Rezime: Nakon terminoloških napomena o pojmu denacionalizacija, autor je prikazao kratak istorijat imovinskih prava, kao i istorijat pokušaja denacio­nalizacije u Srbiji. Podrobno su obrađena pitanja pravne zasnovanosti, celi­sho­dnosti, jednakosti, pravičnosti denacionalizacije i sl. Autor zaključuje da priča o denacionalizaciji u Srbiji odavno nije više motivisana iskrenim željama za is­prav­ljanje istorijskih nepravdi. Na srpskoj pozornici, ona je odavno samo jedno od oruđa za rušenje, odnosno osvajanje vlasti, za trgovinu obećanjima, prodaju intelektualnih usluga, privlačna fraza u izbornim kampanjama. Praksa voluntarizma i despotizma svake nove vlasti je već dovoljno dugo tradicija Srbije. Sva­ka nova vlast želi da piše istoriju ispočetka, od svog dolaska. Svaka nova vlast je vlast “diskontinuiteta” u odnosu na prethodnu. Iz ugla denacionalizacije, denacionalizacija je odlična prilika za mnogo velikih grešaka, koje će neka budu­ća vlast moći da napada skrećući pažnju sa svojih postupaka.
Ključne reči: restitucija, denacionalizacija, imovinska prava, pokušaji denaciona­lizacije u Srbiji, pravna zasnovanost denacionalizacije.

Nekoliko terminoloških napomena
Od momenta kada je u Srbiji počelo da se govori o meri kojom bi se otklonili ili bar ublažili efekti mera koje su poznate pod nazivima “na­­cionalizacija”, “konfiskacija”, “sekvestar” i drugi, traga se za adekvatnim iz­razom kojim bi se izrazila suština jedne takve “protivmere”. Za­po­čelo se sa terminom “denacionalizacija”, koji je ubrzo doživeo žestoke kritike kao neadekvatan, pre svega zbog bojazni da će se mera og­ra­ni­či­ti samo na ono što se podrazumevalo pod izrazom nacionalizacija prema propisima o nacionalizaciji. Postavljeno je i pitanje šta sa konfis­ka­cijom, sekvestrom, oduzimanjem usled nedozvoljenog pritiska na volju. Kako denacionalizacija, bar terminološki, ne upućuje na sve to, vrlo brzo je ovaj izraz proglašen za neodgovarajući. Tragalo se za boljim, koji bi svakom ko se sa njim susretne sugerisao da je reč o kompleksnoj me­ri, a ne meri koja je upravljena samo prema nacionalizaciji, ali i koji bi u svesti formirao odgovarajuće predstave o potrebi ispravljanja svih ne­pravdi, a ne samo onih pričinjenih nacionalizacijom. Reč je o primeni je­dnostavnog principa da mišljenje u početku formira izraz, ali da kasni­je izraz formira mišljenje, odnosno predstave. Međutim, u praksi, prvobitni izraz denacionalizacija se, izgleda, najviše održao, bez obzira na kri­tike. Ako neko želi da bez mnogo objašnjenja saopšti na šta misli, on najpre pomene denacionalizaciju, pa zatim objašnjava da zna da to nije sa­mo denacionalizacija, već da uključuje i mnogo toga drugog.
U skladu sa tradicijom koja je ustaljena na ovim prostorima, pra­vnici uglavnom sebe smatraju kompetentnim lingvistima, a to znači po­z­vanim stručnjacima za adekvatnosti izraza. Naša literatura beleži tako čitav set jezičkih predloga koji, ponekad se čini, nisu pratili i istovetni na­pori u određenju značenja i sadržine ovog instituta. Osim nekoliko po­jedinaca, koji su se strpljivo i uporno bavili nacionalizacijom, naša pra­vna nauka ne beleži značajnije pokušaje da se objasni institut denacionalizacije. U sklopu bavljenja semantičkim problemima predložen je termin “reprivatizacija”,1 doduše u vreme kada još nije bila otpočela ozbiljna privatizacija u Srbiji, tako da bi ova mera zaista, u nedostatku pra­­ve privatizacije, imala vid nekakve privatizacije, tj. ponovnog uspos­tav­ljanja režima privatne svojine bez kvantitativnih ograničenja. Ipak, ovaj izraz nije šire prihvaćen, a danas jedva da neko govori o re­pri­vatizaciji. Svakako da je on preširok, jer upućuje na bilo kakvu privatizaciju, što je mnogo šire od dejstava mera koje pominjemo. Osim tog­a, prefiks “re” je prilično nesrećno izabran, tako da upućuje na po­nav­ljanje nečega što se već dogodilo. Jezički, onoga ko ne zna suštinu problema, izraz bi pre uputio na to da se ponovo događa nekakva privatizacija koja se već do­ga­đala, što je upravo suprotno od željenog.
Tragajući dalje za pravim izrazom, a rukovodeći se i nazivima u uporednom pravu došlo se do izraza “restitucija” i “obeštećenje”. Čini se da su oni danas najšire prihvaćeni, iako bi teško moglo i za njih da se kaže da su odgovarajući. Izraz “restitucija” asocira na uspostavljanje ne­­kog prava ili neke situacije koja je već postojala, tj. vraćanje u pravni po­ložaj u kome se neko nalazio pre određenog momenta. Ovaj izraz pre­dložen je za označavanje mere “vraćanja prava svojine”, najčešće na ne­pokretnim stvarima. Čak i kada se pravo opredeljuje za vraćanje stva­­­ri i uspostavljanje prava svojine, teško da je reč o restituciji. Svoj­stva stvari koja se vraća, ali i sadržina prava svojine od pre pedesetak godina i danas, teško da mogu biti jednaki. Zbog toga vraćanje prava svojine ranijem vlasniku na današnjoj stvari i u današnjim uslovima ni­kako nije restitucija njegovog pravnog položaja od pre pedesetak godina, zbog čega to i nije restitucija. Ali, ako bi i bila, iz samog izraza re­­stitucija te­ško se može unapred znati zbog čega se restitucija vrši. Re­sti­tuciju kao meru pravo poznaje i predviđa i u mnogim drugim slu­ča­jevima, a ne sa­mo u slučaju nacionalizacije. Izraz obeštećenje trebalo bi da se odnosi na isplatu u novcu u slučajevima kada nije moguće vraćanje stvari, tj. restitucija. Međutim, ni on ne izražava ništa specifično. Obeštećenjem uspešno mogu da se nazovu različiti oblici naknade za oštećenje nekog imovinskog dobra, a da to ne mora da se odnosi samo na nacionalizaciju, konfiskaciju i druge mere koje se imaju u vidu. Osim što je i on pre­širok, izraz obeštećenje je i prilično neodređen. Kada bi to npr. bila na­knada štete, bilo bi jasno o čemu je reč, ali to očigledno nije ovde slučaj. Ovde se i ne želi naknada štete, niti se naknada odmerava po pravilima koja važe za naknadu štete, već prema nekim specijalnim pravilima. Utoliko izraz obeštećenje makar upućuje da to nije naknada štete, ali ne i šta je to, niti po kojim pravilima bi trebalo odmeriti naknadu u novcu, ni za šta. Izvesno je da ni jedan ni drugi izraz ne upućuju uspešno na razlog “restitucije”, odnosno “obeštećenja”. Ako i znamo da nekome pripada pravo na restituciju ili obeštećenje, još uvek ne znamo zbog če- ga, niti imamo razloga da uvek podrazumevamo nacionalizaciju i slične mere.
