U listu Nacional (pre nekog vremena je i zabranjen) nedavno je osvanuo tekst Bogdana Tirnanića pod nazivom “Ulice”, koji je, navodno kritikujući gradske vlasti, na neprimeren i vrlo direktan način uvredio dostojanstvo i kredibilitet svih osoba sa invaliditetom. To je bio povod da i Savez distrofičara Srbije javno izrazi svoj protest. Pored reakcija i drugih invalidskih organizacija, kao i podrške koju su uputile mnoge druge asocijacije i pojedinci. Redakcija je bila zasuta protestnim pismima, od kojih, na žalost, gotovo ni jedno nije objavljeno. Zabeležen je samo kratak osvrt od nekoliko rečenica, koji je samo potvrdio da se nije radilo o nesmotrenosti, o izvinjenju da i ne govorimo, već o stavu uređivačkog kolegijuma iza koga oni, očigledno, ostaju. Tekst koji sledi je protestno pismo koje smo uputili na pomenutu adresu i sa kojim želimo da upoznamo i naše čitaoce.
U tekstu pod nazivom “Ulice” objavljenom u dnevnom listu Nacional 21. februara 2003. godine, čiji je autor Bogdan Tirnanić, na najgrublji način je povređeno dostojanstvo i pravo na ravnopravnost svih osoba sa invaliditetom u našem gradu, ali i celoj zemlji, zbog čega izraž avamo najoštriji protest. Naime, pišući o rekonstrukciji ulice Kralja Milana, pomenuti autor je grubo, neodmerenim i uvredljivim rečima, optužio sve “odgovorne” za nešto što je Beograd bar za neznatno mali korak približilo svetu u kome je poštovanje ljudskih prava svetinja, tj. za stvaranje mogućnosti kretanja svih njegovih građana, među kojima su i osobe koje ne vide ili koje koriste invalidska kolica.
I to sve iz razloga što je, zahvaljujući ogromnom angažovanju organizacija koje okupljaju osobe sa invaliditetom, ali i zbog obaveze poštovanja standarda u izgradnji, duž cele ulice, pored spuštenih ivičnjaka na mestima za prelaz pešaka, izgrađen hrapavi deo koji omogućava kretanje osobama koje ne vide ili su slabovide. To se u pomenutom tekstu poredi sa ambalažom za jaja i dodaje da je to sve zbog građana sa “posebnim potrebama”, odnosno da bi se pojačao cinični prizvuk, zbog hendikepiranih, da bi “mogli da se kreću pored predsedničkih dvora”. Kao da smo mi zaštićena životinjska vrsta koja je najzad dobila svoj rezervat, čime smo počeli da ugrožavamo pravo, kako u tekstu stoji, “zdravih”.
Autor pri tom iznosi čitav set netolerantnosti, predrasuda prema svemu što je drugačije, ksenofobičnosti i, što je najstrašnije, neproverenih podataka.
Naime, prema statistici WHO (Svetske zdravstvene organizacije), 8-10% stanovništva svake zemlje ima neku vrstu invalidnosti, što u prevodu znači da u Beogradu živi oko 150.000 osoba sa različitim vrstama invaliditeta, a u celoj zemlji taj broj dostiže skoro milionsku cifru.
Ono što čini se dobro ilustruje postojeću diskriminaciju jeste da većina ljudi živi u zabludi kako kod nas ima jako malo osoba sa invaliditetom, jer ih ne viđaju na ulici, u prodavnici, u bioskopu. Sa tim u vezi je komentar da u Holandiji, na primer, ima mnogo više ljudi sa invaliditetom.
Naprotiv, ima ih otprilike isto kao i ovde, ali su im omogućeni uslovi da “izađu među svet”, dok kod nas ne mogu van svog stana.
Tako društvo i ljudi sa predrasudama čitavih 10% populacije čine “nevidljivim” osobama. A ako 10% izgleda zanemarljivo u odnosu na broj stanovnika u svetu, recimo samo da to znači da osoba sa invaliditetom u svetu ima više nego stanovnika Sjedinjenih Država i Rusije zajedno.
