoružano radništvo, ekonomska i politička jednakost građana, javnost rada svih službi bez izuzetka, izbornost činovništva, dogovorno planska privreda) – tako je temeljno anulirana da taj rat ima za nas, danas, isti skriveni značaj koji ima i Gupčev seljački ustanak, Timočka buna i bitke na Ceru i Kajmakčalanu…
… danas se naša stvaralačka inteligencija suočava sa političkom akcijom koja nastoji da joj oduzme javne, legalne, građanske i stvaralačke slobode; nećemo dramatizovati, organizovanom zlu koje nasrće sleduje organizovani otpor; ne bude li mogućan – sleduje pojedinačan otpor; zlu u svakom slučaju, sleduje otpor; dva su puta: ili legalna odbrana legalnih stvaralačkih sloboda ili carstvo ilegalne stvaralačke slobode, široki prostori podzemnog umetničkog delovanja; drugi put je, po svemu sudeći, neminovan, a pre a posle – on će se nametnuti…
… kada neko ljudstvo u određenom istorijskom trenutku dođe do bezizlaza ili do alarmantnog stanja opšte krize, koja se jedino može razrešiti najskupljom cenom žrtvovanja života ili gubljenja sloboda ili mnogim odricanjima od lične sreće, onda je za taj bezizlaz, za tu skupu cenu čupanja iz besmisla najviše kriv onaj ko najviše zna, a najviše zna, bez sumnje, inteligencija, prevashodno stvaralačka…,
čime je učinio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 st. 1 KZ. radi toga

P R E D L A Ž E M

Da se pred ovim sudom zakaže i održi glavna javna rasprava i na nju pozovu:
1. Okružni javni tužilac u Valjevu,
2. Okrivljeni Dragoljub Ignjatović koga na dan pretresa privesti iz prit
vora kod ovog suda,
3. Svedoci: dr Mihajlo Marković iz Beograda, ul. Vladete Kovačevića br.
12 i Igor Primorac iz Beograda, ul. Njegoševa br. 1,
4. Da se na pretresu pročitaju i kao dokaz upotrebe: izvorni tekst disku-
sije okrivljenog Ignjatovića u rukopisu, tekst diskusije skinut sa mag-
netofonske trake, kao i da se izvedu i preslušaju kao dokaz magneto-
fonske trake na kojima je snimljena diskusija okrivljenog Ignjatovića,
5. Predlažemo da se prema okrivljenom Ignjatoviću izrekne mera bez-
bednosti zabrane javnog istupanja iz čl. 61 KZ.

Dragoljub Ignjatović rođen je 12. oktobra 1936. godine u Bošnjanima, od oca Svetomira i majke Drage, rođene Andrić. Diplomirao je i završio III stepen studija na Filološkom fakultetu u Beogradu. Književnim radom i esejistikom bavio se od šezdesetih godina XX veka. Član je Udruženja književnika Srbije i u tom svojstvu je učestvovao na književnim i filozofskim skupovima. Njegovi tekstovi se odlikuju dobrim poznavanjem predmeta o kojem piše i autonomnim kritičkim stavom o društvu u kome je živeo.
Ceneći njegov rad, organizacioni odbor IV Zimskih filozofskih susreta pozvao ga je da učestvuje u radu skupa na temu “Kultura i revolucija”, koji je održan od 7. do 10. februara 1974. godine u hotelu “Divčibare” na Divčibarama. Organizatori skupa bili su Srpsko filozofsko društvo u Beogradu, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i časopis “Filozofija”. Učestvujući u radu ovog skupa, Dragoljub Ignjatović je izneo svoje stavove o stanju i perspektivama tadašnjeg jugoslovenskog društva. On je argumetovao i obrazložio sledeće teze: 1) perspektiva tadašnjeg jugoslovenskog društva, voljom političkih upravljača biva stalno zadržavana na opasnoj tački akumuliranja kriza, koje pogoduju političkoj vlasti, 2) u sveopštem tavorenju imamo totalitarnu i nikom odgovornu političku vlast, 3) vlastodržačka birokratija je apologeta postojećeg nedemokratskog režima, 4) taj režim sistematski ograničava slobodu pojedinca, 5) stvaralačka inteligencija je suočena sa političkom akcijom koja nastoji da joj oduzme javne, legalne, građanske i stvaralačke slobode, 6) organizovanom zlu nasrtljive političke vlasti valja se suprotstaviti otporom: ili legalnom odbranom legalnih stvaralačkih sloboda, ili “carstvom ilegalne stvaralačke slobode, širokim prostorima podzemnog umetničkog delovanja”.
Samo 26 dana nakon ovog istupa, Ignjatović se našao u pritvoru (3. marta), a okružni javni tužilac u Valjevu, Petar Pavlović, već 19. marta 1974. godine podigao je optužnicu protiv njega zbog toga što je u svom izlaganju “zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike u zemlji, osporavajući tok i tekovine revolucije, ulogu radničke klase i SKJ, osporavajući postojanje legalne građanske i stvaralačke slobode, predstavljajući vlast kao apsolutističku, a društveno-ekonomski trenutak kao stanje tavorenja”. Okružni javni tužilac je zaključio da je Dragoljub Ignjatović učinio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118. st. 1 KZ i predložio da se pred Okružnim sudom u Valjevu održi glavna javna rasprava. Taj sud je u sastavu: predsednik veća, Milorad Ristivojević, članovi veća-porotnici – Mića Smiljanić i Momčilo Bošković, 19. aprila 1974. godine presudio da je Dragoljub Ignjatović učinio krivično delo neprijateljske propagande iz čl. 118 st. 1 KZ i osudio ga na kaznu strogog zatvora u trajanju od tri godine i šest meseci.
Advokat optuženog Dragoljuba Ignjatovića, Srđa Popović, podneo je 18. aprila 1974. godine žalbu protiv presude Okružnog suda u Valjevu Vrhovnom sudu Srbije, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, zbog povrede krivičnog zakona, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. U svom odgovoru na žalbu Srđe Popovića izjavljenu u korist Dragoljuba Ignjatovića, javni tužilac je predložio Vrhovnom sudu Srbije da presudu Okružnog suda u Valjevu potvrdi, a žalbu optuženog Ignjatovića odbije kao neosnovanu. To je Vrhovni sud, svojom presudom 29. oktobra 1974. godine, i učinio, odbijajući kao neosnovane žalbe optuženog Dragoljuba Ignjatovića i njegovog branioca.
Ovo suđenje će ostati zapamćeno i po tome što je branilac u ovom predmetu, advokat Srđa Popović, kasnije i sam bio suđen za krivično delo “neprijateljske propagande”, jer se “identifikovao sa tvrdnjama svoga branjenika”.
Suđenje Dragoljubu Ignjatoviću je beočug u neprekinutom lancu represije i najgrublje diskriminacije političkih neistomišljenika u Srbiji. U to vreme omiljeni instrument za eliminaciju protivnika i slobodnomislećih ljudi bio je tzv. verbalni delikt. Najčešće pominjani u optužni- cama i presudama vezanim za “delikt mišljenja” bili su članovi 118 i 133 Krivičnog zakona, kojima su kažnjavana dela “neprijateljske propagande” i “zlonamerno i neistinito prikazivanje društveno-političkih prilika u zemlji”. Predviđena kazna je bila do 10 godina zatvora. Od početka 70-ih do sredina 80-ih godina broj optuženih za verbalni delikt je bio u porastu (kulminirao je u godini Titove smrti – 1980. godine, 500 osoba). Poslednja presuda za verbalni delikt izrečena je 1985. godine u procesu protiv “šestorice”.
Proces Dragoljubu Ignjatoviću ilustruje klasičnu primenu odredaba Krivičnog zakona o “neprijateljskoj propagandi”. Svaka kritika postojećih okolnosti u društvu proglašena je za notorno “neistinitu”, pri čemu je bilo zabranjeno dokazivati istinitost inkriminisanih tvrdnji. Po mišljenju branioca Srđe Popovića, ovaj propis bio je svesno nejasan i neodređen, jer mu je cilj bio da ućutka svaku kritiku koja bi ličila na pozivanje na odgovornost. U tome je bilo, čak, neke logike i neke doslednosti: politička svrha slobodne kritike nosilaca vlasti je kontrola te vlasti, a utvrđeni propusti vlasti sankcionišu se na slobodnim izborima. Ako nema slobodnih izbora, ako se nosioci vlasti nalaze na svojim položajima “po istorijskoj nužnosti”, ako nije moguće politički se organizovati i ponuditi alternativne kandidate za funkcije – čemu kritika? Kritika koja ne može da dovede do promena, nije konstruktivna, ona predstavlja “kritizerstvo”. Ne mogu se pozivati na odgovornost oni koji odgovaraju samo pred istorijom. Takva kritika samo otežava ispunjenje njihovog istorijskog zadatka, ona je imanentno destruktivna. Zaključak je ispravan, problem je u osnovnoj premisi koja definiše samu prirodu te vlasti.