U nekim zemljama može se naići i na vrlo specifičnu termino­lo­giju. U nemačkom pravu govori se tako o “rešavanju otvorenih svojinskih pitanja”.2 Sintagma koja je prilično duga, ipak izražava jednu spe­cifičnu situaciju. Reč je o tome da Savezna Republika Nemačka nikada nije priznala pravno dejstvo mera nacionalizacije i drugih mera po­dr­ža­v­ljenja koje su provedene na teritoriji Demokratske Republike Nema­čke, i to je jasno izrazila zakonom – za nju su to sve do ujedinjenja bila “otvorena svojinska pitanja”. Posle ujedinjenja ona je pristupila reša­va­nju ovih pitanja, zbog čega i sam zakon sadrži ovu sintagmu u svom na­zivu. Hrvatski zakon govori o “naknadi za imovinu oduzetu za vrijeme jugoslavenske komunističke vladavine”.3 Sintagma koja je ideološki obojena izražava dve stvari: prvo, da je došlo do oduzimanja imovine i, drugo, da se to desilo “za vreme jugoslavenske komunističke vlada­vi­ne”. Svakako da je i ovaj izraz preširok jer je za vreme jugoslovenske komunističke vladavine bilo i oduzimanja (npr. po osnovu eksproprijacije) koja bi se u svakom (i nekomunističkom) sistemu smatrala ispravnim. Slovenački zakon o denacionalizaciji koristi jednostavno izraz “denacionalizacija”, određujući na koje će se slučajeve oduzimanja zakon primeniti. Zakon Crne Gore4 govori o povraćaju prava svojine i obe­štećenju bivših vlasnika za prava oduzeta u korist opštenarodne, dr­žavne, društvene ili zadružne svojine. Ovakav naziv se izjašnjava o po­sledici, ali ne i o osnovu, tj. čini istu vrstu greške kao i hrvatski Zakon.
Terminološka neujednačenost nikada nije slučajna. Ovde, ona iz­ražava glavni problem – činjenicu da ne postoji saglasnost o tome šta se sve može smatrati neispravnim oduzimanjem, a time i nesaglasnost o to­me šta bi sve trebalo obuhvatiti propisom koji bi pokušao da ispravi ne­pravdu stvorenu oduzimanjem. Možemo reći i obrnuto, jezik ne uspeva da izrazi jednom rečju ili kratkom sintagmom ono što u samom mišlje­nju nije jasno. Zašto se ovaj pojam nije jasno formirao u mišljenju, izgleda da postoje tri glavna, ali i još mnogi sporedni razlozi. Prvo, interes lica čija je imovina oduzeta, zbog koga su ona različitim sredstvima (od kampanje u medijima do pojedinačnog lobiranja) nastojala da se što veći broj slučajeva smatra nedozvoljenim oduzimanjem. Drugo, interes stru­ktura na vlasti ili onih koje su se borile za vlast, najčešće oličen u strankama, da što više obećaju i tako steknu još neke glasove na izborima, ali ne i da obećanje ispune, jer za tako nešto nije bilo snage. Treće, nespremnost pravne nauke u Srbiji da se objektivno i nepristrasno suoči sa problemom i dâ svoje mišljenje, jer su najautoritativniji nosioci već bili “izlobirani” od strane interesnih grupa ili su, poštujući stranačku dis­ciplinu, branili stav svoje stranke.
Analiza pokazuje da se nijedan od dosadašnjih izraza nije uspe­šno nametnuo kao dovoljno dobar za izražavanje pojma čija bi sadržina trebalo da izrazi otklanjanje posledica onoga što se podrazumeva pod nacionalizacijom u širem smislu, jer nijedan od njih ne ispunjava ele­men­tarne kriterijume adekvatnosti.5 Zbog toga, u ovom radu koristim izraz “denacionalizacija” za označavanje mere koja bi po svojim efektima trebalo da otkloni posledice mera koje se u širem smislu podvode pod pojam nacionalizacije. Ekstenzija i intenzija ovog pojma biće implicitno određene u radu.

II. Razlozi za donošenje zakona
Preuzimanje vlasti tokom Drugog svetskog rata, izvedeno pod mas­kom socijalističke revolucije, tražilo je svoje učvršćenje u prvim po­sleratnim godinama. Cena nije bila bitna, ni jedno ljudsko pravo nije bilo bitno.
Pored osnovnih prava, kao što su pravo na život i slobodu kretanja, pod udar je došlo i pravo na privatnu svojinu. Četrnaest godina i više desetina zakona bilo je potrebno režimu, da po odlasku okupator­skih jedinica sa ovih područja, sprovede prevođenje privatne svojine u druge oblike, neke do tad znane, a neke ne. Ponekad se radilo o potpu­noj ličnoj samovolji, ponekad o ideološkim zabludama ili jednostavnom neznanju, ali posledica je bila ista – skoro potpuno uništenje dobrog domaćina.
Režim se svakom vrstom pogroma sve više učvršćivao na vlasti, ali je oduzimanje materijalnih dobara imalo po vlast i drugu bitnu di­men­ziju, a to je produženje života jednom potpuno beživotnom eko­nom­­skom sistemu. Ogroman procenat nacionalnog bogatsva Srbije je iz domaćinskog gospodarenja prešao u ruke komesara i tu je uz retke izu- zetke doživeo tavorenje ili propadanje, ali ipak za nekoliko “petoljetki” odložio uzimanje stranih zajmova.
Lična imovina, bila ona na nepokretnostima, pravnim licima ili pokretnim stvarima, je uz ratne reparacije i nešto kasnije obeštećenje za rad deportovanih lica i ratnih zarobljenika, postala fond režimu, odno­sno jednoj partiji ili možda samo jednom čoveku. Taj fond je po ličnom nahođenju raspoređivan, kao nezarađeni višak vrednosti upotrebljen za veštačko podizanje životnog standarda, nekima opraštan, poklanjan, tro­­šen, drugim rečima krv, suze i znoj mnogih su postali materijalna baza ideje dolazećeg “besklasnog društva”.
