Rezime: Nakon usvajanja Standardnih pravila UN za izjednačavanje moguć nosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom decembra 1993. u našoj se sredini počelo govoriti o pravima osoba sa invaliditetom i raditi na promeni svesti i načina na koji se o njima govori u javnosti. Standardizacija terminologije samo je jedan segment, i to krajnji, u pravcu podsticanja korektnog govorenja i pisanja o osobama sa invaliditetom u sistemu obrazovanja, javnim službama i medijima. Bez vidljivosti i aktivne društvene uloge osoba sa invaliditetom efekti rada u sferi jednakosti u javnom govoru nisu dovoljni.
Ključne reči: invalidnost, nediskriminacija, predrasude, marginalizacija.

Nakon usvajanja Standardnih pravila UN za izjednačavanje moguć nosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom decembra 1993. u našoj se sredini počelo intenzivnije govoriti o ljudskim pravima osoba sa invaliditetom i raditi na promeni svesti i načina na koji se o njima govori u javnosti.
Invalidnost je vezivana za bolest, nemoć, siromaštvo. Otuda i upotreba prideva: bespomoćan, bolestan, nemoćan, nenormalan, nepokretan, vezan ili prikovan za invalidska kolica, krevet/postelju i termina: bogalj/ bogaljuša, bogaljnica, bolesnik/bolesnica, ljudi za popravku i slično.
Promena svesti o ulozi društva u definisanju položaja ovog dela stanovniš tva u engleskom i latinskim jezicima i širenje socijalnoj pristupa invalidnosti dovela je do upotrebe termina hendikepirane osobe, hendikepirani kojim se sugeriše na ograničenu mogućnost funkcionisanja i termina osobe sa posebnim potrebama. Ove konstrukcije bivaju prihvaćene od stručnjaka i od strane osoba sa invaliditetom. Termin invalid, doveden u vezu sa značenjem latinskog korena i njegovom upotrebom u romanskim jezicima “bespomoćan, nemoćan, manje vredan”, izvesno vreme biva anatemisan i potiskivan iz upotrebe. U središtu pažnje je osoba. U engleskom jeziku upotrebljavaju se konstrukcije: handicapped person, disabled person, person with special needs i prema njima people with handicap i people with disabilities. U tekstu Standardnih pravila dosledno se upotrebljava termin osoba sa invaliditetom (persons with disabilities) u nameri da se pokaže da je invaliditet/ (disability) jedna od karakteristika i da se ne odnosi na (celu) osobu.
U našem jeziku ova konstrukcija prevodi konstrukcijama osoba sa invaliditetom i osoba sa hendikepom, eventualno osoba sa onesposobljenošć u. U krugu defektologa preveden je terminom osoba sa ometenošć u.
U poslednjih pet godina na različitim skupovima se govorilo o jeziku invalidnosti. Napisano je nekoliko radova iz oblasti prava i istorije i lingvistike o jeziku kojim se predstavljaju osobe sa invaliditetom i terminologiji.
U toku 2003. godine na Odseku za srpski jezik i lingvistiku Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu sačinjeni su istorijski pregled terminologije i Rečnik invalidnosti koji, pored popisa termina, donosi podatak o njihovom statusu u formalnim situacijima.
U skladu sa pristupom primenjenim u tekstu Standardnih pravila predlažu se termini. osoba/čovek/žena/dete sa invaliditetom, i ukoliko je poznat uzrok ili posledicu stanja u kome se osoba nalazi termini: č sa fizič kim/telesnim (motornim i senzornim) invaliditetom, sa smanjenom fizič kom psihičkom, intelektualnom sposobnošću, č sa smanjenim motornim sposobnostima, č sa smanjenom sposobnošću sluha, vida, govora, kretanja umesto nepokretna č i sl., slepa č, slabovida č, gluva, nagluva, slepogluva č, č sa teškoćama u kretanju i termini č sa oštećenjem, povredom oka, kičme, ruke, noge i sl, č sa amputiranim delom tela, poremećajem kičme, govornim poremećajem, smetnjama u razvoju, č sa autizmom, Daunovim sindromom, distrofijom mišića, mišićnom distrofijom, multiplom sklerozom, cerebralnom dečjom paralizom, di/hemi/para/kvadriplegijom i sl, kao termini invalid, invalitkinja sa opštim neutralnim značenjem. Termini hendikepirani, hendikepirana č, č s hendikepom, č s posebnim potrebama; ometena č, nagrđena, osakaćena č nisu u ovom kontekstu adekvatni jer su odraz subjektivne ocene, društvenih ili ličnih stavova i kvalifikovanja. Pojmovi hendikeperanost i hendikep vezuju se za ljude u različitim kontekstima ukazujući na nejednake mogućnosti, ograničenje ili na neuspeh (sportski hendikep). Termin osoba u situaciji hendikepa, koji je došao iz francuskog jezika, može se upotrebiti u ovom i u drugim kontekstima kada se govori o ljudima, ali uz navođenje konkretnog uzroka koji je do te situacije doveo (npr. Osoba u situaciji hendikepa uled smanjene sposobnosti kretanjaa, nedostatka pomagala, asistencije i sl., nepoznavanja jezika i dr.) Termin č sa ometenošću sementički je prazan i zahteva određenje: č sa smetnjama u fizičkom, psihičkom/duševnom/mentalnom razvoju i sl.
Termini amputirac, autističar, daunovac, distrofičar/distrofičarka, hemi, kvadri, kvadić, MS-ovac i slično, ili poistovećivanje osobe sa dijagnozom koja joj stoji u zdravstvenom kartonu, odlika su stručnog žargona ili žargona grupe i ne preporučuju se u formalnim situacijama, dok su reči slepac, gluvać idiot, kreten, bolid, retardiran, retard, mentalac, mentol i sl. sa novim pogrdnim značenjima i upotrbnom vrednošću deo opšteg žargona i ne pripadaju ovom terminološkom sistemu.
Dogovor oko terminologije samo je jedan segment, i to krajnji, u pravcu podsticanja korektnog govorenja i pisanja o osobama sa invaliditetom, pre svega u nauci, sistemu obrazovanja, javnim službama i medijima.