Mnogobrojnim presudama za verbalni delikt porušeni su mostovi koji su vodili ka modernoj i demokratskoj Srbiji, uskraćena joj je mogućnost uključivanja u zajednicu prosvećenih naroda. Otpočelo je gušenje intelektualne i društvene svesti, pretvaranje građana u podanike. Kritičko preispitivanje teorijskih shvatanja i njihovo korigovanje nije ostvarivano u akademskoj sredini u krugu stručnjaka, pred sudom nauke, već pred krivično-sudskim većem, u sudskoj dvorani i na partijskim konferencijama. Prebačene na teren diskusija u Savezu komunista i podvrgnute staljinističkom principu demokratskog centralizma – naučne rasprave su neretko završavale političkom osudom, koju su pratile dobro poznate forme udaljavanja iz nastave, sa fakulteta i sl. Kulturni i javni život postao je tada prepun “slučajeva”, sudskih procesa, zabrana, političkih diskvalifikacija, crnih lista, spiskova podobnih i nepodobnih itd. Produbljen je jaz između oficijelne državne politike i nepoželjne kritičke nauke, što je sasvim izvesno označilo početak kraja rudimentarnih sloboda i kulturne demokratije.
Nažalost, potpuno je izostala šira, principijelna, javna reakcija na ovu represiju i grubu diskriminaciju političkog neistomišljenika. Više nego u slučaju suđenja Mihailu Đuriću (1972), Lazaru Stojanoviću (1972) i Ivanu Ivanoviću (1973), suđenje Dragoljubu Ignjatoviću je pratio potpuni muk medija, udruženja i ravnodušnost književnog esnafa. To je i razlog što je rubrika Dosije časopisa Hereticus posvećena suđenju Dragoljubu Ignjatoviću ostala krnja i siromašnija u odnosu na prethodne. Uprkos trudu i mnogobrojnim pokušajima, nismo uspeli da pronađemo inkriminisani tekst Dragoljuba Ignjatovića, niti reagovanja u tadašnjim medijima, niti proteste udruženja filozofa, književnika i Ignjatovićevih kolega.

• Ti si rekao da si išao na demonstracije 1991. godine?
Da, samo sam tad bio dosta mali, išao sam sa sestrama, koje su bile studentkinje. U stvari, 1991. još nisu bile, ali su bile dosta aktivne i vodile su malog brata, a išao sam i sa roditeljima. Oni su me vodili. Tako da sam bio aktivan u tom smislu još od osnovne škole, da sam išao na demonstracije i uopšte. I kad sam upisao studije meni je prosto bilo najnormalnije da se upišem negde da budem aktivan, da budem više učesnik, da malo više učestvujem u donošenju nekih odluka, a ne da budem pasivan demonstrant. Tako sam osećao i tako je i bilo, mislim. Nikad se nisam pokajao što sam ušao u sve to, i jako mi znači što sam bio u svim tim odborima, gledajući protest iznutra. Bilo je to lepo iskustvo.
• Tvoji roditelji su isto od početka demonstrirali?
Jesu, jesu.
• Da li su oni bili članovi neke političke stranke?
Oni su bili članovi Građanskog saveza, ali pasivni. Znači, nikad nisu bili u tom smislu politički aktivni, nego su se svojevremeno samo učlanili, tada se to još zvalo, mislim, “Savez reformskih snaga”, pa je onda preimenovano u Građanski savez, valjda 91. ili 92., ne sećam se više. Učlanili su se u stranku iz uverenja, ali nisu bili aktivni. Bili su aktivni samo kao demonstranti, išli su na sve moguće demonstracije protiv vlasti od početka, a onda i mi deca sa njima zajedno.
• Znači u kući je bila “opoziciona atmosfera”?
Skroz, da. Od početka. Tako da nije bilo čudno da smo i mi takvi, u takvoj kući smo odrasli.
• I tvoje sestre su studirale, pa krenule kao i ti?
S tim što su one ranije krenule. Jedna je upisala fakultet ‘90, druga ‘92, čini mi se. Obe su bile aktivne onako i na demonstracijama i ‘91. i ‘92. Sve što je bilo: studentski protest i jedan i drugi. Ja sam tada bio još uvek u osnovnoj školi, ali sam išao sa njima. Vodile su me, sećam se, bila je jedna velika šetnja, na Dedinje se išlo. To je jedna od prvih “šetnji” na Dedinje, kod Miloševića. Tada nas je blokirala milicija na Mostarskoj petlji, a mene su slikali za novine kao studenta, a ja sam bio u osnovnoj školi.
• Kad je bio marš na Dedinje? ‘91?
To je bilo u leto ‘92… To je bio jedan od prvih. Koliko znam, čak se nije išlo na Dedinje kao u šetnju. To je prvi put da se pokušalo da se ide na Dedinje i da smo bili blokirani. Kasnije je bilo mnogo pokušaja da se stigne da Dedinje, uglavnom neuspešnih.
• Taj prvi put se ipak uspelo?
Nije. Došli smo blizu, do Topčiderske zvezde, tamo su nas policajci blokirali. To je bilo, toga se sećam. Jedini uspešni odlazak na Dedinje je bio ‘97. Ali to je više bilo gerilski, nije bila obična šetnja, nego grupa koja je više onako radi zezanja uspela da se probije do Miloševićeve kuće, i to je onda proglašeno za veliki uspeh. Njih je bilo oko 30, tako nešto. I više su nervirali policiju, nego što su nešto hteli da rade.
• Da li je protest bio više kao igra, kao protest 96/97. godine, gde je bilo velikih inscenacija?
Pa nije. U stvari, tek 96/97. je taj karnevalski fazon krenuo. Ne znam, za mene je taj protest 96/97. bio “krik građanske klase” koja propada, neke srednje klase koja je propadala godinama, bila uništavana. U Srbiji 90-ih, kao i u svim takvim diktaturama, prvo propadne srednja klasa, ona relativno visoko obrazovana sa nekakvim solidnim primanjima. Sve je to propalo, sve je to obezvređeno, diploma fakulteta, bilo kakav posao. I baš su se ti ljudi ‘96. pobunili. Zato je meni to bilo divno, zato što sam se osećao skroz na svome. Svi ti tadašnji protesti, uvek je bilo raznih ljudi i uvek je postojao zapravo politički konsenzus u smislu: OK, ovo je nužno zlo što ja protestujem zajedno sa tim ljudima, ali ja ne pripadam tu zajedno sa njima. Ja sam tu sa njima protiv Miloševića, ali kad Milošević padne jednog dana, ja ću da budem protiv njih. Ja sam sve vreme toga bio svestan. Recimo, meni uopšte nisu politički bili bliski SPO ili neki ljudi koji su bili članovi SPO-a. Oni su bili jako daleko od moje političke opcije, ali protestovali smo zajedno sa njima. Svih tih godina i na Vidovdanskom saboru i na raznim protestima od 9. marta 91. ‘96. je bilo drugačije. ‘96. nije bilo bitno kojoj stranci pripadaš, u stvari. I u tome je studentski protest bio lep… Nije bio u tom smislu politički profilisan, iako se pričalo da političke partije vrše uticaj. Taj uticaj, stvarno, realno nije bio jako veliki. Uglavnom se svodio samo na neku koordinaciju, da ne bi dolazilo do, besmislenih, otvorenih sukoba. Ali su bila dva odvojena protesta. I političari su procenili u tom trenutku da za njih nije dobro da se petljaju direktno, da upravljaju tim protestom, nego da je bolje da ga puste, kad već nekako ide, da funkcioniše takav kakav je, nezavisan. Jer su shvatali da je to ta druga strana koja je njima potrebna, nekakav nezavisan glas, koji daje legitimitet čitavoj stvari, na neki način. I baš je taj protest bio stvarno pravi građanski protest. Meni je recimo bilo fenomenalno za Novu godinu kad sam video u ponoć kako neke dve porodice, ljudi srednjih godina, sa kristalnim čašama i šampanjcem nazdravljaju nasred ulice. I to je bilo baš lepo. Nije bilo kao do tada, gde su svi ti protesti uvek nosili nekakvu negativnu energiju. Ovde je osnovna poruka bila pozitivna. Osnovna poruka je bila: Ne možeš nam ništa, Miloševiću. Ne možeš nam ubiti duh, mi imamo duha i uvek ćemo ga imati više od tebe. I možeš da radiš šta hoćeš, mi ćemo da preživimo i da te pobedimo. I to je svima nama bilo u glavi. I ta vrsta specifične ironije, na svaki potez vlasti se