Opisani korpus povreda osnovnih ljudskih prava objašnjava zašto je već široko odomaćena reč, “nacionalizacija”, i nedopustivo uska i nedovoljno precizna. Radi se o daleko raznovrsnijem načinu povređiva­nja prava na ličnu svojinu, ne retko zajedno sa povredama drugih osnovnih ljudskih prava. Tipičan primer je konfiskacija, kao glavna ili sporedna ka­zna, gde povredu prava na život ili slobodu prati i povreda prava na li­čnu svojinu, mada je redosled ponekad obrnut. Samo je rezultat uvek isti. Najčešće potpuno nedužni ljudi su u svakom delu života uništavani. Čak i po odsluženju ničim zaslužene kazne, usled opšte prokuženosti, oduzete imovine i nepisane zabrane na ponovno zaposlenje ili školova­nje dece, ti nesrećni ljudi nisu mogli osetiti ni donji prag dostojanstva.
Sve izneto, obavezuje prvu vlast koja nije autoritarna, da omo­gu­ći svim povređenima ako su živi, potomcima ako nisu, pravo na prizna­nje zlodela koje je prema njima učinjeno, i ispravku onog dela koji je po­sle više od pet decenija, moguć. Zato je potrebno doneti Zakon o po­vraćaju oduzete imovine i obeštećenju za oduzetu imovinu, čija veza je jednostavno prirodna sa Zakonom o rehabilitaciji.

III. Objašnjenje i obrazloženje načela i rešenja iz Zakona
Načela:
1. državljanstvo nije od uticaja na podnošenje zahteva,
2. jedan zakon za sva lica i svu imovinu,
3. poštovanje jednakosti,
4. bez sudske rehabilitacije nije moguće podneti zahtev za vraća­nje odnosno obeštećenje za oduzetu imovinu,
5. radi ispravke starih nepravdi ne mogu se načiniti nove,
6. postojeći republički Ustav nije ograničenje za tekst, ali Zakon svakako mora u potpunosti biti saglasan sa budućim,
7. sva rešenja moraju biti sprovodljiva u praksi i stvarna odnosno zasnovana na realnoj ekonomskoj snazi države,
8. uravnotežiti blokadu imovine sa blokadom privrede.
Ad 1/ Postaviti uslov da podnosilac zahteva mora imati državljan­stvo SR Jugoslavije i Republike Srbije, u momentu podnošenja zahteva za vraćanje odnosno obeštećenje za oduzetu imovinu, znači pogaziti načelo jednakosti lica od kojih je imovina oduzeta. Srpska dijaspora rasuta je po svim kontinentima i skoro svim zemljama sveta, a upravo po­sleratnim postupcima socijalističkog režima su neki od njih izgubili ma­tično državljanstvo. Na toj već učinjenoj nepravdi sad zasnovati novu, da samo iz tog razloga ne mogu ostvariti pravo na podnošenje zahteva, jednostavno ih svrstava u građane drugog reda. Pojedinci jesu posle­dnjih godina povratili taj deo ljudskih prava, i ponovo dobili jugoslovensko i srpsko državljanstvo. Međutim udaljenost, relativno kratko vreme i sva­ka­ko ne beznačajan uticaj imovnog stanja, ugrožavaju sigurnost da su to ostvarili svi oni koji na to imaju pravo, i naše državljanstvo žele, pa stoga njihova prava ne mogu biti umanjena.
Period od dve godine, koliko je predviđeno da protekne od izgla­sa­vanja ovog Zakona do prestanka prijema zahteva, je svakako pri­me­ren pravnoj sigurnosti i vanrednoj situaciji, ali svakako bi bio nepodno­šlji­va presija za one koji su pokrenuli postupak za dobijanje domaćeg državljanstva, isti je u toku, a normalno ne postoji rok u kom mora biti pozitivno okončan. Materijalna dobra u izgledu, samo bi pospešila razmišljanja u nelegalnom pravcu.
Uporedna rešenja poznaju isključenja po osnovu državljanstva, ali su neki već primorani da i stranim državljanima omoguće vraćanje imovine (Hrvatska), i to bez obzira što je važnost zakona već protekla (za ta lice rok teče od momenta unošenja izmene), dok se drugi pak suo­čavaju sa tužbama (Nemačka), ali u svim tim situacijama se mora imati u vidu i realna političko ekonomska snaga države koja je pojedino re­še­nje odabrala.
Rešenja opredeljena za diplomatski reciprocitet oličen u veziva­nju za međunarodne ili bilateralne ugovore, nosi sa sobom izuzetno veliku opasnost uslovljavljanja od onih koji meritorno budu odlučivali, kad na dnevnom redu bude prijem naše države, recimo u Evropsku Uniju. Ta­da je svaki nametnuti uslov u međunarodnom ili bilateralnom ugovo­ru, po automatizmu odmah i naša zakonska obaveza.
Ad 2/ Predlog Zakona je jedinstven i sveobuhvatan, za sve kategorije imovine, kao i za sva fizička i pravna lica, podrazumevajući Crkvu i tradicionalne verske zajednice.
Izdvajanje iz zakonske regulative i ostavljanje za poseban zakon, određene kategorije lica ili imovine, obično liči na odlaganje nekog po­se­bno teškog problema, a nije ni u skladu sa jednakošću svih pred Za­ko­nom, što poznaje još Dušanov Zakonik.
Pravo kao nauka je izgrađivana tokom vekova da pruži što je mo­guće bolja rešenja za neke događaje u budućnosti, a kako se ovde traže rešenja za isprepletane probleme koji su se dešavali u dužem periodu pro­šlosti, to je situacija sama po sebi vanredna i ne treba je još više ote­žavati rasparčavanjem na više zasebnih celina, pa makar to značilo i ne namerno i ne željeno povređivanje pojedinih.
Razdvajanje ovakve materije nosi rizik i da rešenja neće moći da budu identična s obzirom da se donose za različite oblasti u različito vre­­me, da recimo isti iznos obeštećenja donosi različitu kupovnu moć (pre i posle prelaska na Evro ista suma novca je donosila različitu količinu dobara), da jedan objektivno vanredni posao predugo traje, i na kraju opet već pominjani princip jednakosti. Zašto bi neko čekao duže, a ne­ko kraće na rešenje istog problema?
Ad 3/ Predmetno načelo je možda i osnovno za oblast koja je do­ne­la toliko suza, bola i krvi. Iako svaki zahtev valja pojedinačno, i u sve­tlu pojedinca obraditi, jednako toliko konačna rešenja moraju biti što je moguće ujednačenija po svim elementima. Povređena je ogromna po­pulacija ljudi, oba pola, svih godina života, u velikom rasponu imovnog stanja, u dugom vremenskom periodu, s razlogom i bez njega, po pro­pi­su i bez istog, samo zato što se pojedincu iz režima svideo neki deo imo­vine, ili još gore, obitelji nesrećnika. Takvo obilje različitih okolnosti, si­tuacija, problema, noćnih mora i užasa može se ublažiti jedino ako se isti ili gotovo isti aršin primeni na čitavoj teritoriji i u svim predmetima vra­ća­nja i u svim procenama za obeštećenje. To je opredelilo da se za vra­ća­nje odabere ona vrsta nepokretnosti i pokretnosti koja se može svim po­dnosiocima zahteva stvarno i vratiti. Svaki drugi pristup nosi veliki ri­zik graničnih područja. Drugim rečima nije problem u očitim slučajevima već bi oni granični, prilikom suđenja doveli do toga da veliki broj ko­risnika opet posumnja u ljudske vrednosti.
