DRUŽE TITO,
MI TI SE KUNEMO
Godine su prošle pune muka,
ginulo se za slobodu nemo,
ili s pesmom umesto jauka:
Druže Tito, mi ti se kunemo.
Veselje se širi na sve strane,
sad slobodno po zemlji idemo –
al, velike pamtićemo dane,
Druže Tito, mi ti se kunemo.
Gord je svaki na podvige ove
i ponosan – zemlju što dižemo,
Mašine će zatutnjati nove,
Druže Tito, mi ti se kunemo.
Svetlosti će svuda da se pale,
hajde, reke rodne, da krenemo,
propevaće hidrocentrale,
Druže Tito, mi ti se kunemo.
Znanjem stalno punićemo dane
sve da znamo i sve da umemo,
učićemo više nego lane,
Druže Tito, mi ti se kunemo.
Praznik slazi na ulice naše,
u oblake da letimo, smemo!
Naše pesme zli neka se plaše:
Druže Tito, mi ti se kunemo!
Druže Tito, mi ti se kunemo!
(1949) Mira Alečković

USPRAVAN ČOVEK
Njegov život je uspravnost
jednom olujnom stablu
Njegov vidik je svetlost
koja se razgranava
Njegove su misli sadnice u veku
i bacaju duboko duboko u budućnost
pesme što se kao jabuke beru
njegovo ne je protiv štapa
kojim je gospodar oslobađao roba
njegovo da je za ruže
slobode odnegovane krvlju
njegova borba je bratimljenje
strana sveta u gustom kovu
uvek graditeljskih ruku
Božidar Šujica

TITO
Tito je Ime veka koji teče
Luča večna što otapa tmine
Najveća zvezda sred Putanje Mlečne
Tito je ime naše Domovine
Velimir Subotić

TITO
(Nema drugog dana osim onoga koji će doći)
Kada govori kao da zvezde padaju
u lepu vodu iz jedne večnosti iza
promenljivih oblika
uperi prst u nezamišljeno mesto ali vreme
lažno
gde prošlost još nije prošla
i kaže:
ko tamo pođe stići će u dan pre dana kada
je pošao
u nesličnu idilu nevernu onome što je iza nje
gde je ružna graja inače hvaljenih ptica.
On ništa ne prećuti on kaže
svaku mrlju u oku svaki oblak na duši:
budućnost nije sve ono što će doći
mnogo štošta će se jednostavno ponoviti
prošlost nije sve ono što se neće povratiti.
i jedan deo budućnosti ostaje zatajen.
On nas uči kako da ne izgubimo sličnost
sa svojom nadom sa svojim lepim ljudskim
licem
on nas uči da prepoznamo budućnost
u onome što radimo u onome što će doći
jer jao onom koji izgubi svaku sličnost sa
ovim gradom
jao onom koji nema svoje mesto na ovom
trgu
jao onom koji bude merio sebe svojom
senkom
koji je dan njegovoj neosvetljenoj krvi.
Budućnost je tu samo je treba prepoznati
i izdvojiti.
O beli grade o cvetni grade na čijim
prilazima niče žito
jednom bačeno u zemlju nikad bačeno
kao kad siđeš kao kad nestaneš
da bi se mogao pojaviti, zakopano zlato
Branko Miljković

KAZIVANJE POKOLENJA
Među nas je banuo čovek
Ne iz daljine nepoznate,
Ne iz davnine,
Iz nas je došao
Da sa večnošću razgovora
Da nam je približi.
Među nas je stupio čovek,
Ne iz pesama,
Pesme su došle za njim
Da nas opevaju,
Da nas osvetle.
Došao je čovek –
Iz mnogih želja se rodio,
I do nas su došli putevi
Kojima do tada ne hodismo.
Osmehivala su nam se nebesa
Do tada daleka i nepoznata
Pevale su u nama daljine.
I svetovi su se pokretali,
Bratimili se i dodirivali,
U njegovim rečima.
Svetlosti su se prepoznavale
U njegovom imenu
U nama smo ga pronalazili
U našim nadama se osmehuje.
Dobrota je u nama propevala.
Sada je u svima nama taj čovek
Naš večiti drug.
Dok putevima idemo na svim raskršćima
Njegove su reči, njegove oči.
One iz nas u svet gledaju
I daljine im se približuju.
One prizivaju dobrotu
I sakupljaju pitominu.
I među nama je,
I u nama je taj čovek
Za kojim su došle pesme
Da nas opevaju,
Da nas približe večnosti
Dragomir Brajković

VRIJEDI ŽIVJETI
I BORITI SE
(TITO)
od onih retkih što gledahu u oči.
uzduž i popreko šestareći u domaji uvek beše.
proučavao je marksa
čitao lenjina
pisao pisma drugovima
budan kad kidao se most.
pod nebom i u hladnim zakutcima
pronicao je kao igra zasun smrti
i kad su ga pitali šta sad valter
odgovorio je: »vrijedi živjeti i boriti se«.
ali sa prozora sa visina
gde lete samo hrpe praznih reči nije govorio.
i da i ne otkidao je iz duše srca
iz jedne zemlje što prožeta je čistom vatrom.
Jovan Zivlak

I RUKE STVORENE ZA RUKOVANJE
Na zimnoj trpezi
tamo gde hladnu kuću i mrak mimoilazi
ogledali smo se u Istim crvenim ogledalima
s kolena na koleno.
Stasali smo na hladnoj, kamenoj postelji
i vrh hladnih zvezda
o kojima pevamo sa zakašnjenjem.
Glad se hvatala za zidove,
prag je, makar truo,
bio tu da se prelazi i čuva
pred vetrovima, snegovima,
pred sušom i pred vojskama,
stasali koraci otaca i brigom majki,
i ruku stvorenih za rukovanja.
U bitkama,
u čeličnim benzinskim olujama,
pred štektavim ratnim strojem
gde se ljudski lik ne prepoznaje
bio je Tito,
jedinstvo, ponos i naša greda tavanska,
plot, posna zemlja
i zavet koji se lepi uz krv
i otima stvarnost.
I da li nas na kraju sela čeka znani put
il’ drvo na kom su prazna gnezda,
da li nas blizak lik sluti
il’ sreća koja ima svoj deo stvarni –
nije nam bilo važno,
na vetrometini bili smo isto oružje
i otvoreni i za druge ljude
i ruku stvorenih za rukovanja.
Radivoj Šajtinac

DRUGU TITU
U TIŠINI ZASTAVA
Tišino velike žalosti.
Tišino Kumrovca,
Tišino Beograda,
Tišino Jugoslavije,
Velika tišino bola;
Da l’ zato si danas
Tolika
Što ti najdivniji sin
Minu u tišinu zastava
Tvojih
i Partije;
Cvetna tišino
U odlasku.
Povratku
I trajanju
Titovom.
Beograd, 7. maj 1980. Dragan Kolundžija

TO MAJKA VIŠE NE RAĐA
Od kakvog li
materijala
sagradi sebe
to ne zna niko od
neimara
Među rudama gvozdenim
njega nema
a ima ga među Brozovim
a Brozovoga nigde nema
i hiljadugodišnje drvo
trošno je
i trošna je živa stena
i nema ga ptica
nad andima
nema ga kornjača
ni hridina
a Broz ga ima
i nema ga nigde
na znanim mestima
a Broza među očima
ima
Ni gvožđe
ni drvo
ni stena
ni ptica
ni kornjača
ni hridina
od takvog kova
ne sazda sina
A sve se iz te čvrstine
ko uran oslobađa
i sve se ponovo stvara
to majka više ne rada
A Broza nigde nema
i svud ga ovde ima
zemlju da ovine
mi smo ti bre mi
od takve kovine
I on je od kosti
od krvi i mesa
nije li od čeg drugog
kidisao na nebesa
Delana ljudskom rukom
istorija je slada
i što je mogao Broz
to više majka ne rađa
Aleksandar Sekulić

“TITO JE NAŠ, MI SMO TITOVI”
Ali ta vihorna reč “Tito je naš – mi smo Titovi!” od koje, kad je u hiljaditom horu kličemo, suze zaklinjanja naviru na oko, krije ispod tog svog emotivnog dejstva jednako duboku racionalnost, onu promišljenost i smišljenost iz kojih se, kroz vekove, izgrađuje narodna mudrost, i doista, ona je suštastveno poslovički mudra. Ako je mudrost saznanje i znanje stečeno iskustvom, filozofija proverena životom, onda je ova reč, izlivena u onom jednostavnom obliku u kome je narod misli svoje mudrosti nekad u kamen urezivao, zaista najsadržajnija poslovica ovog vremena, najistinitija formula njegove suštine.
Jer, što ona kazuje i kad je nastala, koji je odnos između trenutka kad se rodila i dubokog smisla koji sadrži? Kad se prvi put javlja reč “Tito je naš – mi smo Titovi!” danas bi bilo vrlo teško tačno utvrditi. Prirodno bi bilo pretpostaviti da je ona ponikla još onog trenutka kad se Tito, iz tajnosti i ilegalnosti, pojavio na beli dan pred narodnom množinom i u njoj počeo da zrači oslobodilačkom i revolucionarnom idejom i voljom, kad je ona sama počela osećati da je to njen čovek, a on da je privlači k sebi, da je organizuje za borbu i revoluciju, da je u borbu i revoluciju vodi i sa njom u njima da pobeđuje. To duboko srodništvo se tada već moralo ukoreniti i kao takvo naći izraza u narodnoj reči. Ali ta je reč tada još bila samo konstatacija jednog saznanja, potvrda jednog neporecivo međusobnog usvojenja.
Ona je danas nešto mnogo dublje. Od trenutka kad je Tito ovome narodu počeo da biva osporavan, klevetan i ružen, a narod pozivan da se od njega odvoji i njemu suprotstavi, ova reč se pretvorila u izraz sveopšteg saznanja naroda da bi takav raspon značio uništenje svih njegovih revolucionarno stečenih sloboda i zapretio smrću i njemu samome, i tako je ova reč upravo tada postala sinteza mudrosti narodne u razumevanju istorije, i u ovome trenutku i za dalja vremena.
Milan Bogdanović

MAGIJSKA FORMULA KOJA DIŽE NAROD,
ULIVA VERU I OTVARA SRCA
To ime od četiri slova postalo je već davno legendarno, postalo je gotovo magijska formula koja diže narod u borbu, uliva mu veru i snagu otvara srca i put ka pobedi. Njegov ozbiljni, pametni, i strogi i dobri lik, izbrazdan velikim brigama a ozaren vedrinom sagledanog cilja, gleda nas sa mnogih stranica naših listova, sa transparenata, sa zidova manje-više spretno crtan, manje-više nespretno idealizovan ili dobronamerno deformisan, ali uvek sa ljubavlju rađen. Tito – to je narodnooslobodilačka borba koja je našu namučenu zemlju digla na visinu odakle je celi svet vidi, Tito – to je želja naših naroda za slobodom koja je borbom već sagledana, Tito – to je naša herojska i svesna omladina, Tito – to su naše žene koje su se kroz borbu izdigle do ponosnog borca i ravnopravnog čoveka, Tito – to je naša Komunistička partija, koja se od nesređene partije jedne ne mnogo značajne zemlje digla do najslavnije komunističke partije u Evropi (…) A u tom plemenitom liku Tita (…) najplemenitije težnje naših naroda nalaze puni i verni izraz.
Jovan Popović

OTVORIO NAM JE PUT KA SLOBODI
“Nie Makedoncite Tito si go sakame … ” – ovim rečima makedonski narod izražava svoju ljubav prema drugu Titu. One uvek mogu da se čuju kad se na mitinzima ili masovnim zborovima pomene njegovo ime. Jednostavne i jasne su te reči kao što je jasna i sama ljubav naroda koji ih izgovara. One su snažne i ubedljive jer dolaze upravo iz srca naših ljudi.
Nikada narod u Makedoniji nije imao tako dobre reči koje bi uputio jednom čoveku, jednoj ličnosti. Decenijama već on čuva u sebi svetlu i neizbrisivu uspomenu i borbeni zavet svojih nacionalnih velikana: Goce Delčeva i Jana Sandanskog. Ali, on je tek u najnovije vreme našao čoveka koji potpuno zaslužuje njegovu neograničenu ljubav, priznanje i odanost. Ovo je bez sumnje zbog toga što je Tito našem narodu ne samo široko otvorio svetle stranice njegove herojske prošlosti, dajući još više života njegovim ilindenskim tradicijama, već što mu je otvorio put ka slobodi, uistinu, nezavisnom životu i životu u izgradnji socijalizma.
(1949) Dimitar Mitrev

PUT U MEĐUNARODNU I MEĐUKONTINENTALNU HISTORIJU
Naći se godine tisuću devet stotina četrdeset i osme na udaru uragana, kakav se bio oborio na Tita i na čitav CK KPJ, i odoljeti onoj oluji dostojanstveno i ponosno i smiono, nije bila mala stvar. Možda bi bilo preterano reći, da bi se stvar razvila sasvim drugim pravcem da nije bilo Tita, jer on je u onom dramatskom i sudbonosnom trenutku bio okružen falangom svojih lojalnih i odanih suradnika, nošen jednodušnom simpatijom čitave Partije i svih naših naroda, ali je izvan sumnje da su pojave, destaljinizacije, koegzistencije, međunarodne čovjekoljubive borbe za svjetski mir, politike vanblokovskih zemalja i tako dalje vezane o njegovu ličnu inicijativu upravo tako, kao što je o njegovu ličnu inicijativu bila vezana revolucija zagrebačke Mjesne Partijske Organizacije februara 1928., koja u historiji našeg društva predstavlja historijski datum i prekretnicu. Od toga dana Tito se zaputio svojom stazom, a njegov put pretvorio se u pojavu, u međunarodnim i međukontinentalnim omjerima historijsku.
(1952) Miroslav Krleža

PO CRTI SVOG MORALNOG UVJERENJA
Kada neko može da kaže: borio sam se po crti svog moralnog uvjerenja, vidio sam mnoge zemlje i gradove, vojske i ratove i civilizacije, društvene sisteme i revolucije, proživio sam život zarađujući hljeb svojim vlastitim rukama, bio sam robijaš i ratnik, političar i organizator velikog masovnog pokreta za oslobođenje proletarijata, digao sam ustanak protiv slijepe stihije, očistio sam zemlju od tuđinaca u teškom i krvavom ratu, vratio sam svojoj domovini oteto more, njene otoke i njene gradove, oslobodio sam svoj narod od klasnog izrabljivanja, položio sam temelje socijalizmu i danas dižem zemlju iz njene zaostalosti u red civiliziranih naroda, onda takav čovjek može s punim pravom da kaže: izvršio sam svoju ljudsku i građansku dužnost…
(1952) Miroslav Krleža

TITO DANAS I TITO SUTRA
Tito danas i Tito sutra… Događa se pokatkad. Obično noću. Dok čitam ili katkad pišem. Ćutanje, ispunjeno smislom. Skladno, i kad je prožeto nemirom i sumnjom. To su uslovi našeg života. Pa ipak, kao da čovek u magnovenju otplovi na neko drugo, plišanije more, plavo, bez bora, bez brige svakidašnje, i odjednom se trgnem. Pitam sebe: gde sam? Uznemirim se. Priđem prozoru, otvorim ga širom. Tišina. Mirne zvezde. Ili tiho sneg veje. Ili naše košave brišu pustu ulicu. Itd. Svejedno. Neka su samo: tišina zaspalog grada i mirne zvezde. Preda mnom benu aveti naše prošlosti. Oluje naših godina. Patnje i borbe. Ta tišina može da vara. Mirne zvezde nekad varaju. Isto je tako i tiho i mirno nebo između 5. i 6. aprila 1941. godine. Iznad granja već olistalog drveća, u Poenkarevoj ulici, mesec je nemo jezdio. Među nama koračali su i Lola, i Vesa, i Jurica. Njih, kažu, više nema. A oni su u našim temeljima. Oni koračaju našim srcima. Naša ova današnjica iščauravala se među nama. A negde, preko granica naših, već su brektali dizel-motori Hitlerovih “štuka” što će se obrušavati tog nedeljnog jutra nad našim gradom (zato se, možda, uvek trgne mesečina, kad je svet uzburkan). U sličnim čarobnim noćima rušili su se nad gradovima i famozni smrtonosni “tepisi” … A svet u kome živimo opet je pun opasnosti, ljudska srca zebnje. Ko da otkrije Šta krije taj mirni sjaj zvezda? Tamne volje zlih volšebnika ne gledaju taj sjaj. One imaju samo svoje krvave obračune. Onda se setim i nečujno u sebi izgovorim ime: Tito. I topli, ljudski sjaj zatreperi tad pod hladnim sjajem noći. Smirim se. Zatvorim prozor. Spokojan, čitam dalje, ili kapljem i kopnim nad rečima: to mi je posao. Udno svesti mi bdi, kao verni stražar, jedna jednostavna rečenica (rečenica? ne, sama je to stvarnost): Dobro je – mi imamo Tita.
Jer Tito je naša svakidašnjica, naša čovečnost, živa straža naše, slobode, naše NE svakoj ubistvenoj dogmi, “naše patnje i naše muke”, kao što je pre neki dan rekao u Slavonskom Brodu, naše, svetu upućeno, “ipak se kreće” socijalizam.
Tito danas i Tito sutra …
Možda nikad ne bih ovako glasno izgovorio ono što sam sad rekao. Ima velikih stvari života o kojima se ćuti. Jer reči su katkad zavodnice. Oni koji barataju s njima znaju kako lako one mogu da iskrive našu misao, da lažno zazvuče, kad jednostavno treba da kažu ono što kažu. A velike čini života traže od nas da budemo tačni i da im budemo verni. (…)
(1953) Dušan Matić
TITOVSKA SPASONOSNA FORMULA
Iskustvo iz prošlosti naših naroda, teško i bez predaha, kroz stoleća kaljeno neumornim i surovim životom na jednoj od međa sveta – to je iskustvo, crpući svoju vitalnu snagu iz najplemenitijih narodnih htenja, oplodilo Titovu misao, njegovu volju, njegov san, njegovo delo. Tito je došao kao čovek koji je smelo iz naših vekovnih stremljenja, iz ognja zgarišta robovanja i pokolja, izvukao spasonosnu formulu koja je, sjedinjena sa formulom naučnog revolucionarnog rešenja i primenjena u našem životu od 1937. do naših dana, pokazala svoju nedvosmislenu životnost i životvornost, svoju čovečnu dušu, svoj duboko logični um, svoju delotvornost. I Tito je postao živa straža naše samostalnosti i slobode, naš optimizam, naše dostojanstvo, naša antizaostalost, pobeda naša nad ukletim srednjovekovljem.
Titovska formula, njena izuzetna efikasnost, morala je svojom svetlošću da privuče pažnju i drugih naroda, a posebno onih ljudi koji svoj život shvataju i kao dug koji treba vratiti narodu iz koga su ponikli. I tako je naše, Titovo blago, neusitnjeno i nepotamnelo u uskim međuuporedničkim prostorima, počelo da napaja i druge narode, izvan sedam naših granica, na sve četiri strane sveta. Ideja nezavisnosti, ravnopravnosti, slobode, nerazdvojna je od našeg, Titovog imena, ali ona nije ostala samo naša, samo Njegova misao – ona ima vrednost sveopšte potrebe, snagu univerzalne želje, volje i sna, privlačnost velikog cilja, ostvarenje punijeg, čovečnijeg čoveka u ravnopravnoj, mirnoj, ospokojenoj zajednici naroda. Značaj te ideje pretpostavljaju i osećaju prijateljski, bliski i daleki, koji su, prateći naš put, izvesni da ne prate samo put jedne male zemlje.
Spomenuću još jednu odliku naših naroda koja ispunjava Tita: način kako se ide ka tom velikom cilju. Upornost, hrabrost, borbenost, postojanost, koje ne umeju da pokleknu, ne znaju za pogađanja i popuštanja pred još uvek velikim zlom današnjeg sveta – beskompromisnost koja je uvek znala za pobedu, koja nas je uvek vodila pobedi. I kao što je On, u srcu protutnjalih oluja, oličavao vekovne težnje naše za ponosnom nezavisnošću i slobodom, tako i danas oličava svu našu gordu hrabrost i nepokolebljivost sa kojom tu težnju održavamo, negujemo, pronosimo kroz vreme i ostvarujemo u prostoru. Zato nije fraza kada kažemo da naše narode, da Tita ništa neće odvratiti od puta koji smo izabrali – da naši narodi, da Tito, ne znaju za stranputice i vraćanje unazad …
(22. maja 1955) Aleksandar Vučo

TITO JE POLUSTIH OD ČETIRI SLOVA
(Formula specijalne teorije relativiteta
koja kazuje identitet mase i energije)
Hiljadama i hiljadama puta skandiran iz hiljada i hiljada grla, kao iz jednog jedinog, taj usklik, deo jedne parole koja je čitav jedan politički program, to je ponosno, samosvesno osvedočenje nacionalne i revolucionarne savesti jedne milionske narodne zajednice, to je, sigurno u sebe, potvrda jednog tvrđenja, odgovor na jedan odgovor iza koga ne stoji više nikakvo pitanje. To je jedan zahtev i jedan zavet u isti mah, obećanje koje se daje i koje se prima, sva pouzdanost, sva radost jedne činjenice jedne pobede, jednog odgovora na najteža pitanja u istoriji naših naroda, na čitav niz, jedan završen i preteći splet nemilosrdnih pitanja koja tim narodima istorija nije prestala da postavlja, da je izgledalo da im je odgovora nemogućno naći, ni u misli ni u krvi. To je taj odgovor, taj polustih od četiri sloga samo, i on sadrži, kao ona sasvim mala i sasvim jednostavna formula specijalne teorije relativiteta koja kazuje identitet mase i energije, on uključuje i sintetiše tolike odgovore na tolika pitanja da nam je dovoljno jemstvo da se ta pitanja neće više moći javiti, nikada više, da ta pitanja neće više moći, kao do sada, da nas načine plenom iznutra i spolja na, nas ustremljene grdobe i nasilja. U maloj Einsteinovoj formuli ležala je sakrivena četrdeset godina razrešena tajna eksplozije u Hirošimi, ali u njoj, samim tim što nam otkriva da su masa i energija u suštini jedno isto, leži, rešena, isto tako, i tajna izgradnje bezbrojnih, svetlih i monumentalnih Hirošima budućnosti, tajna gospodarenja čoveka nad prirodom preko upoznavanja njenih zakona, tajna materijalnih uslova jedne buduće sreće koju nisu umeli i nisu smeli ni najsmeliji sanjari ni da zamisle. Četiri sloga, jedan kratak, odsečen, skoro prkosan, svetu na znanje i sebi na radovanje uvek iznova, hiljadama i hiljadama puta kao prvi put bačen uzvik, uvek isti i uvek nov, to je formula kojom možemo, kojom hoćemo svaki dan, i svaki dan iznova, kao da se tek toga dana rodila, da potvrdimo, da obelodanimo i svoje rešenje krvave zagonetke naše istorije, i svoju rešenost, i svoju radost da smo to rešenje našli. Mi time potvrđujemo, tim odgovorom na jednu dobrovoljnu obavezu vernosti da su iza nas u jednom sasvim drugom smislu, u našem smislu, jugoslovenskom, i u našem proleterskom smislu, internacionalističkom, socijalističkom, besklasnom, mi time svaki put iznova kličemo da su, zaista, iza nas, i kroz nas, masa i energija pokazale da su samo različiti izrazi za istu stvar, da je to naša istina, da smo to mi. Na pitanje šta, i ko smo, i kako ćemo opstati tu (tu gde je ova plodna i kršna, ova šumovita i valovita, i ravna i čudna, ova surova i mila zemlja, jedina koju možemo i hoćemo, na čitavoj ovoj zakovitlanoj planeti SVOJOM zvati), i kako ćemo se odupreti, da ostanemo svoji na svojoj zemlji, uprkos svim olujama koje su kroz vekove brisale ovaj naš prostor, koji je ogromna raskrsnica doba i snaga, stecište navala i prodora, na pitanje kako ćemo se održati i kako napredovati, da nas više ne steže beda, da nas više ne izažima razdor, da nas više ne ispija nepravda, da nas više ne troši nesvest, na pitanje šta smo i čiji smo, i čiji možemo i hoćemo da budemo da bismo i u potpunosti postali SVOJI, odgovorili smo, spontanim krikom radosne obaveze, da smo Titovi!
Marko Ristić

NA TITOVIM CEDULJICAMA PRIPREMANA JE NAŠA ISTORIJA
I tada, u maju 1941. na toj terasi u Beogradu, ispred koje su u zagušivoj buci prolazile nemačke kolone, promatrao sam ga kako mirno, bez žurbe i bez nervoze – kao da radi sasvim nevažan posao, kao da se zabavlja – prelistava kurirska pisma i sistematski pali jedno za drugim ona koja su postala nepotrebna i kako na tankim listićima papira širokim potezima pera ispisuje svoje savete i poruke koje će drugi kuriri nositi širom okupirane i raskomadane zemlje.
Tim ceduljicama koje sam tada, ne sluteći im sam značaj, gledao kako se bele na suncu, pripremana je savremena naša istorija.
Vladislav Ribnikar

TITOVI RATNICI SPREMNI DA JURIŠAJU NA NEBO
Počela je smotra jedinica. Nailazio je Tito! Ne govorim o svemu što se u tom trenutku zbivalo. U sećanje prizivam samo znana lica koja sam u tim trenucima posmatrao. Menjala su se brzo, kao kad se menja livada na sunčanom danu posle prolaska nekog oblaka, po postaje sjajnija, zelenija, blistavija. Više se ne raspoznaju detalji, jer sada je sve isto, u nekoj novoj svetlosti. To više nisu ona lica koja sam ranije znao ni ona drukčija koja sam ovih dana posmatrao. Opet su nova. Nešto ih je promenilo i učinilo sličnim. Ja ih još razlikujem, ali me iz njihovog stroja preplavljuje (čak i fizički to osećam) nešto što je isto i jedino. Titovi ratnici pred svojim Vrhovnim komandantom. Ne oni sa poznatih fotografija i uljanih slika koje su me nekad uzbuđivale. Ovo, za mene, još nije, naslikano…
Nekoliko godina docnije, na proslavi 20-godišnjice ustanka, u Titovom Užicu 1961. godine, a ispred mene, u prvim redovima, bili su opet oni, meni znani ljudi. (Ovde nije bilo ničega što bi onako pritiskivalo sećanjima kao pre nekoliko godina na Tjentištu, a i dan je bio sunčan.) Bili su vedri. Dok je Tito govorio, gledao sam, opet su se menjali i ta se vedrina opet uliva u nešto isto, u jednu jedinu ponosnu radost i činilo se da se više ništa ne može dogoditi. A onda je Vrhovni komandant sišao sa govornice i pošao ispred svojih ratnika pozdravljajući ih. Oni su ispružili ruke, i njihova lica, ne, to jedno lice brigade, koje je izgledalo kao da je nemoguće još nešto iz njega izvući, sada je opet bilo novo, zračeći, kao neka dotad neviđena svetlost, jednu radosnu rešenost i radosnu neuništivu snagu onih koji su (kako neko reče) spremni da jurišaju na nebo…
Slavko Vukosavljević

OD KUMROVCA DO PLEMENA U PUSTINJI
I ovdje su lijepi ne samo bregovi, brda i polja, nego i mala rasturena zagorska sela – među kojima je Kumrovec i lijep i znamenit – jer se u njemu rodio čovjek za kojega danas zna cio svijet: Azija, Afrika, Amerika; gradovi i sela; rudari i mornari cijeloga svijeta – jer je gotovo nemoguće, da čak i plemena u pustinjama, nisu čula za Tita!
Ćamil Sijarić