odgovaralo nekim ironičnim porukama, parolama, transparentima. Svako je imao mogućnost da se izrazi na taj način i to je bilo lepo. Bila je gomila transparenata u kolonama i svako je pisao šta je hteo. I tu je bilo svega – od gluposti, budalaština, do stvarno fenomenalnih, jako, jako duhovitih poru- ka. Posle su objavljene i dve knjige sa tim. Buka u modi, jedan i dva… To je zbirka parola sa protesta, koja je skroz dobra. Uglavnom, ima i objašnjenja šta koja znači, zato što ima nekih parola koje su prilično nerazumljive ako se ne zna kontekst. U stvari, ironijom se odgovaralo na silu… U početku su bile dozvoljene šetnje, onda posle nekog vremena su šetnje bile zabranjene i moglo je da se šeta samo Knez Mihailovom i sve vreme su bili kordoni i slično. Ali na tu silu nikad nije odgovoreno silom. Nikad nije bilo pokušaja da demonstranti krenu da se biju sa policijom, nego su uvek odgovarali “gandijevski”, kako bi se reklo, znači mirno. I to je, recimo, čuvena studentska akcija “kordonom protiv kordona”, koja je sedam dana trajala i koja je bila užasno naporna… Ljudi koji su organizovali su padali u nesvest od umora i od muke, jer se nije znalo koliko dugo to može tako da ide. A prosto opsluživati i održavati permanentan protest koji traje 24 sata, gde su ljudi umorni, gladni, žedni, i gde to sve treba pokriti na neki način, bilo je jako teško… Ali je bilo nekako – pokazivalo je simbolički šta mi radimo, jer nećemo da se sklonimo, a nećemo da se bijemo. Znači, hoćemo mirno, i tačno to je bila simbolika. Znači, sklonićeš se, Miloševiću, ali nećemo te silom rušiti – i to se na kraju pokazalo kao nemoguće, 5. oktobar je bio nešto skroz drugo. Mada sam ja ubeđen i tvrdim da bez 96. i 97. ne bi bilo 5. oktobra niti ičega posle. Prosto, tu se pokazalo da se može – to jeste bila pobeda. Bez obzira što Milošević nije pao, bila je pobeda, jer je narod, znači građani i studenti koji su bili na ulici, uradio svoj deo posla. Oni su omogućili svojom prisutnošću da se priznaju rezultati tih lokalnih izbora. A sad posle što nije postojala politička volja da se dotuče Milošević na izborima, što su se posvađali Drašković, Đinđić i Vesna Pešić, što se raspala koalicija “Zajedno”, to već nije bila stvar građana, niti birača. Birači su bili spremni da izađu na izbore, ali nije postojao politički konsenzus među ovim vodećim opozicionim partijama koji bi prosto zadao onaj konačni udarac. Tako da to jeste bila pobeda bez greške. Kad me neko pita da li mislim da je propao taj protest, ja uvek kažem: Kako propao? Nije propao. Mi smo dobili ono što smo hteli. Svaki naš zahtev je bio ispunjen… Znači, ono što smo tražili to smo i dobili. A sad šta je bilo posle, to stvarno nije bilo na nama. Mi nismo mogli da uradimo ništa više od onog što smo uradili. Tako da je to bila prva prava pobeda, prvi put da je Milošević bio sateran do te mere u ćošak, posle 9. marta. On je to 9. marta 91. verovatno bio – tada još nije imao izgrađen mehanizam vlasti, još uvek se klimao, nije bio tako jak kao što je bio jak posle. Znači, prva prava pobeda, gde je on morao da prizna da je krao izbore i da donosi taj specijalni zakon. Samo je bila jedna odstupnica njemu – da prizna da je to krađa.
• Ti si bio već 96/97. u organizaciji studentskog protesta?
Da.
• I čim si se upisao na fakultet, ti si odmah prešao u organizaciju?
Jeste. U stvari, ja sam upisao fakultet, krenuo na fakultet u oktobru, a već krajem novembra je krenuo protest i ja sam, slučajno, upao u organizaciju… Bio je sastanak studenata moje katedre za antropologiju na Filozofskom fakultetu, i pričalo se da neko treba da bude delegat u protestnom odboru Filozofskog fakulteta. Niko nije hteo. I onda sam rekao: E, ja ću. Svi su bili dosta zbunjeni, niko me nije znao, ja sam bio mali student prve godine, tek mesec dana, niti sam znao šta znači studirati, a već sam se trpao u neki protest. I onda su oni rekli: Ajde, dobro, ako hoćeš, idi. Ja sam rekao: Važi. I tako sam ušao u organizacioni odbor protesta na Filozofskom, koji je u prvo vreme funkcionisao prilično čudno. Nije se baš znalo ko šta radi, šta se tu zbiva, pošto je većina ljudi bila bez ikakvog prethodnog političkog iskustva, organizacionog iskustva u tom smislu. Svi su u tu priču upali iz ideala, bez nekakve prethodne obuke ili iskustva na tom polju. Pa se onda vremenom malo pro- filisala stvar. Menjali su se neki ljudi, došli su neki novi, stvar je krenula da funkcioniše. Prosto, mi smo navikli jedni na druge, počeli smo da radimo kao tim, uspostavili dobre kontakte sa tadašnjim upravnikom tog fakulteta da bismo mogli da držimo fakultet otvoren 24 sata dnevno. Organizovali smo i službu obezbeđenja, koja je dosta ozbiljno funkcionisala, radila na vratima. Niko nije mogao da uđe bez indeksa, recimo. Proveravana su dokumenta, nije moglo da dođe ni do kakvih provokacija, grešaka unutar same zgrade. I druge službe profunkcionisale su vrlo brzo, recimo takozvana logistika ili ono što smo mi zvali “kuhinja”. To su bile devojke koje su se brinule o hrani i piću, o snabdevanju ljudi koji su radili na fakultetu. Hrana se skupljala uglavnom od donacija građana. Ko je šta mogao da donese, od bakica koje su donosile kolače pa do vlasnika radnji, poput vlasnika jedne prodavnice u Obrenovcu. Njega posebno pamtim, on je bio stvarno fascinantan. On nam je donosio sve. Znači, on je u Obrenovcu sve pakovao u svoj auto i donosio nam, od pečenog praseta do, ne znam, sokova, kafe, keksa. On je stalno dolazio. Nama je bilo neprijatno već. A on kao: Samo vi deco ovde radite, nije problem, doneću vam šta god vam treba. I tako su potpuno privatni donatori održavali stvar da opstaje. Posle smo i mi postali bolje organizovani – postojao je novac, aranžman za, recimo, ručak, plati se neka malo povoljnija cena u nekom restoranu i dobije se neka količina bečkih šnicli za ljude koji rade. Ali je u stvari sve funkcionisalo na dobroj volji građana, što je baš bilo neverovatno. Imali smo i pres-službu, ta služba je vodila računa o stranim novinarima koji su dolazili – non-stop se neko motao po fakultetu, pa su onda oni organizovali njihovo šetanje, sprovođenje, razgovore, šta god bi trebalo novinarima. Objavljivani je i takozvani “Protest Tribune”, to je bio protestni bilten našeg fakulteta. Onda je bila služba koja je vodila računa o događajima društvenog tipa unutar fakulteta: o tribinama, predavanjima, projekcijama filmova i dovođenjima raznih ljudi, glumaca… U amfiteatru smo uglavnom pravili programe i to je služilo za prosto održavanje nekakve atmosfere na fakultetu kad se ne dešava ništa na platou, znači kad nema šetnje, kad nema okupljanja, da ljudi naviknu da budu tu, prosto da protest izgleda da traje, da traje stalno. Imali smo i računarski centar.
• Računarski centar je bio od početka tamo ili ste ga vi postavili?
Bilo je više centara. Pravi računarski centar – pola na Elektrotehničkom fakultetu, pola na Matematičkom, i tu su radili pravi programeri, oni su održavali web site protesta, a mi smo imali svoj lokalni centar, koji je služio za korespondenciju sa svetom, e-mailovi i ostalo, i prosto za potrebe štampanja i gomilu drugih stvari što je već trebalo. Neophodno je za svaku organizaciju da ima kompjutere i štampač. I onda su to oni radili, u sobi sa brojem 666. Kancelarija 666… na Filozofskom.

