Rezime: Ljudi, čije književno delo izučavamo, u potpunosti su okrenuti svom telu. Telo ovde zamenjuje čitav unutrašnji prostor za koji oni znaju. Njihova soba, ili retko kuća u kojoj žive, pojavljuje se kao pravi eksterijer i često jedini fizički dodir sa spoljnim svetom. Namera nam je bila da otkrijemo ulogu betonskih zidova unutar kojih su oni zatvoreni usled svoje fizičke onesposobljenosti, kao i ulogu večitog mraka u junačkim pesmama ispevanim od strane slepih pevača i u priči slepe i gluve Helen Keler. Ovi ljudi čvrsto veruju da su “surovo drukčiji” od ostalih ljudi sa običnim problemima. Oni se bore i sa svojom čežnjom da im se pridruže i sa strahom
od promene položaja na koji su navikli.
Bilo bi to nalik napuštanju toplog gnezda u kome im nije udobno, ali predstavlja jedino sklonište koje imaju. Posmatrajući druge ljude iz sedećeg položaja ili “iza očnih jama u beskrajnoj noći”, poput starih pevača, iz dubine osećaja nakon dodirivanja nečije šake, ili možda šetnjom njihovim stazama pokušavajuć i da im uhvate misli i osećanja i da pomognu, oni su lagano postali svesni da ti problemi i nisu obični kako se činilo. Ali morali su prvo da upoznaju sebe da bi mogli da vide druge.

Ključne reči: prostor, književno delo, telo, soba, vid.

Uvod
Ovaj dom je moj, i moj opet nije…
(Iz zapisa na staroj patrijaršijskoj kući
u Verdenbergu, Švajcarska)¹
Pokušavajući da razume svoj položaj u prostoru, čovek se prema njemu odnosi kao prema gospodaru, ali i kao gospodar. U prirodi nam je da dajemo prostorne karakteristike stvarima i fenomenima s kojima se srećemo. I sam koncept univerzalnosti za većinu ljudi ima apstraktan prostorni karakter. Ljudski jezik u prostoru, i istovremeno pun prostora, a književnost, koja koristi taj jezik kao svoje telo, pronalazi svoje izvore u prostoru i istovremeno zavisi od njega. Čovek deli prostor na osnovu prirodnih granica, ali i zamišlja i stvara granice. Zatvara prostor među zidove svog doma, unutar raznolikih građevina i različitih institucija sačinjenih od zidova ili bez njih. On takođe zatvara taj prostor u sopstveno telo. Postoji, dakle, spoljašnji prostor, otvoren, dovoljno velik i širok za sve i svakoga, i unutrašnji prostor koji stvaramo samo za sebe kao sklonište. Moguće je preći granicu, prekoračiti liniju i ući iz jednog “sveta” u drugi, ali čineći ovo, čovek se može sresti sa najneobič nijim i najopasnijim stvarima i likovima. Takav je prelazak uvek pra- ćen obredom čak i kada to tako ne izgleda. Kroz njih polako počinjemo da učestvujemo u društvenom životu.
Opozicija spoljašnji/unutrašnji u osnovi je našeg iskustva. Moramo poznavati obe strane da bismo živeli “normalnim” životom. Već je rečeno da čovek stvara različite zidove i ograničava ogromni prostor da bi se zaštitio, ali i da bi sačinio svet za sebe. Ovaj novoizgrađeni svet može da ima mnogobrojna imena i mnogobrojne oblike. Najmanji, ali najjači i najbezbedniji jeste dom,² i u savremeno doba soba kao njegov deo, koji čoveku omogućava da bude sam sa sobom i da uživa u svojoj intimi. Dokazano je da je čovekovo stanište mikrokosmos, kao i njegovo telo. Čovek je nekada bio otvoren prema svetu da bi mogao da komunicira sa božanstvima i da se postavi u centar da bi ova komunikacija bila što pristupačnija.
