Vesna Rakić-Vodinelić

SLOBO KAZUJE NA KOME JE PRAVDA

Papir mrči Antoniću Slobo –

Ne mrči ga što je slave željan,

No ga mrči da mu se osveti!

Kad je sitnu namrčio knjigu,

On poziva mladoga čauša,

Te ovako stane besjediti:

„Davor momče, davor dobro moje,

Sad poteci iz petnijeh žila,

Te moj govor i besjedu mudru

Hitno predaj Politici dičnoj

I njezinoj rubrici svadljivoj,

A u kojoj svakoga četvrtka -

Gleda sebe majmun u zrcalo!“

Kad napisa Antoniću Slobo

Knjigu sitnu i kada je posla,

Okrete se poslu domaćemu:

Natapira kose ofarbane,

Umi lice vulkanskog porijekla

I protrlja znojave dlanove,[1]

Te otpoče čedo svjetovati:

„Kad se kreneš noćas zanoćiti,

Ti ne bacaj ruho po stolici,

Već ga složi i uredno smotaj,

Te otvori dolap u duvaru,

Pa u dolap tiho, svetosavski,

Složi ruho k`o pod konac svilen –

Da ne kriva ni l`jevo ni desno –

Da tu vlada red, rad i poredak,

K`o da ga je Obraz položio,

K`o da ga je Firer postrojio!“

Pa se krete stolu pisaćemu

Ne bil` štogođ novo namrčio,

Al` ga stade mučiti dilema:[2]

Da l` studirat` ili gusle svirat`,

Da li spavat il` knjige otvarat –

Il` krenuti skupa sa kolegom

Iz revije za nejač ovdašnju –

Nove Srbske Ulizičke Misli?

Kad dilemu ne usp`je rješiti,

Tad obori svoju rusu glavu,

Stade gorku sudbu proklinjati

Što ga ćera svakoga četvrtka

Da silazi s uma pomračena,[3]

Te da traži stalno nove teme

Kojima će svima dokazivat`

Da fašizam liberalno sniva

U Srbskome toplom kokošinjcu

I da nema nikakve razlike

Međ` Firerom i građanom mirnim!

Al` se tada na svu sreću sjeti

Da Srbijom legalizam vlada

Da se ima o čemu pisati

Da se ima kome prebacivat`-

Sve od gr`ješnog zrnca krvnoga

Pa do borbe za ustavna prava,

Koju vode izdajice Srbstva -

Te zavapi čistom ćirilicom:

“Ој погледе, алај си ми пук`о,

(Зашто си ми пук`о пред очима,

Чиме ћу те јадан зал`јепити?)[4]

Па сад виђех што не виђех прије:

Ко кођ пише писмом латинскијем,

А да није рода мањинскога,

Мора бити погано кољено!

Ко гођ мисли да исправан Србин

Штогођ друго писати умије

Осим благe, светe ћирилицe –

Тај је изрод рода Сербскога,

Те му ваља одмах укинути

Сва уставна и грађанска права,

Па га ваља одмах проћерати

На ђубриште наше Историје!“

Kad je tako zadobio krila,

On se sјeti još pravnijeh tema,

Kojeno je baš zanemariv`o,

Jer o njima ništa znao nije!

Pak dohvati nacrta zakona

Od proklete liberalne stranke

I tad stade papira mrčiti:

„Pripazite malo bolje Srblji!

Šta će nama mrski ispitivač

Za povrede vaših ljudskih prava?

Šta će nama dokazi opaki

Za stradanja vaša izmišljena,

Kad nam Služba odvajkada stoji?

Dogod čvrsto naša Služba brine,

Za budućnost Srbstva se ne bojim,

Dok imamo Službu da vas prati,[5]

Šta će nama zakoni moderni –

Mi imamo Srbstvo i Službinstvo,

Šta će nama bratstvo i jedinstvo!“

[1] U ovom stihu parafraziran je stih Predraga Lucića, Haiku, haiku…, Split 2003, str. 368

[2] U ovom i narednom stihu korišćena je kao ugled, a ne doslovno deseteračka fraza Predraga Lucića, op.cit., str. 89

[3] Up. izvrsni Lucićev stih, op. cit. str. 169:

„Ko nanula kojom sa čardaka

Insan mere kano s uma sići,“

[4] Up. Lucić, op. cit. Str. 170

[5] Takođe parafraza Lucića, op. cit., str. 368

Rezime: Ljudi, čije književno delo izučavamo, u potpunosti su okrenuti svom telu. Telo ovde zamenjuje čitav unutrašnji prostor za koji oni znaju. Njihova soba, ili retko kuća u kojoj žive, pojavljuje se kao pravi eksterijer i često jedini fizički dodir sa spoljnim svetom. Namera nam je bila da otkrijemo ulogu betonskih zidova unutar kojih su oni zatvoreni usled svoje fizičke onesposobljenosti, kao i ulogu večitog mraka u junačkim pesmama ispevanim od strane slepih pevača i u priči slepe i gluve Helen Keler. Ovi ljudi čvrsto veruju da su “surovo drukčiji” od ostalih ljudi sa običnim problemima. Oni se bore i sa svojom čežnjom da im se pridruže i sa strahom
od promene položaja na koji su navikli.
Bilo bi to nalik napuštanju toplog gnezda u kome im nije udobno, ali predstavlja jedino sklonište koje imaju. Posmatrajući druge ljude iz sedećeg položaja ili “iza očnih jama u beskrajnoj noći”, poput starih pevača, iz dubine osećaja nakon dodirivanja nečije šake, ili možda šetnjom njihovim stazama pokušavajuć i da im uhvate misli i osećanja i da pomognu, oni su lagano postali svesni da ti problemi i nisu obični kako se činilo. Ali morali su prvo da upoznaju sebe da bi mogli da vide druge.