Politika je najkreativniji posao na svetu – Srbija je bila zrela za promene od jeseni ’99 – Stavu naroda Srbije DOS je bio samo logistika – Ako nemate događanja u parlamentu, ond ih imate na ulici – Ko ne sluša narod, nema šta da traži u politici – Što se brže menjate, to ćete biti uspešniji – Peti oktobar je kreirao evropsku budućnosti Srbije
• Kada i zašto ste se učlanili u Demokratsku stranku?
1991. godine, zbog potrebe da uradim nešto za sebe i svoju porodicu, zbog aktivizma i viška energije, koji bi verovatno da normalna vremena bili pretočeni u rad nevladinih organizacija, ljudska prava, prava žena ili zaštitu dece, borbu za toleranciju. Za Demokratsku stranku sam se odlučila jer mi je jedina izgledala kao organizacija sa ljudima potpuno svesnim onoga što nam se dešava, što je politika izazivanja kriza, proizvođenja mržnje, nesnalaženja u istorijskom trenutku i politika nepoštovanja sopstvenog naroda. Morala sam da se borim protiv toga na neki način i moj izbor je bio i ostao Demokratska stranka.
• Šta ste radili u DS-u?
Raditi u DS podrazumeva svaku vrstu političkog aktivizma. Znači, moja politička biografija obuhvata i lepljenje plata, logističke poslove, unutar stranačke izbore do 1994. godine, kada sam se, pohađajući poslovnu školu gospodina Predraga Vujevića, opredelila za formu “public relations” kada je politička organizacija u pitanju. Radila sam kao portparol, pa zatim kroz stranačku hijerarhiju, član gradskog odbora DS u Novom Sadu i predsednik pokrajinskog obora DS u Novom Sadu, da bi na stranačkoj skupštini 2001. godine bila izabrana za potpredsednika DS.
• Kako ste doživeli Vaš angažman u DS od početka 90-tih pa do lokalnih izbora 1996. godine?
Kao podelu energije, kao dokaz da je moguće, kada saberete ljudsku energiju, da kreirate budućnost. Od 1993., kada je predsednik DS postao Zoran Đinđić, DS je bila jedina politička organizacija u zemlji koja menja način upravljanja same sebe, koja ima vrlo jasnu misiju i načela, za nas je stranka kao politička organizacija sredstvo za ostvarenje cilja, a cilj je: “menjaj sve u Srbiji, da bi Srbiju učinio sličnom modernom evropskom društvu!” Ta podela dobre energije među ljudima, sposobnost da u ljudima provocirate dobre stvari, da od skupljene dobre energije ljudi iskreirate dobru budućnost – to je sve neodoljivo i mislim da je to ona strast u politici. Mislim da je politika najkreativniji posao na svet. Kada ste u politici, onda danas, u dogovoru sa ljudima, podelom energije, deleći viziju i misiju, ulažući rad, kreirate danas ono što će se dogoditi sutra i prekosutra.
• Da li ste sarađivali sa nevladinim i sl. organizacijama?
Da, sa nevladinim organizacijama ‘98. godine. Prateći istraživanja javnog mnjenja, uočili smo pojačani ženski aktivizam u Srbiji. Smatrali smo da kao politička stranka treba da pružimo neki odgovor. Stupili smo u kontakt sa nevladinim organizacijama da bi krajem 1999. godine i posle konferencije na Paliću to rezultiralo ženskom političkom mrežom, koja je imala vrlo jasne ciljeve – borba protiv nasilja, siromaštva i straha, a za ravnopravno učešće žena na svim mestima odlučivanja, žene u Srbiji su uz mlade te koji su praktično doneli izvršnu pobedu opoziciji Srbije 24. septembra 2000. godine.
• Kako je ta saradnja izgledala? Kako je ta “ženska mreža” funkcionisala?
Traženjem zajedničkog interesa, minimuma konsenzusa, dogovora i oko strategije i neposrednog aktivizma. Mislim da je najvažnija posledica, osim što smo dali odgovor ženama u Srbiji: “Mi vas čujemo. Naša je obaveza da vam služimo. Ovaj naš aktivizam je odgovor na vaše zahteve”, da smo uneli na političku scenu Srbije nešto što još uvek nedostaje, a to je kultura dogovaranja. Teško je praviti dogovore i kompromise u slučajevima kada imate tako teško nasleđe na javnoj sceni kakvo imate u Srbiji, ali žene koje su fleksibilne, racionalne, spremne da budu zadovoljne malim rezultatima, strategijom “korak po korak”, jer takav je njihov život, dokazale su, i mislim da mi političarke dugujemo beskrajnu zahvalnost ženama iz nevladinog sektora, koje su imale sluha za tu akciju.
• Koje su to organizacije konkretno bile?
Star, Centar za ženska politička prava, Centar za prava dece, S.O.S centri, Vojvođanka, Regionalna inicijativa… Ćorović iz Novog Pazara, nevladine organizacije sa cele teritorije Srbije. Ponovo izražavam zahvalnost nevladinom sektoru, jer su zaista učinili mnogo za promene u Srbiji.
• Da li je postojao prostor u opozicionim medijima za vaše ideje?
Da se vratim na žene. Naša ideja je bila da se u tu mrežu uključe i žene iz, uslovno govoreći, stranaka bliskih vladajućoj stranci, jer smo želele da postavimo temu koja je nadpolitička, da bi otrovanu političku scenu malo očistili i u tom smislu su opozicioni mediji bili od velike koristi, jer su nam dali prostor – da se pokaže spremnost žena da se okupe u neku mrežu oko svog cilja, da su tu i političarke, žene iz nevladinih organizacija i sindikata, i žene iz medija. želeli smo da i one budu tu da bi mogle da plasiraju ideju, ako je smatraju zanimljivom, u mediju gde rade.
• Pošto je feminizam povezan s ovom mrežom: Kako je taj Savez ženske mreže funkcionisao?
U nekoliko je vezano. Pokret za ravnopravno učešće žena u politici nošen je idejom da ono što dugujemo našim bakama koje su se izborile za pravo glasa, treba da vratimo našim ćerkama i unukama. Nije važno kako smo mi u Srbiji trenutno, važno je kako će naše ćerke i unuke za 10-15 godina. Da li će smatrati prirodnim da ona bude predsednica vlade, ministarka, predsednica Akademije nauka, izvršni direktor u bankama, na mestima odlučivanja, tamo gde se u suštini kreira budućnost. Dakle, feminizam je kao tema legalizovao problem na ideju potpune polarizacije, a mi hoćemo da integrišemo to što je polarizovano i da uklonimo društveno licemerje, hipokriziju kada je u pitanju status žene u društvu. I da istaknemo činjenice. Da radimo četiri puta više nego muškarci, da dobijemo priznanje, da prosečna žena u srednjim godinama radi najmanje tri posla: jedan kao domaćica, onaj svakodnevni koji traje tri sata dnevno; jedan tamo gde je zaposlen i, na žalost, u Srbiji većina žena, tamo gde je siva ekonomija, zemlja je siromašna i treba prehraniti porodicu, a da pri tome uvek bude smetana kadgod treba odlučiti da se dođe do neke pozicije odlučivanja: “Nemoj nju! Žena je!” Dakle, ovaj pokret se bori protiv jedne društvene hipokrizije, za uvođenje reda u oblast ženskih prava. Tu smo imali onoliko neslaganja koliko i slaganja i razumevanja sa onima koje su pripadale isto feminističkim pokretima. Integrativno je ključna razlika.
• Vi ste malo pre rekli da ste pokušavali da sarađujete i sa ženama koje su bile blizu vlasti. Kako je to funkcionisalo?
Teško. I to je proces. Mi sada pokušavamo… Sada smo pripadnice ženskog pola u vladajućoj većini, ali pokušavamo da ostvarimo integraciju sa ženama iz opozicije. Potpuno je sve jedno na kojoj ste strani, jer se radi o temi koja nije u vezi s tim da li ste na vlasti ili ste u opoziciji. Radi se o problemu koji će biti rešen jedino ako sve budemo izvršile pritisak da bude dovoljno ravnopravnosti. To ide očekivano teško jer je u pitanju proces i kulturološki, i psihološki… Ali, ako taj proces nikada ne započnete, nećete ni imati priliku da vidite da li je teško ili lako. Mislim da proces rodne ravnopravnosti ima velike šanse za uspeh u Srbiji.
• Da li unutar DS postoji razumevanje?