Ljudsko telo je nekada bilo ritualno izjednačavano sa kosmosom i sa kućom. Kuća, kao i kosmos, ima otvor na vrhu – prolaz u drugi svet.
Imati telo znači smestiti se u jednu kuću. Čovek je “živeo” u svom telu na isti način na koji živi u kući ili u svemiru. Kosmos je bio savršeno organizovan univerzum.³ Sedište savremenog čoveka nije više kosmos.
Sam kosmos postao je neproziran, nepokretan, nem i ne prenosi nikakvu poruku.
Autori, čije književno delo ovde izučavamo, u potpunosti su okrenuti svom telu. Nije to zbog njihove verske ili metafizičke orijentacije, ili zbog slobodne volje. Telo ovde zamenjuje čitav unutrašnji prostor za koji oni znaju. Njihova soba, ili retko kuća u kojoj žive, pojavljuje se kao pravi eksterior, često kao jedini fizički dodir sa spoljnim svetom.
Namera nam je da otkrijemo ulogu betonskih zidova unutar kojih su oni zatvoreni i ulogu večitog mraka u junačkim pesmama ispevanim od strane slepih pevača i u priči slepe i gluve književnice Helen Keler. Poku- šaćemo da odgovorimo na pitanje da li su ti zidovi tek zidovi i da li je taj mrak samo mrak, ili bi mogao da bude nešto drugo.
Zatvorski zidovi⁴
Moramo reći da su autori u posmatranim delima u potpunosti svesni tog “spoljnjeg sveta”, ali ga samo posmatraju. Uloga prozora, kao ekrana, ili “staklenog zida” ovde je nezamenjiva. On povezuje njihovo telo, njihov unutrašnji svet, sa nečim što bi se moglo uporediti sa “dalekim zemljama” koje vide, ali im nikada stvarno ne prilaze, čak i kada su fizički sa njihove strane prozora.⁵ “Ali čak i kad sam bio u okruženju svoje velike porodice, osećao sam da im ne pripadam, da sam uljez”, ka- že Kristi Braun u svojoj autobiografiji i dodaje: “Nisam mogao da im se približim. Nisam mogao da se unesem u duh koji ih je prožimao… Činilo se da sam svakim danom bio gonjen dalje izvan sfere njihovog života.
Dešavalo se u njihovom okruženju da sam više nego ikad osećao koliko sam daleko od njih, od svega što su radili i u šta su verovali.”⁶ Kratka pesma Radovana Filipovića “Vetar”⁷ pokazuje to još neposrednije.

Jedan listić žut,
otkinut sa grane
pao je na put.
Meni žao što ga
prolaznici gaze,
pa kucam u prozor
da me čuju, da me spaze.
Ali oni, niko ništa
samo vetar tad zašišta,
i taj listić, meni drag,
zalepi se za moj prag.⁸

1. Uzeto iz četvrte knjige Sabranih pesama Desanke Maksimović, Nolit, Beograd, 1990, 203.
2. Ova reč ovde pokriva sve termine koji su kroz istoriju imali ovo značenje – od pećine do palate.
3. Mirča Eliade, Sveto i profano, Književna zajednica Novog Sada, 1986, 148-9.
4. Ovo je naslov osmog poglavlja knjige Moje levo stopalo Kristija Brauna (Minerva Press, London, 1997, 78-89). Sve odlomke iz knjiga Kristija Brauna koji će se ovde naći, preveo je autor ovog rada.
5. Ovo bi moglo da se uporedi sa rampama u starim grčkim pozorištima koje su se nalazile između publike i glumaca i sprečavale publiku da učestvuje u predstavi.
6. Kristi Braun, nav. delo, 88.
7. Radovan Filipović, “Vetar”, iz knjige Glasovi neba, koju je objavio Savez za cerebralnu i dečju paralizu Srbije kao zbirku pesama svojih članova, Beograd, 1996, 11.