Njena upotreba uslovljena je promenom pristupa temi, koji se zasniva na saosećanju, sažaljenju, uz upotrebu stihova, poslovica, ohrabrivanje, divljenje, čuđenje i kritika društvu za nebrigu, te promenom položaja, vidljivošću i aktivnom i punom učešću osoba sa invaliditetom u postojećem društvenom kontekstu.* Milica Mima Ružicic ABOUT THE LANGUAGE AND TERMINOLOGY OF DISABILITY Summary After adoption of Standard Rules o UN for Equal Opportunities of People with Disabilities in 1993, we started dealing with the rights of the people with disability and changing the awareness and ways they are talked about in public.
The standardization of terminology is just one segmen, the last one actually, in stimulating the correct speech and writting about people with disabilities in the education system, public services and media. Without the visibilitz and active social participation of people with disability, the work in the sphere of the equality i public speech is not enough.
Key words: dissability, non-diskrimination, prejudice, marginalization.
* Sačinjeno na osnovu radova M. M. Ružičić: Equality in the media language in Serbia (neobjavljen rad) i Jezikom protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom, Novi Sad 2004, i beleške o terminologiji u Priručniku za puno učešće osoba sa invaliditetom u životu zajednice, Novi Sad, 2004.

Rezime: Danas se smatra da je oblast obrazovanja ona ključna oblast društvene delatnosti koja treba da bude pokretač i realizator ideje inkluzije kroz zajednič ko školovanje dece sa posebnim potrebama sa ostalom decom, a to zovemo inkluzivnim obrazovanjem. U svetu se poslednjih godina dosta uradilo po ovom pitanju, pa je u skladu s tim Ministarstvo prosvete i sporta 2002. godine osnovalo ekspertsku grupu za reformu obrazovanja dece sa posebnim potrebama.
Istina, u našoj sredini postoje otpori prema nazivu: lica sa posebnim potrebama, te autor predlaže drugačiji naziv u skladu sa tzv. socijalnim modelom ometenosti, a to je: lica kojima je potrebna posebna društvena podrška. Aktuelni sistem obrazovanja u Srbiji je organizovan u tri osnovna vida: specijalno obrazovanje u posebnim školama za decu ometenu u razvoju, specijalno obrazovanje u posebnim odeljenjima redovne škole koja su sastavljena od učenika sa istom vrstom ometenosti i redovno obrazovanje u istom odeljenju sa ostalim učenicima (integracija) ali bez sistematske podrške i prilagođavanja posebnim potrebama učenika tako da je njihov školski uspeh ispod proseka ostalih učenika.
Odvajanja dece sa posebnim potrebama od porodice i smeštanje u institucije zatvorenog tipa i domove pri specijalnim školama najčešće ima loše efekte, a ekonomski je takođe manje isplativo od ostajanja deteta u njegovoj porodici kojoj treba pružiti stručnu i finansijsku podršku. U novoj koncepciji obrazovanja učenika sa posebnim potrebama u Srbiji, aktivnosti u vezi reforme u ovoj oblasti mogu se podeliti u četiri segmenta: 1. Izrada strategije reforme obrazovanja učenika sa posebnim potrebama; 2. Obezbeđivanje institucionalnog i zakonskog okvira za sprovođenje reforme; 3. Priprema škola, kadrova, kurikuluma, reforma Defektološkog fakulteta, priprema društvenog okruženja i javnog mnjenja i slično; 4. Implementacija novog modela obrazovanja u praksi sa prelaznim periodom mestimične primene, pilotiranja itd.
Ključne reči: lica sa posebnim potrebama, specijalno obrazovanje, reforma, inkluzija, integracija, ometenost, socijalni model, lica kojima je potrebna posebna društvena podrška.

Kada se govori o demokratizaciji nekog društva i o izgradnji građanskog društva nezaobilazno se kao deo tih procesa otvara potreba menjanja odnosa društva prema licima sa posebnim potrebama i ističe neophodnost njihovog aktivnog uključivanja i participiranja u svim oblastima društvenog života zajedno sa drugim građanima. Poslednjih decenija u svetu se razvio novi pokret za pravedniji odnos društva prema licima sa posebnim potrebama, nova humanistička ideja inkluzije u društvo, ili uključivanja svih onih koji su do sada bili isključeni u velikoj meri, segregirani, diskriminisani. Danas se smatra da je oblast obrazovanja ona ključna oblast društvene delatnosti koja treba da bude pokretač i realizator ideje inkluzije kroz zajedničko školovanje dece sa posebnim potrebama sa ostalom decom, a to nazivamo inkluzivnim obrazovanjem.
To znači da, na primer, neko telesno invalidno dete u invalidskim kolicima ili dete sa nekim drugim oblikom ometenosti ima pravo da se školuje u najbližoj školi u susedstvu, u koju bi inače išlo da nema posebne potrebe i da deli istu đačku klupu sa svojim vršnjakom. Pojam inkluzivnog obrazovanja obavezno i kao integralni i neodvojivi deo ovog procesa podrazumeva specifičnu pripremu i prilagođavanje postojećeg obrazovnog sistema posebnim potrebama ovih đaka, a to znači krupne promene i reforme redovnog sistema obrazovanja. Do sada je takođe postojala praksa upisivanja lakše ometene dece u redovne škole, ali su škole bile potpuno epripremljene kadrovski, programski i u pogledu tehničke opremljenosti za prihvat ovakve dece i nije postojala sistematska i stručna podrška i pomoć, a predrasude i negativni stavovi su predstavljali ogromnu barijeru u školovanju ove dece. Zato se u stručnoj literaturi često i pravi razlika između pojma integracije i pojma inkluzije. Integracija podrazumeva ubacivanje deteta u postojeći sistem onakav kakav jeste, u kome dete “pliva” zahvaljujući najviše svojoj snalažljivosti, upornosti i uz pomoć ogromnog zalaganja roditelja, dok inkluzija podrazumeva da novi reformisani sistem daje stručnu i moralnu podršku u obrazovanju i opštem razvoju i napredovanju ovakvog učenika. U mnogim evropskim zemljama ovakva nova škola po meri deteta je već stvarnost.