Stranka, koja je pridruženi član Internacionale od januara meseca ove godine, od aprila meseca ima organizovanu unutar sebe posebnu organizaciju pod nazivom “Forum žena Demokratske stranke”, koja je interesni deo organizacije. Predsednica je Milka Marinković, takođe narodna poslanica. Ta dva dela organizacije – Forum žena i Demokratske omladine ovog leta imaju kampanju prirodnog saveza zato što su i mladi i žene, bez ikakvog razloga, prividno ili stvarno potisnute grupe u društvu. To ne bi smeli da dopustimo da se dešava bez protesta. Kada treba da se izabere donosioc odluka, onda je tu ona rečenica: “Nemoj nju, žena je!” i “Nemoj njega, mlad je!”. To je kulturološki oblik ponašanja u Srbiji koji mi hoćemo da menjamo.

Put pisca Vladimira Arsenijevića je put brzog uspinjanja do Olimpa. Ko je u dosadašnjoj istoriji “Ninove nagrade”, odmah posle prve objavljene knjige bio laureat? Cela priča podseća na vrtoglav uspeh drugog poznatog srpskog pisca Mome Dimića, koji je sa svojom prvom knjigom “Živeo život Tola Manojlović” zatalasao ovdašnju čitalačku scenu. Naravno, uz sve osobenosti koje su karakterisale uspeh ove dve knjige.
Vladimir Arsenijević, očito, insistira na autentičnosti javnog i spisateljskog izraza, a u skladu s time se i ponaša. Razgovor s njim dao nam je pojašnjenja vezana za njegov književni rad, ali i odgovor gde se sada nalazi srpska književnost u odnosu na razvijeni svet.

• Poštovani gospodine Arsenijeviću, da li Vi uopšte više možete biti zadovoljni sopstvenim književnim statusom posle, onako vrtoglavog, uspeha Vaše prve objavljene knjige “U potpalublju”?
Ako svoje zadovoljstvo merite nekim spoljnim uspehom, možda i ne, ali ja, lično, nikada nisam pisao i radio zarad uspeha. Uspeh dođe kao posledica uloženog truda. Za mene je uspešna knjiga, pre svega, ona sa kojom sam ja lično zadovoljan, a, takođe, nema većeg zadovoljstva od momenta kada se završi neko delo.
• Vi ste za svoju prvu knjigu dobili “Ninovu nagradu”, a svi dobro znamo da je retko ko u Srbije može dobiti dva puta. Da li se slažete sa mnom?
Da, na neki način. Mada, opet ističem, ne treba nagrada nikada da bude smernica za pisanje. Kada sam pisao tu knjigu nisam ni razmišljao o “Ninovoj nagradi”, čak ni o tome da mogu ući u uži izbor. Ona je svakako bila važna za budući život moje prve knjige, jer bez pompe koju je donela mnogo bi se manje znalo o njoj. “Ninova nagrada”, pored očiglednog zadovoljstva, donosi i svoje breme. Puno tereta sam osetio na koži, ali čini mi se da sam izašao na kraj sa svim tim problemima. Eto, prošlo je već deset godina od dana kad sam je dobio.
• Siguran sam da ste pisali i pre knjige “U potpalublju”, ali ona je “gađala tačno u metu”. U budućnosti napisaćete i kvalitetnije knjige od ove, samo pitam se kakve su šanse da se ponovi taj uspeh?
Sve zavisi od toga u kom pravcu će se razvijati srpska književnost, kakva će biti percepcija srpskog književnog dela. U ovom momentu, čini mi se, srpsku literarnu scenu karakteriše duboki konzervativizam. Ono što se stvara na ovom tlu nema nikakve šanse da konkuriše objavljenoj produkciji u svetu. Trenutno, na neki način, gubimo sami od sebe. Književna kritika je totalno nemoderna, kao da nema nikakav kontakt sa vremenom. Takve su i najčešće odluke “Ninovog žirija”. Knjige koje se nagrađuju nisu posebno uzbudljive, a, sa druge strane, nema se osećaj da se objavljuje nešto drugačije i novo. Ne verujem da će u skorijem vremenu biti promena u sistemu dodele “Ninove nagrade”, a ja inače i ne volim da vidim sebe kao deo srpske književnosti, one koja je ovde oficijelno proglašena. Moj književni jezik teži, pre svega, univerzalnosti.
• Posle dve uspešne knjige objavljene u izdavačkom preduzeću “Stubovi kulture”, vi ste učinili neočekivan potez. Osnovali ste svoje izdavačko preduzeće “Rende”, koje svakako nema moć kakvu ima malopre pomenuti izdavač. Analizirajući nedavno završeni Sajam knjiga, prosto upada u oči veličina štanda “Stubova kulture” i sve što ide uz takav enterijer. Veliki publicitet, medijska pažnja… Vaš štand je bio znatno manji, a njegova posećenost se, manje-više, zasnivala na vašoj evidentnoj popularnosti i onome što ste do sada stvorili.
Nisam siguran da je baš tako. Izdavačko preduzeće “Rende”, za ovih pet godina koliko postoji, uspelo je da stvori svoj sopstveni prostor u srpskom izdavaštvu, odnosno da formira književnu publiku. To su ljudi koje interesuje nova savremena književnost, pa bilo da je u pitanju proza, ili možda poezija. Uzdržavamo se od objavljivanja esejistike i stručnih knjiga.
Do sada smo imali nekoliko uspešnih naslova, koji su postigli značajnu čitanost na celoj teritoriji bivše Jugoslavije. “Leksikon Yu mitologije” je najbolji primer za moje reči. Objavili smo i knjige Vedrane Ruden, koja je jedna od retkih pisaca čije je delo podjednako interesantno kako u Hrvatskoj tako i u ostalim zemljama regiona. Ne igramo na prvu loptu, ne objavljujemo očigledne hitove, od publike očekujemo potpunu komunikaciju. Nismo “Stubovi kulture”, i smatramo da postoji prostor za različitost. Tu ne nedostaje kvantiteta, što Sajam knjiga uvek iznova potvrđuje. Ali je, svakako, potrebno da se izdavačke kuće razlikuju jedne od drugih. Naši izdavači objavljuju knjige po principu mešane salate, uz Hegela možete naći meksički kuvar, sa poezijom krimi romane, da bi na kraju nastala jedna opšta zbrka.
Ograničili smo svoju koncepciju, usmeravajući izdavačku politiku u jednom određenom pravcu. Kraj veka je doneo celom razvijenom svetu specijalizaciju u svim domenima društvenog života, pa tako i u izdavaštvu. Naš model je daleko moderniji od modela većine drugih srpskih izdavačkih kuća. To, svakako, ne donosi instant uspeh, ali stvara poverenje kod publike. Želeli smo da ljudi kupuju naše knjige ne zato što znaju naslov ili pisca, već zbog toga što su ranije upoznali našu izdavačku koncepciju.
• Da li komercijalni uspeh prati vaše izdavačke ambicije, koje su očigledno velike?
Što se tiče komercijalnog uspeha, to, svakako, nije naša prva i jedina ambicija. Neću da kažem da je lako imati komercijalni uspeh, ali postoji određen model, princip kojeg se drže izdavači u razvijenim književnim velesilama. Oni pripreme određeno delo, objave ga, izreklamiraju itd… Po pravilu, knjige koje su uspešne u drugim kulturama bivaju uspešne i kod nas. Mnoga svetska izdanja koja objavljuju “Paidea”, “Laguna”, izazivaju brzu reakciju naše publike. I mi gledamo da u toku jedne godine imamo bar dva do tri naslova koji imaju tu vrstu komercijalnog kapaciteta, odnosno, koji mogu biti uspešni kod publike, ali zato objavljujemo i nešto što smatramo interesantnim i vrednim, gde komercijalni uspeh može da izostane.
Svaka knjiga koja se proda u više od hiljadu primeraka obezbeđuje zaradu. U zemlji gde imate osam do devet miliona ljudi, ne bi trebalo da bude problem naći tih hiljadu zainteresovanih kupaca. I posle pet godina na ovom izdavačkom projektu i dalje funkcionišemo sa dosta finansijskih teškoća. To nije tajna. Čak mnogo veći izdavači od nas, naprosto, kubure sa opstankom. Zato je Sajam knjiga sjajan, jer omogućava da se za kratko vreme ostvari zarada koja se teško postiže i u dužem vremenskom periodu redovne prodaje. Na taj način se zaradi neki novac, isplate dugovi, pa onda se krene dalje. Dok je čitava zemlja neuspešna, dotle će i izdavaštvo nailaziti na probleme. Kad se situacija popravi, i izdavačko preduzeće “Rende” biće u znatno boljoj finansijskoj situaciji.