Ključne reči: prostor, književno delo, telo, soba, vid.

Uvod
Ovaj dom je moj, i moj opet nije…
(Iz zapisa na staroj patrijaršijskoj kući
u Verdenbergu, Švajcarska)¹
Pokušavajući da razume svoj položaj u prostoru, čovek se prema njemu odnosi kao prema gospodaru, ali i kao gospodar. U prirodi nam je da dajemo prostorne karakteristike stvarima i fenomenima s kojima se srećemo. I sam koncept univerzalnosti za većinu ljudi ima apstraktan prostorni karakter. Ljudski jezik u prostoru, i istovremeno pun prostora, a književnost, koja koristi taj jezik kao svoje telo, pronalazi svoje izvore u prostoru i istovremeno zavisi od njega. Čovek deli prostor na osnovu prirodnih granica, ali i zamišlja i stvara granice. Zatvara prostor među zidove svog doma, unutar raznolikih građevina i različitih institucija sačinjenih od zidova ili bez njih. On takođe zatvara taj prostor u sopstveno telo. Postoji, dakle, spoljašnji prostor, otvoren, dovoljno velik i širok za sve i svakoga, i unutrašnji prostor koji stvaramo samo za sebe kao sklonište. Moguće je preći granicu, prekoračiti liniju i ući iz jednog “sveta” u drugi, ali čineći ovo, čovek se može sresti sa najneobič nijim i najopasnijim stvarima i likovima. Takav je prelazak uvek pra- ćen obredom čak i kada to tako ne izgleda. Kroz njih polako počinjemo da učestvujemo u društvenom životu.
Opozicija spoljašnji/unutrašnji u osnovi je našeg iskustva. Moramo poznavati obe strane da bismo živeli “normalnim” životom. Već je rečeno da čovek stvara različite zidove i ograničava ogromni prostor da bi se zaštitio, ali i da bi sačinio svet za sebe. Ovaj novoizgrađeni svet može da ima mnogobrojna imena i mnogobrojne oblike. Najmanji, ali najjači i najbezbedniji jeste dom,² i u savremeno doba soba kao njegov deo, koji čoveku omogućava da bude sam sa sobom i da uživa u svojoj intimi. Dokazano je da je čovekovo stanište mikrokosmos, kao i njegovo telo. Čovek je nekada bio otvoren prema svetu da bi mogao da komunicira sa božanstvima i da se postavi u centar da bi ova komunikacija bila što pristupačnija.
Ljudsko telo je nekada bilo ritualno izjednačavano sa kosmosom i sa kućom. Kuća, kao i kosmos, ima otvor na vrhu – prolaz u drugi svet.
Imati telo znači smestiti se u jednu kuću. Čovek je “živeo” u svom telu na isti način na koji živi u kući ili u svemiru. Kosmos je bio savršeno organizovan univerzum.³ Sedište savremenog čoveka nije više kosmos.
Sam kosmos postao je neproziran, nepokretan, nem i ne prenosi nikakvu poruku.
Autori, čije književno delo ovde izučavamo, u potpunosti su okrenuti svom telu. Nije to zbog njihove verske ili metafizičke orijentacije, ili zbog slobodne volje. Telo ovde zamenjuje čitav unutrašnji prostor za koji oni znaju. Njihova soba, ili retko kuća u kojoj žive, pojavljuje se kao pravi eksterior, često kao jedini fizički dodir sa spoljnim svetom.
Namera nam je da otkrijemo ulogu betonskih zidova unutar kojih su oni zatvoreni i ulogu večitog mraka u junačkim pesmama ispevanim od strane slepih pevača i u priči slepe i gluve književnice Helen Keler. Poku- šaćemo da odgovorimo na pitanje da li su ti zidovi tek zidovi i da li je taj mrak samo mrak, ili bi mogao da bude nešto drugo.
Zatvorski zidovi⁴
Moramo reći da su autori u posmatranim delima u potpunosti svesni tog “spoljnjeg sveta”, ali ga samo posmatraju. Uloga prozora, kao ekrana, ili “staklenog zida” ovde je nezamenjiva. On povezuje njihovo telo, njihov unutrašnji svet, sa nečim što bi se moglo uporediti sa “dalekim zemljama” koje vide, ali im nikada stvarno ne prilaze, čak i kada su fizički sa njihove strane prozora.⁵ “Ali čak i kad sam bio u okruženju svoje velike porodice, osećao sam da im ne pripadam, da sam uljez”, ka- že Kristi Braun u svojoj autobiografiji i dodaje: “Nisam mogao da im se približim. Nisam mogao da se unesem u duh koji ih je prožimao… Činilo se da sam svakim danom bio gonjen dalje izvan sfere njihovog života.
Dešavalo se u njihovom okruženju da sam više nego ikad osećao koliko sam daleko od njih, od svega što su radili i u šta su verovali.”⁶ Kratka pesma Radovana Filipovića “Vetar”⁷ pokazuje to još neposrednije.

Jedan listić žut,
otkinut sa grane
pao je na put.
Meni žao što ga
prolaznici gaze,
pa kucam u prozor
da me čuju, da me spaze.
Ali oni, niko ništa
samo vetar tad zašišta,
i taj listić, meni drag,
zalepi se za moj prag.⁸