ZATOČNIK MIRA
Kao većina mojih sunarodnika i ja u Predsedniku naše Republike vidim izrazitog zatočnika mira i borca protiv rata i nasilja.
On je to bio u legendarnoj borbi kad je, sjedinivši narode Jugoslavije, digao i vodio oružani ustanak protiv fašističkih zavojevača i okupatora i tako oslobodio svoju zemlju; to je bio i onda kad je svoju oslobođenu i ponovo ujedinjenu zemlju poveo putem međunarodne miroljubive saradnje a protiv svih vrsta nasilja, mržnje i diskriminacije.
Borba za mir bila je i ostala u osnovi svih njegovih nastojanja.
Oslobođenoj Jugoslaviji pošlo je za rukom da za kratko vreme uspostavi dobre ili normalne odnose na svima svojim granicama pa i sa onima od kojih su je dotle delile razne opreke; ona je našla mogućnosti da postane aktivan član i iskren branilac Ujedinjenih nacija, kao i da odigra važnu ulogu u organizovanju nesvrstanih zemalja. U isto vreme ona je, opet pod rukovodstvom predsednika Tita, rešavala jedno za drugim pitanja svoga unutrašnjeg uređenja, nalazeći pravednija i savremenija rešenja za sve svoje narode i narodnosti, a na svima područjima zajedničkog života.
Ukratko, i oružana borba protiv nadmoćnog zavojevača, i stvaralački rad na unutrašnjem uređenju zemlje, i ostvarenje miroljubive saradnje sa svima državama sveta, bez obzira na njihovo unutrašnje uređenje – sve su te aktivnosti nove Jugoslavije imale za cilj mir i slobodu čoveka, a njihov inicijator i rukovodilac bio je predsednik Josip Broz Tito.
Opštepoznata je neumorna aktivnost koju je predsednik Tito razvio u međunarodnom životu posleratnog sveta. Ona je obuhvatila sve kontinente i predsedniku Titu i njegovoj zemlji pribavila znatan ugled jer je po opštem mišljenju vođena u duhu mira i čovečnijih odnosa među ljudima i narodima.
Ivo Andrić

NI LEGENDA, NI ENIGMA, NI HIJEROGLIF
Tito nije legenda za narode Jugoslavije. Ni enigma, hijeroglif. On je dio jugoslovenske stvarnosti, tako prirodan i potreban kao vazduh ili voda. I ako neko, iznenada, upita nekog malog Jugoslovena, dječaka ili djevojčicu, ko je to Tito, on sigurno, u velikom broju slučajeva, neće reći da je Tito predsjednik SFRJ, već će malo zbunjeno i sasvim jednostavno kazati:
– Pa, Tito je … Tito, naš drug Tito!
Kad se Tito poslije godina provedenih u ruskom zarobljeništvu i Oktobarskoj revoluciji vratio u svoju zemlju njegov životni put bio je odlučen. Njegova ličnost bila je oformljena. Nije se jedino znala njegova sudbina.
* * *
Tito je veliki čovjek naše epohe. Ličnost koja, htjela to ona intimno ili ne, simboliše sudbinu jedne zemlje u jednom od najkritičnijih razdoblja njene istorije. Ličnost koja obilježava razmeđe između perioda kada je u Jugoslaviji prošlost određivala sadašnjost, kada su drugi kovali sudbinu miliona ljudi i ere kad su ljudi uzeli svoju sadašnjost i svoju budućnost u sopstvene ruke.
Vilko Vinterhalter

JEDINSTVEN SPOJ REČI I DELA
Ono što mene najviše impresionira je što Tito već u svojoj pojavi nosi inkarnaciju Revolucije, Partije, njenih ideja, njene istorije i njene etike. Taj utisak izaziva nešto vrlo stameno, vrlo temeljito u njegovoj pojavi – monumentalna ozbiljnost i osećanje sklada unutrašnjih snaga u njemu, iz njega prosto zrači velika moć ubeđenja, jasnost pogleda, čvrstina odluke, jedinstven spoj reči i dela.
Velibor Gligorić

UČIO NAS JE SLOBODI I NADI
Jedan veliki dan odbio je da se razlikuje od ostalih dana.
Taj dan je praznik jednog imena, jedne reči i svega što ona znači.
TITO.
Dovoljno je izgovoriti to ime pa čuti u sebi sve ono što nam je on bezbroj puta ponovio. Ni on sam ne može reći više od onog što znači ta jednostavna reč – Tito. Ona je postala sinonim slobode, nade i mira. To više i nije ime jednog čoveka, to je ime celog jednog naroda, svih nas.
To ime krije u sebi sve čemu nas je on naučio.
A učio nas je slobodi.
Naučio nas je kako da se njome koristimo, kako da budemo dostojni nje. Ukazivao je prstom na one koji ne znaju da upravljaju svojom slobodom, koji je koriste protiv drugih izneveravajući njenu suštinu. Shvatili smo da sloboda obavezuje. Shvatili smo da onaj ko je zloupotrebi toga trenutka postaje iznutra neslobodan. Shvatili smo da je u prirodi slobode da se ne može zloupotrebiti.
I slobodu je učio njenim dužnostima.
Zadatak slobode je jedan jedini: da ne spava. Pitanje slobode je pitanje svesti. Biti slobodan znači biti svoj.
Učio nas je nadi.
Naučio nas je da istinska nada nije ona koju rađa strah i očajanje. Nada je budnost čoveka u čoveku. Prava nada je razboritost koja usmerava ljudsku delatnost. Naučivši nas pravoj nadi, on nas je naučio da stvaramo budućnost od onoga što nam je pri ruci.
(22. maja 1960) Branko Miljković

LEGENDARNI HRASTOV IZDANAK
Ko zna, u istoriji, još jednog revolucionara čija bi ličnost tako skladno rasla? Podseća na onaj legendarni hrastov izdanak koji je već u vitkoj svojoj mladosti izdržao olujine i gromove, u njima ojačao, uprkos gubarima i parazitima, te sve čvršće i dublje zahvatao žilama u svoje masno i stenovito tle. Taj ne stari, nezaustavno, po zakonima majke prirode, mirno i postepeno uzdiže se i prostire. Svoj okolini pruža zaštitu svojim moćnim granama, zamršeni, neprohodni čestar svoje dubrave iz godine u godinu oplemenjuje sve obimnijim, sve slađim i hranljivijim plodom. Mrku i ljutu prašinu pretvara u cvetni gaj i raspevani sad.
I što više vreme prolazi, s proleća sve jedriji, s jeseni podatniji. Iz velikih daljina i s mora i s planinskih visova i s nepreglednih stepa, razaznaje se njihova zdrava lepota i bodra snaga.
Revolucionari su odreda sinovi eksplozivnih trenutaka u životu naroda. Njihovo je obično, da sagore u ruševinama staroga sveta koji su zapalili, da tek pripreme zemljište za novu izgradnju.
Naš Maršal je jedinstvena ličnost: savršena, potpuna, revolucionarna, graditelj narodne budućnosti. Njegovo lično delo u našem preporodu vidi svako, ni istorijski materijalizam neće ga hteti svesti na manju količinu. Takvu ulogu može da vrši samo onaj čovek koji, pored studija raspolaže najtananijim aparatom zapažanja, i za pojedinosti i za celinu, najsvežijom kombinatorikom, i, sposobnošću da odmeri, u sekundu, kada treba intervenisati u komešanju društvenih sila i, najzad, koji raspolaže i nepopustljivo zapetom voljom da se odmah, u isti mig, i interveniše, da se misao i odluka u isti čas obretu u delo.
Figura tajanstvenog ilegalca, reorganizatora Partije, organizatora, vođe i stratega NOB-e, trijumfalnog Maršala Jugoslavije može se reći, više uzbuđuje maštu i našem čoveku i drugim narodima; ali, figura zasnivača i organizatora narodnih vlasti već za vreme ustanka i posle oslobođenja, figura sprovodioca našeg privrednog preobražaja, našeg sigurnog i silnog narodnog krmara kroz opasne vrtloge evroazijske i evroameričke, figura našeg druga Maršala koji ostvaruje socijalistički demokratizam, osvojiće danas svim slobodoljubivim ljudima u svetu i umove i srca.
Veljko Petrović

POD TITOVIM VOĐSTVOM JUNAŠTVU NAŠEM KRAJA NEMA
Među mnogim pjesmama o Titu, što ih narod pjeva, neke čedne i skromne, kazuju mnogo čovjeku, naših dana.
Možda zato što nijesu sastavljene za nekim stolom, pod nekom lampom, po pravilima gramatičkim i metričkim, na prostirci od hartije kao mnoge druge. Možda zato što su nastale teških dana u tišini varničavih praskozorja pred bitkama i u crvena slobodarska predvečerja.
Velike i drage stvari kazane su tamo s malo riječi – da misli mogu širiti krila, da slikama ostane širok prostor, da svako za svoju ljudsku slutnju nađe mjesta i izraza.
I u najprostijim od njih zablista zrak i zatreperi zvuk što veže, sa mađijskim carstvom poezije – u krajiškim, u moravskim i dalmatinskim, ili u dva priprosta stiha bosanskih mladića i djevojaka, što su ih, silazeći sa bregova, donijeli:
Druže Tito, primi naške
U redove partizanske …
Tu je mnogo više nego što izgleda da može stati u dva stiha – jedna smijerna molba i jedno sigurno obećanje, vjekovna tuga prošlosti i čvrsta nada u budućnost zbližene su i slivene, sjedinjene melodijom i rojevima svijetlih slika što kao pčele oblijeću oko sočnog grozda pjesme. Kao da tom pjesmom kažu:
Dolazimo iz zbjegova u planini, iz pokolja i požara; noževi ustaški i kame četničke reže za nama, prijete nam njemački logori i masakri talijanski i smrt gladna, a mi smo tako slabi i neuki, nedorasli i nemoćni; gladni smo odavno, obuća nam je pocijepana i haljina već nemamo, lica su nam potamnjela, ljepota s njih se izgubila, izgled naš više odbija no što privlači – primi nas Ti koji si riječ Drug stavio iznad svih naslova, Ti jedina zaštito progonjenih!
Dolazimo iz zbjegova u planini, za nama su sela popaljena i lješevi pod gredama izgorjelim, primi nas u redove partizanske, među ljude, među najhrabrije da branimo malu djecu razbjeglu po pećinama, da ne damo lijepu našu zemlju i ljude! Primi nas tamo gdje je čvrsta hrabrost, taj jedini izvor nade u ove dane ubitačne, a tada: sve će biti riješeno i sve slavno. Živote ne žalimo, na smrt ne mislimo, straha biti neće. Pod tvojim vodstvom junaštvu našem kraja nema do pobjede…
Takve su te pjesme što su ih hiljade prihvatile i preko gromada tuge i nesreće prenijeli – iz carstva nužnosti prema svijetlim prostorima slobode. Skovala ih je ljuta borba, nosila ih je hrabra vojska, vile su se nad borcima kao zastave – mraznih noći, i u proljeće, i kad je rujno lišće opadalo po krvavim puto- vima.
U njima se moglo govoriti samo o najljepšoj ljudskoj želji i najvećim junaštvima.
Mihailo Lalić

SRCE NARODA, KAD PROGOVORI, UVEK KAŽE SVE
Dovoljna je samo jedna reč: Tito!
Ona obuhvata u sebi sve: i ljubav za slobodom, i mržnju na neprijatelja, i vedar osmeh, i mračan izraz. Ona govori o prošlosti koju gazimo, ona zbori o budućnosti kojoj stremimo, ona svedoči o borbi koju vodimo.
Tito!
To ime uliva snagu klonulim, vedri sumorne, uspokojava zabrinute. Ono jača slabe, diže poklekle, od smrtnih stvara heroje, od nepismenih prosvećene, od neukih svesne.
Gde god se srećemo sa lepotom, snagom i veličinom danas, tu je ispisano ime Tita.
- – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – -
Mladost ga izgovara vedro, i ono otkriva njen polet; starost ga naglašava ozbiljno, i ono ispoljava njenu trezvenost.
- – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – -
O Titu zbore devojačke popevke, junački deseterac i stari i moderni stih. O njemu govori priprosta reč naroda i razvijena misao učenih: Naš!
- – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – -
Iznikao iz naroda, izrastao u borbi, postao je vrhovni izraz narodne borbe, njen najpopularniji, najrečitiji živi simbol. U njemu su se objedinili snaga tradicije, stremljenje sadašnjosti i lepota budućnosti; moć i veličina istorije!
- – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – - – -
Srce naroda, kad progovori, uvek kaže sve!
(1961) Eli Finci

NOVA GENERACIJA TITOVE ŠKOLE PRAKTIČNE MUDROSTI
Moja generacija nije neposredno učestvovala u narodnooslobodilačkom ratu i oružanoj revoluciji. Ali, neke smo posledice morali da snosimo, i u isti mah neke plodove mogli smo da uživamo. Došli smo, dakle, u dvojakom smislu na gotovo. Još dečaci i devojčice, malo smo sve oko sebe gledali sopstvenim očima, malo više slušali i upijali dramatične priče o njemu, i svakojaki nahvatani strahovi ubrzo su bili zatrpani, romantičnim naletom prvih dana slobode.
Posle 1948, tačnije, početkom pedesetih godina, na novoj prekretnoj tački jugoslovenske društvene i kulturne revolucije, ukazala se toj mojoj – ipak mirnodopskoj, redovno školovanoj – generaciji izuzetna prilika, koju je ona, tada na ulasku u zrelost, smatrala s pravom i svojom prilikom:
da najbolju školu, koja je dotle nedostajala, životnu školu dijalektike, Titovu školu praktične mudrosti, izuči na delu, u jednom od njenih zenita, doprinoseći ponešto i sama sudbonosnoj borbi Jugoslavije protiv dogmatizma, a za otvoren horizont na kome se krči sopstveni put.
U Titovoj školi, koja se sve više razgranjavala i bogatila, mogla je moja generacija svakodnevno da uči, nastupajući samoinicijativno, popravljajući i usavršavajući ono što je ostvareno i postignuto.
Koje su odlike te jedinstvene škole mišljenja i delanja? Kakve pouke se u njoj radom stiču? Mnoge i značajne, a među njima i ove:
– kritičnost je valjana jedino ako ide zajedno sa samokritičnošću;
– nema poricanja nečega bez potvrđivanja nečeg drugog, novog;
– ali to potvrđivanje i utvrđivanje podrazumeva da se uspostavi kontinuet;
– kontinuiet, pak ne znači da se automatski preuzimaju stare vrednosti;
– stvaralački zaključci se ne izvlače tek onda kad su svi dokazi na gomili, mehaničkom indukcijom;
– odluke za akciju rađaju se i preskokom, prekršajem, rizikom voljom, istrajnošću;
– istorijska praksa im daje za pravo, osnažuje ih, osporava ili koriguje;
– sva pitanja i odgovori, koji su vezani za autentično praktično iskustvo, predstavljaju vidove svetskih, opštih i univerzalnih pitanja i odgovora.
i tako dalje, i tako dalje …
A što je veoma izraženo kod Tita – nikakve prazne deklaracije, odsustvo retorike, isključivanje svega što je prigodno i kićeno. O književnosti i umetnosti – retko izjašnjavanje, bez normativnih i programskih reči. Ostaje primer, lični Titov primer i, neprekidno pred očima društveno i kulturno uzdizanje, preobražaj Jugoslavije od 1941. i 1945. do danas.
Ali baš zato je stvaralačka obaveza, obaveza naše stvaralačke slobode ogromna baš kao i Titova šansa, koja se ukazala mojoj generaciji i ne prestaje da se ukazuje svim generacijama današnjih jugoslovenskih stvaralaca.
Sveta Lukić

PJESNIK PARTIJE I REVOLUCIJE
Druga Tita zatekli smo u živoj diskusiji sa Đurom Đakovićem.
Čim sam ugledao druga Tita, podsjetio sam ga da sam ga nekoliko puta video u Savezu metalaca u Beogradu. Iznio sam mu kako se na kursu tretiraju pitanja jedinstva Partije i frakcijskih borbi. Taj razgovor ostavio je na mene neobično jak dojam. Osjetio sam u njegovim riječima toliko topline i brige, kako za jedinstvo Partije tako i za budućnost radničke klase naše zemlje, budućnosti radnog čovjeka. Dok je odlučno govorio o savladavanju tadašnjih organizacionih i političkih slabosti, sticao sam dojam da tako stvarno mora biti. Tito je govorio sa zanosom i uvjerenjem. To svoje uvjerenje prenosio je i na mene. Ono što je uzimao od ljudi u razgovorima i diskusijama, ako se tako može reći, vraćao je pročišćeno, razjašnjeno, izbrušeno. Najviše me je impresioniralo to, što je veoma krupne i složene stvari drug Tito umio da nam objasni najjednostavnijim riječima.
Sjećam se njegovog oduševljenog lijepog lica i odlučnih modrih očiju, uznemirenih kao more pred buru. Mislio sam da slušam pjesnika Partije i revolucije. On je bio glasnik partijskog jedinstva. Treba stvoriti lenjinsku partiju za tako divnu radničku klasu ove borbene zemlje, bremenite klasnim i oslobodilačkim pokretima masa – govorio je on više sebi nego nama.
Osjećao sam da drug Tito ne spada u onu gardu partijskih funkcionera s kojima sam dolazio u doticaj. Drug Tito je vidio daleko. On je već tada bio kovač, majstor – graditelj budućeg revolucionarnog preobražaja naše Partije i čitavog radničkog pokreta zemlje.
Josip Cazi

TITOVO DRUGOVANJE SA ROMANOM,
PRIPOVJETKOM I POEZIJOM
Htio sam ovom prilikom da kažem nešto iz svakidašnjeg života druga Tita. Njegova veličina često kao da nam smeta da ga vidimo izbliza, da vidimo koliko je on bio jednostavan, običan čovjek.
Vjerovao sam da drug Tito nema vremena da prati savremenu literaturu. Nekoliko puta pružila mi se prilika da razgovaram s njim o našoj poslijeratnoj književnosti. Smatrao sam da bih mu tu mogao biti ravnopravan sugovornik. Prevario sam se. Sve do tada, do tih razgovora, nisam vjerovao da on toliko druguje sa romanom, pripovjetkom i poezijom. Pomenuli smo dosta književnika i dosta knjiga. Sve knjige koje sam ja bio pročitao bio je pročitao i on. Ali, vjerujte, ne pretjerujem, da ja nisam bio pročitao ni trećinu onih za koje me on pitao. Našao sam se u neobranom grožđu. Naročito kad me je pitao za jedan roman, što mislim o njemu. Ja ga još nisam pročitao – bio je tek izišao, ali čitao sam kritike o njemu.
Ipak sam se zapetljao. Na lijep način rekao mi je da je to knjiga koju treba pročitati.
Iznenađen stalno prisutnim Titovim interesom i za najskorija djela, pitao sam ga kad mu uspijeva da pročita tolike knjige. Odgovorio je da najviše čita kad legne, tada ima vremena, do dva, do tri sata po ponoći i da mu je to pravi odmor. Veoma je bio zahvalan piscima, veoma obradovan njihovom pažnjom kad bi se sjetili da mu pošalju knjigu sa potpisom. Sigurno je mnogo njih iz skromnosti propustilo da mu pričine tu radost. Kad bi je, međutim dobio, smatrao je gotovo za svoju obavezu da je odmah pročita.
Veljko Kovačević

ŽIVJETI I DATI DRUGIMA DA ŽIVE
Znameniti francuski pisac Anatol Frans napisao je da su revolucije motor povijesti, ali da je ljepše živjeti stotinu godina nakon njih. U toj je misli, ako prizovemo u sjećanje ono što znamo o povijesti, dosta istine. Ali Josip Broz Tito je – ne riječima već djelima – obezvrijedio ovu upravo citiranu mudrost. Njegova i naša revolucija – to možemo danas, kada je prošlo već toliko godina, utvrditi sa svojom samosviješću – bila je takva da je bilo lijepo živjeti već i za vrijeme nje. Da, čak onda kad je golim rukama utirala put, i kasnije, kad se rasplamsala i kad se za nju stao zanimati cijeli svijet. Zanimati upravo zato jer je bila drukčija nego što su bile revolucije prije nje.
U čemu je bila drukčija? Zar nismo i mi morali ubijati naše neprijatelje? A ubijanje, makar ubijao pravdu i slobodu, uvijek je strašna stvar. Zar nismo i mi morali ograničavati slobodu, da bismo slobodu sačuvali? A ograničavanje slobode uvijek je strašna stvar. Zar nismo i mi pobjedom revolucije izgubili djelić onoga što nas je tjeralo u nju – zanesenost za čovjeka i čovječnost? Zar nismo i mi često izdavali zakone da bismo ih zatim sami izdali? A izdati zakone uvijek je strašna stvar.
Sve je to istina. A tko je bio onaj koji nas je prvi upozoravao na sve to? Nije li to bio Josip Broz Tito?
I ne samo upozoravao – već se i pobrinuo da bude što manje prilika za gore nabrojene i nenabrojene grijehe koji se protive duhu revolucije koja treba da služi čovjeku. Zar nije baš iz tog razloga nastupio protiv prevelike moći političke policije koja se u politici i narodu popela navrh glave i zagrijao se za uvođenje samoupravljanja? Zar nije upravo sa samoupravljanjem što je svakako jedan od njegovih najhrabrijih, ali i riskantnih koraka – želio postići a i postigao zaštitu čovjeka pred samovoljom vlasti? Zar nije otvorio granice Jugoslavije na sve strane i omogućio našem čovjeku da upozna svijet ili da tamo potraži bolji komad kruha ako mu se domaći učinio preslabim i pretankim? Titovo geslo: živjeti i dati drugima da žive – koje je često ponavljao – beskrajno je daleko od onog što su ponegdje učinili od revolucije, iako je rođena iz istih i sličnih idejnih ishodišta kao i u nas.
Živjeti i dati živjeti. Ljudima i narodima cijelog svijeta. Živjeti pun, djelatan, smjeli život, koji zna kamo želi i što želi, te bodriti da takav život žive i ostali. To je mislio Josip Broz Tito.
A mi? Jesmo li dobro razumjeli njegove riječi? Ako i jesmo, nismo se uvijek ravnali po njima. A bilo je dobro da smo se ravnali i da se ravnamo – osobito u budućim danima kada Tita više neće biti među nama.
Matej Bor

U PANTEONU ŽIVLJENJA
Stari je običaj da se uz smrt velikih ljudi napiše da su njome prešli u Panteon povijesti. To za Tita ne vrijedi, jer ostaje u Panteonu življenja. Njegov put nije nikako okončan, već se nastavlja na drugi način, Jer je svojim djelom i svime što je u životu ostvario – bilo kao revolucionar, bilo kao vojnik – strateg, partizan, političar, teoretičar, a posebice kao državnik u poratnom razdoblju – čvrsto usidren ne samo u povijest već i u svijest svih jugoslavenskih naroda u sadašnjosti i budućnosti. Josip Broz Tito iznikao je iz jednostavne seljačke kuće i mislim da nije nevažno, kada govorim o prvom počasnom članu Slovenske akademije znanosti i umjetnosti, istaći da ga je rodila slovenska majka. Zbog toga mi Slovenci možemo biti posebno ponosni na njega.
Rođen je u kraju što je u blizini puntarskih krajeva koji su godine 1572-73. dali Matiju Gupca i Iliju Gregorića. Te dvije ličnosti iz naših seljačkih buna Tito je sjedinio u sebi kao veliki narodni govornik i političar, a ujedno i genijalni strateg, jer je Ilija Gregorić bio vojskovođa seljačkih puntara, a Gubec njihov narodni tribun i političar. To što je Tito iznikao iz jednostavne seljačke kuće i što je kasnije kao radnik zarađivao kruh u poduzećima i tvornicama, te na sebi samome iskusio nedaće i stradanja radničke klase, bit je njegove ukorijenjene ljudskosti, koju nikad nije izgubio; bio je po svojoj svijesti čvrsto povezan sa svojim narodom, s radničkom klasom i radnom inteligencijom.
Bivši priprosti seljački pastir tamo uz Sutlu, a kasnije radnik-metalac, cijelog je života cijenio knjigu, bila ona Marxova, Engelsova ili Lenjinova, cijenio je lijepu književnost, strasno se prosvjećivao i izrastao u takvog narodnog samoniklog političara-intelektualca kakav je bio na području umjetnosti na svoj način Maksim Gorki.
Bratko Kreft

TITOV SLUH ZA NARODNE POTREBE I BRIGE
Slušao sam splitski govor druga Tita te majske nedjelje šećući se ksaverskim dijelom ulice Moše Pijade. Od svih gradskih direktnih prilaza Medvjednici ovaj mi je najdraži: nijansama bogato zelenilo širokog boulevarda postepeno prelazi u pozadinske plavetnilo šumovite gore koja kao da ovdje, osobito u proljeće, svježa i gizdava silazi u grad tragom presvođenog Medvješčaka, koji se rodio u njenom dubokom hladu. Svi prozori kuća od podruma do tavana bijahu otvoreni majskom suncu, koje je obijesno igralo s vunastim bijelim oblacima prastaru djetinju igru skrivača: Sada me vidiš, sada me ne vidiš! Iz svih prozora snagom otvorenih radio-zvučnika orile su se Titove riječi na relativno tihu ulicu, riječi uzbudljive, teške, ozbiljne, nošene fascinantnom, ličnom temperaturom govornika. Mislim da nije bilo uha koje nije u njima osjetilo ozbiljnost trenutka. Tako govori kapetan, svjestan snage i otpornosti broda kojim upravlja, svojoj momčadi u kritičnim časovima, momčadi koja odgojena u njegovoj školi može da podnese i gorku istinu. Dvije karakterne osobine, koje rese samo iznimne političare od historijskog formata, Tito nesumnjivo ima: sluh za narodne potrebe i brige, i revolucionarno-smionu, svakom politikanstvu stranu istinoljubivost. Dok je Stjepan Radić, kao jedini naš političar prvih decenija ovog stoljeća, posjedovavši prvu osobinu, bio čitavom svojom pažnjom okrenut prema konzervativnoj našoj jučerašnjici, Tito je sav u našem vremenu s kristalno jasnom vizijom budućnosti, za koju današnjica gradi temelje. Očito svjestan odgovornosti pred budućnošću, taj smioni arhitekt njenih temelja, temelja jednog novog svijeta, taj kapetan koji se našao na komandantskom mostu broda balkanski dotrajalog i rastrovanog, da ga ulogom svoga čitavog bića i svoje neiscrpive energije u kratko vrijeme osposobi za revolucionarnu plovidbu prema kolumbovskim otkrićima novih vrijednosti, taj banhnbrecher u nietzscheanskom smislu tog pojma, nikada se nije bojao istine i njenih posljedica.
Splitski njegov govor ovoga maja bijaše inspirirano nošen subjektivnom temperaturom obih njegovih karakternih osobina: prve rečenice na novoj stranici kronike našeg južnoslavenskog socijalističkog razvoja su izrečene. Rečenice koje izazivaju niz revolucionarnih odluka i djela.
Zbunio je taj govor mnoge inostrane, brzoplete komentatore navodeći ih na potpuno krive zaključke, zbunio i zaplašio mnoge naše sugrađane. Eh, da je to bio samo govor koji se može odslušati i otpljeskati – pa nikome ništa – da on ne najavljuje neka djela, sve bi bilo dobro! Malo bismo se poškropili autokritikom, profesionalno bismo se malo zabrinuli, u nekim postupcima bili bismo mjesec-dva malo oprezniji – i jovonanovo, briga moja pređi na drugoga, baš me briga… Budući da je veoma brzo postalo opće poznato da bašmebriga-sistem ne vodi nikamo, da nojevsko guranje glave u pijesak predstavlja veoma slabu obranu za strah koji je hiperdimenzionirao i riječ krizu, pretvorivši preko noći niz brbljavaca u samodopadne stručnjake o krizi naše vanjske trgovine, naše poljoprivrede, naše industrije – počela je naglo da cvjeta hipokrizija, stalna pratilica svih panikaških kriza u revolucionarnim vremenima, da buja u grotesknim oblicima kao podivljala otrovna pečurka, jalova za neumitni hod historije, zahvalni materijal za pero satiričara.
Marijan Matković