Da ironija bude veća, pomenuti tekst pojavljuje se na samom početku 2003. godine, koja je proglašena za Međunarodnu godinu invalida, a ne ljudi sa “posebnim potrebama”, s obzirom na to da nas oko 150.000 nema nikakve posebne potrebe, već iste one koje imaju svi ostali, samo što ih mi zadovoljavamo na drugačiji način. A potreba i pravo na slobodu kretanja jeste jedno od osnovnih ljudskih prava, koje bi se neki drznuli da nam uskrate, zaboravljajući pri tom da bi, u pravno uređenoj državi u kojoj postoji zakon o zabrani diskriminacije, bili za to najstrožije kažnjeni.
Istine radi, Generalna skupština UN usvojila je 1993. godine dokument pod nazivom “Standardna pravila UN za izjednačavanje moguć nosti koje se pružaju invalidima”, a koji je naša Savezna vlada ratifikovala 1995. godine, čime je, u najkraćem, fokus pomeren sa shvatanja invalidnosti kao medicinskog problema na shvatanje invalidnosti kao pitanja ljudskih prava.
Međutim, da bi svi zakoni i mere zaživeli u praksi, neophodno je razumeti zašto nastaje nejednakost, šta ona sve podrazumeva i, najvažnije, želeti da se ponašamo drugačije. A ne da nam tzv. kreatori javnog mnjenja emituju pozive na linč. Ako je i zbog dizanja prašine u javnosti i povećanja tiraža, nedopustivo je mnogo. E tu prestaje granica tolerancije, a ne u “realizaciji opisane ideje da se ta srazmera promeni u korist invalida, naročito ako je otvoreno uperena protiv zdravih”.
Konačno, tzv. ugledni novinar, flertujući sa političkim promenama i izmenama naziva ulica, podrugljivo predviđa da “nije daleko dan kada će opet doći do promene. Jednom će to biti Ulica svih beogradskih invalida”.
Završavajući svoju kolumnu, autor se (samo) naizgled “prizvao savesti” i dodao da je lično “veoma obziran prema svakom hendikepiranom, uvek mu se nađe pri ruci, pomogne mu da pređe ulicu”, čime definitivno baca rukavicu u lice čitavoj jednoj grupi sugrađana koji ne traže ničije, a najmanje njegovo lično milosrđe, već pravo na jednake mogućnosti.
Za Savez distrofičara Srbije, Ivanka Jovanović, glavna i odgovorna urednica lista Vesnik MD

Poštovani gospodine Popoviću, Čini se da one uporne kampanje tipa “Nije teško biti fin” i “Tolerancija” nisu urodile plodom, bar što se tiče gospodina Tirnanića i uredništva vašeg lista. Žalosno je videti da Nacional dozvoljava sebi da objavi jedan tako skandalozan tekst poput onog koji je izašao 21.2.2003, pod nazivom “Ulica”, autora Bogdana Tirnanića.
U članku se oštro kritikuje Ulica Kralja Milana, kao mesto opasno po život, jer je, zamislite, urađena po svetskim standardima, te njome sada nesmetano mogu da se kreću i osobe sa invaliditetom, kojih samo u našem gradu, kako je vas novinar “zaboravio” da spomene, ima oko 150.000. Iz teksta g. Tirnanića se vidi da mu specijalno smeta staza urađena kako bi se slepe i slabovide osobe nesmetano kretale, jer on, koji nema “specijalne potrebe”, može lako da “slomi nogu”. Izgleda da je g.Tirnanić tip čoveka koji gleda samo pravo, jer bi u suprotnom verovatno primetio da sa obe strane ove staze ima sasvim dovoljno mesta da prođe i osoba koja se kreće uz pomoć invalidskih kolica (proverila sam!), a kamoli jedan pesak. Osim toga, pitam se da li ste Vi ili g. Tirnanić ikada prošli Knez Mihailovom ulicom, koja je celom dužinom u kockama različitih oblika i boja, a koje su postavljene isključivo radi estetike? Ali da, ovu ulicu nisu radile sadašnje gradske vlasti, pa nema razloga da je kritikujete. I ma koliko se trudila, nikako mi nije jasno ko je g. Tirnanić da određuje ko može a ko ne da se šeta “pored predsedničkih dvora” i po čemu je baš ovaj gospodin privilegovan da se šeta pored njih. Zar je osoba sa invaliditetom manje vredna od njega? Zar nema jednako pravo na slobodno kretanje ovim gradom kao i svi ostali koji u njemu žive i rade. Uostalom, da ovakve i slične staze ugrožavaju živote ljudi koji nemaju invaliditet, Zapad bi do sada već odavno izumro, jer su tamo ovakve staze i rampe postale toliko svakodnevne i normalne, da se više i ne primećuju.