Ad 4/ Postoje dva razloga zašto je Zakon o rehabilitaciji, i po tom Zakonu sproveden postupak rehabilitacije, preduslov za podnošenje zahteva za povraćaj oduzete imovine i obeštećenje za imovinu, oduzetu kon­fiskacijom kao glavnom ili sporednom kaznom.
Prvi je da sigurno postoji, možda manji možda veći procenat osu­đe­nih lica koji su tu kaznu stvarno i zaslužili. Nije potrebno posebno ob­razlagati zašto u odnosu na ta lica nije potrebna nikakva izmena postojećeg stanja.
Drugi je opet jednakost. Postojeći Zakonik o krivičnom postupku onemogućava ponavljanje krivičnog postupka pravosnažno okon­­ča­nog pre 01.01.1954. godine, za bilo koje krivično delo. Najveći broj “na­rod­nih neprijatelja” je upravo iz tog nedodirljivog perioda, pa se još ma- ­­nje uočava razlog za podvajanje u odnosu na one koji su pravosnažno osuđeni posle tog u suštini proizvoljno određenog datuma.
Po iskustvu stečenom na osnovu do sada primljenih molbi i predstavki, većina onih koji su prvo izgubili najmilije ili čast, pa potom i imo­vinu, želi prevashodno da se skine ljaga sa imena, da dok još ima živih svedoka, potomcima bude objašnjeno da im preci nisu bili nikakvi naro­dni neprijatelji. To ipak ne bi trebalo biti od uticaja na njihovu zakonsku mogućnost da ostvare povraćaj i obeštećenje materijalnih posledica, učinjenih nepravdi.
Ad 5/ Koristeći već kritikovani termin denacionalizacija, može se reći, da ona nikako ne sme istovremeno biti nova nacionalizacija. Prava trećih savesnih lica ne mogu se dovoditi u pitanje, a da to ne bude nova na­cionalizacija. Poštovanje iznetog, podrazumeva da se ne mogu vraćati stanovi koji su bili u prometu, poljoprivredno zemljište dodeljeno pri kolonizciji i svih sličnih, u proteklim decenijama izmešanih pravnih pos­­tupaka.
Uporedni sistemi su jedinstveni u tome da ovaj problem ne tretiraju prvenstveno kao materijalni, već kao moralni čin. Neki (Mađarska) se praktično na tome i zaustavljaju, dok je kod drugih, a tu imamo u vi­du samo one koji su nešto ozbiljno preduzeli, sekundarni, finansijski deo, opredeljivali u zavisnosti od ekonomskih mogućnosti, pa je neko (Ne­ma­čka) izdašniji, a neko (BiH) simboličan. Kod onih koji nisu nešto ozbiljno preduzeli, susrećemo čak i potpuno odlaganje primene (Poljska), pa to ipak nije bila nepremostiva prepreka ka Evropskim integracijama.
Svaki pak pokušaj eksproprijacije (oduzimanje uz isplatu tržišne na­doknade) takvih nekretnina, zarad vraćanja licima od kojih su oduzeta ili njihovim naslednicima, povezan je sa sasvim sigurno nerešivim pro­­blemima masovnih selidbi, momentalnom potrebom za prevelikim brojem stambenih jedinica, uvođenje u praksu potpune pravne nesigurnosti, jer se onda ne zna da li će svaka promena vlasti, iznova povlačiti i se­lid­be samo u suprotnom smeru (lideri bivših gradskih vlasti su tako nešto već javno izjavljivali), što bi u korenu saseklo svako vaspostavljanje privatne svojine.
Ad 6/ Sprovesti dva potpuno suprotna pravna posla (oduzimanje imovine i vraćanje iste) po istom Ustavu, (različitih godina donešeni, ali istih principa i iz istog političkog programa proistekli), prirodno da ni­ka­ko nije moguće. Ignorisanje Saveznog ustava od strane svih Repu­b­li­ka članica, i do oktobarskih promena neobaziranje na Republički, kad god se za to ukaže i najsitnija potreba, ne opravdava da se i sa ovom ob­lašću na taj način postupa.
Prelazak gradskog građevinskog zemljišta u privatnu svojinu je iz­vesno problem sa stanovišta postojećeg Ustava, ali gotovo sigurno ne i sa stanovišta budućeg. Kako je politički konsenzus, donošenje novog Ustava kao prvi naredni veliki korak, a na drugoj strani, znatne oblasti Za­kona ne tretiraju gradsko građevinsko zamljište, i samim tim su i po postojećim najvišim pravnim aktima podobni za primenu, to se ne vidi pre­preka za ovakva rešenja, naročito ako se podsetimo na Zakon o pla­niranju i gradnji koji je već stupio na snagu.
Ad 7/ Grubo govoreći, bliska prošlost je pokazala dva osnovna pri­stupa u rešavanju problema koji su pod punom pažnjom velikog broja zainteresovanih.
Prvi je od pre desetak godina, kada je vladajući režim formalno omo­gućio delovanje pravne države u ustanovama sistema, i tako otvorio šaltere za prijem potraživanja u stečajnu masu “Jugoskandika” iako su ista glasila na “Banku privatne privrede” iz Podgorice, druge šaltere za prijem tužbi protiv “Dafiment banke”, koja opet nije bila u stečaju ali ni na jedan način nije ni radila, i sve to za pune iznose sa ugovore­nim mesečnim kamatnim stopama. Praktično se režim narugao svima, i onima koji su taj posao radili znajući da ne postoje šanse da se isti i završi, i onima čija su očekivanja deklaratvno u potpunosti ispunili, koji su ve­ru­jući u recimo pravosuđe, pravilnim postupkom, uz nove troškove, do­šli do pravosnažne i izvršne presude i tek onda u izvršnom postupku sku­pa sa sudskim izvršiteljoma, ostali pred navodno zaključanim trezorom, tobož zbog izostanka patrole policije, jedine nadležne za primenu sile.
Drugi pristup je iz bliže prošlosti i Zakona o staroj deviznoj štednji, gde su rešenja mnogo bolnija kad se čuju, ali zato mnogo opipljivija kada se sprovedu, i u praksi do propisanog ispune, te tako dovedu do jasnog tržišta hartija od vrednosti i daju svoj doprinos u ponovnom uspostavljanju poverenja u novu deviznu štednju.