O KORISNOST BORBE MIŠLJENJA
Kada je saznao da su se kineski književnici interesovali o borbi mišljenja, drug Tito je tim povodom izneo još jedno svoje gledanje. “Mislim” – rekao je – “da je borba mišljenja kod nas veoma korisna, pokatkad je ona, možda, samo malo pretjerana, tako da prijeti da pređe na lični teren; ali je pozitivna i iz nje može da proiziđe samo bolji kvalitet literature”.
Kineski književnici koji su, sa svoje strane, uglavnom uzdržijivi i konvencionalno govorili o svojim stvaralačkim ciljevima, a bili su očigledno pod velikim utiskom posle ovog razgovora s drugom Titom. A i za nas, jugoslovenske pisce koji smo imali prilike da ga čujemo, bio je to izvanredan događaj …
Aleksandar Vučo

NA POSTOLJIMA ZAHVALNOSTI
U OPŠTEČOVEČANSKOM PANTEONU
Takvi “muževi” stoje na postoljima zahvalnosti i divljenja u opšte-čovečanskom Panteonu u Valhali heroja: oni su oličenje svojih naroda, delovi čovečanstva, onih nacionalnih skupina koje su se poistovetile s celovitom prirodom svojih postojbina. Ti muževi su više od narodnih heroja. Ti muževi su osnivači, preci, kao ono starozavetnici, vidoviti praoci ispred plamena i rodova koji su gledali obetovane zemlje, gdje se hleb nasušni bratski podjednako krši i pruža i gde su bistri izvori slobode i pravde.
Veljko Petrović

MI NISMO FETIŠISTI
Mi nismo fetišisti. Da smo bili to, mi ne bismo imali snage da se odupremo fetišu kakvog poslije papa i Cezara nije poznavala istorija. Ali mi poznajemo i volimo velike ličnosti progresa. Mi ih priznajemo i volimo zato što shvaćamo njihovu ulogu u istoriji, zato što se danomice uvjeravamo u veličinu nji- hovog djela, čiji je smisao u stalnom poboljšavanju i uljepšavanju našeg života, u srećnijem životu onih koji će doći poslije nas. I zato se običan čovjek krvno povezuje sa takvim ličnostima i hoće zajedno s njima da izgrađuje samo jedno jedinstveno djelo. Naša istorija, koja je, u stvari, istorija neprekidnih zavojevanja na nas, istorija vjekovne tlake nad našim čovjekom, morala je jednom roditi, i rodila je čovjeka koji je okupivši oko sebe naše snage napretka promijenio njen lik i hod. To je, eto, naš Tito. Iz korijena takve spoznaje struji u našim dušama jednostavna prirodna ljubav prema tom čovjeku. Iz tih korijena struje i oni sokovi energije u nama koji nam daju snage da se dalje borimo svaki na svom radnom mjestu, za onaj dan kada će nama i budućim pokoljenjima svi dosadašnji napori, sve naše žrtve, sva naša grčenja, biti dostojno naplaćeni željenim ljepotama života.
Skender Kulenović

POSTOJANA LENJINSKA VJERA U VIŠI
MORALNI POTENCIJAL REVOLUCIJE
Orijentirati se u orkanima koji vitlaju trulim carstvima i društvenim sistemima kao prestrašenim ptičjim jatom, gledati događajima u oči smiono, procjenjujući vlastite snage kritički trijezno, sve je to tražilo izoštrenu nadarenost za promatranje stvarnosti, smionost i postojanu snagu uvjerenja.
Postojana lenjinska vjera u viši moralni potencijal revolucionarnog ogorčenja, kao najčistija inspiracija političke svijesti, glavna je oznaka Tita kao čovjeka, kao stratega i kao političara.
Ta je politika omogućila da naša zemlja sačuva svoju ugroženu nezavisnost da se odlučno i neopozivo odupre diktatima sa strane i da slijedeći njegove direktive postane jedan od glavnih protagonista u zastupanju načela neuplitanja u tuđe poslove, pune ravnopravnosti među narodima i mirne koegzistencije među državama. On je naročito jakim akcentom podvukao da se dosljednom politikom mogu osujetiti, spriječiti i izolirati sve one pojave koje usmjeravaju svoju sveljubivu politiku spram rata kao jedinog sredstva da bi postigle svoje mračne ciljeve.
(1976) Miroslav Krleža

SIMBOL POKOLENJA – ZNAMEN NAD ZVEZDANIM BARJACIMA NAŠE SUVREMENE POLITIČKE SVIJESTI
Ime Titovo postalo je danas dramatskim simbolom pokoljenja svih naših naroda, otkad se piše historija krvlju i mesom naših naroda. U brodolomu, koji je od svih naših brodoloma bio najbeznadniji, pojavio se on sa lenjinskom buktinjom u mraku, i njegov put od Kumrovca i Jajca, do Beograda i do Zagreba, put je naših naroda, da bi od sredovječnog, zaostalog čovjeka postao građaninom budućih sretnijih stoljeća: to je pokret za našom vlastitom civilizacijom pod svaku cijenu. To je naša historijska volja koja se objavljivala u mnogobrojnim naporima kroz vijekove, i ako se može tako reći, to je volja za preobraženjem i oslobođenjem u višim društvenim oblicima. Tito, to je uspravan i smion stav pred velikim, stranim silama čitavog svijeta, na temelju iskustava iz prvog i drugog svjetskog rata i teške političke borbe, koja je trajala decenijima i stajala bezbrojno mnogo života. Tito, to je slavoluk između mrkih i krvavih zidina naše sredovječne prošlosti ! put do civilizacije, koja neće više da bude robovanje tuđim bankama, tuđim neistinama i predrasudama. To je karteča koja se kroz dim i maglu naše zaostalosti probila kao usijan! znamen nad zvjezdanim barjacima naše suvremene političke svijesti.
U igri opasnih političkih sila koje poremećuju ravnotežu trajnim ugrožavanjima svjetskog mira, on se nepokolebljivo i dosljedno kreće na magnetskom polju čovjekoljubive ideje skladnih i koncilijantih međunarodnih odnosa. Njegova vjera u moralno neoborivu konstantu pacifičke misli trajnog mira među narodima, bila je i ostala jedina smjernica njegove diplomatske politike.
(1976) Miroslav Krleža
KNJIŽEVNICI JUGOSLAVIJE SLEDIĆE NEPOKOLEBLJIVO
TITOV VIZIONARSKI PUT
Književnici svih naših naroda i narodnosti, okupljeni na Komemorativnoj sednici Predsedništva Saveza književnika Jugoslavije koja je posvećena delu i ličnosti druga Tita, s bolom i ponosom odaju poštu najvećem sinu Jugoslavije, revolucionaru, heroju, državniku, humanisti, i neimaru života u samoupravnom socijalističkom društvu.
Titovo delo ostaje zauvek svetionik za sve ljude ove zemlje, za sve buduće graditelje slobodnog života, za sve stvaraoce novog i progresivnog.
Književnici Jugoslavije slediće nepokolebljivo Titov vizionarski put koji je našu zemlju uveo u svetske prostore slobode i socijalizma.
Predsedništvo Saveza književnika Jugoslavije

ODE TITO PREKO ROMANIJE
(Napustio nas je idealni barjaktar Kantovske zamisli svjetskog mira)
Kada je riječ o Titovoj smrti treba reći da nema takve posmrtne počasti koja bi znala odraziti simbolično značenje njegove pojave među nama .
Bio je sretan čovek. Ni jednog trenutka nije posumnjao u svoje ideale, a ostvario ih je više od svega o čemu su pokoljenja naših pjesnika, političara, vladara i vojskovođa maštale vjekovima.
Za dugom kolonom svojih mrtvih divizija ode Tito preko Romanije. Ode on na daleke nedogledne poljane narodne pjesme, odakle kao da je i stigao.
Nije naš svijet toliko neuk te ne bi umio razlikovati, vulkanski slijepu i surovu stvarnost kojom smo okruženi od vlastitog toplog krova nad glavom. Da je taj naš krov Titovo djelo, to se objasnilo svima, te nije, bilo čovjeka koji u mislima nije probdio noći i noći za njegove ljubljanske agonije.
Prigodom Titove šezdesetogodišnjice (1952), rečeno je sve što se može reći o životu jednog čovjeka koji se s ponosom može osvrnuti na svoj životni put:
– Kada netko sa svojih šezdeset godina može da kaže: borio sam se po crti svog moralnog uvjerenja četrdeset punih godina, vidio sam mnoge zemlje i gradove, vojske i ratove i civilizacije, društvene sisteme i revolucije, proživio sam život, zarađujući hljeb svojim vlastitim rukama, bio sam robijaš i ratnik, političar i organizator masovnog pokreta za oslobođenje proleterijata, digao sam ustanak protiv slijepe stihije, očistio sam zemlju od tuđinaca u teškom i krvavom ratu, vratio sam svojoj domovini oteto more, njene otoke i njene gradove, oslobodio sam svoj narod od klasnog izrabljivanja, položio sam temelje socijalizmu i danas dižem zemlju iz njene zaostalosti u red civiliziranih naroda, onda takav čovjek može s punim pravom da kaže: izvršio sam svoju ljudsku i građansku dužnost…
Od onda pa do dana današnjeg, za punih dvadeset osam godina, on je na planetarnoj pozornici razvio djelatnost historijskih razmjera. Kao organizator međunarodnog pokreta nesvrstanosti on je svojom nesalomljivom voljom izvojštio priznanje čitavog svijeta – da nas je napustio – idealni barjaktar kantovske zamisli Svjetskog Mira.
Miroslav Krleža

MAGIČNA SPREGA REČI, EMOCIJA, SNOVA I MAŠTANJA
Kada neko kao Tito nikne iz naroda i poistoveti se s njim u najtragičnijim trenucima njegove istorije, onda nije nikakvo čudo što su pesnici i pisci, ljudi koji svoje viđenje svega izražavaju na poseban način, magičnom spregom reči, emocija, slobodom snova i maštanja, dograđivanja stvarnosti i oplemenjivanja budućnosti, našli svoju reč i misao za čoveka koji je jedinstvo stvarnosti i legende i sa kojim smo zajedno počeli u stvarnost da pretvaramo svoje snove, sakupljene, prečišćene i oplemenjene zajedničkom borbom.
Nije ni čudo što su toliki pisci pošli u NOB i što je mnoge ova borba inspirisala i kasnije, u slobodi.
Kada smo Branko Ćopić i ja, u tek oslobođenom Beogradu (dok se još vodila bitka u Sremu), poveli delegaciju dece i omladine Titu, on im je rekao: “Tu su vaši pisci. Molite ih da vam pišu lepe knjige”.
Nije čudo ni što je svet uvek poistovećivao jugoslovenske pisce sa Titom. To sam osetila i onda kada me na omladinskoj pruzi tada mladi vijetnamski pisac To Hoai, nestrpljiv da vidi Tita, pitao o njemu i grozničavo beležio stihove narodne poezije o Titu koje sam mu na brzinu prevodila na francuski. Tako se kasnije dogodilo da je naša pesma “Druže, tvoja kuća gori”, postala vijetnamska narodna pesma i kao takva nam se vratila u Antologiji vijetnamske poezije.
Sećam se dana kada su naši prijatelji Francuzi, Kasu, Manuel, Verkor, Dornanah, Avlin, Lefevr i toliki drugi, pozdravljali po nama Tita kada smo se vraćali u Jugoslaviju, kao da ćemo ga odmah po dolasku sresti na ulici, i imali su pravo. Mi smo te poruke odmah isporučivali.
Pre dve godine Žanis Grpva, veliki latvijski pisac, komandant čete u internacionalnoj brigadi u Španiji, kojom je komandovao naš Marko Krsmanović, jednostavno je rekao: “Pozdravite mi Tita”. A pre dosta godina gradonačelnik Firence, Latira, čiju je nagradu naš Tito nedavno primio, poželeo je da se sretne u bolnici s nekoliko jugoslovenska pisaca: kada nas je ispratio pogledom, dodao je: “Pozdravite Tita i recite mu da ga neobično cenim”.
Ovakve pozdrave prenosili smo i od običnih ljudi iz sveta: ja sam ih prenela s Bajkala, iz Indije, iz Alžira, a evo juče dobih telegrame iz Francuske i Norveške, a danas iz Alžira, od pisaca koji preko mene izjavljuju saučešće našim književnicima.
Oduvek mi se činilo da je svet svakog od nas Jugoslovena poistovećen sa Titom i njegovom Jugoslavijom, a danas, u ovim za nas najtužnijim trenucima, s nama se poistovećuje ćeli svet.
Mira Alečković

NAROD JE IŠAO ZA NJIM KAO ZA OSNIVAČIMA RELIGIJA
Žao mi je našeg Tita kako ga sad žale u krajevima gde je uz narod ratovao, gde mu je poklonjena ljubav i vera. Ni o jednom vojskovođi i državniku, nijednom velikom čoveku, otkako je sveta, nije toliko pesama ispevano kao o drugu Titu. Opevao je i narod i niz naših pesnika njegovu dobrotu, hrabrost i mudrost. Osobito su pesme ispevane u narodu nežne, pune ljubavi i divljenja. A niko bolje od naroda ne može da oseti vrednost nekog čoveka i nekog podviga. Narod je za njim, u vreme naše borbe za oslobođenje, pošao listom kao što se u drevna vremena išlo za osnivačima religija. Pored naroda i pesnika, deca i omladina osećaju sad najiskreniji, najdublji bol – kud ćeš veće slave i većeg priznanja.
Desanka Maksimović

MLADI I DECA ĆE ZA NJIM NAJBOLNIJE ZAPLAKATI
– Još mi je nemoguće verovati da nemamo više svoga velikog savremenika kome je sav naš narod, pa i sav svet, želeo zdravlja i života. Još ne verujem da je zauvek otišao dobri prijatelj naše dece pod čijim su okriljem mirno rasla. Znam jutros će svaka mati sa zebnjom svom detetu saopštiti ovu tužnu vest. Jutros će mladi i deca za Titom najbolnije zaplakati i ponovo mu zadati časnu reč da neće zaboraviti obećanja koja su mu dana, da će i dalje pevati pesme o njemu koje mu je narod u borbi za slobodu ispevao.
Desanka Maksimović

“SA OVOGA MJESTA”
NA VRELU OTVORENE JEDNOSTAVNOSTI
Video sam sinoć u autobusu, vraćajući se kući, čoveka koji plače i ne krije svoje suze. Znao sam da je umro Tito: on nas je naučio da ništa ne krijemo. On je učitelj otvorenosti. Za njim, čovek plače bez stida. Sa njim, čovek je na samom vrelu otvorene jednostavnosti.
Ko je, stvarno, govorio kao on jednostavno i smireno, i u najsloženijoj situaciji, kao da ne želi ni za jedan jedincati stepen suvišne rečitosti i intenzivnijega tona da se odvoji od stvarnosti? Patetičnoj retorici, tako čestoj u ovoj epohi u kojoj su luđaci pokušavali da nam, od naše sopstvene kože, skroje kapu, on je suprotstavljao neizmerne sile jednostavnosti. Ko se ne seća kako je voleo da kaže, i to upravo u tim najtežim časovima, u vreme sukoba sa Staljinom: “Sa ovoga mjesta”, kao da hoće da se utvrdi, svakom svojom rečenicom, u samo mesto te stvarnosti?
Svakako, “ovo mjesto” je stvarnost ove zemlje; ali to je i svet, jer biti “na ovome mjestu” znači biti stvarno ili univerzalno, i akcija i misao imaju univerzalno značenje ako su stvarni. Stvarnost je eksplozivna, ili nije stvarnost; ona jeste na “ovome mjestu” samo ako apsolutno stvarno jeste: samo ako je apsolutno, ili univerzalno. Titov univerzalizam jeste marksistički, zato što je “sa ovoga mjesta”, i on je fundamentalno hegelovski upravo zbog toga: jedna hegelovska istorijska lekcija, u živoj marksističkoj praksi, koja zna da je svako udaljavanje od ovoga iskustva jedinstva stvarnog i univerzalnog, posebnog i opšteg, neposredno-egzistencijalnog i pojmovnog, udaljavanja od marksističkog internacionalizma.
Nije li Titov sukob sa Staljinom dosegao svetsko-istorijski nivo, postajući prekretnički univerzalan, upravo zato što je “sa ovoga mjesta”? Titovo Ne Staljinu, u stvari je NE koje stvarnost “sa ovoga mjesta” kaže apstrahujućim tendencijama sile. Uvek je sila (svaka sila) ona koja bi egzistencijalno da nas apstrahuje. Sila bi da nas pretvori u simbole.
Tito je staljinizmu suprotstavio stvarnost, i on ne prestaje da suprotstavlja stvarnost svakom dogmatizmu, ali ne stvarnost statičnoga empirizma, nego živu i otvorenu stvarnost: stvarnost kao radnika koji je stvaran jer je ličnost: koji je tvorac, jer sam odlučuje o svome radu. On suprotstavlja dogmatizmu (onome pseudo-levom, i onome “klasično” desnom – nacionalističkom) ovu otvorenu stvarnost kao stvarnost socijalističke demokratije. “Sa ovoga mjesta” stvar- nosti, jeste “sa ovoga mjesta”; ove žive stvarnosti: ove stvarne demokratije, ili ovoga kritičkog, i autokritičkog, socijalizma.
Titov socijalizam jeste kritički i autokritički socijalizam stvarno pravo zato što je stvarna obaveza, data samom suštinom njegove otvorenosti. Ona je neotuđiva komponenta metodologije svakidašnjice. Ona čuva veru u socijalizam, vraćajući nas dostojanstvu, tačno u onoj meri u kojoj nas vraća otvorenosti.
Taj smisao za otvorenost, “sa ovoga mjesta”, i za samopouzdanje u njoj, to je naša jedina istorijska šansa: to je Tito. To je ono što, dugujući sebi, “sa ovoga mjesta”, dugujemo svetu. To je otvorenost u ekspanziji, nezaustavljivoj, i na svakoj ravni: otvorenost u radu, otvorenost u mišljenju, ali i otvorenost tako veličanstveno otelotvorena u onome čoveku, sinoć, u autobusu, koji plače i ne krije svoje suze, i koga sad pozdravljam: plači samo, čoveče, svaka tvoja suza je dragocena kap u sjaju slobode, sve veće, za tebe samoga: za Tita. Plači i gledaj nas. Mi te gledamo. Mi se vidimo: mi smo zajedno.
Radomir Konstantinović

TITOVSKO DJELO ĆE ŽIVJETI DOK TRAJE ČOVJEK NA ZEMLJI
Treptimo od tuge i bola za Titom, velikim čovjekom koji nam je svima najdraži drug i najveći prijatelj, brižni dobri mudri otac domovine.
Suze nam naviru i ponos nas uspravlja. Tita su uvijek pratile naše suze radosnice. Sad ga prate naše suze žalosnice. Ali, i u radosti i u tuzi, Tito nas je uvijek uspravljao.
Prije svega bio je čovjek. Zračio je hrabrošću, pouzdanjem, odlučnošću, humanošću. Osluškivao je bilo čovjeka i naroda, izražavao radnikove misli, ukazivao puteve, pokretao mase. Bio je uspravan i slobodan, neumoran i nadahnut. Nikad nije ustukao pred silnicima, srce mu je bilo plamno i plemenito. Gradio je mostove među ljudima i narodima, rušio granice otuđenosti, afirmirao ljudsku dimenziju revolucije, uzajamnost, bratstvo i jedinstvo, ravnopravnost naroda i narodnosti u Jugoslaviji, zidao međunarodne odnose na dostojan i dostojanstven način. Riječ mu je bila zanosna, duboka i topla i odlučna, nikla u dubini narodne duše, klijala, u vjekovnim borbama za čovječnošću, nošena vizijom života i rada, mira i slobode. Titovska sinteza označavala je i označavat će ne samo revolucionarnu epohu u prevladavanju materijalne i kulturne bijede nego i ljudsko upisivanje u povijest svijeta.
Tito je bio i ostat će pojam neprekinute revolucionarne epohe jugoslavenskih naroda i narodnosti. Tito je bio i ostat će drag i ponosan simbol, riječ i djelo. Tito je bio i ostat će oličenje ljudskih ideala, stremljenja i stvaralačke moći. Tito je bio i ostat će socijalistička samoupravna demokratska nesvrstana Jugoslavija. Tito je bio i ostat će bedem naše slobode i nezavisnosti, svjetionik mira i miroljubivog čovječanstva.
Vodeća ličnost, vođa revolucije, građanin svijeta. Tito je u svojoj punoj revolucionarnoj i ljudskoj mjeri zadržao u žiži svoje ljubavi i privrženosti čovjeka, radnika, narod. A oni su u svojoj duši, u svojoj svijesti, u svom najdubljem osjećanju prigrlili Tita, okružili ga povjerenjem i ljubavlju.
Ranjen u ratu, Tito nije gledao svoju ranu nego opću ranjenost oko sebe. Sretan, u pobjedi, on je zario radi opće radosti oko njega. Umro je Ponosan na titovsku snagu koja je osvojila naše ljude i miroljubivo čovječanstvo. U tom uzajamnom tkanju isprela se i rasti će legenda o drugu ‘’tu, legenda koja izvire iz povijesti i uvire u budućnost ljudsku kao vječna poruka održavanja i nade. Tito je umro, titovsko djelo će živjeti. Dok mi živimo, dok traje čovjek na zemlji.
Mirko Božić

TITOVA RIJEČ KAO SAM ŽIVOT
“Život je čudo, a smrt – apsurdna činjenica, nešto poput izvanjske granice slobode. Sreo sam Tita u dva navrata. Sačinio sam i antologiju jugoslovenskog pjesništva “Tito u poeziji”. Rekao je da mu je to bio najdraži poklon za osamdeseti rođendan. Uvijek iznova pronalazio je pravu riječ za konkretnu društveno-historijsku situaciju. Titova riječ je nešto kao sam život, gotovo čudo. Ona je u svjetskim omjerima veoma značajan dio našeg i njegovog revolucionarnog nasljeđa. Od 4. maja 1980. godine naša zbilja će, u danima koji pridolaze, biti određena i saznanjem da je baš to rekao Tito”.
Husein Tahmiščić

UZORAO DUBOKU BRAZDA U SVJETSKOJ ISTORIJI
Umro je jedan od izuzetnih i velikih revolucionara i državnika savremenog svijeta, koji je uzorao duboku brazdu svojih aktivnosti ne samo na njivi naše nego i svjetske savremene istorije: boreći se neumorno za dostojanstvo čovjeka, za njegovu slobodu i trajnu i srećnu egzistenciju …
Književnici Jugoslavije imaju razloga da budu trajno zahvalni Titu što im je svojom širokom kulturom i razumijevanjem omogućio da njihov stvaralački rad bude slobodan i da se nesmetano i stimulativno razvija u kontekstu naših savremenih stremljenja.
Sait Orahovac

POSTOJE LJUDI NAČINJENI OD SVETLOSTI
TITO JE MUDROST BRATSTVA I LEPOTA JEDINSTVA
Postoje ljudi načinjeni od svetlosti. Oni su tu, među nama, dišu i misle, a ipak sjedinjuju u sebi i prošlost i sadašnjost i budućnost… Teško je imati dostojanstveniju reč, teško je naći muškiju, bolju i humaniju reč, u ovom stoleću, u jeziku bilo kog naroda ove kugle zemaljske, nego što su ta četiri jednostavna i zlatna slova: Tito.
Tito je mudrost bratstva i lepota jedinstva.
Miroslav Antić

IMAO SE RAŠTA I RODITI
– Prepišite u istoriju celu biografiju druga Tita i, videćete – nijedno slovo neće biti suvišno.
Od svega što je on stvorio za svog veka, moglo bi nekoliko naraštaja proživeti tako časno i delotvorno da im pesnik prizna: ima li se rasta i roditi.
Takvog slobodara i takvog neimara smrt ne odnosi ni u zaborav ni u jubilarne uspomene. Za života se on uzneo do legendarnog simbola pobede nad smrću – da nas nadahnjuje i bodri u večnoj borbi za slobodu i dostojanstvo svih naroda i svakog čoveka.
Vladimir Jovičić

POVERENJE U LJUDE I DOLAZEĆI ŽIVOT
– Tito, to kratko ime od samo dva sloga, sadrži u sebi ogromno prostranstvo čvrstine, odlučnosti, volje, potkrepe i poverenja u ljude. Video sam u njegovom pogledu i poverenje u dolazeći život i odavno sam razumeo da je ovaj veliki čovek jednako zagledan u budućnost. Sve što u nama raspaljuje strast za slobodom i stvaralaštvom ima trajnog oslonca u njegovoj pojavi.
Milan Đurčinov

POČINAK U RUŽIČNJAKU ODGAJANOM VLASTITIM RUKAMA
Dani oskudni suncem, ne proljetnji. Tuga. Bol. Muk.
Strepnja se ugnjezdila s prvom viješću da je Josip Broz podvrgnut intenzivnom liječenju, lako svjesni trošnosti ljudskog organizma razređivali smo strahovanja nadanjima koja smo s njima njivili. Zapravo željom da savlada i tu bolest kao što je prebolio smrtonosni ubod kozačkog koplja, te ranu zadobijenu u Petoj ofanzivi. Priželjkivali smo čudo od njega navikavani da ostvarujemo i ono što je novo avangarde. Borbe su bile duge, krvave i – pobjedonosne. “Još za života legenda, Tito sada prelazi u legendu historije, među njene vrhove” – reče Bakarić. Legenda u koju su upredene i mnoge njegovih brojnih saboraca. Saboraca, kažem, ne misleći samo na učesnike Oslobodilačkog rata. Šta su obnova i izgradnja zemlje, socijalističko samoupravljanje, ako ne borba, i to ona neprestana. Ratnici su odložili oružje – doduše na dohvat ruke – i prihvatili se oruđa za rad radeći kao da će mir biti vječan. Ne hoteći vladati u ime klase predali su, prvo, fabrike na upravljanje radnicima. Upravljajući svojim radom radnici su već ostvarenim tekovinama svoje revolucionarne borbe dodali i pravo na samoupravljanje koje pripada svima koji rade. Ostvarujući to pravo – koje nije upisano ni u jednom do sada poznatom ustavu osim u Ustavu SFR Jugoslavije – radni ljudi konstituišu socijalističko samoupravljanje kao sistem odnosa, način vlastitog življenja i djelovanja da parola od svakog prema sposobnostima – svima prema radu – ne ostane propagandističkom frazom. Doprinos radom postaje mjerilo vrijednosti djelatnog čovjeka.
Čovjek koji nije priznao buržoaski sud i odbio da prizna fašističku okupaciju nije mogao da prihvati osude Staljinove porote poznate pod imenom Informbiro. Ostao je dosljedan svojoj izreki da priznaje samo sud KPJ. Partiju je učio da svoj učinak mjeri ostvarivanjem interesa svog naroda. Sa svojom partijom i klasom smogao je snage da krene novim i neprokrčenim putevima i označi početak kraja zatečenih shvatanja o izgradnji socijalizma. Nije to teško napisati danas kada je istorija potvrdila ispravnost izgradnje socijalizma putem samoupravljanja. Snagom kojom smo istrajali na tom putu opovrgli smo osude koje su izricane i razbijali pokušaje da se trajanje naše revolucije svede na jugoslovenski eksperimenat. Krčeći ga vlastitim snagama i energijom radničke klase i inicijative učinili smo ga putem ostvarivanja interesa naših naroda i narodnosti. Ti interesi su nalagali da se Jugoslavija ne priklanja nijednom bloku. Ako kažemo da je socijalističko samoupravljanje postalo alternativom njime zatečenih shvatanja razvoja socijalizma mi samo konstatujemo činjenicu da ga takvim smatra sve veći broj partija i pokreta koji se bore za socijalizam. Nesvrstavanje je prihvaćeno kao alternativa blokovskom dijeljenju svijeta. Tim alternativama označene su dimenzije Titovog djela.
Mnogi su mnogo rekli u ovim danima ovog sumornog maja. Pamtimo riječi dječaka iz Makedonije koji reče da je veliki drug počinuo. Tito je za taj svoj počinak izabrao ružičnjak odgajan vlastitim rukama, i u tome je ostao dosljedan sebi – da bude svoj na svome. Počinuo je Josip Broz. Kolika bi tek praznina bila u nama i oko nas da nije ostalo njegovo i naše djelo čiji je naziv Tito.
Vukašin Mićunović