1. Uzeto iz četvrte knjige Sabranih pesama Desanke Maksimović, Nolit, Beograd, 1990, 203.
2. Ova reč ovde pokriva sve termine koji su kroz istoriju imali ovo značenje – od pećine do palate.
3. Mirča Eliade, Sveto i profano, Književna zajednica Novog Sada, 1986, 148-9.
4. Ovo je naslov osmog poglavlja knjige Moje levo stopalo Kristija Brauna (Minerva Press, London, 1997, 78-89). Sve odlomke iz knjiga Kristija Brauna koji će se ovde naći, preveo je autor ovog rada.
5. Ovo bi moglo da se uporedi sa rampama u starim grčkim pozorištima koje su se nalazile između publike i glumaca i sprečavale publiku da učestvuje u predstavi.
6. Kristi Braun, nav. delo, 88.
7. Radovan Filipović, “Vetar”, iz knjige Glasovi neba, koju je objavio Savez za cerebralnu i dečju paralizu Srbije kao zbirku pesama svojih članova, Beograd, 1996, 11.
8. Sintagma “naš prag” u situacijama kao što je ova mnogo je uobičajenija u srpskom jeziku. Pretpostavimo da Radovan Filipović ne živi sam, ali, kada sedimo, opažamo stvari na drukčiji način nego kada se krećemo. Dok sedi mo, imamo više vremena da se koncentrišemo na nešto pored čega obično samo prođemo. Koliko ljudi dok hoda primeti žuti listić pod svojim stopalom? Up. “Sedeo je na hladnom pločniku pod smeđom užarenom senkom podnevnog neba, i jedan škotski ovčar blagih očiju sa ženskim likom došao je i legao mu na stopala. On pomilova glavu životinje slobodnom, nesputanom šakom; oči su mu plivale u apsurdnim suzama, jer hiljadu se stopala pomaljalo puneći ulice i sve što je video iz svoje duboke niše bili su izlizani porubi krajeva pantalona, pohabana obuća i blatom isprskani članci i gornji delovi stopala žena koje su promicale sitnim koracima. Ni na njega ni na psa niko nije obraćao ni najmanju pažnju. Zlokobno je sunce odgurnulo na stranu oblake nalik mastionici i ubitačno pržilo njegovu klimavu glavu, su- šeći mu suze sve dok na njegovim obrazima nisu otvrdle, nalik grudvicama šljunka. Spustio je pogled i ugledao armiju velikih crvenih buva kako se hanibalistič ki prevrću i počinju da se proždiru međusobno, jedući halapljivo jedna drugu da bi na kraju ostale samo pobednice, a ove su toliko nabrekle od tovljenja svojom braćom parazitima da su se prepunile do tačke iznurenosti i samo su sa psećih leđa pale na pločnik, gde su ležale trzajući svojim tankim crvenim nožicama u vazduhu sa proždrljivom jalovošću sve dok škotski ovčar nije lenjo izbacio svoj jezik nalik svinjskoj šnicli i polizao ih. On je lagano podigao pogled od svog dugog naturalističkog promatranja i ugledao velike sive stubove koledža kako se lagano cede i tope kao štapići od šećera na podnevnom suncu, koje je trubilo.” (Christy Bronjn, Down All the Days, Minerva Press, London, 1997, 206). Vidi i narednu belešku.