Ad 8/ Svaka nepokretna ili pokretna stvar predviđena za vraća-­nje mora biti sačuvana od otuđenja, uz istovremeno sprečavanje blo­ka­de priv­rednog sistema.
Ovo na prvi pogled samom sebi potpuno kontradiktorno načelo je ostvarenje našlo u neminovnosti uzdržavanja od javnog predstavlja­nja ponuđenih rešenja, sve do konačnog uobličavanja. Više je razloga i svi do jednog su tržišno-ekonomske prirode. Radi se o imovini izuzetno velike vrednosti, potresima koji su u svakom uporednom sistemu doveli do velikih padova u cenama nekretnina, pa stoga treba sprečiti i neo­sno­vane potrese koji bi nastali, ako bi se razmišljanja predstavila jav­no­sti kao konačna rešenja. Jednako je opasno kad bi konačni predlozi bez zaštite dospeli u javnost, i tada izazvali talas aktivnosti kojima se može pribaviti korist od budućih zakonskih rešenja. Rešenja, poput brisanja tereta sa nekretnina koje se vraćaju, i prebacivanje garancije na državu, otvaraju put zaduživanju bez namere da se pozamljena sredstva i vrate.

Rezime: Već skoro deceniju i po u Srbiji se diskutuje o denacionalizaciji, pojavilo se i nekoliko neoficijelnih nacrta zakona o denacionalizaciji, pre­tre­sa­na su moguća rešenja budućeg zakona, a naročito: kompatibilnost denacio­na­lizacije i privatizacije, status i bonitet obveznika, položaj i legitimitet korisnika, pravna osnova denacionalizacije, modaliteti povraćaja i obeštećenja, kredibilnost obveznica u našim uslovima, dinamika restitucije i obeštećenja, položaj i sta­tus trećih lica, uključujući problem tzv. stečenih prava, postupak povraćaja imovine i obeštećenja, nadležnost organa, kao i brojna druga materijalnopravna i proceduralna pitanja od značaja za donošenje i primenu budućeg zakona. Prema iskustvima drugih, neophodni faktori za sprovođenje denacionalizacije su: politička svest, ekonomska moć, socijalna podrška, pravna regulativa i ade­kvatna organizacija države. Kada se svi ovi činioci steknu odjednom, moći će da se smatra da je pitanje restitucije i obeštećenja skinuto s dnevnog reda, te da je sve dalje stvar proceduralne tehnike i profesionalne rutine. Očigledno je, s ob­zirom na vidljivo kašnjenje, da Srbija nema vremena da čeka kumulaciju tih faktora, već treba da manifestuje političku odlučnost da reši pitanje denacio­na­li­zacije i da odmah privremeno zabrani dalji promet nacionalizovanih nepo­kre­t­nosti i istovremeno pristupi evidenciji nacionalizovane imovine i donese Za­kon o restituciji i obeštećenju.
Ključne reči: privatizacija, denacionalizacije, restitucija, evidencija nacionalizova­ne imovine, stečena prava, modeli obeštećenja postupak povraćaja imovine i obeštećenja, Zakon o restituciji i obeštećenju

Države nastale na području bivše SFR Jugoslavije, osim Srbije i Fe­deracije Bosne i Hercegovine, donele su svoje zakone o restituciji i obeštećenju,1 ali su sve, sa izuzetkom Slovenije, malo ili neznatno od­ma­kle u tom procesu.
U Srbiji, u kojoj je atak na privatno vlasništvo bio najrigidniji, tek bi trebalo pravno regulisati pitanje povraćaja imovine i obeštećenja. Te­kuća privatizacija često se “spotiče” o problem denacionalizacije i ne­raš­čišćenih vlasničkih odnosa, tako da se osećaju posledice odstupanja od legislative i prakse drugih zemalja u tranziciji, u kojima je denacio­nalizacija prethodila, ili se odvijala istovremeno sa privatizacijom.2
Već skoro deceniju i po u Srbiji se diskutuje o denacionalizaciji, pojavilo se i nekoliko neoficijelnih nacrta zakona o denacionalizaciji, pre­­tresana su moguća rešenja budućeg zakona, a naročito: kompatibilnost denacionalizacije i privatizacije, status i bonitet obveznika, položaj i legitimitet korisnika, pravna osnova denacionalizacije, modaliteti po­vra­ća­ja i obeštećenja, kredibilnost obveznica u našim uslovima, dinamika re­stitucije i obeštećenja, položaj i status trećih lica, uključujući problem tzv. stečenih prava, postupak povraćaja imovine i obeštećenja, nad­lež­nost organa, kao i brojna druga materijalnopravna i proceduralna pita­nja od značaja za donošenje i primenu budućeg zakona.
Iz tog složenog i delikatnog korpusa pitanja i dilema izdvajaju se neka pitanja koja su od krucijalnog značaja za buduću denacionalizaciju u Srbiji.
1. Treba li Srbiji denacionalizacija?3
Ovo pitanje je već unekoliko prevaziđeno, ali ga treba uzeti u ob­zir najmanje iz tri razloga – prvo, zato što država Srbija očigledno odu­go­vlači sa rešavanjem pitanja denacionalizacije, što implicira njen ne­gatoran stav o tom pitanju, drugo, zato što su potencijalni korisnici denacionalizacije relativno mala skupina koja u ukupnom stanovništvu Srbije učestvuje sa najviše 10 procenata, tako da prevalentna većina sta­novništva Srbije nije zainteresovana za vraćanje imovine i obeštećenje biv­ših vlasnika, i treće – zato što ima ukazivanja da bi vraćanje po raz­nim osnovama oduzete imovine, koja se grubo procenjuje na 40-50 mili­jardi USD, dovela srpsku privredu u stanje tranzicione nemoći i eko­nom­skog kolapsa.
Uz to, činjenica je da se oduzimanje privatne imovine sprovodilo posle iscrpljujućeg četvorogodišnjeg rata, u zemlji uglavnom seljačkoj, da je nacionalizacija pogodila samo bogatije, koji su bili izrazita manjina u odnosu na većinu, koja je bukvalno bila gola, gladna i bez krova nad glavom. Činjenica je i da je nacionalizacija, sa aspekta konstitui­sanja i održanja nove socijalističke vlasti, bila logična mera, jer je bila u fun­kciji akumulacije državnog sektora u privredi i jačanja te i takve dr­žave. Najzad, tačno je i da je znatan deo oduzetih nepokretnosti bes­pla­tno podeljen seljacima i drugim siromašnijim građanima, koji su zavr­šetak rata dočekali u bedi i nemaštini.