Nova filozofija i novi pristup u sagledavanju problema ometenosti i problema posebnih potreba jeste nešto što revolucionarno menja dosadašnji pogled na ovu problematiku i mogli bismo da ga, možda smelo, označimo kao kopernikanski obrt u ovoj oblasti. Naime reč je o novom tretmanu ometenosti kojoj se do sada pristupalo pretežno medicinski, kao individualnoj karakteristici pojedinca, sa težnjom da se takvom pojedincu pomogne da kompenzuje svoj nedostatak i tako “popravljen” uključi u postojeći sistem. Novi socijalni model ometenost tretira ne samo kao stvar pojedinca već i društvenog okruženja, proširuje definiciju ometenosti i na neadekvatno i nepodešeno društveno okruženje sa njegovim institucijama, kao što je, na primer, obrazovni sistem, koje moraju da se restrukturišu i prilagode posebnim potrebama nekih, makar i malobrojnih njegovih članova. Dakle, nova filozofija iskazana kroz tzv. socijalni model ometenosti, nasuprot medicinskom modelu, ne tretira ometenost samo kao problem individue sa nekim poremećajem već i kao problem društva, koje se mora menjati i podešavati kako bi izašlo u susret posebnim potrebama pojedinca kroz novu zakonodavnu politiku, novu obrazovnu i socijalnu politiku i prilagođavanjem društvenih institucija kroz uklanjanje različitih barijera u okruženju, od arhitektonskih do socijalnih.
Nakon uspostavljanja nove demokratske vlasti u Srbiji oktobra 2000. godine, pokrenute su reforme u mnogim važnim segmentima društva, a Ministarstvo za socijalna pitanja i Ministarstvo prosvete i sporta pokrenula su reforme u ovoj veoma zapuštenoj, kompleksnoj oblasti posebnih potreba opterećenoj brojnim problemima, od siromaštva do predrasuda. Ministarstvo prosvete i sporta je aprila 2002. osnovalo ekspertsku grupu za reformu obrazovanja dece sa posebnim potrebama koja je u aprilu 2004. završila sa radom. Ekspertska grupa imala je zadatak da izvrši analizu postojećeg obrazovanja dece sa posebnim potrebama, da komparativno prouči evropska iskustva, paradigme i praksu i da u okviru započete generalne reforme obrazovanja u Srbiji i u skladu sa njom predloži strategiju reforme obrazovanja dece sa posebnim potrebama.
Ekspertska grupa je takođe imala zadatak da uspostavi saradnju sa stručnom i naučnom javnošću, kao i sa širokom javnošću zainteresovanih, kao što su roditelji dece sa posebnim potrebama, udruženja lica sa ometenošću, mediji itd., i organizuje susrete, konferencije, okrugle stolove, tribine, na kojima bi se promovisale nove ideje vezane za reformu obrazovanja, za uvođenje inkluzivnog obrazovanja i kako bi se čulo mišljenje svih zainteresovanih za unapređenje obrazovanja lica sa posebnim potrebama.
Ekspertska grupa Ministarstva prosvete pošla je od široke definicije kategorije dece sa posebnim potrebama. Naime, danas u svetu u različ itim zemljama varira broj kategorija lica koja se tretiraju kao lica sa posebnim potrebama – od jedne ili dve (Danska), do deset (Poljska), a najčešće u pitanju je 5-6 kategorija takvih lica. Ekspertska grupa pod decom sa posebnim potrebama podrazumeva pre svega decu sa nekim oblikom ometenosti u razvoju, kao što su telesna, senzorna i mentalna ometenost, a zatim decu sa poremećajem u društvenom ponašanju, decu sa hroničnim i teškim oboljenjima koja su na dugotrajnom bolničkom ili kućnom lečenju, decu iz socijalno, kulturno i materijalno depriviranih sredina, decu bez roditeljskog staranja, zlostavljanu, izbeglu i raseljenu decu. Uključena je i specijalna kategorija nadarene ili talentovane dece, koja takođe imaju posebne obrazovne potrebe.
U našoj sredini postoje prilično izraženi otpori prema nazivu lica sa posebnim potrebama. Negativne reakcije na ovaj “uvozni” termin postoje u stručnoj javnosti, na primer među defektolozima, ali i među samim licima sa ometenošću. Oni kažu da ova lica imaju potrebe kao i svi ostali ljudi, ali da je način njihovog zadovoljavanja različit. Predložila sam drugačiji naziv, u skladu sa pomenutim socijalnim modelom ometenosti, a to je: lica kojima je potrebna posebna društvena podrška. Ovaj novi naziv već je ugrađen u ime tek otvorene institucije koja se nazive Centar za obrazovanje lica kojima je potrebna posebna društvena podrš ka.
Analiza postojećeg sistema obrazovanja učenika sa posebnim potrebama u Srbiji Analiza pokazuje da je aktuelni sistem obrazovanja organizovan u tri osnovna vida: 1. specijalno obrazovanje u posebnim školama za decu ometenu u mentalnom, senzornom, telesnom i socijalnom razvoju, kojim je obuhvać eno 1% ukupne populacije učenika; 2. specijalno obrazvanje u posebnim odeljenjima redovne škole koja su sastavljena od učenika sa istom vrstom ometenosti; 3. redovno obrazovanje u istom odeljenju sa ostalim učenicima (integracija), ali bez sistematske podrške i prilagođavanja posebnim potrebama učenika, tako da je njihov školski uspeh ispod proseka ostalih učenika i sa velikim brojem ponavljača.
Deca sa ometenošću najviše pohađaju specijalne škole, u koje se upućuju na osnovu odluke Komisije o razvrstavanju, koja procenjuje stepen i vrstu ometenosti i edukabilnosti. Ovakav pristup pati od visokog stepena diskriminacije. Druge kategorije dece sa posebnim potrebama najviše se školuju u redovnom obrazovnom sistemu, gde povremeno dobijaju pomoć od strane stručne psihološko-pedagoške službe u školi. Nastavnici nisu pripremljeni niti obučeni za rad sa ovim kategorijama dece.
Postoji i kategorija dece sa teškim i multiplim oštećenjima, trajno smeštena u institucije zatvorenog ili poluzatvorenog tipa sa kojima se minimalno, ili nikako, sprovodi edukacija i rehabilitaciono-habilitacioni rad.
Krupan problem predstavlja veliki broj dece sa posebnim potrebama koja su ispuštena iz sistema obrazovanja i nisu obuhvaćena nijednim vidom društvene brige i tretmana. Danas u Srbiji ne postoji sistematsko registrovanje ovih lica, tako da nemamo preciznih podataka o njihovom broju.
Specijalne škole funkcionišu kao nezavisan i paralelan sistem uz redovni, bez međusobne povezanosti. Dete koje jednom uđe u specijalni sistem veoma teško može da se prebaci u redovni, dok je put za prebacivanje deteta iz redovnog u specijalni sistem široko otvoren.