Prema tome, ako je nešto ova vlast uradila kako valja, onda je to upravo ova ulica o kojoj g. Tirnanić piše sa toliko ironije i cinizma. Na inicijativu mnogih organizacija invalida danas Ulica Kralja Milana izgleda ovako kako izgleda i time je Beograd bar za jedan korak bliži civilizovanom društvu, a gradske vlasti su konačno shvatile da u organizacijama invalida mogu i treba da vide ravnopravnog partnera. Ako malo razmislite, verujem da ćete i Vi doći do sličnog zaključka. Bojim se da je za g. Tirnanića kasno. On bi, kao iskusan novinar, trebalo da zna da, ukoliko imate tako neodoljivu (da ne kažem “specijalnu”) potrebu da nekoga kritikujete, to radite direktno, a ne preko leđa drugih ljudi. Da, ljudi, jer invalidi upravo to i jesu – osobe koje imaju neki invaliditet, ali ne i “specijalne potrebe”. Pitam se, po kojim se to potrebama mi, lica sa invaliditetom, razlikujemo od vas, “zdravih”, kako to vaš novinar u tekstu kaže. Jedina “specijalna potreba” koja u ovom slučaju postoji je potreba g. Tirnanića da izvređa na krajnje nekulturan i neprofesionalan način nečiji trud da jedna metropola dobije ulicu kakvom treba da se ponosi, i potreba uredništva da sve to aminuje.
Na kraju, zar vam nikada nije palo na pamet da se osoba sa invaliditetom ne postaje svojom voljom i svojim izborom – to je nešto što svakome može da se desi, bili vi ovakav ili onakav čovek. Kao posledica telesne ili senzorne invalidnosti vi gubite sposobnost da hodate ili vidite, ali ne i da mislite svojom glavom, školujete se, postanete profesor, pravnik ili možda novinar.
I ne zaboravite, g. Tirnanić i Vi i ja imamo ista ljudska prava, ona koja imaju sva ljudska bića na ovoj planeti.
Uz sve čestitke ljudima koji su radili na Ulici Kralja Milana, sa željom da Beograd dobije još mnogo sličnih mesta.

Predsednik gradske vlade Bogdanović, koji jako drži do kućnog vaspitanja, uvređeno tvrdi da voli Adu više od nas. Ako mene pitate, ja uopšte ne volim Adu. Ta me je ljubav prošla kao što prođu zauške. Pa od trenutka kada je to divlje ostrvo postalo Las Palmas za beogradsku sirotinju, tamo više ne odlazim. A postojala je i opasnost da sretnem Radeta Markovića. Kako da ga prepoznam kada je u šortsu?! No, nisam ja važan. Ova priča o Adi tek je jedna od polemika koje Bogdanović vodi sa svojim bivšim prijateljima iz “Otpora”. Druga je izgradnja podzemne garaže ispod gradske skupštine. O trećoj ćemo kasnije.
A polemika o Adi se začela jer je ova gradska vlada iz neke fioke izvukla staru ideju o tome da se preko tog ostrva podigne most. Bogdanović tvrdi kako je to mnogo jeftinije nego prokopavanje tunela ispod Save. Ispod zemlje, uostalom, uvek vlada smrtna opasnost od terorista.