Invalidnost nikad nije bila u središtu pažnje ljudskih zajednica.
Zato je teško, možda čak i nemoguće, pisati celovitu povest odnosa između sposobnog i nesposobnog dela čovečanstva. Takva bi priča bila lišena onog što čini srž istorijskog pripovedanja – kontinuiranog smenjivanja događaja u prostoru i vremenu; bila bi neizbežno i beznadežno fragmentarna, svedena na niz međusobno nepovezanih podataka, čije bi osmišljavanje zahtevalo više spekulativne imaginacije no što istorija – shvaćena kao traganje za istinom o ljudskoj prošlosti – može da podnese.
Ipak, nije da se baš ništa ne može reći. Ponešto znamo, ili bismo to lako mogli saznati ako se potrudimo da dovedemo u vezu odavno poznate izvore, o kojima je, bar na prvi pogled, već rečeno sve što oni omoguć avaju da se kaže. Napominjem da se u ovom tekstu neću baviti istorijom medicine, naporima da se invalidnost spreči, otkloni, ili ublaži.
Od prvih ljudskih nastojanja da povrate zdravlje bolesnih ili povređenih članova zajednice do savremenih čuda bioinženjeringa, uvek je postojao veći ili manji međuprostor između letalnog ishoda bolesti ili povrede i potpunog ozdravljenja. Ljudi koji se nađu u tom međuprostoru niti umiru, niti se vraćaju svom nekadašnjem načinu života; oni prestaju da budu predmet brige lekara ili njihovih istorijskih ekvivalenata i postaju problem s kojim je suočena cela društvena zajednica. Njihove životne priče izlaze iz relativno skrovitog zaklona istorije medicine, koje posećuju samo posvećeni, na široku, gotovo neomeđenu vetrometinu socijalne istorije, kojom vršlja svakojaki istoričarski, pa i sasvim amaterski bašibozluk. Tu se nalazi još jedan razlog gotovo potpune nevidljivosti invalida u istoriji. U daleko najvećem broju ljudskih zajednica što su ostavile otiske prstiju budućim radoznalcima brigu o invalidima preuzimale su njihove najuže porodice, i same teško raspoznatljive u moru širih, jačih, uticajnijih i upadljivijih društvenih tvorevina.
Kao što količina svetlosti (a time i informacija) koju astronom prima sa nekog nebeskog tela brzo opada s povećanjem udaljenosti tog tela, količina podataka koji stoje na raspolaganju istoričaru opada s porastom vremenske udaljenosti zbivanja od istraživača. Uvek najviše poznajemo sami sebe. Imamo na raspolaganju toliko pojedinosti da od drveć a ne vidimo šumu. No, Tvorac je i ovde bio pakostan: od tako iscrpnog poznavanja samog sebe – uprkos čuvenoj delfijskoj mudrosti – imamo najmanje koristi. Da bismo se sagledali, moramo izići iz sebe, probiti solipsističku ljušturu sopstvenog univerzuma i ogledati se u Drugom.
Što se taj Drugi bude više razlikovao od nas samih, više će svetlosti odraziti obogaćujući našu sopstvenu samospoznaju. Razume se, s daljinom treba biti oprezan; nije se jedan istraživač izgubio po istinskim povesnim bespućima dalekih civilizacija i izgubljenih svetova. Što je nešto dalje od nas, manje ga razumemo; postaje sve veća opasnost da oskudne podatke koje s mukom napabirčimo pogrešno interpretiramo.
Na sredokraći ove trajne nedoumice modernog istorijskog diskursa smestila se antička Grčka, dovoljno daleka da bismo u plavetnilu mora koje ju je stvorilo mogli sagledati celinu sopstvenog mesta u istoriji, a istovremeno dovoljno bliska da bismo bar pokušali razumeti ono što nam govore njeni pesnici i mudraci. No, sem ovih najopštijih uzroka njene privlačnosti, postoje bar još dva razloga koji zadržavaju našu pažnju na njenim uglavnom stenovitim obalama. Kažu da smo njeni potomci, naravno ne izravni; da pripadamo istom genetskom stablu opšteevropske istorije.
Istina, nismo baš najbliži srodnici: između nje i nas leže Rim i srednji vek. Veza sa Grčkom nipošto nije toliko neposredna i samorazumljiva kao što su to želeli klasicisti. Rim jeste bio najsposobniji učenik Helade, jedini koji je – makar silom oružja – stekao status kulturne ravnopravnosti s učiteljima. No, srednji vek je nešto drugo: novi narodi, nov geografski okvir, nove tradicije. Jedinu vezu između antike i srednjovekovlja, ne uzmu li se u obzir političke fantazmagorije carstava na Istoku i Zapadu, predstavlja hrišćanstvo. A stav crkve prema klasičnom kulturnom nasleđu kretao se u rasponu od neprikrivenog neprijateljstva do ambivalentnosti prožete licemerjem. Da bi se antička kultura asimilirala, beše neophodna saglasnost crkve (država se u ta srećna vremena još uvek nije pitala za mišljenje). Da bi se Ciceronove rasprave ili Vergilijeve ekloge – rimska a ne helenska antika – uopšte našle u nastavnom programu manastirskih škola ranog ili zrelog srednjeg veka, morale su biti dovedene u sklad sa jedinim priznatim autoritetom tog doba – Svetim pismom i crkvenim predanjem, protumačene tako da pruže dodatnu potporu moralnim, socijalnim i političkim učenjima crkve, snabdevene beskrajnim komentarima, čija je svrha da ubede čitaoca da pisac kojem crkva nije mogla da ospori veličinu nije mislio ono što je napisao.
Mada su antički autori, bar neki i s bar nekim delima, bili prisutni u milenijumu što razdvaja Atilinu smrt i tursko osvajanje Carigrada, srednji vek nije poznavao antiku; tačnije rečeno, nije ni želeo da je upozna.
Treći i najvažniji uzrok aktuelnosti antičkog, prevashodno helenskog kulturnog nasleđa jeste njegova izrazito ideološka uloga u oblikovanju modernog sveta, koja nema mnogo veze sa stvarnim istorijskim tokovima. Naime, u borbi za svetovni, laički lik modernog života antika služi kao najbolji istorijski primer, svedočanstvo da su najviša intelektualna, umetnička, čak i moralna dostignuća moguća bez posredovanja hrišćanstva. Samo u tom smislu, a ne kao ishod prirodnog, spontanog istorijskog razvitka, antika predstavlja konstituent modernog sveta. Zato i pitanje kako su se stari Grci odnosili prema onim svojim sunarodnicima koji ne ispunjavahu tadašnje standarde fizičkog i mentalnog zdravlja prelazi okvir uobičajene akademske radoznalosti; ono se tiče savremenosti neizmerno više no što na prvi, drugi ili n-ti pogled izgleda.
Nemoguće je govoriti o jedinstvenom stavu Helena prema invalidnosti, kao što se uostalom ne može izreći formula koja bi sažimala njihove stavove o drugim delovima društvenog kosmosa, ma koliko ona bila uopštena i filozofski sveobuhvatna. Često se podleže iskušenju da se savremenost smatra u principu složenijom od prošlosti. U pitanju je samo optička varka, privid izazvan kumulativnim delovanjem nepoznavanja prošlosti do onih pojedinosti koje bez teškoća uočavamo u sadaš njosti, te samouobraženosti jedne kulture koja preteruje u isticanju sopstvene jedinstvenosti čak i u onim vidovima života u kojima njene pretenzije na originalnost nemaju uporište u činjenicama. Broj polisa – politički samostalnih zajednica unutar helenskog kulturnog kruga tokom klasičnog perioda kojim se bavi ovaj prilog pripada istom redu veličine kao broj članica OUN. Razlike u nivou ekonomske, društvene i kulturne razvijenosti između Atike i Arkadije osnovano se mogu uporediti sa provalijom koja deli Bangladeš od Beneluksa, kako po kompleksnosti uzroka tako i po dramatičnosti posledica. Ideološke suprotnosti između demokratije i oligarhije podsećaju na najmračnije dane hladnoratovske konfrontacije. Istina, nad tadašnjim Grcima nije visio Damoklov mač višestrukog uništenja u nuklearnom ratu, ali je zato žitelj manjeg polisa sasvim opravdano mogao strepeti da njegov grad ne bude sravnjen sa zemljom a on sam prodat u ropstvo. Atina i Sparta, dva polisa čija će “invalidska” politika biti nešto detaljnije razmatrana, u kulturnom pogledu su potpuno različiti svetovi; mogućnosti njihovog međusobnog nerazumevanja bile su – uprkos zajedničkog jezika i panteona – gotovo neograničene. Na pamet mi pada izraz koji se nekad koristio za opis društvene i kulturne stvarnosti u blaženopočivšoj SFRJ, a danas ga pokadš to preuzimaju ideolozi evropskog ujedinjavanja – jedinstvo u razlikama.