Rezime: Autor se bavi pitanjem šta se za prethodne tri godine promenilo u položaju lica sa posebnim potrebama i izlaže pretpostavke za dalje poboljšanje položaja pripadnika ove populacije. Porastao je iznos invalidske penzije i prava na tuđu negu i pomoć, uspostavljena je redovno finansiranje invalidskih udruženja, a započeto je i sa finansiranjem lokalnih projekata. Od zakonskih rešenja predviđeno je dvostruko povećanje iznosa prava na tuđu negu i pomoć budžetskih korisnika, načinjeni su nacrti zakona protiv diskriminacije lica sa posebnim potrebama i zakon o zapošljavanju lica sa invaliditetom. Pripremljena je uredba koja bi suštinski promenila način rada komisija za razvrstavanje dece sa posebnim potrebama. Kroz manje humanitarne akcije nabavljen je značajan broj invalidskih kolica, slušnih aparata, kompjutera i sl. U okviru strategije za smanjenje siromaštva posebno poglavlje je posvećeno smanjenju siromaštva osoba sa invaliditetom, dok je na nivou vlade napravljen Savet za pitanja osoba sa invaliditetom. Formulisanje strategije države za poboljšanje položaja lica sa posebnim potrebama i usvajanje multisektorskog pristupa problemu je prva pretpostavka za poboljšanje položaja ove populacije. Osim zdravstvene i socijalne zaštite, od izuzetne važnosti su pitanja zapošljavanja, obrazovanja, poštovanja ljudskih prava, finansija, poreskih olakšica, stanovanja, eliminisanja barijera, razvoja svesti o potrebama i problemima ove populacije.
Ključne reči: reforma, lica sa posebnim potrebama, socijalna zaštita, zakonska rešenja, multisektoralni pristup.
U prethodne tri i po godine reforma socijalne zaštite nije bila posebno usmerena ni na jednu ugroženu grupu. Strategija reformi je bila postavljena tako da se najpre izvrše krupne promene u sistemu koje bi same po sebi vodile i boljitku pojedinih ugroženih grupa, a da se nakon postavljanja krupnih sistemskih blokova na odgovarajuće mesto pažnja fokusira na pojedine grupe.
Ovakvo razdvajanje naravno ne treba shvatiti bukvalno, jer ono ne samo da nikada nije u praksi do kraja moguće, već nije ni poželjno.
S druge strane, ovako postavljena strategija imala je svoje koncepcijsko, ali i pragmatično opravdanje. Ograničeni kapaciteti, materijalni, istraživački, liderski, pa i administrativni prosto su zahtevali ovakvo formulisanje koraka u reformi.
Šta se za ove tri godine promenilo u položaju lica sa posebnim potrebama? Najpre, uporedo sa povećanjem bruto društvenog proizvoda i sa poboljšanjem položaja zaposlenih i penzionera značajno je porastao iznos invalidske penzije za preko 400 hiljada invalidskih penzionera, kao i iznos na osnovu prava na tuđu negi i pomoć, pre svega onih koji to pravo ostvaruju u okviru sistema osiguranja.
Vraćeni su i dugovi budžetskim korisnicima, koji su iznosili 32 mesečna davanja, te je uspostavljena redovna isplata svih prava. Pravo na tuđu negu i pomoć za preko 70 hiljada korisnika u proseku je povećano za 3,5 puta.
Vraćeni su i dugovi ratnim vojnim invalidima, koji su na republičkom nivou iznosili više od 7 mesečnih davanja, a primanja ovog dela populacije su takođe višestruko porasla i redovno se isplaćuju.
Uspostavljeno je i redovno finansiranje invalidskih udruženja i organizacija, a započeto je i sa finansiranjem lokalnih projekata kroz Fond za socijalne inovacije i iz budžetskih sredstava prikupljenih po osnovu zakona o igrama na sreću. Na ovaj način je finansirano preko 300 projekata na lokalnom nivou, koji su bili namenjeni podizanju svesti, otklanjanju barijera, ostvarivanju prava, uključivanju u svakodnevne aktivnosti, otvaranju dnevnih boravaka za decu sa posebnim potrebama i slično.
Takođe, značajno je poboljšano stanje u institucijama, u kojima boravi blizu pet hiljada lica sa posebnim potrebama, čemu je doprineo i nov način rada zaposlenih. Najveći deo sredstava za ove namene prikupljen je putem međunarodnih donacija.
U sklopu projekta deinstitucionalizacije, širenje hraniteljstva, koje je koncepcijski postavljeno i koje je počelo da daje prve značajne rezultate, trebalo bi da omogući i razvoj specijalizovanog hraniteljstva namenjenog deci sa posebnim potrebama.
Među zakonskim rešenjima, u okviru predloga o izmenama zakona o socijalnoj zaštiti, predviđeno je dvostruko povećanje iznosa na osnovu prava na tuđu negu i pomoć budžetskih korisnika, načinjeni su i nacrti zakona protiv diskriminacije lica sa posebnim potrebama, kao i zakon o zapošljavanju lica sa invaliditetom. Pripremljena je i uredba koja bi suštinski promenila način rada komisija za razvrstavanje dece sa posebnim potrebama. Prema uredbi, komisije bi umesto jednokratnog pregleda i odluke o slanju dece u specijalne škole, trebalo da omoguće nov način rada kroz praćenje i usmeravanje dece i roditelja.
Humanitarnim akcijama nabavljen je značajan broj invalidskih kolica, slušnih aparata, kompjutera za decu i studente sa hendikepom i slično.
U okviru strategije za smanjenje siromaštva, posebno poglavlje je posvećeno smanjenju siromaštva osoba sa invaliditetom, kao jednoj od najugroženijih grupa, ali je ovim pitanjima dat odgovarajući značaj i u sektorskim delovima strategije.
Na nivou vlade osnovan je Savet za pitanja osoba sa invaliditetom.
Šta su pretpostavke za dalje poboljšanje položaja lica sa posebnim potrebama? Prva pretpostavka je formulisanje strategije države za poboljšanje položaja lica sa posebnim potrebama i usvajanje međuresornog, odnosno multisektorskog pristupa problemu. Za rešavanje problema sa kojima se suočavaju lica sa posebnim potrebama od izuzetne važnosti su zdravstvena i socijalna zaštita, ali i pitanja zapošljavanja, obrazovanja, poštovanja ljudskih prava, finansija, poreskih olakšica, stanovanja, eliminisanja barijera, razvoja svesti o potrebama i problemima ove populacije.
Jasno je da je u pitanju problematika koja pripada različitim resorima i da se kao takva mora razmatrati uvažavajući multidisciplinarni pristup.