8. Sintagma “naš prag” u situacijama kao što je ova mnogo je uobičajenija u srpskom jeziku. Pretpostavimo da Radovan Filipović ne živi sam, ali, kada sedimo, opažamo stvari na drukčiji način nego kada se krećemo. Dok sedi mo, imamo više vremena da se koncentrišemo na nešto pored čega obično samo prođemo. Koliko ljudi dok hoda primeti žuti listić pod svojim stopalom? Up. “Sedeo je na hladnom pločniku pod smeđom užarenom senkom podnevnog neba, i jedan škotski ovčar blagih očiju sa ženskim likom došao je i legao mu na stopala. On pomilova glavu životinje slobodnom, nesputanom šakom; oči su mu plivale u apsurdnim suzama, jer hiljadu se stopala pomaljalo puneći ulice i sve što je video iz svoje duboke niše bili su izlizani porubi krajeva pantalona, pohabana obuća i blatom isprskani članci i gornji delovi stopala žena koje su promicale sitnim koracima. Ni na njega ni na psa niko nije obraćao ni najmanju pažnju. Zlokobno je sunce odgurnulo na stranu oblake nalik mastionici i ubitačno pržilo njegovu klimavu glavu, su- šeći mu suze sve dok na njegovim obrazima nisu otvrdle, nalik grudvicama šljunka. Spustio je pogled i ugledao armiju velikih crvenih buva kako se hanibalistič ki prevrću i počinju da se proždiru međusobno, jedući halapljivo jedna drugu da bi na kraju ostale samo pobednice, a ove su toliko nabrekle od tovljenja svojom braćom parazitima da su se prepunile do tačke iznurenosti i samo su sa psećih leđa pale na pločnik, gde su ležale trzajući svojim tankim crvenim nožicama u vazduhu sa proždrljivom jalovošću sve dok škotski ovčar nije lenjo izbacio svoj jezik nalik svinjskoj šnicli i polizao ih. On je lagano podigao pogled od svog dugog naturalističkog promatranja i ugledao velike sive stubove koledža kako se lagano cede i tope kao štapići od šećera na podnevnom suncu, koje je trubilo.” (Christy Bronjn, Down All the Days, Minerva Press, London, 1997, 206). Vidi i narednu belešku.

Rezime: Nacrt Konvencije o promovisanju i zaštiti prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom trenutno je najznačajniji dokument u oblasti ljudskih prava kojim se Ujedinjenje nacije bave. Na inicijativu Meksika u decembru 2001. godine Generalna skupština UN osnovala je Ad hoc komitet koji će izraditi nacrt Konvencije. Komitet je do sada održao 4 sesije. Početkom 2004. godine Radna grupa eksperata Ad hoc komiteta izradila je tekst nacrta o kojem državne delegacije i posmatrači u Ad hoc komitetu trenutno pregovaraju. Nacrt Konvencije počiva na načelima poštovanja dostojanstva i prava osoba sa invaliditetom da odlučuju o svom životu, nediskriminacije, punog učešća osoba sa invaliditetom u svim sferama društvenog života na ravnopravnim osnovama sa ostalim građanima, poštovanja invalidnosti kao dela ljudske raznovrsnosti, pružanja jednakih mogućnosti osobama sa invaliditetom, rodne i polne ravnopravnosti.
Nacrt predviđa obaveze država da izmene ili ponište pravne akte koji nisu u skladu sa Konvencijom, zabrane diskriminaciju po osnovu invalidnosti ustavnim aktima i da donesu odgovarajuće anti-diskriminacijsko zakonodavstva.
Države treba da uključe pitanja koja se tiču osoba sa invaliditetom u glavne tokove ekonomskog planiranja i politike, da se o svim pitanjima konsultuju sa predstavnicima osoba sa invaliditetom i da odmah osiguraju ostvarivanje politič kih prava osobama sa invaliditetom, dok će se ekonomska i socijalna prava ostvarivati u skladu sa maksimalnim raspoloživim resursima svake države. Srbija i Crna Gora ozbiljno shvata rad na nacrtu ove Konvencije, angažujući eksperta iz invalidskog pokreta u svojoj delegaciji u Ad hoc komitetu.