– Tribine u gradovima Srbije –

1. Centar za unapređivanje pravnih studija i Fond za otvoreno društvo realizovali su tokom 2001-2004. godine projekat “Prava osoba sa invaliditetom”.
Prvi korak u realizaciji projekta bilo je organizovanje stručne konferencije 23-24. aprila 2002. godine sa preko sto učesnika na temu “Pravni aspekti invalidske zaštite”. Nakon toga je 2003. godine objavljen zbornik referata sa te konferencije – Prava osoba sa invaliditetom. Na osnovu toga grupa eksperata CUPS-a izradila je i Model Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom i ponudila ga početkom 2004. godine na javnu raspravu.
Pomenuti Zbornik i Model Zakona predstavljali su solidnu osnovu za rasprave u stručnoj i široj javnosti o pravima osoba sa invaliditetom u Srbiji.
Organizovanje serijala tribina u desetak gradova Srbije na temu “Kako protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom? “ bio je prvi korak u tom pravcu.
Cilj tribina bio je da osvetle sadaš nje stanje i naznače puteve prevazilaž enja postojeće pravne regulative u oblasti zaštite osoba sa invaliditetom, što bi olakšalo implementaciju novih normativnih rešenja saobraž enih svetskim standardima u ovoj oblasti. Tribine su osobe sa invaliditetom, stručnu i širu javnost obavestile o stanju, problemima i mogućnostima poboljšanja pravne zaštite osoba sa invaliditetom u našoj zemlji. Rasprave na tribinama dale su objektivnu sliku ključnih pitanja i problema prava osoba sa invaliditetom u Srbiji. One su pokrenule inicijative za ostvarivanje osnovnih prava invalidnih lica i za donošenje zakona o njihovoj zaštiti.
Tribine su imale formu otvorenog skupa, na kome su, pored osoba sa invaliditetom i članova njihovih porodica, učestvovali predstavnici medicinskih, obrazovnih, medijskih, kulturnih, sportskih i drugih ustanova, nevladinih organizacija, političkih stranaka i organa lokalne vlasti. Osnovu za raspravu predstavljali su: zbornik Prava osoba sa invaliditetom, Model Zakona o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom i Standardna pravila UN o ravnopravnosti osoba sa invaliditetom.
Zadatak tribina je bio da ponude dijagnozu stanja i problema u ostvarivanju prava osoba sa invaliditetom i da, približavajući tekstove Modela Zakona i Standardnih pravila, ukažu na puteve borbe protiv diskriminacije ove kategorije građana.
Na svakoj tribini vođena je rasprava o tri grupe pitanja: (1) Pravni položaj osoba sa invaliditetom, (2) Izjednač avanje mogućnosti osoba sa invaliditetom i (3) Model Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom. O njima je prvo govorio po jedan uvodničar, nakon čega je vođena rasprava.

2. Rukovodilac projekta je bio prof. dr Jovica Trkulja iz Centra za unapređivanje pravnih studija u Beogradu.
Organizator i sekretar projekta bila je Jelena Simić. Saradnici na projektu bili su: mr Damjan Tatić, mr Predrag Vukasović, prof. dr Vesna Radoman, mr Saša Gajin, Vladan Jovanović, Borivoje Ljubinković, Biljana Stanojević, Svetlana Vlahović, prof.
dr Milosav Milosavljević.
Projekat je realizovan u desetak gradova Srbije, u saradnji sa odgovarajuć im organizacijama i CUPS-ovim saradnicima: Niš (Ženska alternativna grupa – mr Natalija Žunić), Pančevo (Dom kulture – Ljiljana Spasić), Kragujevac (Skupština grada – Nebojša Krstić), Novi Sad (Forum iuris – Ratko Bubalo), Kikinda (Zajednica invalidskih organizacija – Zoltan Moldvai), Beograd (Narodna skupština Srbije – Lejla Ružić), Kruševac (Srednja specijalna škola – Miloš Simić), Zrenjanin (Kulturni centar – Miroslav Samardžić), Subotica (Otvoreni univerzitet – Robertino Krulj).

3. U periodu od decembra 2003. do novembra 2004. godine održano je jedanaest tribina:
19. decembar 2003. Beograd (Medija centar) – uvodničari: prof. dr Vladimir Vodinelić, prof. dr Žarko Korać, prof. dr Vesna Rakić Vodinelić, mr Predrag Vukasović, mr Saša Gajin, mr Damjan Tatić i Biljana Stanojević;
17. mart 2004, Beograd (Skupština grada Beograda) – uvodničari: prof. dr Vladimir Vodinelić, mr Predrag Vukasović, mr Damjan Tatić, mr Saša Gajin i Biljana Stanojević, moderator prof. dr Jovica Trkulja;
30. mart 2004. Pančevo (Kulturni centar) – uvodničari: prof. dr Jovica Trkulja, mr Predrag Vukasović i Biljana Stanojević, moderator Ljiljana Spasić;
12. april 2004. Kragujevac (Skupština opštine) – uvodničari: prof. dr Jovica Trkulja, mr Predrag Vukasović i Biljana Stanojević, moderator Nebojš a Krstić;
26. april 2004. Novi Sad (Pravni fakultet) – uvodničari: prof. dr Vladimir Vodinelić, mr Saša Gajin i mr Damjan Tatić.
14. maj 2004. Kikinda (Dom vojske) – uvodničari: prof. dr Vladimir Vodinelić, prof. dr Jovica Trkulja, mr Saša Gajin i mr Damjan Tatić, moderator Zoltan Moldvai;
8. oktobar 2004. Beograd (Narodna skupština Srbije) – uvodničari: Predrag Marković, predsednik Narodne skupštine, prof. dr Vesna Rakić Vodinelić, prof. dr Jovica Trkulja, mr Damjan Tatić, mr Saša Gajin, Slađana Marković, moderator Lejla Ružić;
27. oktobar 2004. Kruševac (Srednja specijalna škola) – uvodničari: prof. dr Vladimir Vodinelić, prof. dr Jovica Trkulja, mr Predrag Vukasović, mr Saša Gajin i Biljana Stanojević, moderator Miloš Simić;
2. novembar 2004. Zrenjanin (Kulturni centar) – uvodničari: prof. dr Vladimir Vodinelić, prof. dr Jovica Trkulja, mr Predrag Vukasović, mr Damjan Tatič, mr Saša Gajin i Biljana Stanojević, moderator Miroslav Samardž ić;
3. novembar 2004. Požarevac (Centar za kulturu) – uvodničari: prof. dr Vladimir Vodinelić, prof. dr Jovica Trkulja, mr Predrag Vukasović, mr Saša Gajin i Biljana Stanojević, moderator Branka Rašić;
10. novembar 2004. Subotica (Otvoreni univerzitet) – uvodničari: prof. dr Vladimir Vodinelić, prof. dr Jovica Trkulja, mr Predrag Vukasović, mr Saša Gajin i Biljana Stanojević, moderator Robertino Krulj.