Strategija bi morala jasno da definiše pojam lica sa posebnim potrebama, da razluči pojmove hendikepiranosti, nesposobnosti, invalidnosti, kao i pojam najtežih invalida.
U okviru strategije treba razrešiti i dilemu da li zakonska rešenja koja treba da vode poboljšanju položaja i zaštite lica sa posebnim potrebama treba da budu koncipirana u okviru sektorskih zakona, ili, uslovno govoreći, u okviru jednog zakona, objedinjujući različita prava (Zakon o pravima najtežih invalida, na primer). Pragmatičnost možda nalaže da se paralelno deluje na oba koloseka, tj. da se u okviru svakog zakonskog projekta traži prostor za poboljšanje, dok se istovremeno radi na jedinstvenom zakonu.
Posebno je važno da se u okviru strategije postave rokovi i realno razmotre budžetska ograničenja. Srbija se u pogledu dugoročnih ciljeva može i mora rukovoditi standardima razvijenih zemalja, ali na kratak rok mora voditi računa o realnosti i finansijskoj održivosti predlož enih rešenja. Ne sme se ponovo upasti u zamku da je na papiru sve moguće, a da se u životu ni jedno pravo ne ispunjava. U tom kontekstu jasno je da se strategija mora baviti i pitanjima prioriteta, kao i redosledom koraka koji se mogu preduzimati u narednom periodu.
Drugi važan preduslov je definisanje institucije koja bi bila nadlež na da se bavi poboljšanjem položaja lica sa posebnim potrebama.
Imajući u vidu da se u procesu reformi svaki resor pre svega fokusira na sektorska pitanja, uvažavajući problematiku pojedinih ugroženih grupa samo u tim okvirima, definisanje ovakve vrste institucije sa posebnim nadležnostima je neophodno. Prema postojećoj organizaciji ministarstava, problematika koja se odnosi na lica sa posebnim potrebama nije u nadležnosti nijednog posebnog ministarstva, a Savet, iako predstavlja međuresorno telo, nema, niti može imati, institucionalnu snagu potrebnu za rešavanje ovakve problematike. Začetak institucije mogao bi da prethodi izradi strategije, dok bi njen konačan oblik mogao biti formulisan kroz samu strategiju. Jedan od prvih zadataka te institucije bi moralo biti sakupljanje svih relevantnih istraživanja i podataka kojima se raspolaže, kao i donošenje akcionog plana stalne kampanje radi podizanja svesti javnosti o pravima, potrebama i potencijalima lica sa posebnim potrebama.
Takođe, svako osnaživanje sistema zaštite, a posebno uvođenje novih prava, zahteva i organizovanje na lokalnom nivou, u okviru opština, koje bi ta prava mogle da verifikuju (kao što postoje službe za dečije dodatke ili službe za ratne vojne invalide). Bilo koje diferenciranje prava koje podrazumeva prikupljanje i verifikovanje dokumentacije nije moguće bez odgovarajuće organizacije na lokalnom nivou.

Rezime: Ovaj tekst proistekao je iz nekih primedbi što su se čule na javnim tribinama koje je organizovao Centar za unapređivanje pravnih studija, stručna nevladina organizacija iz Beograda, radi predstavljanja modela Zakona o zabrani diskriminacije prema osobama sa invaliditetom najširoj javnosti u Srbiji, naročito invalidima i njihovim udruženjima. Predstavljeni model izazvao je zanimljivu mešavinu osećanja i izneverenih očekivanja, u kojoj su istaknuto mesto imali nelagodnost i otpor prema izvesnim vidovima načela nediskriminacije i posledicama njegove stvarne primene, mada osećanja o kojima je ovde reč nisu preovlađivala među učesnicima tribina. Upotrebivši slavan Kiplingov izraz o “teretu belih ljudi”, pisac ukazuje na unutrašnju, psihološku prirodu odbijanja da se načelo nediskriminacije primeni i u običnim, zamornim, neinspirativnim, svakodnevnim aktivnostima samih invalida. Ovaj oportunizam žrtava diskriminacije nadovezuje se na poznat oportunizam društvene sredine u kojoj se diskriminacija vrši, stvarajući začarani krug neprihvatanja. Problem se ne može rešiti pravnim sredstvima; svako ljudsko biće rešava ga za sebe; ne da se rešiti jednom zauvek. Pisac na primerima iz sopstvenog detinjstva i mladosti ukazuje na ovu stalnu bobru za ravnopravnost.
Ključne reči: nediskriminacija, ravnopravnost, oportunizam.

Krajem prošle godine Centar za unapređivanje pravnih studija iz Beograda predstavio je javnosti, prvenstveno invalidskoj, Model zakona o zabrani diskriminacije prema osobama sa invaliditetom. Model je deo projekta koji je ova stručna nevladina organizacija realizovala od 2002. godine, ostvarujući usku saradnju sa invalidskim organizacijama.
Namera onih koji su učestvovali u realizaciji projekta bila je dvostruka: s jedne strane, trebalo je podržati osobe sa invaliditetom i njihove organizacije u nastojanju da se izbore za stvarnu, ne samo formalnu ravnopravnost; s druge strane, njihova borba morala se staviti u kontekst
opšte problematike poštovanja ljudskih prava, ne stoga što je takvo posmatranje pravnog položaja osoba sa invaliditetom pomodni trend, ni zato što se u Evropi kojoj stremimo tako radi, već zato što to nameće sama logika ravnopravnosti. Ako su osobe sa invaliditetom ravnopravne sa ostalim građanima, njihov položaj, načelno posmatrano, treba da bude uređen na isti način – a po mogućstvu i istim propisima – kao i polož aj onih sa kojima su te osobe ravnopravne. Ovaj zaključak, uprkos svoje elementarnosti ili upravo zbog nje, naišao je na poprilično nerazumevanje, pa i otpor, kod većine invalidskih organizacija. Traži se donošenje iscrpnog i sveobuhvatnog invalidskog zakona, kojim bi na jednom mestu bila regulisana sva pitanja od interesa za osobe sa invaliditetom.