PLEDOAJE ZA PRAVO UMETNIKA I OTVOREN,
SLOBODAN KONCEPT KULTURE
– Godinu dana posle otvaranja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, 1966. godine posetio ga je drug Tito u pratnji svojih saradnike. Kao upravnik pokazao sam mu sve izložbene sale, tumačio stalnu izložbu Muzeja i dao podatke o njegovom programu i radu.
Drug Tito je bio ljubazan i pažljiv. Rekao je, na primer, kako je čuo glasove da zgrada Muzeja nije lepa i da je mala, ali da on misli drugačije – da je u svemu veoma uspela. Imao sam, moram priznati, izvesnu tremu pri pomisli da ću sa Predsednikom proći kroz panoramu jugoslovenske umetnosti XX veka, odnosno kroz sazvežđe toliko različitih poetika i često divergentnih stavova koji ne moraju uvek biti bliski. Drug Tito je, međutim, odmah nametnuo jedan ljudski, prirodni i neusiljen kontakt, komentarisao je dela koja mu se sviđaju, dok je pred drugima bio pažljiv posmatrač. Takvo njegovo ponašanje u meni je neposredno potvrdilo ono što svi znamo: da je drug Tito kao tvorac demokratskog samoupravnog socijalizma smatrao prirodnim pluralistički otvoren, slobodan koncept kulture: da je, drugim rečima, poštovao pravo umetnika da stvara prema sopstvenoj savesti, osećanju i shvatanju.
Miodrag B. Protić

HEROJ U RATU, GRADITELJ U MIRU
“Budućnost je tu, samo je treba prepoznati i izdvojiti” – rekao je pesnik, kao nepogrešivi tumač vremena. A to vreme obeležio je Tito – “heroj u ratu, graditelj u miru”, kako to kaže svima nama poznata spontano sročena parola koja – prepoznajemo to u ovom trenutku – ima jednostavnu veličinu antičkih epitafa. Heroj u velikom ratu što je počeo kada je čovek svesno zaželeo da postane ono što Marks naziva celovitim čovekom. Graditelj u jednom ugroženom miru, sa jasnom vizijom jedne pravednije, ljudskije organizovane planete. U istom kontekstu, prvi heroj naše revolucije, heroj beskompromisnog otpora svim pretnjama koje bi mogle da ugroze naš put, Titov put, i prvi graditelj našeg samoupravnog socijalizma. Ali i graditelj, arhitekt naše revolucije, i heroj izgradnje jednog društvenog sistema koji zrači u razmerama što se već određuju merdijanima i paralelama.
Reč je, međutim, o budućnosti. Tito je jedna suma naše istorije, bitna dimenzija naše sadašnjosti, ali i naša budućnost, koju je zasejao putokazima, uvjerljivim i nedvosmislenim. Evo jednog od tih putokaza u vremenu, po kojima se krećemo – reči upućene nama piscima pre skoro trideset pet godina: “Književnost treba da ima punu slobodu razvijanja”. Graditi budućnost naše socijalističke zajednice znači dakle istrajati na jednom istorijskom putu, što ga je Tito zamislio i trasirao po meri oslobođenog čoveka.
Tito: istorija, sadašnjost, budućnost. A znamo da budućnost ne umire. Zato mi u ovom trenutku naviru na usne stihovi drugog jednog pesnika, našeg druga, Jure Kaštelana: “U ovoj zemlji živi čovjek i drug i vođa Josip Broz Tito.”
Ivan V. Lalić

NEKA ŽIVI TITOVO DJELO!
ALI TAKVOG ČOVJEKA VIŠE NEMA MEĐU NAMA
Otišao je drug Tito. Suviše se naglo to desilo da bismo mogli da razaberemo šta se zapravo dogodilo, šta je zadesilo naše narode i našu zemlju. Mogao bih da nabrajam njegova velika djela od borbe predratne Komunističke partije za opstanak protiv neljudskog terora nekadašnje Jugoslavije, od oslobodilačkih bitaka naših naroda pod njegovom komandom, pa do njegovog gesla o bratstvu i jedinstvu i njegove realizacije, do čitavog unutrašnjeg puta njegove Jugoslavije, od Kominforma do samoupravljanja – što je sve bilo posvećeno čovjeku – pa ipak ne bih o njemu rekao sve ono što je Tito bio kao mjerodavna politička i ljudska misao i što je bio kao srce za naše narode i narodnosti. Bio je osnivač naše sadašnje države. Ali, za nas nije izborio samo slobodu već je čitavo vrijeme pokušavao da toj slobodi da viši i ljudski sadržaj. To je osjećao svaki naš čovjek i iz tog osjećaja i svijesti sama se po sebi razvila sasvim neponovljiva ljubav naših ljudi prema Titu. Bio je njihov čuvar i njihov junak.
S takvom svojom ličnošću bio je uvažavan i u čitavom svijetu i to do takve mjere da na našoj planeti nije bilo popularnijeg i narodima bliskijeg imena od njegovog, što se tako potresno uočavalo za vrijeme njegove bolesti kada ga je svijet i to ne samo naš – prosto zasipao izrazima poštovanja, ljubavi, brige i najboljim željama. Kao takav upravo je on mogao ne samo da zamisli, već i da stvori pokret nesvrstanosti i da za njega ostvari ugled i uticaj koji uživa.
Takvog čovjeka više nema među nama. Bol zbog tog gubitka ne može se izraziti. Bez njega bi mnogima izgledalo da je naša egzistencija ugrožena. Ali nije. Žaliti je prirodno, a očajavati nikako. To nije u skladu sa duhom u kojem nas je odgajao Tito. Istina je, njega više nema, ali nam je ostavio veliko i bogato nasleđe, bogato nasleđe svoga duha, svoje misli i svoje hrabrosti. U skladu s njegovim genijem i to nasleđe moramo preuzeti s punom odgovornošću i poštovanjem i razvijati u pravcu u kojem nam je on pokazivao put.
Naša žalost, pa i ovako velika, mora da bude onakva kakvo je bilo sve što smo od njega dobili i što je bilo u vezi s njim. Mora biti stvaralačka. To neka bude naša svijest u ovim teškim danima koje možemo i moramo preboljeti u duhu njegove junačke životne energije koja nam govori iz čitavog njegovog djela. Neka živi Titovo djelo!
Josip Vidmar

SMIONI ARHIKTEKTA KRISTALNO JASNE VIZIJE BUDUĆNOSTI
U posljednjem broju prvoga godišta časopisa “Forum”, godine 1962. u povodu Titovog splitskog govora, među ostalim sam napisao: “… Tito je sav u našem vremenu s kristalno jasnom vizijom budućnosti, za koju današnjica gradi temelje. Očito svjestan odgovornosti pred budućnošću, taj smioni arhitekt njenih temelja, temelja jednog novog svijeta, taj kapetan koji se našao na komandnom mostu broda balkanski dotrajalog i rastrovanog, da ga ulogom svoga čitavog bića i svoje neiscrpive energije u kratko vrijeme osposobi za revolucionarnu plovidbu prema kolumbovskim otkrićima novih vrijednosti, taj ban- breher u ničeanskom smislu toga pojma, nikada se nije bojao istine i njenih posljedica” – a danas – svi smo mi suočeni s istinom da nam je smrt ugrabila komandanta. No, zaista, ne bismo bili dostojni Titove epohe, kada ne bismo znali nastaviti putem što nam ga je on trasirao. To smo dužni povijesti, našoj i svjetskoj, svim ljudskim vrijednostima, pjesmama još nedopjevanim – to smo dužni Titu.
Marijan Matković

DETELINA SA ČETIRI LISTA REČE: “I UVEK ŽIV BIĆE”
U detinjstvu, čim su bitke prestale, bio je legenda. Što se još u revoluciji njihala, kao trave u proleće, ovoga četvrtog maja, kao muzika, što neprekidno u talasima dolazi, sve jača, moćnija, pa počinje da obuzima, i da izrasta, kao i trave, odozdo, i biva najednom glasovita, pa se čuje, širom zemlje, sve uzdignutija, ponositija, kao na krilima, zahvata i plamen nosi, daleko, visoko. Započet u grču, zatrajao u bolu, pa munjevito “kliknuo” uvis. Ljudi se sreću, pogleduju, ćute. Pogledi se kao plameni uzdižu. U tome snopu, kao nekada, kao i uvek, revolucija. Glase se himne, zatim, uhiljadostručava: “da sa tvoga puta ne skrenemo”. Licem prema zemlji i ljudima – njegov se lik, u snopu munja, poistovećuje sa glasovima pesme. To je, ponovo, kao i juče, kao i sutra, jedno isto. Zajedno sloboda.
Mladi stoje u stavu mirno, a oko fotografije crna traka. Na stolu je knjiga žalosti. Hoću ove rečenice, ovaj glas pesme i legende, da zapišem u tu knjigu. Iza mene su drugovi, narod – svedoči. Pišem, kratko: “Glasovi uzdrhtaše, ali na licima i iza suza – sviće. Pa, on je živ, šapnu dečak. A detelina sa četiri lista, koju ubra devojčica, reče: “i uvek živ biće”.
Rade Vojvodić

KAD ISKAZI POJEDINCA BIVAJU ISKAZI MNOŠTVA
– Tito nije bio čovek stilskih obrta, nego čovek činjenica. Njegovi iskazi nisu iznenađivali, ni zadivljavali kao što je slučaj sa formulacijama oratora. Naprotiv, imali ste utisak da su ti iskazi već poznati, viđeni, čuti. Ali to je uvek bio samo prvi utisak. Kasnije kada biste se nad tim iskazima zamislili, shvatili biste da oni zato izgledaju i zvuče tako poznato, čak obično, jer se oslanjaju na činjenice koje ste svesno ili nesvesno već doživeli. Na taj način ti iskazi pojedinca bivali su iskazi mnoštva i mnoštvo ih je upravo zato usvajalo kao svoje sopstvene.
Aleksandar Tišma

GRADITELJ BUDUĆNOSTI ČOVEKA I SVETA
Smrću duga Tita odlazi najznačajnija ličnost istorije jugoslovenskih naroda i narodnosti. Veliki je bol kojim smo svi obuzeti u ovom trenutku. Međutim, ostaju sa nama njegove misli, njegovo delo, zrači u nama njegov lik. Čovek koji je umeo da tako odlučno savlada mrak prošlosti, da iznad njegove tame uzdigne visoko lik čoveka, brigu o njemu, njegove lepote i vrednosti, taj mislilac i borac, postao je veliki graditelj budućnosti, naše i sveta u kojem živimo. Vizionar novog društva, učitelj novog morala, graditelj sveta budućnosti, u kome će čovek kroz mir i socijalizam u potpunosti afirmisati i svoje pravo na slobodu i svoje neograničene stvaralačke mogućnosti, čovek koji je stvorio sadašnjost socijalističke Jugoslavije i istinski graditelj mira i ljudskosti u ovom nemir- nom svetu, Tito je izrastao u one retke velikane istorije koji grade budućnost, on je prava ličnost budućnosti, naše i budućnosti čoveka i sveta.
Mateja Matevski

ČOVEK KOJI JE HRANIO SVOJIM BIĆEM
I PO KOJEM ĆE SE RAČUNATI VREME
4. maja 1980. godine završilo se Titovo dugo putovanje kroz život. Nije putovao sam. Nikada. Putovali su radnici, seljaci, studenti, železničari i slikari, visoko pismeni i nepismeni, putovali su na raznim jezicima ljudi s ritom, putovali su i pevali borbene pesme, putovali su i umirali, putovali su i padali od umora i zime da bi se opet digli, jer je Tito putovao dalje. Pa i mi dalje s njim, pa makar i gladni, pa makar i smrznutih nogu, putovali su i putovali smo, makar i u neizvesnost, ako se Tito tamo uputio, putovali smo opkoljeni od početka tvrđavom zaostalosti, putovali smo kroz žice neslobode, iz mraka, spašavajući se od mržnje, od zla. Straha je nestajalo što je dalje odmicalo Titovo putovanje kroz život. Sve je više bilo nasmejane dece, sigurnih žena, odvažnih ljudi. Nastalo je vreme sigurnosti. Predah, radost, ljubav među ljudima. Svi su se razumeti odjednom. Ako su ih i rastavljale prepreke različitih jezika, ljudi su se preko njih dovikivali: “Tito”. Da bi se sa druge strane čuo odgovor: “Tito”. I svi su osetili veliku zahvalnost: najlepše je kad te drugi razume, i ponavljali su ljudi u sebi: “Tito”.
Da ima sile koja može da naređuje svima na ovoj planeti rekla bih joj: učini da se kalendar promeni. S Titom je otišla Titova epoha. Odsad ćemo ovako računati vreme: Prvi dan bez Tita. Drugi dan bez Tita, i tako godinama, decenijama, stotinama i hiljadama ljudskih godina.
Ne možemo da se spalimo na lomači zajedno sa Titom, svi mi, koji u sebi nosimo kraj Titove epohe. Ne možemo jer su kraj nas, koji smo njegovi saborci, milioni novih putnika kroz život, putnika koji su se Titu priključili, mladi, a mnogi još nejaki, trčali su za Titom, koračali s njim i za njim, grabili istoriju iz njegovih reči, iz njegovih pokreta, iz njegovih očiju, iz njegovog osmeha. Oni, mlađi od nas i oni sasvim mlađi, oni su takođe Titova epoha, i oni će je izneti na svojim mladim plećima iz crne tuge koja nas je sve u očaj bacila, tako da smo gotovo u njoj iznemogli … Da, neće biti dana bez Tita, mladi će ga nositi u sebi. Neće biti meseca ni godina bez Tita, ne damo mi da budu dani bez Tita, neka se menjaju vekovi i mileniji, Titova epoha traje, mora da traje i trajaće dok ima ljudi na ovome svetu!
Jednog dana će stanovnici ove planete kazati: “Odavno, pre hiljadu godina, živeo je i na današnji dan, 4. maja, umro jedan neobičan čovek koji je umeo da nahrani svojim bićem stotine hiljada živih ljudi. Bio je to Josip Broz Tito, iz Jugoslavije.
Jara Ribnikar

SUSRET SA EPSKIM DIVOM
Spadam u generaciju za koju je Tito bio legenda. Kao mladić nisam verovao da živ čovek može da se sretne sa epskim divom. Sticajem za mene veoma srećnih okolnosti desilo se da sam u posljednjih petnaest godina dosta često smeo da radim u Njegovoj blizini, za Njega. Da vidim kako On radi, kakav je. Ostao je za mene neuporediv sa bilo kojim velikim istorijskim likom. Ali istovremeno i tako jednostavan čovek pun životne radosti. Da nije bio baš takav, mislim da ni njegovo delo ne bi naraslo tako veliko i jedinstveno.
Ivan Ivanji

POLIFONIČNA KOMPOZICIJA DUHA
U KREATIVNOSTI JEDNOG ČOVEKA
Retki su takvi stvaraoci istorije čija je polifonična kompozicija duha bila sjedinjena u kreativnost jednog čoveka, koja bi preko akcije živela uvek u sadašnjosti. Baš takva je Titova ličnost. On je prisutan u eri dvadesetog veka sa svežinom ideja vanrednog mislioca, sa profinjenim osjećajem za velikog državnika, sa sposobnostima retkog vojskovođe, koji u prvom vremenu povlači pravi potez, sa neenigmatskim vizijama, za postojano očuvanje čoveka – svojstvenim velikim humanistima, i ni jedna od njegovih pomenutih osobina nije omeđena jedna drugom već se jedna u drugu preliva. I nijedna dobijena bitka nije značila kraj, već početak novih poduhvata da bi se postiglo nedostižno …
Vlado Maleski

TAKVI LJUDI NE UMIRU
Svima nam je u sećanju poslednja fotografija Tita sa sinovima, koja je 24. januara obišla celi svet. Takvog ga vidimo i danas, i takav će za nas ostati zauvek: pun snage, vedrine, i neuništivog samopouzdanja. Svojim životom i delom uleva ih i nama, a ulevaće i svima budućim naraštajima socijalističke Jugoslavije.
Takvi ljudi ne umiru.
Mladen Leskovac

SPONA NAŠE KOLEKTIVNE SVESTI
I NEIMAR LEPŠE BUDUĆNOSTI
U svesti građana naše zemlje lik predsednika Tita urezan je s takvim intenzitetom da predstavlja značajnu sponu naše kolektivne svesti. Ljudi koji rade u oblasti nauke i umetnosti dobro znaju koliko je njegova ličnost pridonela stvaranju nužne klime za stvaralačku delatnost u našoj zajednici.
Više od trenutne potrebe da podsetimo na to što je za nas jedan čovek i jedno delo, i više od potrebe da izrazimo naše poštovanje, neka nam misli u ovom trenutku pokreće živo osećanje za to da taj čovek i njegovo delo zrače trajnom porukom u istorijskoj svesti, naroda koji sačinjavaju našu zajednicu.
“Današnja narodnooslobodilačka borba i nacionalno pitanje u Jugoslaviji nerazdvojno su povezani” – pisao je Tito još 1942. godine u članku “Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe”. “Naša narodnooslobodilačka borba ne bi bila tako uporna i tako uspješna kada narodi Jugoslavije, u njoj ne bi vidjeli, osim pobjede nad fašizmom, i pobjedu nad onima koji su ugnjetavali i koji teže daljem ugnjetavanju naroda Jugoslavije”.
Tito je mogao tada s pravom konstatovati da rat protiv okupatora “ne vode razni generali, ministri itd … već sam narod bez i protiv volje tih generala, oficira i ostale izdajničke gospode”.
U samoj intonaciji ovih reči izražava se Titov odnos prema širokim narodnim masama i vera u njihovu konstruktivnu akciju. To je gledište koje, daleko od toga da u narodu vidi samo objekt za političke kombinacije, u njemu traži one impulse koji ga čine graditeljem lepše budućnosti. Svakako ćemo biti u pravu ako ovo gledište odredimo kao jednu od najhitnijih crta Titovog lika revolucionara i političara.
Blaže Koneski

BESMRTAN PRED TITOSLOVENIMA
Neko je rekao da je Titova smrt jedina bitka u kojoj je poražen. Ali pogledajte ove beskrajne kolone građana koji već treći dan strpljivo čekaju da bi prošli kraj njegova odra. Sav taj svet koji u Beogradu ide od Zelenog Venca do Skupštine i od Pravnog fakulteta do Skupštine, nije li to dokaz da Tito ne može da umre, da on stoji, pred svim Titoslovenima i svim ljudima koji vole čoveka, slobodu, demokratiju, ravnopravnost, koji su spremni da se za vrhunske ideale socijalizma bore do kraja pobede.
Oskar Davičo

KADA PADNE GOLEMI HRAST, JEČI SVA ŠUMA
Ne znam govoriti o smrti. Smrt je dio života, samo dio, jer je život neuništiv. U smrti nestaje trošni, smrtni dio čovjeka, a duh, ideja, misao, djelo ljudsko živi i djeluje. Zar Sokratova misao i danas ne živi?
Zar može umrijeti Titova vizija koja je na povijesnoj prekretnici podigla našu zemlju, svakog čovjeka, protiv smrti, protiv rata i razaranja? Kao preplašena jata ptica spopadaju me ta pitanja sada dok slušam jednostavnu, ljudsku, neumitnu činjenicu: Umro je drug Tito.
Teška je spoznaja da više nikada nećemo čuti njegov živi glas. Da više ni jedno slovo neće napisati. Ali zar poruka njegova razuma nije još jača u našoj svijesti? Zar ikada više može mračni nagon staviti bratoubilačku oštricu u ruku čovjeka? Zar se slobodni narodi mogu okovati i vezati lancima nasilja i osvajanja? Zar može nestati čovjek koji je otkrio putove razuma, pravde, i mira?
Ne znam govoriti o smrti.
Kada pada golemi hrast, ječi sva šuma. Kad nestaju stvari, ostaju slike. Vrtlozi slika. Oluje. Tišine. Gube se granice vremena. U mome sjećanju sada kruže trenuci života. Isprepliće se prošlo i sadašnje. Evo, preda mnom umire moj drug … ako preživiš … ako vidiš … pozdravi … Samo slike … slike … Upalili smo vatru u planini… grijemo se… Iz daljine koraci i Pjesma: Tito, slobodo … Sve glasnija pjesma. Tito, slobodo … Čini mi se da te riječi rastu i šume kao veliko more, kao silni ocean koji me nosi.
Zaista, ima riječi velikih kao ocean, nemirnih i tihih kao more. Tito, slobodo… I slušajući jeku šume i nemirnu tišinu mora govorim s Titom i slobodom, i oni govore iz svake stope ove zemlje, iz svake zrake sunčana. Tito, slobodo.
Jure Kaštelan

ŽIV MEĐU LJUDIMA, BIT ĆE TITO DOVIJEKA
Rodio se samo jednom. Ali zauvijek, i rađao se cijeloga života iz srca naroda, iz uma klase. Na kumrovečkim brežuljcima, pred bijedom i nepravdom koju je rano spoznao, pred pobunama. Rađao se iz sebe samoga, iz vlastitih vizija, iz lenjinskoga svjetla koje ga je obasjalo već u sibirskom zarobljeništvu. U Zagrebu svoje mladosti, osmišljene borbom protiv tmine i zaostalosti. Pred sudom koji nije priznavao, pred licem zemlje koju je otkrivao sebe i njoj samoj. U zatvorima i kazamatima kraljevskim. Na čelu potlačenih, svjesnih, na čelu naroda koji se bore i za ravnopravnost i bratstvo ljudi. U Dubravi na Petoj zemaljskoj. U otporima uspravnih. U oblikovanju Partije koja ga je rađala i koju je spremao i titovski spremio za ustanak, i bio je u trenucima velikih odluka. Kad je rastao zajedno sa svojim suborcima i suradnicima. Tito koji se rodio i koji će se rađati uvijek i zauvijek. S nama i u nama svuda širom svijeta, i bit će Tito dovijeka. U trajanju i rastu. Kao što je bio. Jer se rodio zauvijek. Za svoje narode, i za svijet mira i slobode. Živ među ljudima. Koji jest i koji će biti Tito. Jer Tito je Tito.
Marin Franičević

NJEGOV BROD PLOVI SMJEROM KOJIM GA JE ON
ZAPUTIO KROZ OLUJE VREMENA
Svoj život i djelo Tito je uzidao u sva dostignuća ove zemlje, u njene gorčine i pobjede, u njenu vjeru i nadanja. Iz njedara puka izrastao, besmrtan kao i zemlja koja ga je rodila, poveo nas je iz mračnog grotla povijesne kobi i izdigao do svijetlih prostora slobode. Na svakoj stopi ove zemlje ostavio je neizbrisivi trag, obasjanu putanju što osvjetljava puteve kojima smo stigli do današnjih razina, značenja i zračenja, ali isto tako i puteve kojima krećemo dalje, ne mijenjajući smjer našega hoda budući da to jeste i naše htijenje i naš dug Titu.
Titovo djelo ne može umrijeti. Snagom svoga genija, neizmjernom ljubavlju prema zemlji i čovjeku, nepokolebljivošću revolucionara, Tito je dao trajno obilježje ovom dramatičnom stoljeću, rastvarajući vidike života budućim pokoljenjima. Neprekidno zagledan u lice života i u prostore sna, bio je stalno u žarištima i virovima suvremene historije, ne samo naših naroda i narodnosti već i čitavog svijeta.
Prestalo je kucati veliko toplo srce dragog nam druga i čovjeka. Ali, on kao da je i dalje tu, kao zrak što ga dišemo, kao svjetlost, kao dašak zmorca i razvigorca, kao kruh i pitka voda, kao ovo more sinje i visovi rodnih planina, kao da je tu u žamoru ulica, u buci tvorničkih hala nagnut nad strojem ili nad mladim životom, negdje tu na straži slobode bdi kormilar naše revolucije, a negdje brod plovi i plovit će smijerom kojim ga je on zaputio kroz oluje vremena.
Znamo da je smrt neumitna, ali znamo i to da čovjekovo djelo ostaje živo u životu što traje, i ma šta da izrekli u ovom trenutku, ostaje nam jedna jedina riječ, u kojoj je zgusnuto više od mogućnosti našeg izričaja, riječ naša, domaća, draga, topla i ljudska riječ: Tito!
Tito – koji izabra revoluciju kao smisao svog življenja i kojega revolucija izabra za sav život… i za život!
Tito u našem jučer, Tito u našem danas i Tito u našem sutra.
Jure Franičević Pločar

TITOV LIK NA PLAKATU KUKASTO-KRSTAŠKIH OSVAJAČA
Lik druga Tita vidio sam prvi put na plakatu nemačkih kukasto-krstastih osvajača koji su ucenili njegovu glavu. Bilo je to u mesecu julu 1943, na teretnoj stanici u Bečkereku. U grupi interniraca gradio sam besmislene, džinovske kocke od istovarenih dasaka.
Policajac – folksdojčer poslao me na peron da donesem sa pumpe kantu vode. Vrativši se, šapnuo sam drugu, pored kojeg sam radio: Video sam našeg Komandanta. Šapat je otišao dalje, od usta do usta. Nikada nisu internirci bili tako žedni kao tog zlatnog julskog dana. Svi su želeli da vide Tita. Uveče u logoru morali smo da odgovaramo drugovima na pljusak pitanja. Lep li je? Šta govori iz njegovih očiju? Ima li zvezdu na celu?
Godinu dana posle ovog sanolikog viđenja, imao sam sreću da u oslobođenom, rodnom Vršcu, oktobra 1944, na ulici sretnem živog vođu naše revolucije. Kasnije sam Tita više puta viđao. Jednom sam izmenio s njim nekoliko reči.
Kroz sve ove godine nosio sam u sebi, i mislim da ću nositi do kraja svog života Titov lik iz Bečkereka. Odlučan, plemenit lik čoveka zagledanog nekud u nedostižnu-dostižnu daljinu. Ta daljina je meni i ratnom pokoljenju kome pripadam, bliska. Kao da je na dohvat ruke. Mi zovemo tu rumenu daljinu: Komunizam.
Vasko Popa

LUČONOŠA REVOLUCIJE I SAVEST EPOHE
Svojom revolucionarnom mišlju i delom drug Tito je bio lučonoša u svim etapama naše revolucije i socijalističke izgradnje. Otvoren za sve novo i revolucionarno antejski vezan za zemlju i realistički uvek okrenut čoveku, drug Tito je bio ujedno i vizionar i graditelj, koji je celog sebe ugradio u svaku poru naše socijalističke zajednice. U njegovom imenu i u njegovoj svestranoj ličnosti prelama se naša prošlost, sadašnjost i budućnost, u njegovom životnom i revolucionarnom putu savladana su vekovna rastojanja. Titovo ime oličava revoluciju i slobodu, nacionalni ponos i koegzistenciju, otpor svakom nečoveštvu, jer Tito je bio savest ove epohe!
Vasa Milinčević