4. Rasprave na tribinama su obuhvatile sledeća pitanja: (1) Problemi ostvarivanja ljudskih prava osoba sa invaliditetom (izjednačavanje mogućnosti osoba sa invaliditetom, pravni položaj osoba sa invaliditetom, ekonomskosocijalni položaj osoba sa invaliditetom, (2) Pravni status invalidskih organizacija u Srbiji, (3) Ravnopravnost osoba sa invaliditetom, i (4) Model Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Organizatori tribina su narodnim bibliotekama gradova u kojima su održavane tribine dostavili sledeće knjige i materijal, koje su učesnici tribina koristili za pripremu: Prava osoba sa invaliditetom (ured. Jovica Trkulja, izd.
CUPS, Beograd 2003), Modeli antidiskriminacionih zakona (ured. Jovica Trkulja, izd. CUPS, Beograd 2003) i podlistak dnevnog lista Danas (“Danas pravo – Zakoni protiv diskriminacije”) od 10. septembra 2004. godine.
O raspravama na tribinama javnost je obaveštavana u lokalnim medijima i u dnevnim listovima Danas, Blic, Politika. Organizatori i saradnici na ovim tribinama, kao i učesnici u raspravi, zaključili su sledeće:
našem društvu je potreban nov pravni pristup osobama sa invaliditetom, koji bi bio prilagođen socijalnoj realnosti Srbije i saobražen evropskim i svetskim pravnim standardima u ovoj oblasti;
ovakva aktuelizacija prava osoba sa invaliditetom i artikulacija njihovih interesa na državnom nivou može postepeno da dovede do njihovog boljeg položaja u društvu;
neophodno je izbeći zamke normativistič ke iluzije, prema kojoj će nova zakonska regulativa automatski obezbediti osobama sa invaliditetom bolje životne uslove. Nova zakonska regulativa u ovoj oblasti je nužna, ali nije dovoljna;
iako postojeće zakone o pravima osoba sa invaliditetom treba menjati i prilagođavati vremenu i uslovima u kojima živimo, nijedna zakonska regulativa neće invalidima obezbediti bolje životne uslove i prava koja su primenjiva, bez sistematske edukacije stanovništva i relevantnih društvenih i političkih faktora, a ne samo stručnjaka i osoba koje se bave ovom problematikom.
Procena uspešnosti projekta izvrš ena je i poređenjem podataka sadrž anih u izveštajima o stanju zaštite ljudskih prava osoba sa invaliditetom u svim lokalnim zajednicama obuhvać enim projektom, šest meseci pre i posle realizacije projekta (broj zabelež enih slučajeva kršenja ljudskih prava osoba sa invaliditetom, reakcije lokalne uprave, medija i sl.).
Najznačajniji rezultat projekta je činjenica da je formirana svojevrsna koalicija različitih subjekata (invalidskih organizacija, NVO, pojedinih narodnih poslanika, profesionalnih udruž enja i drugih), koji su svojim javnim angažovanjem doprineli da Ministarstvo za rad i zapošljavanje prihvati CUPS-ov Model Zakona protiv diskriminacije kao osnov za pokretanje inicijative za donošenje Zakona protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom.

(San zimske noći, film Gorana Paskaljevića, Srbija i Crna Gora, 2004.)