• Da li smatrate da je Srbija književna provincija i koliko u Vašim izdanjima imate srpskih pisaca?
Ne mislim da je Srbija književna provincija i da se uopšte svet može deliti po takvom principu. Treba da se oslobodimo od nekih naših svojstvenih inferiornosti koje predstavljamo kao opravdanje za neuspeh. Okrenimo se ka svetu, pogledajmo oko sebe, jer možda i taj svet gleda ka nama sa interesovanjem. Možda će i oni otkriti u nema nešto još neotkriveno, nekakav čudan kuriozitet u evropskom kontekstu. Nedostatak komunikacije sa spoljnim svetom dodelio nam je poziciju kakvu trenutno imamo. Hrvatski pisci su, na primer, razvili fantastičnu komunikaciju sa engleskim “novim puritancima”, grupom koju sačinjavaju engleski pisci. Napravljena je vrlo interesantna poetska veza između dve kulture, koje su, inače, dosta daleke. Sa jedne strane je u pitanju slovenska, mediteranska kultura, a sa druge anglosaksonska.
Treba i mi da stvaramo ovakve veze, da komuniciramo što više. Svakako je sjajna stvar što je Velika Britanija bila glavni gost Beogradskog sajma knjiga, jer u njenoj književnoj produkciji ima mnogo kvalitetnih i interesantnih dela. U pitanju je dobra tradicija da svake godine neka druga zemlja bude glavni gost Sajma knjiga. Ta komunikacija sa drugim kulturama je neophodna, i ona može samo da nam pomogne.
Provincija smo u kulturi onoliko koliko mi to sami smatramo. Onog momenta kad prestanemo da sebe sagledavamo na taj način, otkrićemo koliki su naši stvarni kapaciteti.
• Hvala Vam na razgovoru.

1.
Advokat Dragoljub Todorović, verovatno u želji da nastavi započeti dijalog sa mnom na političke teme, ponudio mi je na čitanje svoj najnoviji tekst “Moljević u Memorandumu”, objavljen u Helsinškoj povelji, koji u stvari predstavlja repliku na moj tekst u Heretikusu, “Kad je mogla Zagorka, i mi ćemo”. U tekstu u Heretikusu ja podržavam zakon o pravnom izjednačavanju dva antifašistička pokreta otpora u Jugoslaviji, četničkog i partizanskog, koji su dejstvovali u toku Drugog svetskog rata i kritički se odnosim prema njegovim oponentima. U tekstu u Helsinškoj povelji advokat to osporava. On kaže: “Usvajanjem pomenutog zakona nisu otklonjene sumnje koje otvoreno dovode u pitanje četnički antifašizam”. Na taj način advokat staje na stranu komunističkih dogmatika, koji su gotovo pola veka krivotvorili istoriju i sebe proglašavali jedinim antifašističkim borcima. Kad su to radili komunisti u toku svoje diktature, delovalo je kao drama. Kad to radi advokat danas, kad je komunistička diktatura otišla na đubrište istorije, onda je to farsa.
2.
Kad sam pročitao Todorovićev tekst, bio sam u dilemi da li da odgovaram na njega. Advokatova tvrdnja mi je delovala bajato, isto kao i komunistička ideologija iz koje je proizašla. Nova istoriografija je komunističku dogmu u potpunosti opovrgla, a poslanici u Skupštini Srbije su samo to potvrdili. Iako mi do političkog dijaloga više nije stalo, ipak sam odlučio da se osvrnem na ovaj najnoviji izazov. Razlog je taj što ću time da završim, kako literarno tako i teorijsko, bavljenje četničkim pokretom, započeto još romanom “Braća Jugovići…” 1990. godine. Više od toga, ovo je prilika da pokušam da proniknem u advokatovu u osnovi protivrečnu misao, s kojom se nosim evo već nekoliko godina. Da napravim advokatov politički portret.
3.
Ono što je za mene interesantno u advokatovom tekstu, to je nova argumentacija koju je ovaj pravnik pronašao da ospori pomenuti zakon. Radi se o tri vrste argumenata.
1. Čitajući Knjigu Stanislava Krakova “General Milan Nedić”, objavljenu u emigraciji, advokat je zaključio da su četnici kolaborirali s okupatorom tokom većeg dela rata u cilju uništenja oslobodilačkog partizanskog pokreta. Sestrić generala Nedića svedoči da su dva generala kovala plan u cilju uništavanja komunizma. Budući da je Milan Nedić bio u službi Nemaca, onda se za advokata nameće logičan zaključak da je i general Draža Mihailović bio saradnik okupatora, odnosno da se borio za pobedu fašizma.
2. Na ideološkom planu, advokat je pronašao da je idejni tvorac građanskog rata u Jugoslaviji bio Dražin politički savetnik Stevan Moljević, koji je još 1941. godine u brošuri “O našoj državi i njenim granicama” projektovao tzv. Veliku Srbiju, čak sa granicama van Jugoslavije. Moljevićev projekat je prihvatio general Mihailović, pa je to bio uzrok njegovog razlaza sa komunistima, koji su zagovarali federativnu Jugoslaviju sa ravnopravnim jedinicama. Više od toga, ovaj projekat je prihvatila Srpska akademija nauka i umetnosti u dokumentu imenovanom kao “Memorandum”, pa je to bio uzrok novog rata i raspada SFRJ. Po advokatu, “četnički pokret, koji je poražen u Drugom svetskom ratu, doživeo je skoro potpunu reinkarnaciju u skoro svim segmentima (ideologiji, ciljevima, imenu, ponašanju, obeležjima, folkloru…) u ratovima vođenim na teritoriji Jugoslavije 1991-1995. godine.”
3. Prateći sudski proces povodom otmica Muslimana u zapadnoj Srbiji od strane jedne paravojne formacije koja je nosila četničke oznake, advokat je zaključio da su svi Srbi koji su učestvovali u ratovima 1991-95. godine ratovali kao novočetnici, pa su ti ratovi u stvari bili samo nastavak rata koji je vodio general Draža Mihailović pola veka ranije. Idući ovim sledom, advokat je iz činjenice da su Hrvati i Muslimani nazivali Srbe četnicima izveo novi zaključak da je, u krajnjoj liniji, ove ratove vodio duh Draže Mihailovića. “Identifikacija novih i starih četnika išla je do najmanjih sitnica.”
Iz advokatovog teksta proizlazi da je, istorijski gledano, četnički pokret generala Draže Mihailovića bio fašistički, pa su svi pokušaji njegove rehabilitacije danas pogrešni i kontraproduktivni. Nolens volens, advokat Dragoljub Todorović se ovim tvrdnjama svrstava u ortodoksne komuniste, ma koliko se u mnogim člancima deklarativno izjašnjavao kao antikomunista.
4.
Ništa mi drugo ne preostaje nego da analiziram advokatove argumente, ne toliko da bih ih pobio koliko da bih otkrio njihovu pozadinu. Advokat, svakako u saglasnosti sa poslom kojim se bavi, navodi neke činjenice, ali izbegava suprotne, poziva jedne svedoke ali odbacuje druge. U sporu meni preostaje da budem altera pars, odnosno druga strana.
Kao svedoka za prvu tezu o saradnji generala Mihailovića sa Nemcima, advokat poziva pisca Stanislava Krakova. Pri tom naglašava da je ovaj svedok respektabilan, jer nije ni partizan ni komunista nego sestrić generala Nedića, predsednika kvislinške Vlade. Ne navodi da je Krakov bio glavni urednik okupatorskog lista Novo vreme, što znači da je služio okupatoru. Izbegava činjenicu da je Krakov napisao Nedićevu biografiju da bi ujaka opravdao pred istorijom. Čak i ako usvojimo njegovo svedočenje o saradnji dva generala u cilju likvidacije komunističkog pokreta, to ne znači da su obojica bili fašisti. General Nedić je bio predsednik Vlade pod okriljem Nemaca, a general Mihailović odmetnik i borac protiv njegovog režima. I ideološki i faktički dva generala su bili neprijatelji; prvi je sedeo u Beogradu, a drugi se lomatao po planinama i bio ucenjen od Nemaca za likvidaciju. Ono što ih povezuje to je da su obojica bili antikomunisti i da su se borili da komunisti ne pobede u građanskom ratu i ne nametnu zemlji svoju vlast. Problem advokata je u tome što je izveo pogrešan logički zaključak iz svedočenja Stanislava Krakova.