STRATEG KOJI JE RAZBUKTAO ISKRU SAMOUPRAVLJANJA
Drug Tito je idejni i politički strateg oživotvorenja samoupravljanja, inicijator stvaralačke primene marksizma u razvitku našeg društva, a i savremenog sveta. Iskra samoupravljanja, koja je zasvetlila u Pariskoj komuni, razbuktala se u našoj praksi u neugasiv plamen.
Nandor Major

NEIZBRISIVI MILJOKAZI JEDNE ETIČKE POLITIKE
Tito je umro u svetskom trenutku velike neizvesnosti. Da li će se moći decenijama izgrađene nade sačuvanja mira među narodima održati?
Ono što je Tito izgradio – jednakost i ravnopravnost naroda i narodnosti Jugoslavije i samoupravljanje radnog naroda kao ekonomskog i humanog rešenja otuđenja rada – to je velika baština koja se mora sačuvati i razvijati.
Postoji jedinstvo odlaženja i ostajanja. Tuga je velika i svi će biti u bolu: ne samo kod nas, mnogi će plakati i u svetu. Ali je više od suza potrebno nastaviti razgovor sa Titom. Bezuslovna vernost osnovnim njegovim postavkama koje obeležavaju Titovu epohu.
Oto Bihalji-Merin

VELIKI ČOVEK U SVEMU
Jednostavno rečeno, Tito je u svemu bio i ostao veliki čovek. U njegovoj ličnosti su se stekle retke osobine: neizmerno ljudsko poštenje, lična hrabrost i neiscrpna volja, kao i sposobnost da predviđa događaje, da ih vidi realno i da njima vlada. Kao retko ko, bio je sposoban da u prelomnim trenucima istorije duboko oseti težnje naroda i radničke klase, što ga je učinilo jednim od najvećih ljudi savremenog čovečanstva.
Risto Tošović

ČOVEK ŽIVI ONOLIKO KOLIKO ŽIVI NJEGOVO DELO
“Umro je čovek koji je uvek gajio nadu u život. Ugasio se Titov glas, koji je izvirao iz najdubljih osećanja naroda da bi imenovao istinu o čoveku, smisao života, revolucije, ljudske slobode. Prihvatamo istinu, najbolniju, svesni da je čovekova smrt zakon prirode. Ali, rečeno je ko zna koliko puta, čovek živi onoliko koliko živi njegovo delo. Smrt je tuga – delo je pobeda. Ono ne priznaje smrt i ostaje da živi u ime života, u ime istine”.
Rahman Dedaj

NEPRESUŠAN IZVOR INSPIRACIJE
– Titova smrt za makedonski narod predstavlja posebno težak gubitak jer je pod njegovim rukovodstvom u dugotrajnim bitkama ostvario nacionalnu i socijalnu slobodu i svoju državnost. Tito je ceo svoj život posvetio borbi za prava radničke klase, za slobodu svih porobljenih naroda. Ova njegova borba inspiracija je ideje o pokretu nesvrstanih, pokretu koji je postao važan činilac u međunarodnoj politici.
Titova dela imaju trajnu vrednost za ceo svet i nepresušan su izvor inspiracije u traženju novih rešenja.
Mihajlo Apostolski

TUGA NJEGOVOG BORCA
Vijest o Titovoj smrti doživio sam kao jedan od boraca koji su se 1941. godine nalazili pred njim u stroju Prve proleterske u Rudom. Kao jedan od onih koji su se borili i pod njegovim rukovodstvom doživjeli najljepše i najteže časove u svojoj mladosti, pa i one za koje se samo i vrijedilo roditi. Doživio sam pobjedu nad fašizmom. Doživio sam polet poslijeratne izgradnje. Doživio sam sa njime u mislima sve što jedan život čini istinskim životom. To je tuga njegovog borca, i to je više od riječi i trajanja od ovog trenutka. To je čitav jedan život na istom putu.
Radonja Vešović
VELIKANI NE NAPUŠTAJU SVET, ONI PRELAZE
IZ VEKA U VEKOVE
Titova staza života je neprekidno kretanje ka visini. Ta staza, granajući se u bezbroj staza, kao da je ovu zemlju povezivala sa ostalim svetom, sa svim njegovim teškoćama i iskušenjima, u isto vreme i sa svim živim barikadama za otpor zlu.
Ta moguća slika o čoveku, koga je samo stoleće svrstalo među najveće, nije se menjala ni kada bih bio u njegovoj blizini.
Susreta je bilo nekoliko. Obično ljudi, ovde, u Makedoniji, prilazili su mu sa uzbuđenjem. Ali do promene je dolazilo brzo: neposrednošću, rečima nekim prisnim i blagim, oslobađao je sagovornika. Pažljivo je slušao, iako se moglo naslutiti da nije voleo pripremljene izvještaje. Omogućavao je ljudski razgovor.
U jednoj prilici mutavo možda, pokušao sam da i pred Titom, ne bez uzbuđenja, objasnim svoje gledište o nemogućem ili teško mogućem, kako sam mislio, povratku pečalbara iz Australije i Amerike. Rekao sam, čak, da je Toronto, iza Skoplja, možda drugi grad u svetu po broju Makedonaca. Dok sam to govorio, ošinula me misao: kakve sam se to teme dokopao i zašto, kao pisac, nisam pričao o prvoj i velikoj slobodi ove Makedonije? I kao da drukčije i nije moglo da bude, Tito me je slušao i, između ostalog, vratio se i temi o pečalbarstvu. Objašnjavao je uzroke iseljavanja i odlaska na privremeni rad, i što sve bi moglo da se učini da se to ublaži. Tito je želeo i voleo da ljudi, ne ulepšavajući stvari i stanja, govore o onome što ih muči – nije poznavao i nije priznavao poraze. Bio je prijatelj čoveka i čovečanstva, života i slobode.
Susreti s Titom bili su uvek obični i ljudski, da bi posle svega ostalo saznanje: u sva praskozorja, puna lepote i teškoća na dlanovima Njegovim ležala su i leže dva sunca – sadašnjost i sutrašnjica. Iza nas, iz školskih klupa, dolaze vičniji, možda i jači. Titovi savremenici bili smo mi. Kao što će biti i oni u sutrašnjici. Velikani ne napuštaju svet, oni samo prelaze iz veka u vekove.
Slavko Janevski

JEDINSTVEN I LEP KAO RAĐANJE DANA
Tita je nemoguće porediti. On je jedinstven.
On je lep kao rađanje dana i svega čega se dotakne postaje simbol koji neguje misli.
Želje ponosnog naroda progorele su i osvetljavaju njegovu krasnu ličnost.
Jer, sve dobro na zemlji u kojoj živimo, desilo se nesebičnim naporima koje je uložio Tito.
Slobodan Marković

VEŠT KRMAROŠ ZA KORMILOM DRŽAVE
NA PREDSTRAŽI MIRA
Svi mi koji smo živeli u Titovoj epohi, u razdoblju mira, saradnje među narodima i slobode stvaralaštva, znamo da su trajne tekovine hiljade boraca izginulih za iste ideale – slobodu, bratstvo, jedinstvo, mir za sve.
U susretima s Titom uvek je dominirala njegova jednostavna, prijatna, vedra i snažna ličnost. Njegova prisnost s ljudima delovala je tako da su zaboravljali da on stoji za kormilom države. A on bio je vest krmanoš: proveo je brod naše Jugoslavije kroz mnoge Scile i Haridbe da bi ga danas svrstao među one vodeće zemlje u svetu koje su na predstraži mira. Tako je Jugoslavija postala i čuvar mira i simbol nezavisnosti.
Peđa Milosavljević

ZALOG I PUTOKAZ NAŠE BUDUĆNOSTI
Ime i delo Titovo – to je dugi zalog naše budućnosti. Ujedinjujući nas, narode i narodnosti Jugoslavije, u borbi za našu sadašnjost, koja nam je izborila mesto među slobodnim narodima vođenim istorijskim interesom radničke klase, Tito nam je i putokaz u budućnost sveta, onu u kojoj svako treba da bude svoj i istovremeno odgovoran za sudbinu čoveka na svim merdijanima. Tito nas je učinio svesnim u svetu, s tim što smo prvo postali svesni sebe, kroz bitke u kojima nas je predvodio.
Dimitar Solev

ZIDAO JE DVORE ČOVJEČANSTVA I ŠIRIO OBZORJA
PREKO SVIH MERIDIJANA
Noseći u uhu svih ovih dana posmrtne marševe i tužne napjeve posmrtnih počasti, javlja se, u kontrapunktu, prkosno, svečani motiv “Visokih jablana”, “ljudi svojih djela” iznad ove tu ništavne prolaznosti i smrti:
“Oni imaju visoka čela, vijore kose, široke grudi;
od gromova njina glasa šuma i more se budi,
a kad rukom mahnu, obzori svijeta se šire …”
Doista, “Njegova desna neprestano je zidala dvore čovječanstva”, širila svjetska obzorja preko svih merdijana …
Svakom narodu bila bi velika čast imati takvog čovjeka u svojoj povijesti.
Ranko Marinković

POĐIMO ZA GLASOM KOJI ĆE PRELETATI VEKOVE
U ovom času velike tišine ove smrti čuje se u nama i u svetu Titov glas koji je i koji će još, kako kaže Župančič preletati vekove. Ovaj glas čujemo i treba nam snage, uz volju koju imamo, da idemo za njim.
Tone Pavček

TITOV NAUK NAS IZBAVLJA IZ SAMOĆE
Kad umre velik čovek, stamni se vek, i svakom od nas ponaosob učini se da je ostao sam. Iz duboke samoće u koju nas je bacila Titova smrt, upravo Titov živi nauk svakog od nas i izbavlja: zver je sama, a čovek je zajednica i bratstvo, i vrhovna, najljudskija je njegova misija da živi i za drugoga čoveka, i da takav, i kad je naizgled sam, sav bude zajednica, i da se druži sa svetom ljudske naravi i namere.
Boško Ivkov

PRIMER NEPONOVLJIVOG ŽIVOTA
Ostalo nam je ćutanje i razmišljanje. Naše delovanje će biti obuhvatnije i hrabrije ako se oslanjamo na primer tog neponovljivog života, oličenog u imenu Tito, koji je bio i deo našeg života. Ako nam je upotpunjavao život, mi sada treba da se založimo da upotpunimo prazninu koja je ostala iza njega.
Pavle Ugrinov

TITOV ŽIVOT KAO ČISTA ENERGIJA,
NEPRESUŠNOG ZRAČENJA
Titov život ostaje za mene čudo. Neverovatno obuhvatan i razuđen, a istovremeno krajnje zgusnut u svakom trenutku, kao čista energija, dobra energija, nepresušnog zračenja. Ne shvatam kako je toliko života stalo u jedan život.
Judita Šalgo

TITOVA BORBA JE NAJSLAVNIJA PESMA ISPEVANA
IZ GLAVE CELOG NARODA
Tito je najvoljeniji voljeni lik u našoj poeziji. On je od prvih dana ustanka neiscrpna inspiracija pesnika – jer njegova borba je najslavnija pesma, i najlepša pesma, ispevana iz glave celog naroda. Tito – to je naš život, budućnost.
Božidar Šujica
IZ MRAKA NESLOBODE TITO NAS JE UVEO
U CARSTVO SLOBODE
Iz mraka neslobode Tito nas je uveo u carstvo slobode i otkrio nam da je sloboda naš dvojnik, naše unutrašnje preosvetljeno lice, naše pravo JA. Našu tvrdoglavu zaljubljenost u slobodu, koja nam je u krvi od pamtiveka, uspeo je, prvi put u našoj dugoj istoriji, da umiri i da joj da stamenost i vitalnost praktičnosti. On je prvi od svih naših vođa, koji su u prošlosti tukli bitke za slobodu, shvatio da nije dovoljno samo izboriti slobodu. On je prvi saznao da je ona potonja bitka još žešća, ona koja se nameće posle osvajanja slobode! Zadržati je i oplemeniti, dati joj ljudsko lice, učiniti je sastavnim delom ljudskog bića, navići svakog pojedinca da sraste sa slobodom – i to je njegovo uzvišeno delo! I, konačno, uputio nas je za sva vremena kako da slobodu, a s njom bratstvo i zlatno jedinstvo, učinimo našim prvim i istinskim domaćinstvom, večno ga svečano držeći u vrhu JUGOSLOVENSKE sofre.
Božidar Timotijević

TITO JE ŽIVEO, TITO JE ŽIV I ŽIV ĆE TITO BITI
Stara antička poruka kaže: narodi koji vjeruju u ljude, rađaju heroje. Naši narodi, naše narodnosti, bili su dostojni te antičke vere i svoga heroja Josipa Broza Tita.
Tito je bio pastir i šegrt, metalac i izgnanik, oktobarski ustanik, ilegalac u pokretu, nepomirljiv do samoće, masovik do miliona, glava zagrebačke komune, čelik Kompartije, revolucionar čelične volje i očima plavim kao Sredozemlje, svenarodni ratnik, najveći Hitlerov neprijatelj, najodlučniji strateg gerile i moderne armije, odsjaj uma i srca pred Staljinovom kvadrigom, prvi čovek obnove i izgradnje, državnik naših decenija, rukotvorac radničkog samoupravljanja, svegrađanin sveta, zajedničko ime poginulih boraca i sve mlađih junaka “koji rade kao da će petstotina godina biti mira, a spremaju se kao da će sutra buknuti rat”.
Tito je radio za sve nas, i sa svima nama. Radio je do praskozorja, pošto je čitavu našu zemlju učinio bezmernom radionicom za račun radnika kao najvišeg ljudskog bića. Darovit, rođeni, nesebični revolucionar, on je bio na čelu i začelju svake naše bitke, svake odvažne borbe u kojoj je zračio simbolima bratstva i jedinstva, čojstva i junaštva, čovečnosti i čovečanstva. Ostajući dostojan antičke izreke, Josip Broz Tito, zauvek s nama i među nama, dostojan je i lenjinske parafraze: Tito je živeo, Tito je živ, i živ će Tito biti!
Milosav Mirković

METEOR KOJI JE OGREJAO MAPU ČOVEČANSTVA
Tito je besmrtno sunce našeg bratstva, napretka, snage, hrabrosti i prepoznatljivosti u svetu. On je najsvetliji Meteor koji je ogrejao Mapu čovečanstva. Tito je trajna Kuća mira koja ima svoje milionske sledbenike. On je ispružena Ruka ljubavi svima koji su bez zla. Tito je Srce koje peva, Usta koja izgovaraju najprihvatljivije reči za Napredak ljudi i čovečnosti. On je podupro XX vek i naučio ljude svih boja da šire i neguju tu veliku reč Nesvrstanost. Tito je najsavesnije i najdraže Ime naše epohe, moja Otadžbina i pravo moje da viorno trajem u budućim jutrima!
Milorad R. Blečić

TITOVOM DELU NIJE POTREBAN TUMAČ
Hegel je govorio da delo postaje veliko tek kada ga narod usvoji i kada mu za njegovo čitanje nije potreban tumač – posrednik. Titovom delu nije potreban tumač – posrednik, ono je postalo deo naroda.
Radoslav Bratić

TITOVE DUBOKE BRAZDE U KOJIMA ĆE SE
I UBUDUĆE SEJATI
Delo Josipa Broza potvrđuje neprolaznost i nezamenljivost izvesnih čvornih tačaka na kojima se zasniva moderno ljudsko društvo. Nezavisnost, sloboda, ljudska pravda i dostojanstvo, spremnost da se brani ono što je postignuto i osvaja ono što je, koliko do juče, bilo nemoguće, jesu duboke brazde u kojima će se i ubuduće sejati. Godina 1941. ili 1948. ili neke druge, ostaće kao svetli praznici svih slobodoljubivih naroda sveta.
Josip Broz je znao da bitka sa istorijom mora da se vodi žestoko i neprestano, da se uvek iznova moraju tražiti bogatiji, drukčiji odgovori ne samo na nova pitanja, nego i ona na koja smo ranije odgovorili. Stvaralaštvo nastalo u našem vremenu i na našem prostoru, oslobođeno sivila i stega raznih dogmi, mnogim je nitima povezano s Titovim delom.
Simon Simonović

TVORAC ISTORIJE IZMAŠTANE RUKAMA
I KRVLJU NAŠIH NARODA I NARODNOSTI
Tito je velikan istorije, istorije koju je stvarao sa najprogresivnijim snagama jednog vremena u svojoj zemlji i u svetu. Jer, kad je Tito u pitanju, istorija nije mogla sa svojim potencijama biti sila čijem smo šlepom diktatu prepušteni na milost i nemilost, tek kao hrana kojom ona zadovoljava sopstvene apetite. Apetiti ovakve istorije, apetiti su metafizike koja inauguriše jednu nehumanističku konstelaciju, jer čoveka, naciju, klasu – jednom reči smisao ljudskog prebivanja u svetu – svodi na goli instrument himeričke i transistorijske volje koja radi svoje. Tito je takvu logiku, koja je računala s nama bez nas, revolucionarnim delom doveo u pitanje. On je ispostavio i praktikovao revolucionarnu praksu koja je računala, pre svega, sa čovekom kao subjektom istorije, istorije sa punim smislom, koja se, kao takva, po prvi put odvijala u našim prostorima, izmaštana rukama i krvlju naših naroda i narodnosti.
Veličina Titovog dela je u tome što je on bio na čelu revolucije, koja se dešavala i dešava se mimo svih onih logika što su zahtevale da naš put i naša autentična borba budu tek odblesak jednog scenarija stvorenog za sve i za sva vremena od jednog i jedinog neporecivog uma okruženoga mitološkom aurom večnosti. Tito nije verovao u takve mitove, jer on nije došao iz mita, on je došao iz sveta, iz jedne zemlje koja je do sopstvene slobode, do prava da odlučuje o sebi – da izgrađuje bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti, da bude na istorijskom putu emancipacije radničke klase, da stvara uslove za sreću svih svojih sinova – došla kroz sudbinske potrese i kataklizme, i kroz koje su mnogi prošli dajući više od života. I zato Tito i njegovo delo ne mogu živeti u mitu, ne mogu biti sažeti u priči, jer onaj koji je na tako odgovoran i vizionarski način gradio novi svet, ostaje da živi u svetu.
Jovan Zivlak

LIČNOST O KOJOJ ĆE GOVORITI STOLEĆA
Proći kroz pakao drugog svjetskog rata, razbiti njegov mrak u svjetlost, podići zastave slobode za sve naše narode i narodnosti, biti pobjednik u najkrvavijim bitkama, nastaviti osvajati slobodu i razgorijevati njenu vatru za svakog čovjeka na kugli zemaljskoj i u miru – to je mogao samo Josip Broz Tito… Zato on i jeste ona ličnost o kojoj će govoriti stoljeća koja su pred nama, s istim poštovanjem ka što o njoj govori stoljeće u kojem je živjela, obilježivši ga za sva vremena svjetlošću svog uma, vatrom svog velikog srca, pravednošću, hrabrošću, istinoljubivošću.
Mirko Marjanović

PRODUŽITI TITOVU EPOHU DO POSLEDNJEG ČOVEKA
Sve dobro, sve veliko po čemu će se ovaj vek pamtiti i pominjati vezano je za Tita; čega nije bilo, stvoreno je; što se nesvršeno zametnulo, usavršio je! Životno delo mu je sažeto kao reč, duboko kao misao, široko kao život; sloboda i ljudska sreća. Pripadati Titovoj epohi koju će ovaj narod umeti da produži do poslednjeg daha, do poslednjeg kamena, do poslednjeg čoveka…
Milenko Vučetić

ON ĆE KAO SUNCE VEČITO SVETLETI
Tito je u naš narod ušao kao legenda i on će kao Sunce večito svetleti, na ponos svih Jugoslovena. Vođeni njegovim idejama, započeli smo veliku borbu slobode i stvaralaštva i stigli u predele mira i ljudske dostojanstvenosti, tamo gde mogu samo hrabri i smeli narodi. Titove reči, kao najčistiji zraci, trajno će obasjavati put našim budućim pokolenjima, kao i celom progresivnom čovečanstvu. Titov je put, put svih Jugoslovena, pretvoren u veliki hod revolucije i ljudske svetlosti.
Manojle Gavrilović

TITO JE IDEJA KOJA ĆE TRAJATI
Ni mi ni svet Tita nismo izgubili. Tito je ideja koja će trajati. Možemo biti ponosni što smo uz njega i u njemu živeli i što nam je bio drug. Mi mu svojim bolom ljudskim, jugoslovenskim, samo uzvraćamo ljubav kojom nas je naučio.
Pero Zubac

ČOVEK = NAROD
U pisanoj istoriji čovečanstva nije zabeleženo da se jedan narod toliko poistovetio s jednim čovekom i jedan čovek postao čitav jedan Narod, kao što je to slučaj s Jugoslavijom i Titom.
Miodrag Jurišević

ZLATNO DOBA HELADE SE ZVALO PO PERIKLU
– ISTORIJA SE KATKAD I PONOVI –
Za sve intelektualce sveta Tito će ostati sinonim hrabrog i doslednog diplomate. Plašim se da će svet, na putu kojim danas hrli, duboko osetiti nedostatak jednog takvog čoveka. Što se umetnosti tiče, znam da se zlatno doba Helade zvalo po jednom vojskovođi: Periklu. Možemo posvedočiti da se istorija katkad i ponovi.
Raša Livada

NEUSTRAŠIVI DIV IZ BAJKE
Tito je neustrašivi div koji je došao iz narodne bajke, izvršio besmrtno delo oslobođenja i ponovo se vratio u bajku.
Branko Ćopić

Priredio: Jovica Trkulja

– Kultura polisa, br. 1, Novi Sad 2004, 438 strana –

U našem kulturnom životu već duže vreme je primetan nedostatak jednog kvalitetnog stručnog časopisa, humanističkog usmerenja, u kome bi svoja gledišta na najaktuelnije društvene probleme iznosili eminentni stručnjaci iz različitih naučnih disciplina. Konačno, zahvaljujući grupi entuzijasta na čelu sa glavnim i odgovornim urednikom Ljubišom Despotovićem, nedavno se u izdanju novosadskog ogranka Udruženja za političke nauke SCG i “Stylosa” pojavio časopis Kultura polisa, koji je na najboljem putu da popuni tu prazninu. Naročito treba pozdraviti volju uredništva da stranice časopisa otvori za mlađe saradnike, koji će se na taj način predstaviti široj naučnoj javnosti, kao i za autore naučno-popularnih priloga ili tekstova iz lepe književnosti i drugih oblasti.
Centralna tema prvog broja je, danas veoma aktuelni, Evropski identitet Srbije. Ovom prilikom o njemu su razmišljali: Milan Tripković (“Održanje bez države – slučaj Srbije”), Ljubiša Despotović i Radivoj Stepanov (“Identitet Evropske unije”), Nenad Đuretić (“Civilni identitet Srbije – daleki topos ili sudbinsko okretište društva u tranziciji”), Zoran Avramović (“Raznoliko evropsko nasleđe srpske kulture”), Valentina Sokolovska (“Kul- turni činioci etničkog identiteta”), Pavle Botić (“Raspinjanje označitelja”), Miroljub Radojković (“Mediji i kulturne različitosti u Srbiji”), Predrag J. Marković (“Koncept evropeizacije i modernizacije u novijoj srpskoj istoriji: odbaciti ili preispitati”) i Mirko Miletić (“Srbija bez ‘Četvrte vlasti’“).
Veoma interesantan temat o srpsko-slovačkim kulturnim vezama donosi priloge iz pera: Zorana Đerića (“Filozofski i politički aspekti slovenskih emigracija u XX veku”), Nebojše Kuzmanovića (“Susretanje kultura”) i Samuela Boldockog (“Istorijska svest i savest”). Povodom dva veka Srpske revolucije prigodne radove su napisali dvojica mlađih saradnika sa Odseka za istoriju novosadskog Filozofskog fakulteta, Vladan Gavrilović (“Stvaranje moderne srpske države”) i Đorđe Đurić (“Rana novovekovna srpska istoriografija i formiranje građanske svesti kod prečanskih Srba uoči prvog ustanka”). Značajnim naučnim i društvenim fenomenima pažnju su posvetili Aleksandar Jokić (“Gde je greška postmodernističkog mešanja u filozofiju nauke”) i Dragan Todorović (“Rituali u vezi sa smrću kod Roma u niškom regionu”), a povodom dvesto- godišnjice Kantove smrti o njegovom filozofskom sistemu piše Aleksandar M. Petrović (“Kant i kultura filosofiranja o prirodi”). Temama iz srednjevekovne prošlosti bavili su se mladi istoričari Milena Medić (“Srednjevekovni gradovi u Sremu”) i Đura Hardi (“Istočnoslovenski grad IX – XIII veka”), a političkom baštinom XX stoleća Nebojša Petrović (“Vojvođanski radikali i autonomija Vojvodine 1918 – 1929”). Na kraju, tu je i rubrika posvećena prikazima i recenzijama, bez koje se nijedan ozbiljan naučni časopis ne da zamisliti.
Iščekujući pojavljivanje narednog broja Kulture polisa, sa najavljenom glavnom temom Konzervativna misao u Srbiji u 19. i 20. veku, želimo izdavačima da istraju i da u današnjim teškim uslovima održe jedan našoj kulturi toliko neophodan časopis. Istovremeno se nadamo da će Kultura polisa, u skladu sa težnjama svog uredništva, uspeti u plemenitom zadatku da “otpočne sa stvaranjem i negovanjem nove civilne i demokratske političke kulture”.