Glavni junak vraća se kući iz zatvora.
Ovaj povratnik iz rata, potom i osuđenik zbog ubistva najboljeg druga, u svom napuštenom domu sreće ženu, izbeglicu iz Bosne, sa autističnom ćerkom. Nastojeći da “probudi” bolesno dete, da ga iz ljušture autističnog sveta uvede u realnost, junak u isti mah traga za vlastitim identitetom i smislom u zajednici opustošenoj ratom i siromaštvom. No oba pokušaja kao da su još ranije, u nekoj neznanoj prošlosti, osuđena na neuspeh i fatalan ishod… Ovako bi se, u kratkim crtama, mogao ispričati siže trinaestog igranog filma Gorana Paskaljevića, čija se radnja, kako stoji u najavnoj špici, događ a u Srbiji 2004. godine. Osnovna ideja Paskaljevića i njegovog starog saradnika i koscenariste, pisca Filipa Davida, bez sumnje leži u preplitanju pojedinačnog i opšteg, u vezivanju individualne tragedije za udes i traumu čitavog kolektiviteta. Ali ne prepliću se samo ideje, već i igra glumaca. Lazar Ristovski i bosanska glumica Jasna Žalica usklađuju svoje umeće sa nesvakidašnjim glumačkim nastupom jednog deteta. Smelo i znalački, iz scene u scenu, autor vodi jedinog naturščika u glavnoj ulozi – autističnu devojč icu Jovanu Mitić, koja u filmu praktič no igra sebe. Sem nje, tu su, u nekoliko scena u drugom planu, i štićenici ustanove za hendikepiranu decu, kao i njihovi vaspitači. Rad sa naturščicima u Snu zimske noći može asocirati na rana Paskaljevićeva ostvarenja, posebno na njegov najbolji film Zemaljski dani teku (1979), to smerno remekdelo dokumentarističke poetike o trošnosti i konačnosti svega ljudskog na zemlji. I ovde naturščici kao da ukazuju na potencijalno najjači i najzanimljiviji sloj filmske priče. U jednoj sceni vaspitačica će prirodu autistične dece sažeti rečima “oni kao da nisu od ovoga sveta”. Taj lirski i misaoni potencijal biće, nažalost, tek ovlaš dodirnut izvrsnom scenom u kojoj hendikepirana deca izvode Šekspirovu komediju San letnje noći. Čuvena “dramska fantazija” o vilinskom svetu, nestvarnom i snolikom, koji žudi za vlastitim buđenjem – u dokumentarno-igranom kontekstu filma postaje potresna metafora autističnog sveta i deteta izgubljenog u njegovim lavirintima.
No tajnovitost i nemušti jezik autizma samo su povod za analognu sliku savremenog društva, u kojem ljudske jedinke, kao u snoviđenju, tragaju za krhotinama vlastitog identiteta. Na tom preovlađujućem, ambiciozno zamiš ljenom nivou društvene drame i počivaju glavni, dramaturški i rediteljski nedostaci novog Paskaljevićevog filma. Na nerazvijenost likova, pa čak i njihovu okoštalost u prepoznatljive dramske tipove (uz neizbežnu crnobelu podelu), nadovezuje se nizanje opštih mesta o ljudskoj bedi i zlu. Kraj filma je evidentno slabo mesto: nategnuta i neuverljiva konstrukcija tragičnog raspleta kao da je tek predvorje za “poučnu” i patetičnu priču glavnog junaka o Velikom Mozgu (društva) koji je oboleo. I kao što na osnovnom dramskom planu ne uspeva da ostvari željeni iskorak u novo i neizrečeno, tako i u vizuelnom pogledu, u estetici i likovnosti kadra, San zimske noći često ostavlja utisak anahronog, preživelog pre deceniju ili dve. (Čini se da uzrok ovome nisu samo skromne produkcijske mogućnosti; nego je reč o problemu ovdašnjih autora srednje i starije generacije, njihovoj nespremnosti da se uhvate u koštac sa modernošć u svoga vremena, sa novom percepcijom i novim osećajem koje ono zahteva – 90-te godine kao da su slikane iz davne vizure početka 70-ih; to važi i za poslednje filmove pokojnog Živojina Pavlovića, kao i za Sjaj u očima, dugo očekivani rediteljski povratak Srđana Karanovića.) Pre svega zahvaljujući ulozi i dramskoj funkciji devojčice-naturščika, San zimske noći stoji nešto iznad aktuelnog proseka srpskog filma. Utisak je, međutim, da je mnogo toga vrednog i značajnog, vezanog za temu autizma, ostalo tek u zametku u korist otrcanih i uprošćenih “istina” naše svakodnevice.
A pravi film ne pravi se povlađivanjem opštem ukusu i automatizmu mišljenja – već isključivo njihovim prevladavanjem.

Savremeno doba nije vreme pesme.
Uprkos tome, danas se piše mnogo poezije. Čak i mnogi poznati pesnici su slab i bled odraz svojih uzora…
S tom mišlju savremeni čitalac prilazi nepoznatom pesniku, novoj knjizi poezije…
Sa zebnjom sam otvorio Živinu knjigu i već posle prve pesme doživeo prijatno iznenađenje: pročitao sam dobru pesmu. “Uvodna reč” za “Igre oko glave” je zaista dobra pesma. A pripada pesničkim prvencima Živinim.
A kad sam pročitao celu knjigu, onda sam video da je ta pesma mnogo značajnija. Ona je ključ za razumevanje Živine celokupne poezije, cele ove knjige, sabranih dela…
Krugovi tišine jesu Živina sabrana dela, i više od toga… Rođen je 1950.
u Zrenjaninu. Knjigu pesama Krugovi na vodi objavila mu je zrenjaninska “Ulaznica” 1981. godine. Dobitnik je prve nagrade na XV limskim večerima poezije u Priboju za zbirku pesama Istorija bolesti, koja je objavljena 1986. godine. Obe ove zbirke, sa dve nove, neobjavljene, “Neke druge pesme” i “Četiri kruga tišine”, čine Krugove tišine, koji su objavljeni posthumno.
Živa je umro 1993, nakon duge i teške bolesti. Od svoje sedamnaeste godine, nakon jedne povrede, bolovao je od kvadriplegije. Poezija mu je značila više nego mnogim pesnicima.
Jedan od glavnih, ako ne i najglavnijih motiva njegove poezije su same pesme i pevanje. Pesma je srž života, ključ za razumevanje sveta i odnosa jedinke, pesnika, sa svetom.
Pesma je večiti bol, traganje za svrhom života, ključ za razumevanje čovekove sudbine (Ključ, Ogledalo su naslovi Živinih pesama).
Pevajući o pesmi, njenom nastanku, on peva o sebi, svojoj sudbini, osećanjima. On se s pesmom voli i svađa, ona je uzrok nemira i čežnji, poput žene.
Ima Živa prelepih ljubavnih pesama, a da ženu uopšte ne pominje! On pesmu nekad priziva, a nekad goni od sebe. Pesma je alfa i omega njegovog života, život sam.
Savremeno doba nije vreme pesme.
Uprkos tome, danas se piše mnogo poezije. Čak i mnogi poznati pesnici su slab i bled odraz svojih uzora…
S tom mišlju savremeni čitalac prilazi nepoznatom pesniku, novoj knjizi poezije…
Sa zebnjom sam otvorio Živinu knjigu i već posle prve pesme doživeo prijatno iznenađenje: pročitao sam dobru pesmu. “Uvodna reč” za “Igre oko glave” je zaista dobra pesma. A pripada pesničkim prvencima Živinim.
A kad sam pročitao celu knjigu, onda sam video da je ta pesma mnogo značajnija. Ona je ključ za razumevanje Živine celokupne poezije, cele ove knjige, sabranih dela…
Krugovi tišine jesu Živina sabrana dela, i više od toga… Rođen je 1950.
u Zrenjaninu. Knjigu pesama Krugovi na vodi objavila mu je zrenjaninska “Ulaznica” 1981. godine. Dobitnik je prve nagrade na XV limskim večerima poezije u Priboju za zbirku pesama Istorija bolesti, koja je objavljena 1986. godine. Obe ove zbirke, sa dve nove, neobjavljene, “Neke druge pesme” i “Četiri kruga tišine”, čine Krugove tišine, koji su objavljeni posthumno.
Živa je umro 1993, nakon duge i teške bolesti. Od svoje sedamnaeste godine, nakon jedne povrede, bolovao je od kvadriplegije. Poezija mu je značila više nego mnogim pesnicima.
Jedan od glavnih, ako ne i najglavnijih motiva njegove poezije su same pesme i pevanje. Pesma je srž života, ključ za razumevanje sveta i odnosa jedinke, pesnika, sa svetom.
Pesma je večiti bol, traganje za svrhom života, ključ za razumevanje čovekove sudbine (Ključ, Ogledalo su naslovi Živinih pesama).
Pevajući o pesmi, njenom nastanku, on peva o sebi, svojoj sudbini, osećanjima. On se s pesmom voli i svađa, ona je uzrok nemira i čežnji, poput žene.
Ima Živa prelepih ljubavnih pesama, a da ženu uopšte ne pominje! On pesmu nekad priziva, a nekad goni od sebe. Pesma je alfa i omega njegovog života, život sam.