Ključne reči: Konvencija o promovisanju i zaštiti prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom, Ad hoc komitet UN, ljudska prava osoba sa invaliditetom, dostojanstvo osoba sa invaliditetom, nediskriminacija, razumne adaptacije, jednake mogućnosti, pristupačnost, invalidski pokret Osobama sa invaliditetom pripadaju sva ljudska prava i osnovne slobode predviđene opštim instrumentima međunarodnog javnog prava o ljudskim pravima, kao što su Univerzalna deklaracija o pravima čoveka i paktovi o građanskim i političkim, odnosno ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Ipak, ni jedan od pomenutih akata izričito ne zabranjuje diskriminaciju po osnovu invalidnosti prilikom ostvarivanja prava garantovanih dotičnim aktom. Doduše, neki od teoretičara, kao i Specijalni izvestilac UN za nadzor nad sprovođenjem Standardnih pravila, tumačili su izraz “druga bitna lična svojstva” iz članova 2 Univer zalne deklaracije i međunarodnih paktova o pravima, koji zabranjuju osnove za diskriminaciju u ostvarivanju zagarantovanih prava, tako da ona obuhvata i invalidnost. No, osobama sa invaliditetom u praksi su uskraćivana prava garantovana međunarodno-pravnim aktima i one su se suočavale sa diskriminacijom.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija usvojila je u decembru 1993. godine Standardna pravila za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa invaliditetom. Standardna pravila UN predstavljaju veliki korak napred u borbi za ravnopravnost osoba sa invaliditetom.
Prevashodno, Standardna pravila predstavljaju političke smernice za razvoj mera koji će omogućiti uključenost osoba sa invaliditetom u sve sfere društvenog života na osnovama ravnopravnosti. Ona se prvenstveno bave ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, mada se Pravilo 5 o pristupačnosti odnosi na slobodu kretanja i slobodu izražavanja i informisanja, a Pravilo 12 odnosi se na slobodu veroispovesti. Standardna pravila predstavljaju moralnu i političku, ali ne i pravnu obavezu za države koje su ih izglasale, ili su im pristupile (poput SRJ, koja je to učinila 1995. godine). Doduše, ako ih dovoljan broj država sprovodi sa namerom da stvori pravno obavezujuće norme, Standardna pravila mogu postati deo međunarodnog običajnog prava. S obzirom na to da je više od 40 država tokom poslednje decenije usvojilo zakone u koje je unelo elemente Standardnih pravila, može se reći da ona jesu postala deo međunarodnog običajnog prava. Do ovakvog zaključka došao je i Specijalni izvestilac za nadzor nad sprovođenjem Standardnih pravila UN. Ipak, međunarodni invalidski pokret insistirao je na donošenju pravno obavezujuć e konvencije kojom bi se garantovala kako ekonomska, socijalna i kulturna, tako i politička prava osoba sa invaliditetom.
U decembru 2001. godine Generalna skupština Ujedinjenih nacija konsenzusom je usvojila rezoluciju 56/168, kojom je formiran Ad hoc komitet za razmatranje predloga nacrta Sveobuhvatne i integralne konvencije o zaštiti i promovisanju prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom.
Do leta 2003. godine Ad hoc komitet održao je 2 sesije, a veći broj članica UN podneo je predloge nacrta konvencije – Meksiko, Venecuela, EU, Kina, Indija i drugi. Radi efikasnijeg rada, Ad hoc komitet je u junu 2003. doneo odluku o formiranju Radne grupe eksperata koja će proučiti sve ove predloge i sačiniti tekst nacrta o kome će članice Ad hoc komiteta dalje pregovarati. U januaru 2004. godine Radna grupa razmotrila je sve do tada prispele predloge, sačinila Nacrt Konvencije i uputila ga Ad hoc komitetu, koji je počeo razmatranje Nacrta na svom 3. zasedanju u maju 2004. Članice komiteta nastavile su pregovore o tekstu Nacrta na 4. zasedanju od 23. avgusta do 4. septembra 2004. S obzirom na to da je tokom pregovora postignuta preliminarna saglasnost samo o nekim od ključnih odredaba teksta Konvencije – o načelima na kojima se ona zasniva, delu člana koji uređuje opšte obaveze država potpisnica i delu člana o nediskriminaciji ravnopravnosti osoba sa invaliditetom, Ad hoc komitet nastaviće rad na tekstu Nacrta Konvencije tokom 2005. godine.