Imajući sve to u vidu, možda je posleratno oduzimanje privatne imovine, pored političke motivacije da se “ukine kapitalizam” i ustoliči socijalizam, izvrši “eksproprijacija eksproprijatora” i sprovede odma­zda nad političkim neistomišljenicima, u onom vremenu moglo da se pra­vda i širim javnim i “opštenarodnim” interesima, pa bi takvo čak mo­glo i da ostane da je država pružila vlasnicima odgovarajuće obe­šte­ćenje, makar i odložno ili u dužem vremenskom periodu, odnosno da je izvršila svoje obaveze prema bivšim vlasnicima ili im pružila kakvu dru­gu satisfakciju. Ovako, puko, neskrivljeno i nasilno oduzimanje imovine predstavlja očigledno kršenje osnovnih ljudskih prava i svojinske slobode i spada u domen onih poteza koji trajno ostaju tamna mrlja u biografiji vlasti i ujedno kvalifikuju socijalizam, onakav kakav je bio posle Drugog svetskog rata, kao sistem koji svojim građanima ne pruža dovoljne garancije za zaštitu njihove imovine i osnovnih ljudskih prava.
Način na koji je vršena nacionalizacija i njeno sprovođenje redom, neselektivno, nametnuto i nasilno, protiv volje vlasnika, bez ispla­te naknade ili bilo kakve druge materijalne satisfakcije, pokreću pita­nje granica do kojih država može prisvajati privatnu imovinu, koje instrumente može da koristi, kakvu pravnu zaštitu i sigurnost pruža svojim građanima, a posebno – pitanje odgovornosti države za akte i radnje koje je u tom kontekstu preduzela. Dalje, za imovinu koju je samovlasno prisvojila, država je, u nekim slučajevima, zakonom sama propisala isplatu naknade vlasnicima nacionalizovanih dobara, nekima čak podelila i obveznice, ali svoju obavezu nikada nije ispunila pošto im u tom momentu nije dala odgovarajuću naknadu niti ih je docnije obeštetila. Ti­me je akt oduzimanja vlasništva ostao jednostran, nelegitiman i ne­pra­vi­čan te je kao takav sa aspekta univerzalnih ljudskih prava pravno neodrživ, bez obzira na saglasnost sa ondašnjim unutrašnjim pravnim poretkom, motivaciju zakonodavca i razloge kojima je opravdavana re­kvizicija privatne imovine.4
Nesumnjivo, brojni razlozi pravne, ekonomske, političke, socijal­ne, etičke i međunarodne prirode5 govore u prilog denacionalizaciji, ta­ko da se pitanje vraćanja imovine ne može zaobići, što potvrđuje i praksa drugih zemalja koje sprovode privatizaciju i koje su došle do spoznaje da proces privatizacije neodložno pokreće i pitanje denacionalizacije.6 To je globalno, a na unutrašnjem planu sistemsko pitanje bez kojeg i privatizacija ostaje nedostatna i nedorečena i zato Srbija mora spro­ve­sti denacionalizaciju.
2. Da li jedan ili više zakona o povraćaju imovine?
Diskusija o denacionalizaciji je od samog početka otvorila mnoga inicijalna pitanja formalnopravnog karektera: da li donositi savezni ili republički zakon, postoji li ustavni osnov za donošenje zakona, da li denacionalizaciju treba urediti u jednom ili u više zakona, itd. Na prvo pitanje odgovor je već dalo vreme i razvoj, bolje reći kriza, državne zaje­dni­ce Srbije i Crne Gore, kao i donošenje crnogorskog zakona o denacio- nalizaciji. Na drugo pitanje potvrdan odgovor daje postojeći, i ovakav kakav je, Ustav Srbije.7 Treće pitanje je u sferi opredeljenja, normati­vnog ukusa, ali i ekonomičnosti i celishodnosti.
Kopaonička škola prirodnog prava ponudila je 1995. godine integralni tekst jedinstvenog zakona o denacionalizaciji, koji se odnosio ka­ko na nepokretne, tako i na pokretne stvari i imovinska prava. Nekoliko godina kasnije u okviru asocijacije bivših vlasnika – Lige za zaštitu privatne svojine, sačinjena je takođe jedna verzija zakonskog rešenja dena­cionalizacije, koja je podrazumevala donošenje više zasebnih zakona: jednim bi se vraćalo zemljište, drugim poslovne prostorije, trećim sta­no­vi itd. Međutim, docnije je i sama Liga odustala od ovog “seta zakona” i založila se za donošenje jednog i celovitog zakona o restituciji i obe­šte­ćenju.8
Čini se racionalnijim rešenje da se pitanje vraćanja imovine biv­šim vlasnicima uredi jednim zakonom, koji bi sadržao osnovna pravila vra­ćanja imovine i obeštećenja bivših vlasnika, čija rešenja bi bila inkorporisana u sistem celokupnog materijalnog i procesnog zakonodavstva. Ovakva legislativna koncentracija obezbeđuje veću pravnu koherentnost materije koja se uređuje, pojednostavljuje primenu zakona i olak­ša­va snalaženje u toj materiji. Uz taj zakon trebalo bi doneti jedan broj podzakonskih propisa sprovedbenog karaktera.9 U većini zemalja je pri­­menjen taj pristup, ali ima i drugačijih iskustava, kao na primer u Če­škoj, koja je, pored osnovnog zakona o obeštećenju, donela i poseban zakon o restituciji imovine crkvama i verskim zajednicama. Dakle, do­nošenje posebnih zakona o vraćanju pojedinih kategorija oduzetih dobara, prema predmetu vraćanja, bilo bi neracionalno i neekonomično. Međutim, nije isključena mogućnost da se za pojedine subjekte restitucije, kao što su na primer crkve, zbog njihove specifičnosti, donesu po­sebni propisi o povraćaju imovine i obeštećenju.
U Ministarstvu pravde Srbije se 2001. godine došlo do stanovišta da bi, pored opšteg zakona o restituciji, vraćanje nekih kategorija odu­zetih dobara moglo, brže i jednostavnije, moglo da bude uređeno po­se­bnim zakonom, gde se, pre svega, misli na imovinu crkava i verskih zajednica.10
Crkve i verske zajednice teško su bile pogođene merama podr­žav­ljenja posle 1945. godine, posebno agrarnom reformom i nacionali­zacijom. U ondašnjoj Jugoslaviji podržavljeno je blizu tri hiljade crkve­nih i manastirskih poseda velike površine, tako da su ovi posedi bili na trećem mestu po veličini udela u obrazovanju zemljišnog fonda agrarne reforme i kolonizacije.
Na osnovu Zakona o nacionalizaciji najamnih zgrada i građevinskog zemljišta iz 1958. godine, takođe je izvršeno oduzimanje i crkvene imovine – brojnih stambenih i poslovnih zgrada, stanova i građevinskog zemljišta i ta imovina crkvama i verskim zajednicama nije vraćena do da­nas.