Neka mi advokat dozvoli da pozovem drugog svedoka, istoričara Kostu Nikolića. Za ovog savremenog naučnika se ne može reći da je pristrasan, jer nije u srodstvu sa optuženim generalima. Da vidimo šta on kaže o saradnji dva generala tokom Drugog svetskog rata u svojoj “Istoriji ravnogorskog pokreta”. O tome on piše u poglavlju Očajnici. Kad su saveznici na Teheranskoj konferenciji odbacili Mihailovića iz koalicije, vođa četničkog pokreta se našao u izgubljenoj situaciji. Ostao je praktično bez oružja i municije. U takvoj poziciji pojedini Mihailovićevi komandanti pokušavali su da dođu do oružja od Nemaca preko Nedića. Kosta Nikolić se takođe poziva na Krakova, ali produbljuje njegovo svedočenje. Krakov tačno navodi da je predsednik Vlade narodnog spasa želeo na kraju rata sporazum s Mihailovićevim četnicima, o čemu svedoči i konferencija u sedištu Vlade sa njegovim okružnim načelnicima. Na toj konferenciji je zaključeno da se ponudi pomoć Mihailoviću u cilju sprečavanja komunista da ovladaju Srbijom. Partizani su naoružani savezničkim naoružanjem, a Mihailović je praktično bez oružja. Nedić, dabome, može da ponudi samo nemačko oružje. Hteo ne hteo, Draža Mihailović je na ovaj sastanak pristao, mada je znao da je glup, nepotreban i kompromitujući. Ali davljenik se i za slamku hvata, a Draža je u leto 1944. godine bio davljenik. Do sastanka je došlo najverovatnije 15. avgusta u jednoj usamljenoj kući između Rožane i Kosjerića. O tom sastanku svedoči general Milan Nedić, predsednik kolaboracionističke vlade. Njegov predlog da on izdejstvuje oružje preko Nemaca, da obezbedi novac za izdržavanje Mihailovićeve vojske i da se oružane formacije Vlade stave pod komandu Mihailovića, radi koordinacije u borbi protiv komunista, Draža nije ni prihvatio ni odbio. Očito da je bio svestan da će pogrešiti ako prihvati bilo koju mogućnost. Prema svedočenju Nedićevog upravnik beogradske policije, Dragog Jovanovića, ponudu su prihvatili četnički komandanti oko Dragoslava Račića. Nema sumnje da se radilo o životu i smrti, o biti ili ne biti. Prema istraživanju Koste Nikolića, to je bio jedini sastanak između Nedića i Draže. Sa svoje strane, posle sastanka u Kosjeriću, general Nedić je preduzeo kod Nemaca odgovarajuće korake da se četnicima pomogne. Posao je išao preko Hermana Nojbahera, a ponudu je prihvatio nemački komandant jugoistoka fon Vajks. Ipak, bez Hitlerovog pristanka nije se mogla doneti ovakva odluka. Tim povodom je u Hitlerovom Glavnom stanu održan sastanak 22. avgusta 1944. godine u prisustvu najvažnijih nemačkih rukovodilaca. Ideju o naoružavanju Mihailovićevih četnika za borbu protiv crvene invazije Balkana izneli su Nojbaher i fon Vajks, ali ju je Hitler u potpunosti odbacio. On je istakao da Trećem rajhu preti veća opasnost od strane srpskih nacionalista nego od komunista. Kad dobije oružje i pobedi partizane, Mihailović će se okrenuti protiv Nemaca i pridružiti zapadnim saveznicima. Za njega je komunizam bio manje zlo od srpskog nacionalizma. Razume se da je Firerova reč bila odlučujuća i da je Nedićev plan u potpunosti odbačen.
Kad se uporede dva svedočenja, aktera događaja i istoričara, nije teško videti da je advokatov zaključak o saradnji Draže Mihailovića i Nemaca jednostran i tendenciozan. Naime, advokat uzima samo ono što odgovara njegovoj unapred formiranoj tezi, koja se poklapa sa komunističkom dogmom. Čak i da prihvatimo njegovu konstrukciju da je četnički pokret Draže Mihailovića “imao izrazito nacionalistički karakter sa ambicijom da ispravi nepravdu koja je po mišljenju većine srpske populacije naneta srpskom narodu nakon Prvog svetskog rata i formiranja prve zajedničke države Jugoslavije 1918. godine pod srpskom dinastijom Karađorđević”, a da nije bio protiv Nemaca, iz nje se ne može izvesti zaključak da je ovaj pokret bio fašistički. Problem advokata Dragoljuba Todorovića je u njegovom jednostranom tumačenju činjenica i upotrebi samo onih koje idu u prilog njegovoj tezi. Možda je to za advokata dobro, ali za naučnika je pogubno. A istoriografija je pre svega nauka, ma koliko se komunisti trudili da je učine sluškinjom politike. Advokat tu kasni.
5.
Druga Todorovićeva teza o reinkarnaciji četničkog pokreta u ratovima 1991-94. godine takođe se zasniva na jednoj knjizi – svedoku. Reč je o biografiji ideologa četničkog pokreta, advokata iz Banja Luke, dr Stevana Moljevića, koju je publikovao 2000. godine u Beogradu dr Dragoje Todorović pod naslovom: “Dr Stevan Moljević – rečju, perom, delom i životom – za Ujedinjeno Srpstvo”. Kao što je Stanislav Krakov u potpunosti stao u odbranu generala Milana Nedića, tako je Dragoje Todorović branio dr Stevana Moljevića. U celini, Dragoje Todorović je Moljevića predstavio kao nepomirljivog borca protiv “Austro-Ugarske carevine Franje Josifa, nemačkog Trećeg rajha Adolfa Hitlera i komunističke Jugoslavije Josipa Broza”, što je ovaj Dražin savetnik besumnje bio. Ne može biti govora o Moljevićevom fašizmu. Na procesu Mihailoviću u leto 1946. godine Moljević je bio drugooptuženi, ali nije osuđen na smrt nego na dvadeset godina robije, iz koje nije izišao. Čak je i sudskim monterima bilo jasno da se Moljević može osuditi samo za antikomunizam.
I od Moljevića advokat Dragoljub Todorović uzima samo ono što mu treba da bi osporio antifašistički karakter Mihailovićevog četničkog pokreta. Naime, advokat izjednačava nacionalizam sa fašizmom: to što je Moljević bio nacionalista isto je kao da je bio fašista. Ako zanemarimo advokatov logički nonsens, jer biti srpski nacionalista ne znači biti nemački fašista, pada u oči njegovo nepoštovanje filozofije istorije: za njega je istorija statična a ne dinamična. Stoga on ne uzima u obzir okolnosti pod kojima je jedna ideja promovisana, nego je tretira kao konstantu. U slučaju Moljevićevog projekta izloženog u brošuri “O našoj državi i njenim granicama” u Nikšiću 30. juna 1941. godine, advokat u potpunosti zanemaruje vreme njegovog nastanka. A to je vreme genocida nad srpskim narodom u fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ne vidim šta bi drugo mogao da sanja Srbin iz Bosne, koja je posle Turske i Austrougarske još jednom potpala u ropstvo pod fašističkom Hrvatskom, nego jedinstvenu državu Srbiju (Veliku Srbiju) u kojoj bi živeli svi Srbi zajedno i mogli da brane svoja nacionalna prava. Moljević tu Srbiju ne vidi kao samostalnu državu nego je locira u Jugoslaviji, koja bi se proširila nakon sloma fašizma. U to vreme banjalučki advokat i nacionalni radnik jedva da zna za četnički pokret Draže Mihailovića, a komunisti nisu ni odlučili da dignu ustanak kako bi se dokopali vlasti. Razvoj događaja je pokazao da je taj projekat bio utopija, ali istorija se ne dešava unazad, kako spočitava advokat Dragoljub Todorović. Stoga, kad on okrivljuje Moljevića za katastrofu Jugoslavije 1991. godine ne samo da zamenjuje tezu, nego negira filozofiju istorije. Istorija je dinamična i ne ponavlja se, ma koliko jedni događaji ličili na druge. Kad advokat Todorović optužuje Moljevića za velikosrpski nacionalizam 1991. godine, to je isto kao kad komunisti optužuju Ničea za nemački fašizam.