Ne shvata se da se time načelo diskriminacije ne samo ne odstranjuje iz pravnog poretka, već se konstituiše u osnovni postulat pravnog uređivanja odnosa države i društva prema osobama sa invaliditetom. Šta bi to značilo u praksi? Pri ostvarivanju bilo kojeg prava (zakon treba da bude sveobuhvatan) osoba sa invaliditetom morala bi se pozivati ne na odredbe opšteg zakona koji reguliše dotičnu oblast, već na odredbe posebnog zakona o invalidskim pravima. Protiv getoiziranja u konkretnim životnim situacijama i odnosima trebalo bi se boriti – po zastupnicima preovlađujuće škole mišljenja među merodavnim predstavnicima invalidskih organizacija – stvaranjem svojevrsnog pravnog geta. Razume se, polazište autora Modela zakona bilo je dijametralno suprotno: do ostvarivanja faktičke ravnopravnosti ne dolazi se potkopavanjem formalne jednakosti svih građana, već stvaranjem uslova za njeno što potpunije ostvarivanje u najrazličitijem životnom okruženju. Sukob ova dva pristupa je neminovan.
Teorijski posmatrano, poseban zakon o zabrani diskriminacije prema osobama sa invaliditetom nije potreban; dovoljno je u opšte antidiskriminacione norme uneti dopunu da se sve one primenjuju i na diskriminaciju zbog invalidnosti. Time bi bilo izbegnuto donošenje još jednog u nizu posebnih zakona, kojima se ne samo narušava lepota i sklad idealne arhitekture pravnih normi, već i ugrožava njegova funkcionalnost.
No, na moju veliku žalost, ne živim u teoriji nego u Srbiji. Kad se ovdašnjem čoveku spomene diskriminacija, on po automatizmu pomisli na sirote američke Crnce; poneko od starijih se seti južnoafričkog aparthejda i kolonijalnog ugnjetavanja. Samo se najvispreniji (ili najhrabriji) dovinu do nezavidnog položaja Roma iz obližnje favele. Nikome ne pada na pamet da nespušteni ivičnjaci; nepotrebne stepenice; pogled, ispunjen mešavinom sažaljenja i gađenja, upućen nekome ko se vidljivo, fizički razlikuje od nas, odbijanje da se invalidna mušterija primi u taksi ili kafić; zahtev da se invalidno dete ne primi baš u školu ili vrtić koji pohađa zlato mamino; da sve to ima bilo kakve veze sa tako nevaljalom stvari kao što je diskriminacija. To ne vide ni mnogobrojne nevladine organizacije koje izgiboše od borbe za ljudska i manjinska prava, kao da je pravo na nacionalnu pripadnost jedino ljudsko pravo a nacionalne manjine jedine manjine ugrožene ovde i sada. Zato je potrebno izričito, šturim i rogobatnim jezikom pravne norme, formulisati ono što se u svakom pristojnom društvu podrazumeva: zabranjeno je vređati i ponižavati drugoga zbog njegove/njene invalidnosti; zabranjeno je propisivati posebne, nepovoljnije uslove pružanja usluga osobama sa invaliditetom kad za to ne postoje tehnički razlozi; zabranjeno je… U normalnim okolnostima navedene i druge zabrane i ograničenja raspojasanog ega pojedinaca podrazumevale bi se; bilo bi nepotrebno unositi ih u zakon, baš kao što nam nije potreban pravilnik o komunalnoj higijeni da bismo znali da se na javnom mestu ne pljuje. No, bojim se da je ova zemlja odavno izgubila ukus normalnosti.
Naravno, nije dovoljno napisati zakon; treba ga i primeniti. A nije sve što se stavi na papir jednako primenljivo. Istina, zakonodavac je, kažu, suveren; u prvom sazivu višestranačke skupštine jedan predstavnik tadašnje većine tvrdio je da oni (većina) mogu izglasati da se Sunce okreće oko Zemlje. Stvarno su mogli; problema nema sve dok ne poželiš da astronomsku stvarnost privedeš svom novom zakonu. Ako, pak, zakonodavac gaji prilično razumnu ambiciju da se njegovi zakoni primenjuju, tada se mora odreći svoje kvazibožanske slobode zakonopisanja, mora se spustiti na tvrdo tlo činjenica, podvrgnuti se nebrojenim uslovljenostima i ograničenjima stvarnosti. Ne treba nam idealan zakon, već zakon koji se može primeniti. No, ni sa realizmom ne treba preterivati: kakva je svrha zakona koji bi samo “prepisao” stvarnost, ne menjajući je? U tim koordinatama morali su se kretati i autori modela zakona o zabrani diskriminacije prema osobama sa invaliditetom. Da bismo naveli neinvalidnu većinu da odustane od dosadašnjih navika i prihvati nova, antidiskriminaciona pravila ponašanja (a svaka takva promena ne odvija se po automatizmu i zahteva napor i ulaganje pozitivne energije), moramo uvažiti njihove legitimne interese. Na primer, legitimni interes poslodavca jeste zapošljavanje lica koje može da obavlja poslove neophodne za ostvarenje dobiti. Antidiskriminaciono zakonodavstvo može da mu zabrani da, u okviru radne sposobnosti potrebne za određeno radno mesto i samo u tom okviru, pravi razliku (vrši diskriminaciju) između osoba sa invaliditetom i drugih lica koja žele da se zaposle.
Sve dotle dok uvažavamo ovaj njegov osnovni interes – ostvarenje dobiti, zbog kojeg on i istupa kao poslodavac a ne humanitarni radnik, donator ili borac za prava osoba sa invaliditetom, imamo moralno pravo da od njega zahtevamo da pri ostvarenju svojih interesa ispuni određene uslove, da se podvrgne određenim normama. Nepristrasnost ne proističe iz zakonodavčevih lepih manira; ona nije stvar nečijih dobrih namera u koje treba verovati ili sumnjati, već je ugrađena u samo biće pravne norme, čineći drugu stranu njene univerzalnosti, opštosti njenog važenja. Parafrazirajući Zolu, mogao bih napisati: pravna norma će biti nepristrasna, ili je neće biti. Upravo zbog toga autori Modela zakona o zabrani diskriminacije prema osobama sa invaliditetom nisu mogli “navijati” za zaštitni objekt svog teksta, rizikujući da ih invalidske organizacije gnevno optuže za izdaju invalidske stvari. S druge strane, među onima koji su od zaštite ljudskih prava napravili uglednu i unosnu profesiju čuje se mišljenje da invalidska problematika u celosti spada u domen ako ne isključivo zdravstva, onda bar socijalne zaštite kao posebnog društvenog servisa. Oba stanovišta protive se otvaranju šire rasprave o pojavnim oblicima diskriminacije prema osobama sa invaliditetom i mogućnostima pravnog i političkog delovanja na njihovoj prevenciji.