Knjiga o kojoj ovde pišemo je treća po redu monumentalna monografija gospodina Dejvida Mekenzija, počasnog profesora Univerziteta Sever- na Karolina u SAD, koja se pojavljuje na našem jeziku. Gospodin Meken-zi se u svojoj naučnoj karijeri posvetio izučavanju istorije srpske države u XIX veku, obuhvatajući i razdoblje do kraja Prvog svetskog rata. Dve ranije objavljene monografije, o Iliji Garašaninu i Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, donele su mu zasluženo priznanje i predstavljaju izvanredno vredan doprinos našoj nacionalnoj istoriografiji.
Za našeg državnika, političara i naučnika Jovana Ristića, gospodin Me- kenzi se zainteresovao vrlo verovatno iz dva razloga. Prvi je što o Ristiću nije do sada napisana nijedna obuhvatna i iscrpna naučna rasprava, a drugi je što je gospodin Mekenzi duboko ubeđen – i rekli bismo s pravom – da je Ristić bio veliki državnik i političar, i to u evropskim razmerama. To svoje uverenje je izrazio, pored ostalog, i time što je u naslovu, uz Ristićevo ime, dopisao reči “evropski državnik”. I kao što je ranije, iz istih razloga, bio privučen veličinom lika i dela Ilije Garašanina kao državnika i političara, tako isto je sada bio inspirisan delom drugog velikog srpskog državnika, Jovana Ristića.
U svojoj monografiji – za koju se bez dvoumljenja može da kaže, isto tako kao i za onu o Iliji Garašaninu, da je monumentalna – gospodin Mekenzi prati Jovana Ristića u svim razdobljima njegovog političkog i javnog života, zapravo njegovo učešće i njegov doprinos u svim važnijim političkim događanjima njegovog doba. A Ristić je zaista igrao, ukupno uzev, izvanredno značajnu ulogu u politici Srbije tokom druge polovine XIX veka, upravo od vremena kada je Ilija Garašanin definitivno sišao sa političke scene. Njegov uspon započinje pod knezom Mihailom, kada je kao srpski poslanik na sultanovom dvoru u Carigradu bio jedna od ključnih figura u pregovorima o povlačenju turskih garnizona iz utvrđenja u gradovima Srbije. Posle smrti kneza Mihaila, Ristić je postao kneževski namesnik maloletnom knezu Milanu Obrenoviću sve do njegovog punoletstva. On je bio taj koji ga je sa školovanja u inostranstvu doveo u Srbiju da bi postao njen vladar (na predlog Milivoja Blaznavca). Tada je prvi put postao namesnik jednog srpskom maloletnom vladaocu. Dok je vršio namesničku dužnost, donet je takozvani Namesnički ustav od 1869. godine, u čijem je stvaranju njegova uloga bila takoreći odlučujuća. U ratovi- ma Srbije za nezavisnost, oslobođenje srpske raje ispod turskog iga i teritorijalno proširenje srpske države, u godinama od 1876 do 1878, Ristić je bio ministar inostranih dela, a posle sklapanja primirja bio je glavni srpski pregovarač, a specijalno u Beču i, nešto kasnije, na Berlinskom kongresu, kada se rešavala sudbina srpskog naroda i srpskih zemalja. U to vreme pada takođe i njegovo angažovanje u borbi koju je Srbija bila prinuđena da vodi protivu bugarskih pretenzija, a koje su dobile podsticaj Sanstefanskim ugovorom između Rusije i Turske. Da s ovim u vezi napomenemo da ne treba izgubiti iz vida da se tada Rusija otvoreno zalagala da Bugarskoj pripadnu sve teritorije južno od Niša, to jest Južna i Stara Srbija. Ristić je značajnu ulogu imao i u događajima oko abdikacije kralja Milana, a posle njegovog silaska s prestola postao je prvi kraljevski namesnik maloletnom kralju Alek- sandru Obrenoviću, poslednjem vladaru iz ove dinastije. To je bilo njegovo drugo namesništvo. Međutim, državnim udarom kojim se Aleksandar Obrenović proglasio punoletnim i preuzeo kraljevsku vlast, namesnici su, a s njima i Ristić, protiv svoje volje, bili prinuđeni da podnesu ostavke. Ovim se činom završava Ristićeva državnička i politička karijera.
Međutim, Jovan Ristić je čitavog svog života radio i na naučnom polju, kao istoričar, i taj je njegov istoričarski rad bio takođe veoma zapažen, mada za samog Ristića nije bio od prvorazrednog značaja. Ali posle penzioni- sanja, on se više posvetio književnoj i naučnoj aktivnosti, da pred smrt bude čak izabran i za predsednika Srpske kraljevske akademije.1
Gospodin Mekenzi nije izostavio da ukaže i na ovu književnu i naučnu delatnost Ristićevu, ne zaobišavši ni dugu i mučnu polemiku koju je Ristić vodio s Milanom Piroćancem, predsednikom srpske vlade u vreme sklapanja tajne konvencije s Austrougarskom od juna 1881. i prvakom Naprednjačke stranke, a koja se odnosila na pitanje da li je knez Mihailo u poslednjoj godini svog života nameravao da povede oslobodilački rat protivu Otomanskog carstva za oslobođenje porobljene braće i za ostvarenje svoje ideje o savezu slobodnih balkanskih drža- va, ili je od te namere upravo te godine odustao, to jest odlučio da taj rat odloži za neko kasnije vreme.2
Gotovo da nije potrebno isticati koliko je gospodin Mekenzi duboko proniknuo u suštinu Ristićeve državničke i političke delatnosti, a i same srpske nacionalne istorije. On je – da navedemo primera radi – savršeno shvatio suštinu Namesničkog ustava od 1869. i njegov značaj za vreme u kome je donet, sa svim njegovim prednostima, ali i slabostima. Namesnički ustav je nesumnjivo označio napredak u pogledu političke liberalizacije prilika u Srbiji, a naročito posle autokratske vla- davine kneza Mihaila, ali napredak u kome su dana velika ovlašćenja vladaocu i u kome je sama narodna skupština ostala pod kontrolom izvršne vlasti i krune, dok je sloboda štampe i dalje bila ograničena strogošću vlade. Po Namesničkom ustavu je izvršna vlast u svakom slučaju imala veliku moć. Napomenimo uzgred da je Namesnički ustav u Srbiji najduže bio na snazi tokom druge polovine XIX veka, duže od svih ostalih ustava koji su bili donošeni posle njega. No gospodin Mekenzi je isto tako dobro razumeo – i to bismo naročito podvukli – razne po- litičke situacije u kojima bi se Srbija našla na spoljnopolitičkom planu kad bi se, na primer, postavilo pitanje Bosne i Hercegovine, odnosno prava Austrougarske na aneksiju tih zemalja, zatim odnosa s Bugarskom, s Rusijom i drugim velikim silama, kao i svih interesa i raznoraznih pogodbi i sporazuma s njima u vezi. Sve složenosti raznih političkih situacija je gospodin Mekenzi odlično sagledavao i objašnjavao. Ilustracije radi, uputili bismo posebno naše čitaoce na njegovo izlaganje o zbivanjima posle završetka Srp- sko-turskih ratova 1876-1878. godine, to jest na ono u vezi sa Sanstefanskim ugovorom i Berlinskim kongresom, na kome je Srbiji priznata potpuna nezavisnost. Gospodin Mekenzi je tu situaciju sagledao u svoj njenoj složenosti i vrlo precizno, razmotrivši s dubokim razumevanjem sve političke poteze ko- ji su povlačeni, kao i zakulisne radnje velikih sila na međunarodnom planu i u koje je Srbija bila upletena silom prilika. Mnogim svojim odličnim razmatranjima u ovoj knjizi gospodin Mekenzi je još jednom potvrdio ozbiljnu reputaciju koju uživa ne samo kao dobar poznavalac srpske istorije druge polovine XIX veka, nego i kao istoričar čiji je doprinos našoj nacionalnoj istorijskoj nauci znatan.
Ukazali bismo i na jednu osobenost u samoj kompoziciji knjige, koja svakako doprinosi sistematici izlaganja i time je čini još vrednijom. Naime, gospodin Mekenzi često na završetku pojedinih poglavlja kao da rezimira Ri- stićev udeo u događanjima o kojima je u tom poglavlju reč, a čime se najčešće opravdavaju njegovi politički sta- vovi i politički potezi u vezi s pitanjima koja se razmatraju. Primera radi navodimo završni stav poglavlja u kome se izlažu razlozi zbog kojih je Srbija zaratila protivu Porte 1876. godine. “Srpska objava rata Turskoj nije proisticala iz drskosti ili slepog precenjivanja snage Srbije”, piše gospodin Mekenzi i nastavlja: “Ristić je više puta pokazao da zna kako da iskoristi najpovoljniji trenutak da bi nešto počeo, istovremeno predviđajući neočekivane događaje i ishode. Do tog trenutka elementi koji su ukazivali na raspad Otomanskog carstva postali su toliko snažni da bi se čak i najmoćnije zemlje raspale. Ipak, Ristićeva diplomatska inicijativa za Bosnu i Hercegovinu nesumnjivo je bila manevar, jer ni- je bilo primera u otomanskoj istoriji da je Porta mirno prepustila bilo koji deo teritorija kojih se domogla, izuzev tvrđava u Srbiji 1867. Međutim, da je Porta u maju 1876. poslušala Ristića kao pre deset godina, izbegla bi negativne posledice dva rata sa Srbijom. Posle neuspeha Ristićevog poslednjeg diplomatskog pokušaja, dve srpske dr- žave3 objavile su rat Porti i prešle granice Turske”.4
Iz ovih reči gospodina Mekenzija jasno se vidi ne samo Ristićev udeo u ovim događajima, nego i njegova po- litička umešnost i mudrost u pokušajima rešavanja ovog pitanja. Na ovaj na- čin je gospodin Mekenzi završio više poglavlja u svojoj knjizi.
Prevashodno naučni karakter ove monografije potvrđuje se i obuhvatnošću izvorne građe koju je gospodin Mekenzi koristio, kao i naučne i stručne književnosti koju navodi. Gotovo da nema dela niti autora koji se bavio istorijskim zbivanjima u kojima Ristić nije imao značajnijeg udela a da ga gospodin Mekenzi nije na neki način pomenuo. Kao i svaki savestan istoričar, i on se u nekim svojim tvrdnjama oslanja na arhivsku građu. Oslanja se i na proverene autore koji su pisali o tom razdoblju srpske istorije, a specijalno one koji predstavljaju velika i poznata imena; pre svega na Slobodana Jovanovića, ali i na Grgura Jakšića, Vojislava Vučkovića, Živana Živanovića, od novijih na Vasu Čubri- lovića, ili od savremenih na Slavenka Terzića. No neke knjige i autore je propustio da navede.5
Gospodin Mekenzi koristi i memoarsku književnost, ali u nešto manjem obimu. On se, na primer, na nekoliko mesta poziva na Zapise Jevrema Grujića. Međutim, na podatke o Jovanu Ristiću nailazi se i u mnogim drugim memoarskim delima, na primer u uspomenama Dimitrija Marinkovića, a koje gospodin Mekenzi izgleda da nije koristio. Ali se zato obilato služio podacima o Ristiću – i, čini nam se, sasvim opravdano – iz sećanja Branka Petrovića, koja su, koliko nam je poznato, drugi istoričari do sada manje koristili kao istorijski izvor u svojim razmatranjima o ovom našem državniku i političaru. Kao značajan izvor podataka poslužila mu je i prepiska Ilije Garašanina, Jovana Marinovića i drugih viđenijih političkih ličnosti, većinom u izdanjima Srpske kraljevske akademije.
Posebno bismo spomenuli da se gospodin Mekenzi, kad piše o Namesničkom ustavu, otvoreno protivstavio kritičkim razmatranjima i oceni Dragoslava Jankovića kad piše o razdoblju prvog Ristićevog namesništva kao i osnovnih postavki na kojima je počivala ova ustavna reforma, konstatujući pritom da je D. Janković “komunistički naučnik iz vremena Titovog režima”. On se još jednom protivstavio komentarima i ocenama Dragoslava Jankovića kada ovaj kritikuje slobodu štampe u Srbiji u vreme Ristiće- vog Namesničkog ustava od 1869. godine. Ovog puta je D. Jankovića nazvao “titoističkim kritičarem”.6
Inače, gospodin Mekenzi ove i ovakve sudove ne izriče često. Zapravo, ne izriče ih gotovo uopšte. Na primer, on na knjigu Vase Čubrilovića Istorija političke misli u Srbiji XIX veka, koja je objavljena u doba Titove komunističke diktature, gleda kao i na svako drugo naučno delo. Međutim, nema sumnje da je i Vasa Čubrilović, bez obzira na svoju naučnu reputaciju, u ovoj svojoj knjizi takođe činio ustupke Titovom režimu, i to zna- čajne. To je vidljivo naročito kad ovaj naš istoričar piše o pojedinim srpskim državnicima i političarima, kao na pri- mer o Nikoli Pašiću, ili o srpsko-hrvatskim suprotstavljanjima i nesuglasicama u vezi s ujedinjenjem u zajedničku državu. No s ovim u vezi posebno bismo uputili čitaoce na poglavlje u ovoj Čuburilovićevoj knjizi pod naslovom Razvoj građanske političke misli u Srbiji i Jugoslaviji 1918-1941, kao i na čitav taj odeljak pod naslovom Razvoj političke misli u Srbiji posle 1918-1941.
Nije zadatak ovog kritičkog osvrta da dokazuje tezu da je Vasa Čubrilović takođe pravio ustupke režimu, ali se ipak osećamo obaveznim da ukažemo na potrebu izvesne rezerve koju je potrebno imati prema svim autorima koji su objavljivali pod komunističkim režimom u Srbiji i Jugoslaviji, pa i prema Čubriloviću. Takav us- tupak u navedenom delu Vase Čubrilovića predstavlja, na primer, tvrdnja da su za Nikolu Pašića i njegovu Radikalnu stranku, uprkos tome što su oni Jugoslaviju zamišljali kao ustavnu i parlamentarnu monarhiju, ona bila država s “jakom upravnom vlašću”, i to upravo iz razloga, kako Čubrilović izričito navodi, “da bi se preko držav-nog aparata moglo vladati drugim zemljama i drugim narodima” (str. 558). Drugim rečima, on u ovom navodu tvrdi o nesumnjivom postojanju srpskog imperijalizma pod vladom Pašića i radikala, zapravo ono isto što su tvrdili i komunisti na vlasti – i to uprkos tome što u programima Radikalne stranke o tome nema ni reči, a o čemu ni u praktičnoj politici koju su u Jugoslaviji vodili Nikola Pašić i Radikalna stranka takođe nema o tome činjeničke potvrde. Srpski imperijalizam je bio komunistička izmišljotina. U stvari, jedino pitanje koje su radikali postavljali bilo je ujedinjenje svih Srba u jednu državnu zajednicu, a što je praktično bilo i ostvareno stvaranjem Kraljevine Jugoslavije. Pri tom skrećemo pažnju na to da centralističko uređenje Kraljevine Jugoslavije, koje je bilo zavedeno još prilikom nje- nog stvaranja i koje produžilo da živi i posle podele jugoslovenske državne teritorije na banovine, sve do 1939. godine, ne može biti smatrano posledicom izmišljenog srpskog imperijalizma, to jest vladavinom srpskog naro- da, pa, ako se hoće, i srpske buržoazije nad drugim narodima.
Koristimo ovu priliku da skrenemo pažnju – ne znamo da li autoru, izdavaču, redaktoru, prevodiocu ili lektoru – da u knjizi ima izvesnih pogre- šaka za koje ne znamo od koga potiču. Na primer, na više mesta se spominje ime “Stojan Čukić”, nepoznato u srpskoj istoriji tog doba, iza kojeg se besumnje krije značajna politička i istorijska ličnost Stojana Cukića, a koji se pod svojim pravim imenom u knjizi nigde ne pominje. Slično prezimenu Koste Cukića, i prezime poznatog opo- zicionog narodnog tribuna tog doba Ranka Tajsića odštampano je kao “Tajšić”. Zatim, u fusnoti na strani 340. uz ime Jovana Miškovića stoji da je bio “ministar rata” u vladi Jovana Ristića, mada se iz samog teksta može da zaključi da je taj podatak preuzet iz druge knjige Političke istorije Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka Živana Živanovića. No u Živanoviće-voj knjizi jasno stoji da je Jovan Mišković u toj Ristićevoj vladi bio postavljen za ministra vojnog, a tako piše i u tekstu samog gospodina Mekenzija na narednoj, 341. strani. Da uzgredno napomenemo da u Srbiji nikada nije postojao naziv “ministarstvo rata”. O Ujedinjenoj omladini srpskoj gospodin Mekenzi piše uglavnom u poglavlju u kome govori o prvom Ristićevom namesništvu. Međutim, on je navodi samo kao “Omladina”, tako da može da se desi da čitaoci pod tom rečju ne prepoznaju da je reč o Ujedinjenoj om- ladini srpskoj kao nacionalnom pokre- tu. S njom u vezi da pomenemo i to da je gospodin Mekenzi kao njenog predvoditelja imenovao samo Alimpija Vasiljevića, ne spominjući uopšte ni Milana Kujundžića Aberdara, ni Mihaila Polit-Desančića kao ni druge om- ladinske prvake, čija uloga u ovom pokretu nije bila ništa manje značajna od Vasiljevićeve. A kad bi neke od znamenitih “omladinaca” i spomenuo na nekom drugom mestu, on ne spominje da su oni takođe bili i predvoditelji omladine (na primer Vladimira Jovanovića, Svetozara Markovića i još neke). Isto tako se ime poznatog istoričara Vase Čubrilovića u knjizi piše čas “Vaso”, a čas “Vasa”.
Naravno, sve su ove primedbe uglavnom bez značaja po naučnu vrednost samog dela, mada se ipak trebalo postarati da se one otklone pre da- vanja knjige u štampu. Takođe misli-mo da nema valjanog razloga da knjiga o Jovanu Ristiću bude štampana latinicom, s obzirom na to da je namenjena skoro isključivo srpskim čitaocima, a i da se u njoj govori o ljudima i dobu kada je u Srbiji ćirilica bila jedino pismo.
Knjiga gospodina Dejvida Meken- zija o Jovanu Ristiću popunjava veliku prazninu u našoj istorijskoj književnosti. On je u njoj osvetlio lik velikog srpskog državnika i političara Jovana Ristića, jednog od nekoliko najznačaj- nijih, čije je delo ugrađeno u same temelje srpske države koja je stvarana do 1914. godine. Gospodin Mekenzi je to isto bio uradio i kad je našoj nau-čnoj javnosti prezentovao svoju studiju o Iliji Garašaninu, čije se državni-čko i političko delo završilo tokom vla- davine kneza Mihaila Obrenovića, up- ravo onda kad je Jovan Ristić započeo da gradi svoju državničku i političku karijeru. Tako je ispalo – namerno ili nenamerno – da je gospodin Mekenzi obradio dve od nekoliko naj- značajnijih ličnosti srpske istorije XIX veka,7 koje su delovale u političkom životu srpske države u kontinuitetu je- dna za drugom, u vreme kada se stvarala ona Srbija koja je posle Prvog svet- skog rata ujedinila skoro sve Srbe i veći deo Južnih Slovena u jednu državnu zajednicu, a koju su srpski i jugoslovenski komunisti, u duhu nastojanja Ko- minterne u vreme Staljinove despotske vladavine, za pola veka svoje totalne dominacije uspeli potpuno da ra- sture.8
Kao što su graditelji srpske države bili Ilija Garašanin, Nikola Pašić, knezovi Miloš i Mihailo i kralj Milan, a u Prvom svetskom ratu i po njegovom završetku graditelj države Južnih Slovena kralj Aleksandar Karađorđević – tako je graditelj srpske države bio i Jovan Ristić. On je van svake sumnje svojim delom obeležio čitavu epohu u srpskoj istoriji. Ali do sada na to niko od naših istoričara nije tako eksplicitno i tako ubedljivo ukazao i to dokazao.
Zahvaljujući upravo knjizi gospo- dina Dejvida Mekenzija, pred našim očima izrasta gorostasna figura velikog srpskog nacionalnog i evropskog državnika i političara Jovana Ristića.

(Odgovor Ministru spoljnih poslova, g. Vuku Draškoviću, na njegov tekst objavljen u Politici 1. jula 2004.)

Doista, gospodine ministre, neka činjenice budu sudija.
Ali ako ga u Vašim činjenicama ne pronađem, moraću da se obratim nekom drugom sudiji.
Odluku da sam iz Ambasade Srbije i Crne Gore u Bernu, Švajcarska, premeštena u Ministarstvo spoljnih poslova u Beogradu dobila sam 25. juna, bez navođenja razloga. Objašnjenja sam morala potražiti u medijima, u Vašim demantijama, na prvom mestu, kao izvoru. Pretpostavljate, ja nisam profesionalni diplomata, te nisam znala da mediji predstavljaju isključivi način komunikacije između Ministarstva i službenika u slučaju premeštaja iz inostranstva.
I nakon pažljivog čitanja Vaših odgovora na navode bivšeg ministra Svilanovića, sebe nisam pronašla ni u jednoj od kategorija tzv. “ugovoraca”, koje ste naveli.
Ja sam drugi sekretar za ekonomske poslove u Ambasadi Srbije i Crne Gore u Bernu, Švajcarska. I premda već više od godinu dana obavljam pored svoga i sekretarske poslove Ambasade (slučaj je hteo da sam najmlađa i da francuski jezik, jezik diplomatije i zemlje službova-nja govorim bolje od ostalih profesionalnih diplomata u predstavništvu koje više nema sekretara-prevodioca), međunarodne konvencije i protokol bi me teško mogli svrstati u tzv. administrativno osoblje.
Zatim, ja sigurno nisam kadar BIA. Pre dve nedelje sam “prijatno ćaskala” sa pripadnicima Vašeg ministarstva, koji rade po Vašim instrukcijama, ali, začudo, još uvek po metodama iz “dobrih nepročišćenih SB vremena”. Čitalac ovih redova verovatno je zbunjen koliko i ja, no Vi ćete znati o čemu se radi.
Preostaje mi dakle da se pronađem u grupi “profesionalaca” koji su “pali sa drveta”. “Od dvanaestoro tih naročitih stručnjaka, koji su u inostranstvu već tri godine, samo dvojica imaju završenu gimnaziju, a ostali su završili građevinske, brodarske, grafičke, drvno-prerađivačke i slične škole”, objašnjavate Vi.
Moj trogodišnji angažman u ambasadi završava se tek kroz osam meseci, tačnije 19. aprila sledeće godine, te sebe ne mogu podvesti pod kategoriju onih koji su vraćeni zbog okončanja mandata. Što se tiče mojih kvalifikacija, opet se ne prepoznajem u Vašim redovima. Kao stipendista francuske vlade, završila sam magistarske studije u Francuskoj u oblasti prava međunarodnih investicija. A zatim bila švajcarski stipendista. I premda sam ispit iz francuskog jezika uredno položila tokom priprema u MSP i to na nivou koji se zahteva od ambasadora i ministara savetnika, a naziva “sedmim stepenom”, moj rang je određen isključivo na osnovu godina radnog staža koje su bile upisane u moju radnu knjižicu. Dakle, u mom slučaju nije napravljen nikakav izuzetak, niti prekršeno pravilo kuće. Najposle, mene ne čeka nikakav posao “sa strane” iz koje sam došla. Doduše, stipendije i ponude će posle Vaše humanitarne akcije (odakle mi je ova sintagma poznata?) padati verovatno kao kiša (kao kada sam se ’98 pridružila izbačenim i suspendovanim profeso-rima Pravnog fakulteta u Beogradu), ali nijedan pljusak neće biti dovoljno jak da spere saznanje da su ljudi kao ja za Vas manje bitni od “smipovskih” (čast izuzecima i ostalim pripadnicima sledećih časnih profesija) “domara, vozača, spremačica, kurira, konobara, telefonista, sekretarica” (ponovo “déjà vu”?).
Kad smo već kod drveta, gospodine ministre, setih se stihova jednog, za razliku od Vas, istinskog buntovnika (Đ. Balaševića): “ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio. I shvatiće kad-tad, da ne zna šta je hlad”. Ja znam. Jer … pala sam sa drveta da se više nikada na njega ne popnem.

SVIĆE 6. OKTOBAR
Prethodni ministar spoljnih poslova Goran Svilanović optužio me je u današnjoj “Politici” da vraćam na posao Miloševićeve kadrove, koje je on pre godinu dana proglasio za višak i kojima bih ja, baš danas, trebalo da potpišem otkaze. Moj prethodnik kaže da “u Ministarstvu spoljnih poslova opet sviće 4. oktobar”.
Neka činjenice budu sudija.
Među “Miloševićevim kadrovima”, koji su pre godinu dana “stavljeni na raspolaganje”, ima šezdeset i troje (63) – domara, vozača, spremačica, kurira, konobara, telefonista, sekretarica… Boreći se deset godina protiv režima Slobodana Miloševića, ja se nisam borio protiv njih i ne mogu i neću da budem nečovek, da njih i njihove porodice ostavim bez hleba.
Na listu otkaza stavljeno je i 29 savetnika, prvih, drugih ili trećih sekretara u ambasadama (dakle ljudi koji nisu kreirali politiku) i samo pet onih sa zvanjem ambasadora i 17 njih sa nešto nižim diplomatskim rangom. Utvrdićemo koji su od ambasadora, šefova uprava i direkcija bili produžene ruke naopake politike prethodnog režima i, naravno, važna mesta u Ministarstvu njima će biti nedostupna.
To, međutim, ne znači da i oni nemaju pravo da žive.
A sada, da vidimo koje sam “demokratske stručnjake” otpustio ili sam dao nalog da odu iz Ministarstva spoljnih poslova i naših diplomatsko-konzularnih predstavništava u inostranstvu.
To su, isključivo, “ugovorci”. Oni koji su dovedeni sa strane i koje čeka radno mesto tamo odakle su i došli.
Najpre sam iz Ministarstva spoljnih poslova vratio u MUP i BIA njih dvanaest, zajedno sa bivšim šefom BIA. Mnogima od njih rešenja o premeštaju u Ministarstvo spoljnih poslova potpisao je Milorad Bracanović, spiritus movens najtežih zločina Miloševićevih eskadrona smrti.
Sada sam dao nalog da se iz diplomatsko-konzularnih predstavništava u inostranstvu povuče njih 14, koji su tamo upućeni iz MUP-a i BIA, kao i 16 domara i vozača.
Nažalost, jedan broj iz MUP-a i BIA primljen je, posle 5. oktobra 2000, u stalni radni odnos, a neki i na sam dan mog izbora za ministra spoljnih poslova. Naravno da će i oni biti povučeni i neka zaborave na diplomatske i konzularne funkcije i na uredovanje ovim ministarstvom.
Oni su, upravo, bili udarna pesnica Miloševićevog režima i sva je dreka protiv mene baš zbog njih. Neka galame. Ovo je Ministarstvo spoljnih poslova, a ne BIA.
Miloševića više nema. U Ministarstvu spoljnih poslova sviće 6. oktobar.
Osvrnuću se, kratko, i na neke druge “profesionalce” koji, kako kaže moj prethodnik, “nisu pali sa drveta”, nego su posle 5. oktobra po ugovoru poslati u inostranstvo “da pomognu našoj onemoćaloj diplomatiji”.
Od dvanaestoro tih naročitih stručnjaka, koji su u inostranstvu već tri godine, samo dvojica imaju završenu gimnaziju, a ostali su završili građevinske, brodarske, grafičke, drvno-prerađivačke i slične škole. U nekim azijskim ambasadama, domari su dovođeni sa četiri meseca radnog staža.
Hoću znanje i rad. Profesionalizam. I ovde hoću 6. oktobar.
Dao sam nalog da se povuče iz inostranstva samo oko 40 “ugovoraca”, a svima je, po Pravilniku koji je potpisao baš Goran Svilanović, istekao rok službe od tri godine. Svuda sam udovoljio molbama ambasadora da neki ostanu još izvesno vreme, dok odavde, iz Ministarstva spoljnih poslova, ne stigne zamena.
Predložio sam Savetu ministara povratak samo jednog ambasadora, jer je navršio četiri godine službe u inostranstvu, i prevremeni povratak jednog ambasadora i jednog generalnog konzula, zbog najgrubljeg kršenja radnih obaveza.
Ovih dana, objavljujemo i konkurs o prijemu 15 pripravnika, najboljih studenata sa Pravnog, Ekonomskog, Filosofskog, Filološkog i Fakulteta političkih nauka. Diplomatska akademija, u okviru Ministarstva spoljnih poslova, edukuje kadrove za Evropu i našu modernu spoljnu politiku.*