U radu Ad hoc komiteta mogu učestvovati sve države članice Ujedinjenih nacija (do sada je to pravo aktivno koristilo stotinak država), posmatrači, predstavnici organa i agencija UN, predstavnici nacionalnih ustanova za ljudska prava i nevladine organizacije akreditovane pri UN (prevashodno organizacije osoba sa invaliditetom, ali i druge NVO koje se bave ovim osobama). U skladu sa motom međunarodnog invalidskog pokreta “Ništa o nama bez nas”, preporučeno je da državne delegacije u svoje redove uključe osobe sa invaliditetom. Srbija i Crna Gora jedna je od članica UN koja je izuzetno ozbiljno pristupila radu na nacrtu Konvencije, što je, između ostalog, i rezultat velikog angažovanja invalidskog pokreta u Srbiji. Srbija i Crna Gora bila je jedna od 30 zemalja sveta (i jedna od tri istočnoevropske članice UN) čiji je ekspert učestvovao na zasedanju Radne grupe u januaru, kada je pripremljen Nacrt Konvencije koji je prosleđen Ad hoc komitetu. Delegacija Srbije i Crne Gore imala je zapaženu ulogu na 3. i 4. zasedanju Komiteta.
U radu Ad hoc komiteta iskristalisala su se dva donekle oprečna stava. Sve države članice i ostali učesnici na zasedanju Ad hoc komiteta slažu se da Konvencijom treba urediti ljudska prava osoba sa invaliditetom.
Ipak, neke od zemalja u razvoju smatraju da se Konvencijom mogu redefinisati već postojeća opšta prava za osobe sa invaliditetom, koja su garantovana važećim instrumentima međunarodnog javnog prava o ljudskim pravima. Ovaj koncept zemlje u razvoju su povezivale sa konceptom međunarodne saradnje, što bi u praksi značilo da bi razvijene zemlje pružale finansijsku pomoć zemljama u razvoju kako bi one ostvarivale prava svojih stanovnika sa invaliditetom propisana Konvencijom.
Razvijene zemlje, s druge strane, odlučno insistiraju da je svrha Konvencije propisivanje mera kako bi osobe sa invaliditetom efikasno ostvarivale sva prava koja im već pripadaju po međunarodnom pravu, a ne definisanje nekih novih prava.
Imajući u vidu aktuelnu spoljnopolitičku orijentaciju Srbije i Crne Gore, ekspert naše zemlje u Radnoj grupi i delegacija u Ad hoc komitetu rukovodili su se pre svega stavovima EU, koja je ponudila kvalitetan predlog nacrta Konvencije. Delegacija Srbije i Crne Gore podrž avala je i kvalitetne predloge drugih delegacija, kao što su Novi Zeland, Kanada, Meksiko, Australija, Južna Afrika, kao i predloge nekih nevladinih organizacija, poput Svetske federacije gluvih i Mreže žrtava nagaznih mina.
Tokom dve sesije Ad hoc komiteta u maju/junu i avgustu/septembru 2004. vođena je iscrpna rasprava o članu 1. Nacrta Radne grupe, kojim se uređuje svrha Konvencije. Na kraju rasprave predsedavajući je predložio formulaciju teksta koja je obuhvatala većinu predloga i glasila “Svrha Konvencije jeste da promoviše, zaštiti i osigura puno uživanje prava i sloboda osoba sa invaliditetom, njihovog dostojanstva i ravnopravnog učešća u društvu”. O ovom predlogu delegacije će se izjasniti na sledećim sesijama Komiteta.