Mogu se istaći razlozi u prilog toga da se posebnim zakonom uredi pitanje vraćanja imovine crkvama i verskim zajednicama:
1) Imovina crkava i verskih zajednica se najpre i najlakše može vratiti, zato što se tu radi o nekretninama (manastirska imanja i drugi zemljišni i šumski posedi, kao i poslovne zgrade i prostorije) koje su danas mahom u državnom, odnosno u tzv.društvenom vlasništvu i koje je lakše evidentirati i vratiti u istom obliku nego nacionalizovanu imo­vinu fizičkih lica koja je u proteklom periodu često menjala vlasnike.
2) Povraćaj crkvene imovine neće predstavljati težak finansijski te­ret za državu jer će se tu prevashodno vršiti povraćaj in natura, tako da ce biti ređi slučajevi novčanog obeštećenja, a i u tom slučaju crkve i verske zajednice imaju tolerantniji odnos prema novčanim obveznicama kao obliku novčanog obeštećenja od pojedinaca, koji se, najčešće, s nepoverenjem izražavaju prema tim vrednosnim papirima.
3) Neizvesno je kada ce biti uređena i kada ce započeti opšta denacionalizacija svih oduzetih dobara, a i kad počne ona ce svojom voluminoznošću i složenošću usporiti proces restitucije i one imovine, kao što je crkvena, koja, po prirodi stvari, nije toliko sporna.
4) Restitucija imovine crkava i drugih verskih zajednica, zasnova­na na ravnopravnosti ovih subjekata i jednakosti njihovih prava, pobolj­šaće njihov finansijski položaj i stvoriće bolje uslove za uspešnije vrše­nje njihovih duhovnih funkcija, a ujedno ce biti svojevrstan faktor po- mirenja tako što će pospešiti međucrkvenu i međureligijsku saradnju, a time i versku i nacionalnu toleranciju u Srbiji ali i u balkanskom ok­ru­ženju, što bi posle svih dešavanja u poslednjih deset godina na ovim pro­­storima bio dobar i ohrabrujući pomak. To potvrđuje široka podrška ko- ­ju je Nacrt ovoga zakona dobio od svih crkava i drugih verskih zajednica koje deluju na teritoriji Srbije.
5) Poseban zakon za restituciju imovine crkava i verskih zajednica ima svoje opravdanje i u tome što će on najbolje izraziti specifično-­sti kod restitucije ove imovine i što se , po potrebi, lakše i brže može me­njati i prilagođavati u toku primene.
U svakom slučaju, zakonodavac tek treba da zauzme stav o ovom pitanju.11
3. Da li fizička lica treba da budu obveznici denacionalizacije?
Nema spora, ni u uporednom pravu, a ni u ovdašnjim nacrtima, da je obveznik sadašnji vlasnik, odnosno korisnik stvari koja je predmet restitucije, što, u našim uslovima, upućuje na državu kao većinskog vla­snika, kao i na druga pravna lica koja su u međuvremenu stekla nacio­nalizovanu imovinu.

Rezime: Ovaj rad bavi se doprinosom koji međunarodni standardi mo­gu da proizvedu u rešavanju svojinskih sporova. On najpre razmatra stvarnu primenjivost jemstva svojinskih prava na ove sporove i u kojoj meri ono može stvoriti obavezu restauracije ili kompenzacije. Zatim istražuje ograničenja ljudskih prava koja pogađaju svaku restituciju gde god da nema obaveze da se ona izvrši, nego je učinjen politički izbor koji nju zahteva. Ovo uključuje potrebu uvažavanja interesa lica koje zahteva restituciju, kao i elemente prava na pravi­­­čno saslušanje i zabranu diskriminacije. Sve to može potencijalno da ima zna­ča­jan uticaj kako na sadržinu mera restitucije tako i na postupak za njihovu primenu. Sveukupne međunarodne norme o ljudskim pravima su do sada zahtevale samo ograničene promene u pristupu restituciji koji je prihvaćen. Uprkos tome, razrada tih elemenata dovela je do nešto jasnijeg okvira za bavljenje tim pro­ble­­mima u budućnosti.
Ključne reči: restitucija, denacionalizacija, kompenzacija, privatna svojina, svojinski interes, diskriminacija, ljudska prava, postkomunizam.

Uvod
Uspostavljanje komunističke vladavine u Centralnoj i Istočnoj Ev­ropi bilo je praćeno raširenim uzimanjem privatne svojine i njenim stavljanjem pod državno vlasništvo ili kontrolu.1 Posle propasti ili politički ponovnog rađanja ovih režima,2 javila su se očekivanja da se ova svojina vrati bilo onima kojima je oduzeta, bilo njihovim potomcima. Sna­ga osećanja u ovoj stvari teško da je bila iznenađujuća, pošto je odu­zimanje često bilo deo političkog progona vlasnika imovine, a u mno­gim slučajevima dovodilo je do njihove smrti ili egzila. Čak i bez oseća­nja nepravde koje je ovo oduzimanje proizvelo, takva oduzimanja nisu uvek imala pravnu osnovu, a svakako nisu uključivala isplatu kompen­za­cije. Štaviše, želja za restitucijom ili bar odgovarajućom kompenza­cijom bila je neizbežni pratilac snažne privlačnosti koju su vrednosti ljudskih prava imale za mnoge koji su se suprotstavljali komunizmu; naposletku briga za zaštitu svojinskih interesa bila je od samog početka stvar u razradi takvih vrednosti.3 Međutim, iako su mere restitucije bile prihvaćene u mnogim zemljama Centralne i Istočne Evrope, one nisu bi­le opšteprihvaćene. Unutrašnji i međunarodni izazovi koji su im bili upu­ćeni umnožavali su se, ali samo sa ograničenim uspehom.
Briga za restituciju u ovom regionu nije, međutim, bila ogra­ni­če­na samo na otklanjanje “krivdi” počinjenih pre nekoliko decenija. Ona se takođe javila kao posledica skorijeg lišavanja svojine do koga je došlo tokom različitih sukoba unutar i između različitih republika koje su ne­kad činile Jugoslaviju. Takva lišavanja svojine, bilo kao deo namerne po­litike “etničkog čišćenja” ili kao neizbežan nuzproizvod stalno pro­men­ljive linije fronta i neposredne potrebe beskućnika za domom, nisu proizvela samo mnoge ljudske patnje, nego i razumljive zahteve za po­vraćaj te svojine kao deo miroljubivog rešenja. I mada je ovo potonje u načelu bilo prihvaćeno, njegovo ostvarenje u praksi nije se uvek dostizalo, pa se lišavanje svojine zaista produžavalo i posle takvih rešenja.4 Stoga se pristupalo pozivanju na međunarodna ljudska prava kao mo­gu­ćem izvoru pomoći.