• Vi ste 1987. godine počeli da radite kao novinar radija, a od 1997. ste na “Radio Indeksu”. Kako ste došli 1997. godine na “Radio Indeks”?
Ljudi koji su već radili sa mnom i osnivali “Radio Pingvin” 1991. godine, 1995. prešli su u “Indeks”, jer je tamo došlo do osipanja ljudi zbog nekog incidenta koji se desio… Došlo je do ranjavanja jednog našeg kolege. U to vreme, “Pingvin” je držao Đovani Di Stefano, poznati belosvetski prevarant. Umešan je on oko afere sa Arkanom. O tome se pričalo… Njegov čovek iz obezbeđenja se igrao pištoljem i upucao našeg vozača, tako da su se ljudi pokupili. 90% ljudi napustilo je “Radio Pingvin” u to vreme. Jedan broj ljudi je prešao na “Radio Indeks”. 1997, zvali su me da pređem i da pomognem što se marketinga tiče. Tako je došlo do mog prelaska u “Indeks”.
“Pingvin” je bio prvi privatni medij, da tako kažem, u Srbiji u ono vreme. Probio je led. U to vreme, postojao je “Studio B”, “202”, “Radio Beograd” – sve opštinske ili državne radio-stanice. Nije bilo privatnih radio-stanica i to je bilo “probijanje leda”. Kada smo mi krenuli da tražimo raznorazne dozvole, svi su bili zapanjeni… Zakon nije predviđao da neko otvori privatnu radio-stanicu, ali nije ni zabranjivao. I sam zakon je bio nedefinisan kao takav, tako da je bilo dosta čudno. To je bilo 1991. Posle toga, do 1995. godine bio sam na “Pingvinu”. Kada se desilo to sa kolegom i kada je 90% nas otišlo, onda sam godinu dana radio na “Naxiju”, koji se isto tako osnivao u to vreme.
• Kako se “Radio Pingvin” kao privatna radio-stanica finansirao?
Od reklame. Dobro, u početku se sa privatnog prešlo u mešovito društvo. Tu je pokojni Radojica Nikčević bio jedan od osnivača, pa je on investirao za sam početak, pre nego što je radio počeo sa radom… Investiranje u opremu, prostor i sve ostalo. Pa se onda od marketinga finansirao. Tada je još uvek funkcionisao marketing. Uništen je onog trenutka kada je posle Nikčevićevog ubistva došao, čudnim nekim putevima, Đovani Di Stefano na mesto vlasnika. U to vreme, 1994/1995. bukvalno je najbolje poslovao. Baš je bilo profita što se marketinga tiče i na vrhuncu tog nekog poslovnog, ekonomskog prosperiteta, on je uništio nešto što su ljudi nekoliko godina stvarali. Nije bilo nikakve logike u njegovom poslovanju.
• Vi ste onda ’97. godine počeli da radite kao direktor marketinga na “Radio Indeksu”. Šta ste tu konkretno radili?
Bilo je dosta teško 1997. Prošla je ona euforija od protesta iz ’96/ ’97. Došao sam u septembru 1997. godine. Bilo je teško, jer se “Radio Indeks” pozicionirao kao radio-stanica koja je opoziciona. Međutim, nismo mi težili da budemo opoziciona stanica ni u to vreme. Išli smo i tada sa varijantom, bar što se programa tiče… Ono interno i intimno, što smo mi i u to vreme želeli promene i bili vezani za tadašnju opoziciju, to je druga stvar. Programski, mi smo pokušavali da imamo zastupljene sve strukture, da se razumemo. I, imali smo u programu zastupljene sve strukture. Sve političke strukture koje su u to vreme bile relevantne, osim socijalista. Njih stvarno “Indeks” nije zanimao, zato što su tada imali RTS, tj. kako smo je mi zvali “veliku televiziju”. Tako da su smatrali da im je ispod časti da oni sad nešto tu gostuju na “Indeksu” i gube vreme što se “Indeksa” tiče. Mi smo imali kratke forme, gde su svoje političke komentare za prethodnu nedelju davali, recimo, iz JUL-a, iz Radikala, iz Demokratske stranke, iz SPO-a i još nekih stranaka… Iz većih stranaka. “Indeks” je bio otvoren za svakog, pogotovo kada je bio politički marketing. Otvoreno… Može da obavlja političku kampanju, što je tada bilo dozvoljeno i regulisano raznoraznim zakonima… Ponavljam, mi jesmo bili intimno vezani za opoziciju i osećao se taj duh opozicije, ali smo pružali prostor upravo zbog tog nekog profesionalnog odnosa prema poslu. Pružali smo mogućnost. Nismo zabranjivali da iz neke druge stranke, koja je bila na vlasti, dođe i kaže šta ima, suoči se sa opozicijom…
• Da li je na strani vladajućih partija, SPS-a i JUL-a, postojao interes da budu prisutni na “Radio Indeksu”?
Od SPS-a nije. Od JUL-a, recimo, politički komentator u to vreme je imao svojih tri minuta, pošto se ta rubrika i zvala “Tri minuta”, a koja je išla svakodnevno i reprizirana u toku dana dva, tri puta. Bio je to Vulin, portparol JUL-a. S njihove strane je postojala, jer su se oni probijali u to vreme. Nisu se libili, da tako kažem, da gostuju i na takvoj radio-stanici kao što je bio “Indeks” u to vreme. Recimo, iz redova radikala bio je Vučić. On je isto u to vreme bio portparol Radikalne stranke, tako da je i on imao ta tri minuta, kako smo ih zvali. Mnogo više prostora su imali, odnosno koristili, iz opozicije. To je činjenica, zato se i stekao u to vreme utisak da smo mi isključivo opoziciona radio-stanica. Mi to privatno i jesmo bili, ali što se tiče samog programa i etra nismo, jer smo dozvoljavali da se čuje i druga strana. Znači, nismo išli jednostrano, nismo bili partijska radio-stanica.
• I po izveštajima ste isto pokušavali da budete neutralni, objektivni, ako tako može da se kaže?
Neutralno, objektivno. Zašto je bila više zastupljena opozicija? Zato što opozicija nije imala druge medije na kojima bi gostovala, dok su ostale stranke na vlasti imale. Veće stranke su imale mogućnost da zakupe termin, recimo sat vremena dnevno i da pričaju o svojoj partiji, o svojim programima i svemu ostalom. To je pokojni premijer Đinđić koristio. Sećam se, sredom je bio termin za Demokratsku stranku, za SPO ponedeljkom. SPO je retko kada, a Demokratska stranka je to redovno koristila. Jer, u to vreme, oni nisu imali neke medije gde su mogli da objasne svoj program, svoje ideje, da kritikuju vlast. Imale su to i druge stranke, a to što nisu koristile, to nije problem “Indeksa”. Njima je dat termin: Ako hoćete da koristite, izvolite. Ako nećete, vaš problem.
• Da li su i nevladine organizacije isto dobile tu ponudu za prostor, ili je to bilo predviđeno samo za političke partije?
Nevladine organizacije su imale druge mogućnosti. One su gostovale kad su imale konkretno šta da plasiraju. I OTPOR… Čeda (Jovanović) maltene nije izbijao iz ovih prostorija 1997./’98. Tada on još uvek nije bio u Demokratskoj stranci, već u nevladinoj organizaciji. Oni su imali drugi pristup i mogli su mimo tih termina da nastupaju. Ovo je bio termin bukvalno za političke partije rezervisan. Nevladine organizacije su gostovale uvek kada su imale šta da kažu. “Radio Indeks” je išao sa 24-časovnim programom. Uvek je bilo dovoljno prostora i mesta za sve one koji su hteli da plasiraju neku informaciju ili da odbrane neki svoj stav, ako su bili napadnuti za neka svoja politička ubeđenja od strane određenih struktura vlasti.
• Naivno pitanje: Da li je “Radio Indeks” bila jedna od retkih radio-stanica koja je imala program 24 sata, ili je to radila većina radio-stanica?
Pa, bio je običaj 1997. godine. U to vreme, ako se izuzme RTS i sve ostalo, 1996. i 1997, kada su bile masovne demonstracije, “Indeks” je imao mobilne ekipe koje su preko cele noći radile, odnosno išle sa ljudima koji su bili na ulici. To niko nije radio. “Indeks” je u to vreme izveštavao sve vreme. Bilo je zabavnih radio-stanica, komercijalnih, koje su imale noćni program… Nije ni “Radio Indeks” bio jedini koji je radio 24 sata, ali za vanredne situacije, program je bio vanredno prilagođen… Specifičnost “Indeksa” u to vreme, a i sada, je to što je moglo bukvalno u roku od dva minuta da se krene sa vanrednom programskom šemom, da se reporteri izbace na ulicu i da prenose šta se dešava na ulici. To je bilo. Znači, nije bilo da zaseda kolegijum, pa da se pravi strateški plan šta ćemo i kako ćemo, što su drugi radili. Ne. Čuje se nešto i odmah su ljudi na terenu i izveštavaju sa lica mesta. To je bila specifičnost “Indeksa” u to vreme i to se bukvalno odrazilo i očuvalo sve do 2000. godine. Do 5. oktobra, kada su reporteri “Radio Indeksa” bili jedini koji su bili na licu mesta. To su činjenice. Priče su nešto sasvim drugo. Imate posle 5. oktobra gomilu njih koji se kunu da su radili, a nisu radili 5. oktobra. Odnosno, nisu izveštavali pravilno. Neki jesu radili. Radio je RTS, ali je išla muzika. Nije išlo ono što se dešava ispred Savezne skupštine, dok neko nije upao u studio i dok nisu osvojili RTS. Nisu izveštavali. Bila je “Košava”, koja je izveštavala “lep je dan, cveće, ptice i sve ostalo”… “B-92” nije radila 5. oktobra. To nećete nigde videti niti pročitati da “B 92” nije radila 5. oktobra. Oni su emitovali program iz Bosne. Znači, ne sa lica mesta. Njihov program je mogao da se čuje samo oko Drine i na Internetu. Ko može kada su stotine hiljada ljudi na ulicama da prati program preko Interneta. Ne može niko. Jeste “B 92”, koju su socijalisti preuzeli, radila, ali nije izveštavala. “B 92” nije radila 5. oktobra, nije radila ni u septembru kada su bili izbori. To nigde nećete naći.
• Zašto “B 92” nije radila?
Zašto? “B 92” je, kada je smenjeno rukovodstvo i Veran Matić, pokrenula “B2 92” i imali su ugovor sa “Studiom B”. Bili su ovde, na 17. spratu. Bili su kod nas. Kad su socijalisti preuzeli “Studio B”, onda je ukinut i program “B2 92”. Oni su koristili frekvenciju “Studija B” i socijalisti nisu dozvolili da se koristi ta frekvencija. “92”, tj. Veran Matić, nije imao hrabrosti da pokrene piratsku radio-stanicu.
• Kada je to bilo: ’99. godine, pred bombardovanje, ili 2000. godine?
To je bilo 1999. godine. 1999/2000. godina… Nije “B 92” imao hrabrosti u to vreme. Mi smo u to vreme isto bili ugašeni. 1998. godine smo bili ugašeni. Prvo su nas izbacili iz prostorija, jer je “Indeks” do 1998. godine bio u Makedonskoj ulici, u zgradi “Radio Beograda”. Mi smo paralelno pravili ovaj studio “za ne daj bože”, jer smo očekivali da dođe do nemira, jer je bilo izvesno da se Milošević samo uz jednu vrstu nemira može svrgnuti s vlasti, a ne pošteno… Pravili smo ovde rezervni studio da bismo mogli u tim vanrednim okolnostima, odnosno situacijama mogli da nastavimo da emitujemo program. Mislim da je bio 7. septembar. Znam da je bio petak, pola deset uveče. Izbacili su nas iz zgrade “Radio Beograda”. Nisu nam omogućili da uđemo u prostorije. To je bilo u deset noću. Pozvali smo slušaoce da nam pomognu. Dovozili se kolima. Pokušavali smo da spasimo opremu koju smo imali, da iznesemo uređaje i tehniku. Prebacili smo program na rezervnu frekvenciju… Nije bilo pauze. Već smo bili pripremljeni za taj piratski radio. Radili smo nekoliko dana, a onda su inspektori Ministarstva za telekomunikacije, u pratnji milicije, došli ovde i zaplenili predajnik. Tako da “Indeks” nije radio od kraja 1998. kao stanica. Radili smo mi… Imali smo sat vremena preko satelita koji je ANEM imao. Radili smo sat vremena programa. Dok nismo bili izbačeni iz ANEM-a 1999. godine. Kada su nas izbacili iz ANEM-a, onda je ostala varijanta da krenemo u piratsku radio-stanicu i to smo uradili. Posle bombardovanja, krenuli smo piratski. I dan-danas smo mi piratska radio-stanica. Jer, od 1998, kada je bio poslednji konkurs za dodelu radijskih i TV frekvencija, “Indeks” nije dobio dozvolu, a “B 92” je dobila. To niko ne kaže, da je Milošević dao Veranu Matiću dozvolu za rad. “Indeksu” nije dao. Svesno se prekraja istorija. Nekome nije u interesu da se zna istorija… Zašto? Veran Matić, odnosno “B 92”, je na konto nezavisnih medija dobila na desetine, stotine miliona američkih dolara kao pomoć, koji su završili negde, u nečijem džepu. Jeste nešto urađeno, ali je za taj novac moralo mnogo više da se uradi… To je od sredine ’90-tih do dan-danas i to će trajati, još najmanje pet-šest godina. To ubacivanje novca u “B 92”, a u ključnim trenucima ona nije radila. Rekao sam, ’96. i ’97. radili su do dva, onda se isključe, puste MTV i idu na spavanje, dok “Indeks” izveštava sve vreme sa ulice. 5. oktobra ih nigde nije bilo… To možete i na sajtu da vidite… Tokom pucnjave, kako padaju naši novinari, sklanjaju se… Jedini medij 5. oktobra, gde je neko mogao da čuje šta se dešava i medij preko koga su, da se ne lažemo, lideri imali komunikaciju, usmeravali svoje ljude ko će gde da ide. Znači, nije to bila samo obična radio-stanica 5. oktobra. Imao je mnogo veću ulogu, jer je bio jedan od sistema za komunikaciju između određenih ljudi koji su izneli taj 5. oktobar. Usmeravanje… Čović je tamo, ovaj je onamo… Treba ovako… Onda su nas optužili da smo radili za radikale… U to vreme. Da smo radili za radikale i da “Indeks” treba uništiti. Da bi se opet uništili tragovi da je “Indeks” jedini radio 5. oktobra… Rukovodstvo “Indeksa” je imalo snage i hrabrosti i svesno je ušlo u veliki rizik kada je pokrenulo u to vreme piratsku radio-stanicu. Verovatno su pretpostavili da smo “slabiji igrači”, da tako kažem, pa nas nisu dirali.

• Zašto si osnovala “Žene u crnom”?
Ja sam bila aktivistkinja u bivšoj Jugoslaviji, u okviru Jugoslovenske feminističke mreže, koja je okupljala feminističke grupe iz Ljubljane, Zagreba i Beograda, kao i neke pojedinke iz Sarajeva i drugih gradova. Ali uglavnom se svodila na ta tri grada. Bila sam aktivistkinja i nekih drugih kulturno-političkih inicijativa u okviru disidentskog pokreta, novih socijalnih pokreta. Bilo je logično da se na početku rata, 1991. godine, priključimo novim inicijativama. Mirovne inicijative postojale su i pre “Žena u crnom” i ja sam bila aktivna od početka ’91, u nekim akcijama. Jedna od njih je bila u februaru ’91, kada je grupa nas feministkinja počela da protestuje protiv žena koje su branile JNA – Jugoslovensku narodnu armiju. One su organizovale miting pred tadašnjom Saveznom vladom, tj. Saveznim izvršnim većem u Palati federacije. To su bile žene iz Pokreta žena za Jugoslaviju. Zvali smo ih “bundašice”, žene vojnih lica. One su zapravo tražile militarizaciju, a mi demilitarizaciju Jugoslavije. Došlo je do fizičkog obračuna. Nas je bilo samo osam. Kada su shvatile koje su naše poruke, počele su da nas jure nekim batinama, da nas tuku, ali smo se nekako izvukle. Nakon toga, bilo je mnoštvo malih inicijativa. Jedna od njih je bio “Mirovni karavan” na Kosovu. Učestvovalo je nekoliko njih iz Beograda. Ja sam učestvovala s italijanskim pacifistima i pacifistkinjama, kao i nekim evropskim parlamentarcima. U leto ’91. godine, došlo je do osnivanja Centra za antiratnu akciju, prve organizovane, civilne, antiratne grupe. Tamo sam od početka radila protiv nasilne mobilizacije muškaraca. To je bila mešovita grupa, od muškaraca i žena. Ali, zbog mog ranijeg feminističkog angažmana, bilo mi je jako stalo da ženski mirovni angažman bude vidljiviji. Da se i u mirovnom pokretu u zemlji kao što je ova, u kojoj ne postoje snažne civilne inicijative, reprodukuju te patrijarhalne uloge. U tom Antiratnom centru bilo je i muškaraca i žena, ali su žene bile u većini i najaktivnije, dok su muškarci bili najvidljiviji u javnom prezentovanju našeg rada. Ipak, bio je jako dobar odnos i bilo je sve odlično. Tu su bili ljudi koji su i danas aktivni. Recimo, predsednik je tada bio Stojan Cerović. Ljudi nama bliski. U leto ’91, došla je grupa italijanskih feministkinja i pacifistkinja, a među njima su bile i političarke – žene koje su bile angažovane na raznim nivoima vlasti u Italiji. Tada su zapravo prvi put došle “Žene u crnom” iz Italije i to je bio moj prvi susret s njima. Od ranije sam želela da se upoznam s “Ženama u crnom” iz Izraela, s obzirom na to da su one osnovane 1988, ali nisam imala prilike. Ostvaren je kontakt s “Ženama u crnom” iz Italije, a onda sam ja ceo avgust i septembar učestvovala aktivno na organizaciji jedne evropske mirovne inicijative – Evropski karavan mira. Bio je sastavljen od akademskog i aktivističkog sveta. Došlo je više autobusa iz Evrope. To je bio pokušaj da se zaustavi rat. Obišli su celu bivšu Jugoslaviju. Došli su u Beograd. Onda smo zajedno otišli za Sarajevo. Došlo je puno “žena u crnom” iz Italije i tada smo imali prvu manifestaciju kao “Žene u crnom” u Sarajevu. Nije bilo mnogo ljudi iz Beograda. To je bilo krajem septembra ’91, a ja sam već tokom leta imala ideju da žene treba da se organizuju protiv rata, tj. za mir. Ta forma mi se učinila najbliskijom. Ideje koje su te žene imale učinile su mi se najbliskijim nama – feminističko pacifističke. Posle oko 15 dana uspela sam da ubedim jednu grupu žena, uglavnom aktivistkinja od ranije, da izađemo na ulice. Pored ranijih aktivistkinja, nama su se pridružile i druge žene, koje su prvenstveno bile pacifistkinje. Tu su bile i žene iz Pokreta majki – žene koje nisu dale da njihovi sinovi idu u rat ili su tražile da se vrate s ratišta. Bilo je puno takvih inicijativa u leto ’91. godine, a onda je jedan deo njih shvatio kolika je to bila manipulacija i odvojio se od Pokreta majki. Onda su sarađivale s nama. Neke od njih su i danas u našim grupama. Moja osnovna motivacija bila je moralne prirode. Moralno-emotivne prirode. Osećaj duboke ogorčenosti, nepravde, ogorčenosti protiv JNA, države, a na emotivnom planu i sramote, stida, nemoći i istovremeno želje da uradim nešto. To je bio vrlo minimalistički zahtev, moralno-emotivne prirode i, naravno, jasne političke prirode. Bez ikakvih nejasnoća da je ovaj režim odgovoran za ratove – režim Miloševića.
• Koliko dugo si pre osnivanja “Žena u crnom” bila aktivna?
Nikada nisam bila ni u jednoj oficijelnoj organizaciji. Nisam bila ni u Savezu omladine, ni u Savezu studenata, niti u Partiji. Nikada nisam bila u oficijelnoj organizaciji, osim kao pionirka. Nisam učestvovala ni u kakvim formalnim oblicima organizovanja. Uvek sam sebe smatrala levičarkom i antifašistkinjom, jer potičem iz takve porodice. Moja porodica nije bila u Partiji. Moja cela porodica, i s majčine i s očeve strane, dugo je bila na Golom otoku i mislim da je to uticalo na moj politički izbor u smislu “autsajderstva” u odnosu na državu. Nisam se ja zanimala za politiku, već za međunarodnu politiku u nekom romantičnom smislu – za Če Gevaru, rat u Vijetnamu, Vudstok. Za takva kulturno politička stremljenja. Nikada me nije zanimalo da idem u Partiju, u Savez komunista. Moje prvo političko iskustvo bilo je vezano za internacionalizam, za neke kontakte koje sam imala s ljudima iz Latinske Amerike. Završila sam filologiju i zato sam bila, u kulturnom smislu, upućena na Mediteranske zemlje i Južnu Ameriku, jer sam završila romanske jezike – španski i italijanski. U kulturnom smislu, vrlo su mi bliske zemlje juga, pre svega Mediterana. To je moje kulturno opredeljenje. Ja se ne izjašnjavam kao pripadnica nacije, već kao Mediteranka i Balkanka. Moje prve internacionalističke veze su bile sa političkim izbeglicama iz Latinske Amerike, iz Čilea. Imala sam veze, ali manje, i sa palestinskim izbeglicama. Moje prvo političko iskustvo vezano za ovdašnju situaciju je jedan Otvoreni univerzitet. Jedna inicijativa u kojoj, moram da priznam, nisam bila preterano aktivna, niti protagonistkinja. Moji prijatelji su bili mnogo aktivniji. Tada sam prvi put bila uhapšena… To je bilo 1984. i tako je počelo. Stalno sam bila aktivna u raznim inicijativama kulturno-političkog sadržaja.
• Kako je bilo moguće biti van institucija aktivna kao žena, feministkinja i autsajder?
Bilo je moguće. Čak je bilo lakše do 1991. godine nego posle. Zato što feministička aktivnost nije doživljavana kao opasna, sa stanovišta establišmenta. Ona je posmatrana kao jedna vrsta importa, uvoza sa Zapada. Kao besmislica, glupost. Tako je oficijelna ženska organizacija posmatrala nas feministkinje. Postojala je tradicionalna antifašistička organizacija – AFŽ (Antifašistički front žena). Prestao je da postoji krajem ’50-tih godina, a posle toga je došla jedna birokratizovana organizacija, produžena ruka države i partije – Konferencija žena. Potpuno besmislena… Ona je izgubila emancipatorski karakter koji je imao AFŽ. Ja njih nisam čak ni ozbiljno shvatala. Smatrala sam da su budale, a ni žene ih nisu ozbiljno shvatale. One nisu imale autonomiju, niti su tražile autonomiju u bilo čemu. Bile su vrlo neemancipatorski raspoložene. Njihov stav prema nama je uglavnom bio indolentan. Nije bilo problema u aktivnosti prema feministkinjama. Veći problemi su nastajali ako si se bavila disidentskim poslom, protiv države. Feministkinje nisu imale nekih većih problema. Konferencija žena postojala je nekih dvadeset, trideset godina. One su jedna birokratska struktura. Nisu razumele ni šta je feminizam. Stalno su govorili da je to jedna zapadna tvorevina, kapitalistička. Da feministkinje žele da deluje protiv interesa radničke klase. Sve neke gluposti! Nisu nam pravile neke probleme. Jednostavno, mi nismo imale nikakav kontakt s njima. Pravile su propagandu protiv nas, ali nisu pravile probleme u našem delovanju. Štaviše, mi smo kao feministička grupa “Žene i društvo” imale prostorije u Studentskom kulturnom centru. To je bila oficijelna institucija koja je otvarala prostor za različite disidentske inicijative. Bilo je mnogo disidentskih tribina. Nove teme su se otvarale i novi socijalni pokreti. Među njima su najaktivniji bili ekološki i feministički. Antinuklearni nije. I, studentski pokret. Mi smo imali sastanke u prostorijama SKC-a, koje je kasnije Milošević potpuno uzeo. Deset godina tu je bila Socijalistička partija Srbije. ’80-tih godina, postojala je liberalna struja u Savezu komunista, koja je shvatala da je bilo potrebno otvaranje. Tu struju je personifikovao Ivan Stambolić. Druga struja je bila staljinistička, totalitarna… Milošević… To smo mi kasnije videli. Nakon hapšenja 1984. godine. Moji drugovi su bili u zatvoru, suđeno im je, itd. Ja sam bila uhapšena… Nije bilo većih problema. Bio je to veliki rascep u Partiji između te dve struje – ortodoksne, tvrde i liberalne, mekše. Miloševića i Stambolića. Naša aktivnost je bila podizanje svesti i preispitivanje položaja žena… Ono što rade, feministkinje obično rade svuda. Onda smo se dosta bavili nasiljem u porodicama, reproduktivnim pravima, ženama u medijima… Mene su tada zanimale neke druge teme koje su uglavnom bile vezane za žene i militarizam, nacionalizam.
• Kako je tvoj posao izgledao?
Ja sam radila i svoj posao prevodioca. Nisam nikada imala državni posao, a nisam ga nikada ni tražila. Posle sam videla da je to teško. Tih 11 godina stalno sam bila u “Ženama”. Radila sam, a i dalje radim na terenu. Puno sam putovala, po celoj teritoriji bivše Jugoslavije. Hrvatska, Bosna… Po Kosovu sam puno putovala. ’96, ’97, ’98. i ’99. godine stalno sam išla na Kosovo, gde smo se povezivali sa albanskim grupama – studentskim i ženskim. Od početka ’98, uporedo sa drugim putovanjima, ja intenzivno i permanentno putujem po Srbiji i Crnoj Gori, ali najviše po Srbiji, kao koordinatorka jednog projekta koji traje već 6 godina. To je projekat edukacije, koji se prvo zvao “Putujuće ženske mirovne radionice”, koji finansijski podržava nemačka organizacija “Heinrich Böll”. Nastavak projekta su “Ženske mirovne mreže”. Konferencija u Nišu je deo tog projekta. Ja sam učestvovala u svim aktivnostima “Žena u crnom”.
• Koji je bio razlog hapšenja?
Otvoreni univerzitet je organizovao razgovore sa ličnostima koje nisu bile političke, koje nisu bile poželjne sa stanovišta establišmenta, režima, države, o temama koje nisu bile poželjne. Tada je organizovan razgovor s najvećim jugoslovenskim disidentom, Milovanom Đilasom. U stanu jednog od disidenata, u centru grada. U tom stanu bilo je nas 28-24 muškarca i 4 žene. Hteli smo da pitamo Đilasa o nacionalnom pitanju u narodnooslobodilačkom ratu i antifašističkom pokretu. Da li je bilo problema s nacionalnim pitanjem? Videli smo da je nacionalizam opasno pitanje u ovoj zemlji i da je odavno problem za Jugoslaviju. O tome se nije pričalo. Hteli smo njega da pitamo šta je to bilo, kakvi su bili stavovi po nacionalnom pitanju. Policija je ušla posle 20 minuta i sve nas uhapsila. To je bio razlog. Došlo je do velikog skandala i tu se Partija takođe podelila – da li da budemo svi u zatvoru ili jedan deo. Liberalni deo partije je bio za to da se svi puste i da se to minimalizira, da se pokaže da sve to nema značaja, da mi nemamo nikakvog uticaja na radničku klasu, jer mi nemamo nikakve veze s fabrikom i nas niko ne sluša. Bio je jedan sindikalni lider, koji je misteriozno ubijen, Radomir Radović. Do danas to nije razjašnjeno, a bio je naš drug. Mi smo još tada znali da ga je policija ubila, ali nije bilo zvaničnog saopštenja…
• Kada si formirala “Žene u crnom”, kakvi su bili uslovi za osnivanje te nevladine organizacije?
Ništa nismo imale. Naša jedina aktivnost je bila ulica i protest. Nismo imali nijedno mesto da se sastajemo. U početku su nam dali da se sastajemo u Domu omladine, gde je bio SOS telefon. Onda su nam tamo rekli da nije dobro da dolazimo na sastanke, jer su naši sastanci problem za SOS telefon. Onda smo nekada kamuflirali sastanke zajedno sa SOS telefonom, ali to više nije moglo, zato što je bio problem za neke žene… SOS telefon je “hot line”… Nije politička, već humanitarna. Nije protiv režima. Onda smo ponekad išli na druga mesta da se sastajemo. Tamo gde je neka naša drugarica radila. Ona se bavila sociološkim istraživanjima. Čuli su da tamo odlazimo i onda su rekli da više ne smemo. Sastajali smo se u Centru za antiratnu akciju. Tu nije bilo problema, ali je to mali stan od 25-30 kvadrata. Imali smo tu mogućnosti, ali ne i mesta. Uvek je bilo puno ljudi. Posle svakog protesta, odlazile smo da popijemo pivo u jednom podrumu, “Dalmatinskom podrumu”. Nismo imale nikakav prostor sve do aprila 1993. godine. Tada smo prvi put rentirale neki prostor. Nismo imali sredstava za fotokopiranje, niti smo imale gde to da radimo. Prijateljice koje su radile po nekim institucijama, medijima, švercovale su papir za nas. Tada nije bilo kompjutera. Ili smo fotokopirale kod prijatelja. Pa skupimo pare. Sećam se 1991. godine, Italijanke su nam dale 180 dolara i mi nismo znale šta da radimo. Nismo znale šta da radimo s donacijama. Pomislile smo da je to dobro i da ćemo moći cele godine da fotokopiramo. Onda su počele da nam pomažu međunarodne grupe, ali to nije bilo dovoljno da mi neki prostor rentiramo. Posle toga se situacija izmenila. Što se tiče represije u tom periodu, ne može se reći da je bila otvorena prve godine, tokom prvih pola godine. Ali ona je počela kada je naša vidljivost porasla. Što su više pričali o nama, počeli su razne mere represije da primenjuju. Onda smo se premestile. Prvih godinu dana protestovale smo kod Studentskog kulturnog centra, jer je to bilo mesto gde je bila Feministička grupa. Nama je to bilo simbolično i materijalno mesto drugačije Jugoslavi- je, alternativne Jugoslavije. A mi smo sebe smatrale takvima i zato smo bile tu, kod Beograđanke. Onda smo videle da to nije dovoljno vidljivo i otišle smo na Trg republike. Od tada smo tamo.