Svoj otpor obrazlažu strahom od politizacije ove teme, zanemarujući pri tome notornu činjenicu da je bez postojanja delotvorne političke volje nemoguće izvršiti iole značajniju promenu u ma kojoj oblasti društvenog života. Razume se, u jednom demokratski uređenom sistemu niko nema monopol na izražavanje političke volje, ali se delotvornost te volje u najvećoj meri postiže delovanjem posredstvom parlamentarnih institucija, pre svega političkih stranaka, koje i postoje da bi inače rasutu energiju pojedinaca i grupa usmerile dajući joj oblik neophodan za praktič no delovanje. Zato načelno ne razumem otpor zainteresovanih organizacija prema javnom obraćanju merodavnim političkim činiocima, pre svega političkim strankama, kao ni davanje prednosti privatnim kontaktima sa pojedincima zaduženim za oblast u kojoj se nalazi pitanje koje se želi rešiti. Plašim se da će još dugo politika u ovoj zemlji imati pretežno, gotovo isključivo negativnu konotaciju, nečega načelno nepoštenog, oblasti u kojoj je sve dozvoljeno. A takav doživljaj politike ne pruža najpogodniju psihološku klimu za razvoj demokratskih ustanova, niti za ostvarenje izvornog smisla demokratije – učešća demosa u upravljanju državom. Neko će reći da sve ovo nema mnogo veze sa konkretnim invalidskim problemima. Osobe sa invaliditetom jesu i moraju biti manjinska društvena grupa; nema tog ludaka koji bi želeo da većina građana države u kojoj živi bude u invalidskim kolicima. Međutim, ako moraju biti manjina, osobe sa invaliditetom ne moraju biti marginalizovana, skrajnuta manjina. Da bi to izbegle, one se ne smeju zatvoriti u sebe; moraju biti otvorene kako prema merodavnim političkim činiocima, tako i prema onoj ćutljivoj većini koja uvek i svuda determiniše vrednosni sistem danog društva. Strah od politike neće otkloniti mogućnost da politika vlada našim životima, baš kao što ni glava u pesku ne uklanja preteću opasnost. Zato smatram da je javna rasprava o Modelu zakona važnija nego sam Model.
Posle javnih tribina u Beogradu i Pančevu o Modelu zakona, na kojima sam učestvovao kao član stručnog tima koji je izradio Model, zamereno mi je na nedovoljnoj konkretnosti (ili prekomernoj apstraktnosti) izlaganja. Ni sam nisam osobito zadovoljan sopstvenim učinkom na ovim skupovima, mada razlog nezadovoljstva nema mnogo veze sa nivoom konkretnosti/apstraktnosti onoga što sam tom prilikom rekao. Radi se o nečem mnogo prozaičnijem: zbog prirode sopstvene invalidnosti (cerebralna paraliza) uopšte nisam siguran da su me čuli i razumeli svi koji je trebalo da me čuju i razumeju. Uostalom, rado priznajem da se u pisanim medijima osećam neuporedivo udobnije, dakako i sigurnije, nego tamo gde je komunikacija svedena na živu, izgovorenu reč. Iz straha da ne zamaram publiku govorom nedovoljno razumljivim većini slušalaca nastojim da budem što kraći; ova prinudna sažetost izražavanja ne mora uvek biti vrlina, naročito ako izostanu primeri koji ilustruju apstraktno izražene ideje. Drugi mogući razlog preterane uopštenosti u izlaganju tiče se mojeg (ispostavilo se pogrešnog) uverenja da su slušaoci već upoznati sa sadržinom Modela zakona, te da nema potrebe prepričavati ga, objašnjavati šta su njegovi pisci hteli da kažu. Radije sam se ograničio na izlaganje opštih, dakle nužno apstraktnih, načela što leže u osnovi predloženih zakonodavnih rešenja, pomoću kojih bi se lakše shvatila konkretna sadržina pojedinih normi. Principi valjda i služe da bismo se pomoću njih uspešnije snašli u haotičnoj stvarnosti, a ne da bismo se narcisoidno divili vlastitim umnim tvorevinama. Priznajem da sam precenio ne moć apstrahovanja (ona mi se i dalje čini generičkim svojstvom ljudskosti), već duhovnu naviku izlaženja iz vlastite kože, sagledavanja sopstvenog položaja u svetlu nepristrasno viđenih činjenica. Zato ću u preostalom delu teksta pokušati da o problemu ravnopravnosti osoba sa invaliditetom govorim imajući u vidu ono najkonkretnije: svoje sopstveno, lično, neponovljivo, bojim se i neizrecivo, životno iskustvo. Slutim da moji kritičari ni time neće biti zadovoljni. Napor i vreme posvećeni ovom tekstu ipak neće biti uzaludni; pokazaće se da problem nije u nivou apstraktnosti, već u uznemiravajućoj, subverzivnoj sadržini onoga što kažem ili napišem.

1. Pristup i postavljanje problema
– podaci o broju osoba sa invaliditetom (500 miliona u svetu, milion u SCG);
– u Srbiji osobe sa invaliditetom žive u klimi diskriminacije, predrasuda i neznanja;
– u periodu od 1990. do 2000. godine drastično pogoršavanje njihovog ukupnog položaja;
– 80% porodica u kojima žive osobe sa invaliditetom ima prihod manji od 50 evra mesečno;
– ignorantski odnos državnih organa, političkih organizacija i socijalnih ustanova;
– propisi koji se tiču prava osoba sa invaliditetom – “mrtvo slovo na papiru”;
– potreba da se u okviru harmonizacije našeg zakonodavstva sa zakonodavstvima zemalja EU implementiraju međunarodnopravni standardi o zaštiti osoba sa invaliditetom;
– pravni status osoba sa invaliditetom nužno je posmatrati iz perspektive zaštite ljudskih prava i socijalnog modela pristupa invalidnosti koji teži punoj socijalnoj uključenosti.