Ovaj rad bavi se doprinosom koji međunarodni standardi mogu da proizvedu u rešavanju ovih svojinskih sporova. On najpre razmatra stvarnu primenjivost jemstva svojinskih prava na ove sporove i u kojoj meri ono može stvoriti obavezu restitucije5 ili kompenzacije. Zatim istražuje ograničenja ljudskih prava koja pogađaju svaku restituciju gde god da nema obaveze da se ona izvrši, nego je posledica političkog iz­bora. Ovo uključuje potrebu uvažavanja interesa lica koje zahteva restituciju, kao i elemente prava na pravično saslušanje i zabranu diskriminacije. Sve to može potencijalno da ima značajan uticaj kako na sa­dr­žinu mera restitucije tako i na postupak za njihovu primenu. Sveukupne međunarodne norme o ljudskim pravima su do sada zahtevale samo ograničene promene u prihvaćenom pristupu restituciji. Uprkos tome, ra­zrada tih elemenata dovela je do nešto jasnijeg okvira za bavljenje tim problemima u budućnosti.
Obim zaštite svojinskih interesa
Iako neka jemstva ustanovljena međunarodnim pravom nepo­sre­dno nastoje da zaštite svojinske interese (a druga mogu to da učine po­sredno), ona ne sadrže nužno određenu obavezu da se izvrši restitucija ta­mo gde je oduzimanje izvršeno povredom njihovih zahteva. U mno­gim slučajevima plaćanje kompenzacije je sve što će se zahtevati, ali to može biti od suštinskog značaja. Pre nego što se pokrene pitanje koji bi se pravni lek mogao zahtevati za određenu svojinu u sporu, valja, me­đu­­tim, rešiti jedno prethodno pitanje. To je temeljno pitanje obima u kojem su ova međunarodna jemstva primenljiva na svojinu pod dej­stvom zbivanja u Centralnoj i Istočnoj Evropi. Delom to je jednostavno stvar ispitivanja različitih zadiranja u svojinske interese u svetlosti različitih jemstava i precedentnog prava u kojima su ta jemstva primenjivana. U mnogim slučajevima stav je prilično ispravan, ako već nije od neke veće pomoći. On je, međutim, manje određen u pogledu nekih aspekata odu­zimanja imovine do kojeg je došlo tokom i posle sukoba u različitim delovima bivše Jugoslavije. Povrh toga tu je i dodatni problem određenja u vremenu, koji je od priličnog značaja: da li su se događaji dogodili pre nego što su jemstva postala pravno obavezujuća i da li bi se stoga na njih moglo pozivati?
Primenljiva jemstva
Bilo je izvesnog opiranja država da prihvate obezbeđivanje izri­­čite zaštite svojinskih interesa u ugovorima o ljudskim pravima uprkos nji­hovoj očiglednoj spremnosti da priznaju svojinu kao pravo u Uni­ver­zalnoj deklaraciji o ljudskim pravima,6 iz koje su ovi ugovori izvedeni. Stoga svojina izvorno nije bila uključena u katalog prava i sloboda Ev­ropske konvencije o ljudskim pravima, pa je kasnije dodata njenim Pr­vim protokolom.7 Štaviše, nijedan od dva instrumenta koji je trebalo da ostvare Univerzalnu deklaraciju preobraćanjem ljudskih prava koja ona proklamuje u pravne obaveze – Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima i Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kultur­nim pravima – ne sadrže nikakvo upućivanje na zaštitu svojine. Iz­vor­no ispuštanje iz Evropskog instrumenta odražava strepnju – koja ka­snije nije potvrđena – da bi zaštita svojinskih interesa osujetila ekonomske i socijalne programe, dok je karakter filozofske vododelnice između Is­to­ka i Zapada u eri hladnog rata značio da nikada ne može biti sporazuma da se imaju takva jemstva kada su globalni instrumenti bili prihva­tani, a uključenje još jednog jemstva nije bilo prioritet za amandmanske protokole. Jemstvo svojine u članu 1 Prvog protokola uz Evropsku konvenciju8 daleko je od apsolutnog, dopuštajući eksproprijaciju i druga odu­zimanja svojine, kao i različite kontrole njenog korišćenja ako se po­­kaže da je to u javnom interesu, a zakon koji to dopušta prihvatljiv, od­ređen i bez mogućnosti za samovolju, a oduzimanju sledi odgovarajuća kompenzacija.9 U slučaju oduzimanja svojine uobičajena je takođe obaveza da se isplati kompenzacija. “Oduzimanje” bi pokrivalo svaki for­malni prenos imovine kao što su nacionalizacija privrednog predu­zeća i obavezan otkup svojine, ali i sve drugo što postiže isto dejstvo, bilo da je učinjeno zakonito10 ili bez ikakvog pravnog osnova.11 Izgleda da je potreba javnog interesa nešto što se relativno lako može uspos­ta­viti, a da ne izgleda da država treba da demonstrira više od potencijalnog za tu svrhu; činjenica da druge države biraju druga sredstva neće biti fatalna. Štaviše, ideje o javnom interesu se menjaju; nacionalizacija industrije jednom je viđena kao veoma poželjna, dok je privatizacija sada više u modi, tako da se mnogo toga od oduzimanja svojine u Cen­tralnoj i Istočnoj Evropi ne bi moglo, ako bi bilo podložno proverava­nju, smatrati inherentno osporivim.12 Slično saosećajno stanovište moglo bi se imati o ekstenzivnom oduzimanju stanova i njihovoj podeli na ma­nje jedinice da bi se izašlo u susret potrebama za stanovanjem.13 Me­đu­tim, te mere bi mogle imati više problema prilikom zadovoljavanja zah­teva razvijenih u strasburškom precedentnom pravu da oduzimanje ne treba da bude arbitrarno14 i da se kompenzacija po pravilu mora pla­titi.
Za dve druge materije koje član 1 Prvog protokola teži da regu­liše – nametanje kontrole korišćenja svojine i radije manje određeno za­diranje u mirno korišćenje imovine15 – postoji tendencija da se čak lakše prihvataju. Razaranje do kojeg je došlo tokom i posle sukoba kakvi su bili u bivšoj Jugoslaviji svakako ima potencijal koji opravdava zadira­nje kao stvar opšteg interesa. Ovo naročito važi kada okolnosti dovedu do ve­likih teškoća u udomljavanju stanovništva, kao i do problema u na­laženju kancelarija za javne službe. Kao i u slučaju oduzimanja svojine, glavna briga mora biti obezbeđenje pravne ravnoteže između kolekti­v­nog i individualnog interesa, iako to uvek ne zahteva plaćanje kompenzacije. Međutim, nesumnjivo će biti razloga za zabrinutost kada se pretpostavljene mere nastave, a postane očigledno da okolnosti koje su do njih dovele više ne postoje ili se svojina koristi na potpuno drugačiji na­čin od onoga zbog kojeg je podvrgnuta kontroli ili zaposednuta, a da to nije dovedeno do delotvorne eksproprijacije.