Ono što bi moglo da bude
Kristi Braun književnik
Bio sam uzbuđen zbog svog prvog odlaska u Kliniku. Nisam imao ni najmanju predstavu kako to izgleda. Zamišljao sam hladne mermerne zidove, ljude obučene u belo i stalan miris dezinfekcionih sredstava.
Tog nezaboravnog ponedeljka pre podne, ambulantna kola Sv.Jovana zaustavila su se ispred naših vrata oko devet i trideset; uplašeno sam zurio kroz prozor. Uvek sam mislio da su ambulantna kola na neki način povezana sa sahranama: mračni objekti koji sleđuju duh, puni krvavih tela.Međutim, vozač je bio veseo, nasmejan čovek koji je pomogao ocu da me podigne. Zbog toga sam se malo manje plašio. Čim sam seo na sedište, pogledao sam svoje saputnike – pacijente. Video sam da sam bio zapravo najstariji među njima. Ispred mene, na nosilima ležalo je detence, ne veće od bebe, sa stisnutim šakama, savijenim, iskrivljenim nogama i glavom u neobičnom uglu u odnosu na ostatak njegovog tela. (Nastavak…)