Pojava anarhosindikalista kao potpuno legitimne organizacije nije dokaz (pre svega) demokratičnosti ovoga društva, već je to bitno ideološko osveženje u umornoj i zasićenoj ideološkoj ravni Srbije.
Istovremeno je i dobra prilika za rehabilitaciju (a što da ne?) jedne ozbiljne real-utopije koja svoje korene vuče još iz grčkog polisa, a koja je duboko kompromitovana kako od zapadne ideološke mase, tako i od (još i više) sestrinske komunističke Internacionale 19. veka.
Nije mi namera da lamentiram nad “nepravdom” koja je učinjena anarhistima, potpunim konsensusom ideološke mržnje svih (što je samo po sebi indikativno), već mi se čini razložno pitanje: Ima li mesta ideji an archosa (bez vođe) u savremenom, demokratskom (srpskom) društvu?
Ključno polazište jedne takve analize nalazi se u terminu -simulacija-, znači, simulacija Države, sistema pa i same demokratije (demokratura?), svega onoga što je osnovni motiv pojave an archosa, kao utopističke, etičke kritičke misli.
Dva veka razvoja modernih društava, onaj 19. u kome je kolektivnim entuzijazmom Dogma simulacije postavila svoje temelje, kako u bitno različitim tradicijama Zapada, tako i u kritici tog obrasca (komunistička internacionala) koja se nije bavila pravom prirodom formalnih procesa, već modusima sopstvene simulacije, tako i taj nesrećni 20. vek koji je otvorio krvave konsekvence zabluda “modernosti” Države i Sistema.
No, od tih opštih (i dobro proanaliziranih) mesta, mnogo je zanimljiviji mogući pogled na -an archos- u traumatizovanim društvima evropskog, post- komunističkog prostora, a pre svega same Srbije.
Post-oktobarska Srbija (2000-2005, to nije malo, ne?) je ne samo potrošila svoje vreme -u ništa-, sa stanovišta demontiranja sistema, već nije uspela ni da definiše i dijagnosticira stepen patologije globalne destrukcije sopstvene zajednice. Ako je (kako je?) analitičarima izvan Srbije bilo moguće da relativno precizno vide ono što je svima nama bilo ispred nosa, a nevidljivo, i dan danas?
I zaista, kako je bilo moguće da se ta simulacija sistema (koji je bio jedinstven za teritoriju FNRJ, SFRJ…) demontira u potpunosti (i zameni drugim, naravno) u Sloveniji, Hrvatskoj pa i u Makedoniji, samo u Srbiji ne?
Odgovor na ta i mnoga druga pitanja vezana za “istorijski” trenutak Nacije i Države, mislim da treba tražiti u krizi Identiteta jednog naroda i društva koje je organizovano kao sistem simulacija svih vrednosti kao logičnom konsekvencom negde zagubljenog Identiteta.
Taj problem “Srpstva” koji je pažljivo skrivan u lavirintima duhovne strukture nacionalne elite, dramatično je perforirao tokom devedesetih i raspada Jugoslavije, koja se kao država pokazala zaista dobra (i blagougodna) za Srbe, jer su u vlasti Dogme i njenog sistema vrednosti, totalitarnih i simulatornih naravno, bili oslobođeni i amnestirani civilizacijske potrebe -stvaranja- sopstvene strukture vrednosti, odnosno, autističnom i retardiranom, samodopadnom Voljom, osećajem, nacionalne (lokalne) superiornosti(!?), dembelisali u predvorjima sopstvenog mitološkog budoara.
Obmanjujuća Laž (topla i utešna), razdragano je prigrljena kao substitut onom neprijatnom i kolektivno potisnutom nepopunjenom prostoru-vremenu, negde (uz-niz put) izgubljenog Identiteta.
Tako je “Srpstvo” ušlo u presna istorijska (znači, kardinalna) zbivanja sa paketom paradoksa, tog prenatrpanog “bagaža” iz koga su ispadali komadi, patrljci nakaznosti kolektivno -neodgovornog-, utemeljenog u patologiji nacionalne mitomanije.
Srpski nacionalizam, ukorenjen u Nacionalnoj (heretičkoj) pravoslavnoj ideji (Crkvi) bizantijskog -testamentalnog-(?) nasleđa, te s toga lažan i nadobudan, pokazao se neupotrebljiv i nesposoban da artikuliše i organizuje nacionalnu ideju u organski svežoj Istoriji, drugačije do: “Iza nas lelek i jauci / Ispred nas Zver koja nas vodi / I poruka Narodima!” – B. Petrović.
Tu “Poruku” su Narodi (ex Jugoslavije) razumeli, organizujući (u panici pred naletima Zveri) svoje nacionalne i državotvorne ideje. Razumeli su je svi sem samih Srba. Njima nikakva Ideja nije bila potrebna, Oni su već imali Sve-Ništa, istina, ostajući bez ičega. Razulareni, bestidno raskrečeni na svojoj mitskoj sofri, ložnici genetske potentnosti, uvaljani u nikad opranu (znači, smrdljivu) postelju trijumfalističke tradicije, rukom “Svetih otaca” zakovanih prozora “patrijahalne” smernosti, Srbi su u blagoslovenom pijanstvu podmuklih pogleda, prepoznavali u sebi “Tajnu Izabranih”, “Svetost žrtvovanih”, epsku utkanost svog etnosa u ritersku plemenitost Gubitništva! Planetarno prezreni, do lakata okrvavljeni, ali osećajući Svoju stvar, Srbi su, eto, ušli u tranziciju. Nakaradno, naravno, ali ovoga puta bezbedno – po ostale narode! Onaj Osećaj koji je heretička Majka poturala kao Identitet oko koga se vekovima okupljalo pučanstvo, sada je suženom prostoru Žrtve ponudio sopstveni narod!
Pod brižnom paskom Majke i njenih intendantskih tajnih službi, pokuljao je srpski parlamentarizam, njegovi Domaćini, umnoženi oci i ocići, sve sama Ruka, srpska, rutinirana u mehanici totalitarnog davljenja, bogougodno je stisla šiju zahvalnog Kolektiviteta, ovoga puta svog rođenog, da rođenijeg ne može biti.
Kakve veze an archos može imati sa ovom sado-mazo pomamom zadovoljstva, sa ovim “Ispunjenjem Zavetnih” obrazaca nacionalnih ložnica i njene kopiladi u pelenama lažne heraldike? Na prvi pogled, nikakve. I ko bi uopšte i poželeo da ima ikakve veze sa tim? Nije li već, logikom -zatečenog stanja-, racionalnim analizama superiornih Instituta u prostorima političke Bitnosti, već odlučeno (a šta će?) da se Srpska stvar prepusti njoj samoj? Jer, zbilja…!?
Ako se dakle, Srpsko društvo, definisano iracionalnom (epskom, samodopadnom, i najzad pasivnom) potrebom za Osećajem, njegovom brutalnom i sporom mehanikom mlevenja ljudi i generacija, nalazi pred izborom suicidnog kontinuiteta koji nacionalna elita prevodi u Modernost tranzicionih procesa(!), ili trenutnog, ali zbilja trenutnog, raskida sa “tradicionalnim” nasleđem i preuzimanjem odgovornosti za redefinisanjem preko potrebnog Identiteta kao izvora ukupnog sistema vrednosti, tada se ideja an archosa može pokazati kao ključna. Prvo s toga što je an archos (ratio individualnog) antipod Osećaju (iracionalno Kolektivno). Drugo, an arhos pretpostavlja ličan (intiman) proces suočavanja i rekonstrukciju etičkog sistema vrednovanja koji se po prirodi stvari ima obaviti unutar pripadnika buduće nacionalne elite i tako svojim zbirom otkriti sebe kao Kolektivni Identitet.
Funkcionalnost ideje an archosa u Srpskom problemu je i u tome što u njemu nema ničeg Ideološkog. On pretpostavlja mentalni proces individualne katarze ka sposobnosti -za odgovorno-! U njemu nema prostora za interesne potrebe -Simulativnog-, bar ne u statistički neprihvatljivim standardima društvenog sistema vrednosti, njegovog izvora- Identiteta!
Lepo!… kako međutim tu mitološku, organsku masu, to “Srpstvo” prevesti u prostor užarenog -Sad-, u stanje promišljenog kretanja, ako ono pretpostavlja globalne turbulencije prevođenja Majke u Maćehu, Oca u Protuvu, Osećaj u Greh?
Gospodstvenost Radomira Konstantinovića (-Filosofija palanke-) nije imala nikakvog uticaja na Zver, iz razloga “jezičke” nekompatibilnosti. Uostalom, njena pismenost nikada i nije potvrđena. Sa druge strane, uzbudljiv rad Larsa fon Trira u filmu -Dogville- nudi sasvim drugačiji (i Zveri razumljiv) pristup. Zajednicu utkanu u Osećaj, fon Trir bukvalno briše sa lica zemlje (ljude, objekte, Sve!), da bi u završnoj sekvenci, Nikol Kidman, prosviravši metak kalibra 45 kroz glavu poslednjeg, najčestitijeg među licemerima Zajednice -Osećaja-, ušla u Cadillac izgovorivši rečenicu: “Čovek, jednostavno, ponekad mora sam da obavi to!”
An archos?… So help me God.

Do kada će se ovom narodu mahati crvenom krpom ispred očiju? Tih starih krpa uvek ima u rezervi, ali ovde pričamo o krpi koja se zove NATO. Najgore je to što ljudi od struke znaju istinu, ali nijedan ne diže glas da objasni narodu. Sve su to Titovi savremenici iliti Titovi pioniri.
Poznajem doktora spoljnopolitičkog prava, ne navodim mu ime jer znam da voli da ostane u senci, dovoljno je da navedem da je jedan od sastavljača tužbe protiv zemalja NATO pakta. Izneću ovde skraćeno naš dijalog, koji zapravo predstavlja suštinu stvari.
“Profesore, zašto to radite kad bar Vi odlično znate da je tužba besmislena?”
“Pa ne mogu oni nas tek tako da bombarduju. Uostalom, kako bi ih vi branili?”
“Presedanom!”
Malo razmišljanja… “E sad mora ozbiljnije da razgovaramo.”
“Da, ali kad budemo ravnopravni. Vi znate napamet Povelju Ujedinjenih nacija, a ja je nisam ni video.”
Dao mi je svoj primerak i objasnio da je to mnogo bolji prevod od onog u “Službenom listu”, a da on ima još bolji prevod. Objasnio mi je da oni na Fakultetu imaju u biblioteci, zbog obaveze, službeni prevod, ali predaju iz boljih, koji drže u fijoci. U čemu je razlika? Prevod u “Službenom listu” je sa engleskog jezika i vrlo grub. U drugim prevodima ima dopuna sa francuskog jezika, koji je jezik diplomatije i mnogo rafiniraniji!
Pre nego otvorim dosije Ujedinjene nacije, moram da objasnim šta me je ponukalo da posumnjam u zvaničnu verziju. Ono što je zabašureno, a što se u glasilima pojavilo samo u početku, to je da je Savet bezbednosti raspravljao o intervenciji u Srbiji! Da se podsetimo, stalne članice imaju pravo veta. Veto je van diskusije. Veto. I tačka. Članice Saveta su glasale za, osim dva uzdržana glasa. Rusija i Kina. Ako izuzmemo Rusiju, koja i danas ima dovoljno svojih problema, e da bi se suprotstavljala, pa se zadovoljila uzdržavanjem, Kina bi stavila veto da je našla i najmanju pravnu začkoljicu.
Pa da zavirimo u Povelju Ujedinjenih nacija i vidimo ko nas je stvarno bombardovao? Da se podsetimo: uvek smo se ponosili da smo među prvima potpisali tu Povelju! Insistirali smo i na imenu i sukcesiji da ne bismo izgubili mesto u međunarodnim organizacijama. Sreća naša da nas nisu ozbiljno shvatili. Mogli su da kažu: hoćete sukcesiju? Onda svi dugovi Titove Jugoslavije padaju na vaš teret! Povelja Ujedinjenih nacija sadrži, između ostalog, sledeće odredbe:
Član 12.
Tačka 1. Dok Savet bezbednosti u pogledu bilo kojeg spora ili situacije vrši zadatke dodeljene mu ovom Poveljom, Generalna skupština ne može da čini nikakvu preporuku u vezi sa tim sporom ili situacijom, izuzev ako to Savet bezbednosti zatraži.
Komentar: Savet je neprikosnoven!
Član 24.
Tačka 1. Da bi osigurali brzo i uspešno postupanje Ujedinjenih nacija, njihovi članovi poveravaju Savetu bezbednosti glavnu odgovornost za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti i saglasni su da Savet bezbednosti pri vršenju svojih dužnosti na osnovu ove odgovornosti postupa u njihovo ime.
Član 25.
Članovi Ujedinjenih nacija su sporazumni da prihvate i izvrše odluke Saveta bezbednosti u skladu sa ovom poveljom.
Komentar: Potpisivanjem Povelje prihvatili smo da izvršavamo bezuslovno odluke Saveta bezbednosti. One mogu biti predmet diskusije, ali ne i neizvršavanja. Zašto se nismo pokorili odlukama Saveta bezbednosti, to ostavljam tandemu Sloba-Mira da objasni.
Član 29.
Savet bezbednosti može da ustanovljava pomoćne organe koje smatra potrebnim za obavljanje svojih zadataka.
Primer: Haški sud. Osnovan je ad hoc i nije ga osnovala Amerika, kako se servira narodu, već Savet bezbednosti. Ponavljam, Kina je mogla da stavi veto, isto kao što je Amerika sebe izuzela.
Komentar: Na osnovu ovog člana, Savet bezbednosti može u cilju efikasnosti, a i smanjenja troškova, da iskoristi neku već postojeću organizaciju, ukoliko su članovi te organizacije istovremeno i članovi Ujedinjenih nacija. Da se podsetimo, sve članice NATO pakta su istovremeno i članice Ujedinjenih nacija!
Član 41.
Savet bezbednosti može da odluči kakve će mere, koje za sobom ne povlače upotrebu oružane sile, da primeni u cilju izvršenja njegovih odluka, i može da pozove članove Ujedinjenih nacija da primene te mere. Opet NATO pakt. Ove mogu da sadrže potpun ili delimičan prekid privrednih odnosa i železničkih, pomorskih, vazdušnih, poštanskih, telegrafskih, radiografskih i drugih saobraćajnih sredstava, kao i prekid diplomatskih odnosa.
Mislim da komentar nije potreban.
Član 42.
Ako Savet bezbednosti smatra da mere predviđene u članu 41. neće biti dovoljne ili se pokažu kao nedovoljne, on može da preduzme svaku meru vazduhoplovnim, pomorskim ili suvozemnim snagama koja je nužna radi održavanja ili uspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti. Takva mera može sadržavati demonstracije, blokadu i druge operacije vazduhoplovnim, pomorskim i suvozemnim snagama članova Ujedinjenih nacija.
Komentar: Sve zemlje članice NATO Pakta su istovremeno i članice Ujedinjenih nacija!
Da ne citiram više cele članove, bilo bi zamorno. Ko želi da proveri, neka uzme Povelju. Samo ću komentarisati pojedine članove, naravno, sa naznakom broja.
U članu 83, tačka 3, stoji da Savet bezbednosti može da odredi strateške tačke i podvede ih pod starateljstvo. Tu je zapravo ugrađen presedan koji sam spomenuo. Kosmet je postao strateška tačka, ne u geografskom smislu, već u smislu mirovne bezbednosti. Zašto ne u geografskom smislu? U vreme satelita i Avaks-a kome je stalo do baza?! Još jedna crvena krpa za narod. Jedva je smiren sukob u Bosni, kome treba novo ratište?
Da se vratimo na član 80, tačka 1. Stavljanje neke teritorije pod starateljstvo ni u kom slučaju ne sme da ugrozi teritorijalno jedinstvo države na kojoj je teritorija pod starateljstvom.
Komentar 1: Sve priče “izgubićemo Kosovo” padaju u vodu! To je opet crvena krpa za narod! Međutim, u tački 2. istog člana stoji da suverenitet države čiji deo teritorije treba da se nađe pod starateljstvom ne daje pravo toj državi da odugovlači proces.
Komentar 2: Sloba i Mira očigledno nisu pročitali ovaj član.
Da se vratimo na tužbu protiv zemalja NATO pakta. Tužba bi imala osnova da su te zemlje samovoljno bombardovale. Kako smo ustanovili da je Savet bezbednosti imao pravo da angažuje snage NATO pakta za svoje potrebe, a protiv odluka Saveta nema prosveda, to je tužba besmislena. Kao da ste Okružnom sudu podneli tužbu na odluku Vrhovnog suda. Jedino što može da se desi je da se Međunarodni sud oglasi nenadležnim, što je pravnim stručnjacima itekako jasno. Ali, još jedna crvena krpa za narod. Kada sam gore pomenutom profesoru pomenuo da je učestvovao u pisanju tužbe iz srpskog inata, odgovorio je:
“Da, ali ne mogu oni tako sa nama!” Istini za volju i profesoru za rehabilitaciju, znam da nije imao na umu crvenu krpu.
Ovaj tekst se ne može završiti na ovom. Zašto? Bombardovanje je proisteklo iz problema Kosova! A problem Kosova je i istorijski i politički.
Istorija Kraljevine Jugoslavije (Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca) je naprosto “zaturena”. Nakon Titove smrti štampan je jedan reprint u malom tiražu, a potom opet ćutanje. Istoriju za vreme Tita pisali su njegovi ljudi, što znači da su je ili falsifikovali ili prećutkivali. Naredna generacija istoričara je sledila ono što je učila, nije se bavila istinskim istraživanjem, jer su bili Titovi pioniri. Oni koji su i pokušali da se bave Istorijom nisu imali šanse da objave svoje nalaze. Nećemo se baviti celom istorijom Balkana, ovde nam je interesantna samo istorija Kosmeta, što je pravi naziv te teritorije (Kosovo i Metohija). Sve do seobe Srba pod Čarnojevićem, Srbi su bili većinsko stanovništvo na toj teritoriji. A onda je počela prodaja Kosmeta. Nakon prve opsade Viene (Beč) jedan austrougarski general se zaneo i preveo svoju vojsku preko Save. Gonio je Turke sve do Skoplja. Usput su mu se pridružili Srbi sa Metohije. Kada je ušao u Skopje, shvatio je svoju grešku! Ostao je bez pozadine nasuprot Turcima, koji su se pregrupisali i krenuli u kontranapad! “Okrenuo je konjima repove” i brže bolje se vratio u Austrougarsku. Srbi su, naravno, ostali na cedilu!
I sad počinje trgovina. Postojala je mogućnost da Arsenije stavi glavu na panj zajedno sa još nekoliko srpskih prvaka i da ne bude nikom ništa. Naime, rat je rat, ne može se vojska kontrolisati, ali u miru nisu Turci bili budale da kolju svoju radnu snagu, tj. srpsku raju. Da bi sačuvao glavu, Arsenije postiže pogodbu: odvešće Srbe u Austrougarsku! Sultan je prihvata jer mu odgovara da se otarasi večitih potencijalnih buntovnika bez borbe. Ta pogodba je sigurno zapisana u turskim tefterima, pošto Turci nisu uništavali svoje arhive (kao “komunisti”). Ali nije potrebno ući u turske arhive. Dovoljna je logika! Zamislite tu seobu! Samo popovi i prvaci su imali konje. Volovske zaprege i pešaci zajedno sa kokoškama. Do Save im treba oko četiri stotine kilometra bespuća (nije dvadeseti vek). A onda je trebalo forsirati Savu! Da su Turci hteli, mogle su njihove krdžalije triput na dan, pre ili posle jela, da seku Srbe usput. I da ih na Savi dotuku. Ništa od toga! Srbi su mirno putovali i mirno prešli Savu! Manjih seoba bilo je još, nisu ni zabeležene u istoriji. Austrougarskoj je to odgovaralo. Leva obala Save je bila gotovo nenaseljena zbog stalnih upada turskih pljačkaša. Dali su je Srbima, dali su im i autonomiju, samo da budu graničari! Arsenije je takođe dobro prošao. Smestio se u Sremskim Karlovcima i nastavio da stoluje. Kako je narod prošao, to nam je Ćosić dobro opisao!
Sultanu je pogodba takođe odgovarala! Na ispražnjenu Metohiju naselio je Šiptare iz Malesije. Go kamen! Možete misliti kako su sa oduševljenjem prihvatili islam kad su videli bogatu Metohiju! Jedna oaza mira u Turskom sultanatu.
U kratkotrajnoj Kraljevini Jugoslaviji Kosovo i Metohija su zauzeli mesto koje im pripada. Naprosto su bili deo države, ni manje ni više.
Prodaju Kosmeta nastavlja Tito. U želji da bude Balkanski car, obećao je Šipniji (Albaniji) Kosmet ukoliko se priključi Balkanskoj federaciji. Radi toga je zabranio povratak Srba koji su izbegli za vreme rata. Njegova ideja nije ostvarena, ali je u svesti Šiptara sa Kosmeta ostala!
On je podgreva dajući ime teritoriji Kosovo (brisanje identiteta teritorija) i dajući im pravo da se zovu Albanci.
I sad nastupa najgore. Sami Srbi vrše rasprodaju preostalog. Prodavali su svoja imanja po ceni najmanje tri puta većoj od stvarne vrednost! Kad je dve trećine sela prodato, onda je lako vršiti represiju nad ostatkom! Ti “Srbi” sad imaju imanja i firme po celoj užoj Srbiji i prave se “ludi”. Ne sećaju se ni gde je Kosmet. Moram da ispričam svoje lično iskustvo. Poznajem jednog zlatara iz Gnjilana. Troje dece. Sve ih je smestio u Beograd, ali on je ostao u Gnjilanu. Kada sam ga pitao: “Zar se ne plašiš”, odgovorio je: “Ne. Svi Šiptari znaju da ispod tezge držim otkočen pištolj sa metkom u cevi.” Dakle, niti su Šiptari toliko opasni, niti su Srbi tako bespomoćni. Novac je rešio problem preuzimanja Kosmeta od Srba!
Posle Titove smrti postojalo je rešenje problema Kosmeta, ali nije bilo “političke” volje. Tita su nasledili njegovi poslušnici i “titovi pioniri”. To su ovi koji i danas vladaju. Ne umeju bolje i da žele. Kad su počela previranja, problem Kosmeta su držali u rezervi. Crvena krpa za narod.
Kako je trebalo rešiti problem? Bez represije, potpuno legalistički. Pozivajući se na istoriju, trebalo je vratiti ime sa Kosovo na Kosovo i Metohiju (Kosmet). Potom, oduzeti im pravo da se nazivaju Albanci. Naime, Albanac je samo osoba koja poseduje albanski pasoš. Oni sami svoju državu nazivaju Šipnija, Albanija je ime za spoljnu upotrebu i nalazi se isključivo na geografskoj karti. (Primer je Grčka. Svi ste bili bar jednom u njoj. Nigde niste našli natpis Grčka, osim ako je na stranom jeziku. Svugde stoji Elas.) Opet lični doživljaj. Uvek sam ih nazivao Šiptarima. Jedan mlađi čovek me upitao zašto ih tako zovem kad su oni Albanci?
Dijalog:
“Jesi li školovan?”
“Jesam, završio sam srednju školu.” “Dovoljno. Prevedi mi reč Albanija sa šiptarskog na srpski.”
Razmišljanje. “Ne postoji ta reč u šiptarskom jeziku.” Napomena: sam je rekao šiptarski.
“E kad mi je prevedeš ili kad mi pokažeš albanski pasoš, zvaću te Albanac. A ti ako se stidiš svog naroda, to je tvoja stvar.” Nikad se više nije bunio.
Dalje, pozivajući se na Zakon o državljanstvu trebalo je preispitati državljanstvo svakog stanovnika Kosmeta. Bar trećina Šiptara bila bi vraćena u Šipniju (Albaniju). Time bi se stvorila mogućnost povratka Srba koji žele da se vrate, Šiptari bi osetili da zakon ipak postoji! Ništa slično nije urađeno. Donet je samo besmislen Zakon o kontroli kupoprodajnih ugovora od strane Beograda. Zašto besmislen? U tim krajevima čak i Srbi se pokoravaju zakonu Leke Dukađinija. Šiptari su kupovali imanja naprosto na “besu”.
I konačan kraj. Namesto ovih legalnih poteza, mi oduzimamo autonomiju Kosovu i počinjemo sa represijom. Da se ne lažemo, i te kako represijom!
Znam da će mi većina reči da branim Šiptare, po principu “ako nisi sa nama onda si protiv nas”. Ne branim niti napadam ikoga, naprosto iznosim činjenice. Zbog pogrešna politike Druga Tita, koju su nastavili i ostali iza njega, žrtava je bilo na obe strane. A kako reče jedan pametan čovek “ružno je upoređivati žrtve”.
Od Miloševića, pa i dan-danas, naše rukovodstvo se brani da su “Albanci” imali jak lobi u svetu. Ko je Srbiji branio da ima svoj lobi? Ali ne! Ponavljam, mi smo osnivali “jagnjeće brigade”. Dok su Šiptari radili u svoju korist, mi smo radili “u korist svoje štete”!
Rezime: Ko nas je bombardovao? Mi sami. To jest nepismena Vlast koju smo imali. Ali kako se kaže, “svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje”.
P.S. Članak je napisan pre odluke Međunarodnog suda. Odluka Međunarodnog suda samo potvrđuje tačnost mojih navoda. Ali ne samo to! Još jedno bacanje prašine u oči narodu! Naime, radni čovek radi svoj posao i to očekuje i od svojih izabranika. Ako oni kažu da smo putem sukcesije bili članovi Ujedinjenih nacija, zašto im ne bismo verovali? Odjednom saznajemo da nismo bili član Ujedinjenih nacija! To smo postali tek 2002. Ako naše vlasti nisu to znale, zašto su podnosile molbu za prijem u članstvo?! Naime, bez molbe Ujedinjene nacije ne bi raspravljale o prijemu.
Još jedno bacanje prašine u oči narodu. Naši “stručnjaci” tvrde da je ta odluka uspeh za nas! To me podsetilo na sliku druga/gospodina Miloševića u Dejtonu. “Konačno mir. Za to smo se i borili!?” Naime, ova odluka nema nikakvog uticaja na tužbu BiH i Hrvatske protiv nas. Sud donosi presude na osnovu postojećeg Zakona. Nijedna presuda nema uticaja na drugu. Osim u slučaju presedana. U našem slučaju nije bilo presedana. Čak i da smo bili član Ujedinjenih nacija, Sud bi doneo istu odluku, protiv odluka Saveta bezbednosti nema priziva. Činjenica da nismo bili član Ujedinjenih nacija samo im je olakšala posao.