Ako su kosooki. Cilj ovog poduhvata bio bi da se grad konačno rastereti tranzitnog saobraćaja. Vlada je namerna da gužvu koja vlada u centru grada reši tako što će je izmestiti iznad centra grada, na most. Ako je u tome problem, onda postoji bolje rešenje: najbolje bi bilo da se krompir i paradajz na pijace dopremaju avionima DC-10. Oni koji žive u okolini Bajlonija još dobro pamte bombardovanje savezničkih aviona iz II svetskog rata. Pa će ostati u podrumima dok paradajz, bačen iz aviona, ne bude sortiran po tezgama. Stvar je prosta: obilaznica za teretnjake, koja bi Beograd spasla kamionske gužve, ne može ići kroz grad nekakvim toboganom od mosta. Možda je tako jeftinije, ali je katastrofalno.
I zar Karađorđeva ulica, po mnogo čemu potencijalno najlepša u gradu, već ne služi toj svrsi. Tamo još jedino prekookeanski brodovi ne prolaze.
A sada o onoj trećoj temi. “Otporaši” tvrde da je rekonstrukcija – “ulepšavanje” ulice Kralja Milana (to je, da podsetimo, otac onog Aleksandra koga će ubiti “revolucionari”) izvedena loše, da se to već sada kruni i propada. Još je na sve to v.d. Nataša Mićić, da bi se dokazala pred šefom, ustavno skinula petokraku sa vrha dvora u koji navraća samo zbog prijema. Valjda je želela da raskrsti sa aveti komunizma. Šta onda da rade Amerikanci sa pedeset jednom zvezdicom na zastavi? Jesu li oni pedeset jedan put veći komunisti od pape? Oh, da. Toliko ga vole da čim se pomene k…. odmah se hvataju za k….! Bogdanović i članovi njegove (gradske) vlade ne spore da su izvesne ploče sa trotoara polomljene, ali samo one koje su bile postavljene iznad otvora za podzemnu infrastrukturu (kablovi, cevi, kanalizacija…).
Te su ploče, simbolično govoreći, visile u vazduhu. Pa se lome kada neki automobil nema gde drugde da se parkira. Šta imaju automobili, u sred bela dana, ili u sred tamne noći, sasvim svejedno, da se parkiraju baš na trotoaru ulice Kralja Milana – nisam pametan. Sigurno dovoze poslanike na pijacu, htedoh reći u parlament!? Ni one napukle ploče me ne zanimaju previše. To je samo određeni broj rupa više u ovoj aveniji. Izgleda da im je tu pogodno mesto.
Jer – biću u toj stvari radikalniji od “Otpora” – rekonstrukcija ulice Kralja Milana izvedena je kažnjivo loše. U vidu posledice jedne katastrofalne ideje. Dobro – ulica je bila u lošem stanju, slažem se. Tu se po mraku čovek – građanin izlagao opasnosti da slomije nogu. Sada je ta opasnost univerzalna. Važi i danju. Ploče na trotoaru, koje su zamenile nekadašnji asfalt (nije hteo Čume da se angažuje) postavljene su traljavo, jedna više – druga niže, pa se tim pravcem valja kretati samo sa otvorenim uputom za bolnicu.
Ima jedan još veći problem: ulica je danas kao rende. Ovo otuda što je deo trotoara nalik onoj ambalaži za jaja. Tome se pribeglo iz razloga da bi i građani sa “posebnim potrebama” (da ne kažem hendikepirani) mogli da se kreću pored predsedničkih dvora. Nemam ništa protiv toga. U principu. Ali, ako uporedimo broj sugrađana sa “posebnim potrebama” i broj onih koji nemaju takve potrebe, onda je realizacija opisane ideje isto što i namera da se ta (s)razmera promeni u korist invalida.
Ulica o kojoj je reč često je menjala ime. Zvala se ulica Maršala Tita (pseudonim N.M.), pa Ulica svih srpskih vladara (i maršala Tita posebno), da bi joj sada, u ovoj tranziciji, bilo vraćeno prvobitno ime, kao spomen na vreme početka propasti Srbije. Nije daleko dan kada će opet doći do promene. Jednom će to biti Ulica svih beogradskih invalida.
Lično sam veoma obziran prema svakom hendikepiranom, uvek mu se nađem pri ruci, pomognem mu da pređe ulicu. Ali, ni tolerancija ne može biti bez granica. Naročito ako je otvoreno uperena protiv zdravih.*
* Tekst objavljen u listu Nacional 21. februara 2003.