2. Problemi ostvarivanje ljudskih prava osoba sa invaliditetom
– osobama sa invaliditetom nije potrebno sažaljenje već konkretna podrška;
– generalna strategija svetskog programa akcije Generalne skupštine UN u ovoj oblasti jeste izjednačavanje mogućnosti osoba sa invaliditetom; – UN su 1993. g. donele Standardna pravila za izjednačavanje moguć nosti koje se pružaju invalidima;
– primena Pravila u Srbiji: nova strategija
– nova rešenja i osmišljena državna politika podrške osobama sa invaliditetom; – formulisanje i realizacija te strategije moguća samo uz punu participaciju osoba sa invaliditetom;
– invalidnost je mnogo više nego zbir fizičkih, psihičkih i emocionalnih oštećenja. Ona je socijalno i političko pitanje, a ne medicinski problem koji se može rešiti medicinskom intervencijom.
a. Izjednačavanje mogućnosti osoba sa invaliditetom
– preduslovi za izjednačavanje mogućnosti i ravnopravno učešće
osoba sa invaliditetom (podizanje svesti, medicinska zaštita, rehabilitacija, službe za podršku);
– opšti režim zabrane diskriminacije osoba sa invaliditetom;
– opšti režim afirmativne akcije, odnosno, režim pozitivne diskriminacije osoba sa invaliditetom;
– primena politički korektnog jednobraznog jezika invalidnosti;
– adekvatna upotreba terminologije je od suštinskog značaja, pošto upotrebljeni jezik odražava i stav društva prema pojavi koju opisuje;
– posebni pravni režimi zaštite lica sa posebnim potrebama, kao što su zaštita na radu, pitanje arhitektonskih, odnosno, fizičkih prepreka, pravo na školovanje, pravo na zdravstvenu zaštitu, sloboda informisanja i sl.;
– problem normativnog regulisanja pristupačnosti fizičke i radne sredine i njene prilagođenosti ograničenim fizičkim mogućnostima osoba sa invaliditetom;
– organizacija odgovarajućih službi koje će pružiti specifične usluge potrebne za nesmetano funkcionisanje invalidnog lica u okolini koja ga svakodnevno okružuje. (Reč je o konceptu zaštićenog stanovanja, izgradnji stambenih jedinica prilagođenih potrebama osoba sa invaliditetom, konceptu koji se ostvaruje u mnogim evropskim zemljama);
– specijalizovane službe za pomoć domaćinstvima u kojima žive invalidi (pomoć u kući, kao i služba personalnih asistenata koja omogućuje znatnom broju osoba sa invaliditetom u zemljama EU vođenje potpuno samostalnog života);
– pitanje institucionalnog zbrinjavanja najtežih invalida kojima navedeni oblici pomoći ne mogu obezbediti zadovoljavanje vitalnih potreba; – socijalna integracija osoba sa invaliditetom;
– integrisano školovanje treba da bude opšti princip za obrazovanje osoba sa invaliditetom, dok specijalne škole predstavljaju izuzetak; – kako osnažiti ljude sa invaliditetom da učestvuju u društvu, čak i oni sa težim oblicima oštećenja;
– kako uključiti osobe sa invaliditetom u glavne tokove društva
– u relevantne sektore formulisanja politike;
– kako uticati na promenu odnosa javnog mnjenja prema potrebama
osoba sa invaliditetom i stvaranje jednakih mogućnosti za sve ljude.
b. Pravni položaj osoba sa invaliditetom
– invalidnost kao prepreka u ostvarivanju ljudskih prava;
– međunarodni pravni akti kojima se regulišu prava osoba sa invaliditetom (Univerzalna deklaracija UN o pravima čoveka, Konvencija o pravima deteta, Standardna pravila UN za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom, Konvencija međunarodne organizacije rada o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom);
– antidiskriminaciono zakonodavstvo, odnosno specifične mere koje država treba da preduzme radi sprečavanja diskriminacije u raznim oblastima društvenog života: pristupačnost fizičke i društvene sredine, obrazovanje, zapošljavanje, penzijsko-invalidska zaštita, očuvanje dohotka i socijalna sigurnost, porodični život i lični integritet, ostvarivanje politič kih prava, kompenzatorska prava, kultura, vera, sport i rekreacija; – nesavršenost i česta protivrečnost više od 50 zakonskih i podzakonskih akata u SCG koji regulišu pravnu materiju osoba sa invaliditetom;
– dilema: uspostavljanje posebnog pravnog režima za osobe sa invaliditetom, koji bi bio formalizovan donošenjem jednog sveobuhvatnog zakona, ili unošenje takvih izmena u niz postojećih zakona.
c. Ekonomsko-socijalni položaj osoba sa invaliditetom
– materijalni položaj osoba sa invaliditetom;
– 80 % osoba sa invaliditetom u Srbiji ne radi već su u invalidskoj penziji, nezaposleni su ili izdržavani;
– troškovi invalidnosti; invalidnost ne sme biti teret već investicija; – da li troškove koje neposredno ili posredno izaziva invalidnost moraju snositi svi: osobe sa invaliditetom neposredno pogođene invalidnošć u, domaćinstva u čijem okviru oni žive i društvena zajednica, kako lokalna tako i država u celini;
– normativno regulisanje opšteg finansiranja invalidske zaštite i specifični oblici finansijske podrške invalidima i domaćinstvima u kojim oni žive;
– servis personalnih asistenata;
– unapređivanje kompenzatorskih i socijalno-ekonomskih prava
osoba sa invaliditetom i njihovih porodica;
– oslobađanje od poreza i carina za određene vrste proizvoda i usluga, kao u slučaju nabavke specijalnih pomagala za lica sa invaliditetom; – beneficirani radni staž;
– finansijske olakšice u javnom transportu u vidu prava na besplatnu vožnju ili sniženja cena prevoza;
– direktna državna pomoć osobama sa invaliditetom izdvajanjem sredstava iz budžeta, davanja invalidskim udruženjima i organizacijama, ili osobama sa invaliditetom neposredno i sl.
– nepostojanje celovite strategije zapošljavanja osoba sa invaliditetom.
d. Pravni status invalidskih organizacija u Srbiji
– organizacija lica sa invaliditetom;
– u kojoj meri su osobe sa invaliditetom spremne da se uključe u invalidske organizacije i udruženja;
– vrste invalidskih organizacija i udruženja i njihova misija;
– učlanjenost u invalidske organizacije i udruženja i njihove aktivnosti;
– obuka osoblja invalidskih organizacija i udruženja;
– intenzivnija saradnja države, lokalne zajednice i invalidskih organizacija;
– pravni status i finansiranje invalidskih organizacija i udruženja;
– uloga organizacija/udruženja osoba sa invaliditetom u jačanju civilnog društva;
– informisanje i koordinacija rada;
– međunarodna saradnja;
– invalidske organizacije moraju se osloboditi predrasuda, biti aktivne i stvarati sliku u javnosti o osobama sa invaliditetom kao ravnopravnim građanima i aktivnim subjektima a ne pasivnim primaocima tuđe milostinje.