Priličan stepen saglasnosti među učesnicima sesija Ad hoc komiteta postignut je oko člana 2. Nacrta, kojim se uređuju načela na kojima će se Konvencija zasnivati. Ta načela su poštovanje dostojanstva i prava osoba sa invaliditetom da odlučuju o svom životu, nediskriminacija, puno učešće osoba sa invaliditetom u svim sferama društvenog života na ravnopravnim osnovama sa ostalim građanima, poštovanje invalidnosti kao dela ljudske raznovrsnosti, pružanje jednakih mogućnosti osobama sa invaliditetom, rodna i polna ravnopravnost.
Zemlje u razvoju insistirale su da i međunarodna saradnja bude jedno od načela na kojima će se Konvencija zasnivati, ali razvijene zemlje izrazile su priličan stepen rezerve.
S obzirom na to da je u Radnoj grupi i na zasedanjima Ad hoc komiteta bilo dosta razmimoilaženja o potrebi postojanja posebnog člana o definicijama, dogovoreno je da se o ovom pitanju, koje je bilo uređeno članom 3. Nacrta Radne grupe, ponovo raspravlja kada se usaglasi ostali deo Konvencije. Slično rešenje usvojeno je i u pogledu pitanja punog naziva Konvencije, njene strukture, preambule i mehanizma za nadzor nad sprovođenjem (član 25. Nacrta Radne grupe).
Članom 4. Nacrta Konvencije uređene su opšte obaveze država potpisnica. Propisana je čitava lepeza mera koje države treba da preduzmu kako bi osigurale puno i ravnopravno uživanje svih ljudskih prava od strane osoba sa invaliditetom. Treba izmeniti ili poništiti pravne akte koji nisu u skladu sa Konvencijom, preduzeti mere radi uklanjanja običaja suprotnih Konvenciji. Neophodna je zabrana diskriminacije po osnovu invalidnosti u ustavnim aktima država potpisnica i donošenje odgovarajućeg anti-diskriminacijskog zakonodavstva. Da bi se zadovoljile aspiracije zemalja koje insistiraju na međunarodnoj saradnji, u član 4. Nacrta uneta je formulacija iz Konvencije o pravima deteta, da će se ekonomska, socijalna i kulturna prava ostvarivati uz maksimalnu upotrebu resursa kojima država raspolaže, a po potrebi i u sklopu međunarodne saradnje. S druge strane, politička i građanska prava sprovodiće se odmah.
Tokom 4. sesije Ad hoc komiteta učinjen je napor da se tekst Nacrta dotera, učini preglednijim i da se nepotrebna preklapanja delova teksta Nacrta Radne grupe izbegnu. Tako su široku podršku dobili predlozi o objedinjavanju u članu 4. odredbi o razvoju istraživanja novih tehnologija, koja se ponavlja u članovima 13. (o slobodi izražavanja i komuniciranja), 19. (o pristupačnosti), 20. (o ličnoj mobilnosti) Nacrta, kao i odredbi o obavezi države da konsultuje organizacije osoba sa invaliditetom, koja se ponavlja u pojedinim stavovima članova 5. (o podizanju nivoa svesti), 6. (o prikupljanju podataka i statistici), 18. (o učešću u političkom i javnom životu), 19. (o pristupačnosti) i 21. (o zdravstvenoj zaštiti i rehabilitaciji).
Pitanja podizanja nivoa svesti društva o osobama sa invaliditetom i borbe protiv negativnih stereotipova i predrasuda o ovim osobama uređeno je članom 5. Nacrta Konvencije. Svi učesnici zasedanja Ad hoc komiteta složili su se o suštini ovog člana, no postojale su razne varijacije u pogledu samih formulacija, koje još uvek nisu usaglašene.