Pošto se Stevan Moljević sastao sa Dražom Mihailovićem tek 21. maja 1942. godine, ne može biti govora da je on formirao ideologiju Ravnogorskog pokreta. Tačno je da je general Draža imao slične poglede kao Moljević, ali on nije bio politička ličnost ni pre ni u toku rata. Štaviše, njegov četnički pokret bio je pre svega vojna organizacija, naslednik predratne vojske, dakle Jugoslovenska vojska u otadžbini. Oficiri su smatrali da su političari izdali Kraljevinu Jugoslaviju i nerado su ih gledali u svom pokretu. General Draža je čak zabranjivao oficirima da se bave politikom, držeći se starih propisa u vojsci Kraljevine Jugoslavije. Osim toga, on je bio član Kraljevske vlade sa sedištem u Londonu, priznate od strane Saveznika kao kontinuitetne predratnoj Vladi, koja nije ni priznala kapitulaciju, njen ministar vojni, pa nije ni mogao da ima drugu politiku do one koju je vodila Vlada. Ukratko, samostalna Velika Srbija nije bila u projektu Ravnogorskog pokreta.
Braneći Stevana Moljevića, Dragoje Todorović staje na stanovište da su njegove ideje pobedile na Svetosavskom kongresu u selu Ba 27. i 28. januara 1944. godine. Advokat Todorović to nekritički preuzima jer ide u prilog njegovoj tezi o srpskoj krivici za raspad Jugoslavije. Autor Moljevićeve biografije kaže da je Moljevićev referat na Kongresu poslužio kao osnova za tekst Rezolucije, jer je general Draža Mihailović u potpunosti stao na njegovu stranu. “Moljević je odbacio sugestije predsednika Jugoslovenske izbegličke vlade Slobodana Jovanovića o jugoslovenskoj orijentaciji koju treba da istakne Kongres. Čak je išao dotle da treba prekinuti vezu sa jugoslovenskom emigrantskom vladom, osamostaliti Ravnogorski pokret i objaviti program kao viziju budućnosti koji, ako ne bi doživeo praktičnu primenu, ostaje kao trajni dokument za istoriju”, piše Dragoje Todorović.
Kako se stvarno odvijao Svetosavski kongres i koje su ideje na njemu pobedile, svedočiće nam Kosta Nikolić u svojoj “Istoriji Ravnogorskog pokreta”, u poglavlju Svetosavski kongres. Nikolić ističe da je do Kongresa došlo da bi na njemu bio usvojen program o unutrašnjem uređenju nove Jugoslavije. Kongres je imao da opovrgne komunističku tezu o diktatorskim ambicijama generala Mihailovića (novi Apis), kao i tezu nekih krugova na Zapadu da je četnički pokret smetnja za federalističko uređenje nove Jugoslavije. Pošto je u Ravnogorskom pokretu došlo do oštrih podela i sukoba, general Draža Mihailović je odlučio da u pokret uključi predratne političare demokratskog opredeljenja. Tako je Kongresom predsedavao dr Živko Topalović, jedan od osnivača Komunističke partije Jugoslavije i kasniji disident od nje, vođa Socijalističke partije, očigledno levo orijentisane. U pripremi Kongresa došlo je do oštrog sukoba između Moljevića i Topalovića oko prirode Ravnogorskog pokreta: Moljević je bio protiv uključenja političara u Ravnogorski pokret, a Topalović se zalagao za formiranje nove političke partije, Jugoslovenske demokratske narodne zajednice, u koju bi se uključio Ravnogorski pokret. “Situaciju je razrešio sam Mihailović svojom intervencijom, kasno noću 26. januara. Moljević je povukao svoje predloge, a Topalović je trebalo da sastavi konačan tekst političke rezolucije”, piše Kosta Nikolić. Nacrt Rezolucije uradili su Živko Topalović i Dragiša Vasić. “Buduća država biće uređena kao federacija u obliku ustavne i parlamentarne nasledne monarhije na čelu s kraljem Petrom. U srpskoj federalnoj jedinici bio bi na demokratski način okupljen ceo srpski narod na njegovoj teritoriji. To bi bila garancija solidnosti buduće Jugoslavije. Isto načelo važilo bi i za Hrvate i Slovence. Unutar federalnih jedinica dale bi se velike mogućnosti da svi narodi zadovoljavaju svoje potrebe i uređuju odnose kako njima odgovara u svim oblastima života – ekonomskim, socijalnim i kulturnim.” Na Kongresu je odbačena odluka komunističkog AVNOJ-a o nasilnom svrgavanju monarhije, a general Draža Mihailović je dao izjavu da će sa “vojskom kojoj je na čelu ostati veran i odan Vrhovnom komandantu kralju Petru II Karađorđeviću i ustavnom i zakonitom poretku Jugoslavije i da će zajedno s vojskom biti branilac njene teritorijalne neprikosnovenosti”. Uz to je odlučno odbacio klevete da on i vojska imaju nekakve diktatorske namere, kao i zlonamerne glasove o nekakvoj kolektivnoj odmazdi. U Rezoluciji je posebno istaknuto da će “narod Jugoslavije ostati veran Saveznicima i boriće se do pobede nad nacizmom, fašizmom i drugim tiranijama. Kao idejnu osnovu borbe za načelo narodne i socijalne pravde, Kongres smatra Atlantsku povelju”.
Na Kongresu je čak pružena ruka pomirenja komunistima. Doneta je rezolucija o obustavljanju građanskog rata i pozvana Komunistička partija na saradnju u borbi protiv okupatora. Ravnogorski pokret je bio spreman da saveznici posreduju oko sporazuma i da se narod posle rata plebiscitom izjasni kakvo državno uređenje želi u Jugoslaviji. Razume se da su komunisti ovo odbili, jer im je konačna pobeda bila na vidiku, a apsolutna vlast gotovo izvesna. Pošto im je četnički pokret Dra- že Mihailovića bio jedina prepreka za uspostavljanje diktature, njihov cilj je bio samo jedan: uništiti ovaj pokret kao jedini koji bi mogao u novoj državi da im bude konkurentan. Uz pomoć engleskog naoružanja i Crvene armije komunisti su ovaj cilj postigli.
Dakle, osnove programa usvojenog na Svetosavskom kongresu bile su: očuvanje državnog jedinstva Jugoslavije, izgradnja države na osnovama političke, socijalne i ekonomske demokratije i pravde, vernost Saveznicima i zahtev da i oni budu lojalni Kraljevini Jugoslaviji i njenoj zakonitoj Vladi.
Ono za šta bi advokat Dragoljub Todorović u svom negiranju antifašističkog karaktera četničkog pokreta mogao da se uhvati tiče se unutrašnje podele buduće države. Kongres je bio za formiranje srpske jedinice u okviru Jugoslavije. To su komunisti krstili hegemonijom, jer je navodno Kraljevina Jugoslavija bila tamnica za druge narode sem za srpski. Ovo je besmisleno jer u toj Kraljevini Jugoslaviji, podeljenoj na devet banovina, Srbi nisu imali svoju državnu jedinicu. Da je ishod rata bio drugačiji, četnička formula bi bila primenjena i advokat vidi u tome srpski fašizam. Bespotrebno je da se oko ovoga sporim s autorom članka Moljević u Memorandumu, ali ne mogu da mu ne kažem da je upravo Avnojevska Jugoslavija bila uzrok građanskih ratova 1991-95. godine. A tu Jugoslaviju nisu projektovali četnici nego komunisti.
Naravno, postavlja se pitanje zašto je Dragoje Todorović, autor solidno napisane Moljevićeve biografije, falsifikovao Bašku rezoluciju? Odgovor na ovo pitanje daje sam autor. “Pola veka posle usvajanja Baške rezolucije, obnovljeni Ravnogorski pokret, na predlog njegovog Glavnog odbora, doneo je na svom tradicionalnom skupu u selu Ba Drugu Bašku rezoluciju 8. maja 1995. godine.” Treba li da kažem da je Dragoje Todorović bio akter tog skupa? U novoj Rezoluciji je zapisano: “Pod okolnostima koje prete opstanku srpskog nacionalnog bića, Ravnogorski pokret, kao nosilac srpskog jedinstva i zaštitnik nacionalnih interesa srpskog naroda, napušta ideju o jugoslovenskoj državi i promoviše ideju svesrpskog okupljanja i stvaranja jedinstvene srpske države u kojoj vidi pravi i jedini put spasenja srpskog naroda”. U vreme održavanja ovog ravnogorskog skupa, 1995. godine, Srbi su već bili poraženi u svim ratovima, pa je njegova rezolucija imala uticaja na potonji razvoj događaja (rat sa NATO paktom) taman toliko koliko i originalna Baška rezolucija iz 1944. godine na uređenje poratne Jugoslavije pod diktaturom komunista. Tako je Dragoje Todorović antidatirao rezolucije, a Dragoljub Todorović to nekritički prihvatio.