Nacionalna konferencija organizacija osoba sa invaliditetom “JEDINSTVENI GLAS” održana na Tari od 10. do 12. novembra 2004. godine okupila je 30 učesnika iz 12 organizacija osoba sa invaliditetom (dalje OSI) koje deluju na republičkom i pokrajinskom nivou i to: Savez slepih Srbije, Savez društava za pomoć MNRL Srbije, Savez paraplegičara i kavdriplegič ara Srbije, Savez za cerebralnu i dečju paralizu Srbije, Savez distrofičara Srbije, Društvo MS Srbije, Udruženje za pomoć osobama sa autizmom Srbije, KOO organizacija OSI iz Vojvodine, Savez slepih Vojvodine, Centar za samostalni život invalida Srbije, Udruž enje studenata sa hendikepom, kao i neke od aktivista afirmisanih lokalnih organizacija OSI.
Na dvodnevnom skupu učesnice i učesnici razmotrili su aktuelna pitanja za dalji rad OSI i njihovih organizacija kroz sledeće teme:
I. Jedinstvenu strategiju u oblasti invalidnosti (uključujući Standardna pravila UN i zakonodavnu regulativu);
II. Ulogu i značaj organizacija OSI u procesu tranzicije i reforme i njihovu međusobnu koordinacija i saradnju; i
III. Saradnju i učešće u međunarodnom pokretu osoba sa invaliditetom.
U toku razmatranja navedenih pitanja, postignuta je visoka saglasnost i istaknuta potreba saradnje organizacija OSI, a konsenzusom su usvojeni sledeći

Zaključci konferencije:
1. Neophodno je pristupiti izradi Jedinstvene strategije u oblasti invalidnosti.
2. Strategija treba da se zasniva na analizi postojećeg stanja, Strategiji za smanjenje siromaštva Srbije i postojeć im međunarodnim (opšta akta o ljudskim pravima, Standardna pravila UNi odgovarajuća akta Evropske Unije) kao i domaćim pravnim aktima.
3. U izradi strategije neophodno je aktivno učešće organizacija OSI, kako kroz Savet za pitanja OSI, tako i putem neposrednih kontakata sa ministarstvima i Vladom
4. Pored učešća u izradi Strategije, treba obezbediti i učešće OSI u implementaciji i monitoringu usvojene Strategije, kao i utvrditi obavezu države da obezbedi odgovarajuća sredstva za njihovo učešće u svim ovim procesima.
5. Neophodno je pristupiti donošenju odgovarajućih zakona posebno posvećenih pravima OSI (uz aktivno učešće organizacija OSI), koji mogu da budu usvojeni paralelno sa procesom donošenja strategije i to: a) Antidiskriminacijski zakoni (opšti i protiv diskriminacije OSI); b) Zakon o zapošljavanju OSI; c) Zakon o osnovnim pravima OSI; d) Zakon o statusu organizacija OSI.
6. Takođe organizacije OSI treba aktivno da se uključe u izmene i dopune postojećih i donošenje novih zakona opšteg karaktera, koji se donose u sklopu reforme zakonodavstva u Srbiji, a koji su od posebnog značaja za OSI.
7. U novom Ustavu Republike Srbije treba predvideti i zabranu diskriminacije po osnovu invalidnosti, kao i odredbu po kojoj OSI imaju pravo na posebnu društvenu podršku, u cilju izjednačavanja mogućnosti sa ostalim građanima, a što bi sve bio osnov za utvrđivanje daljih prava OSI u opštim i posebnim zakonima.
8. Prepoznata je uloga i značaj organizacija OSI kao ključnih partnera u komunikaciji sa državom u procesu tranzicije i razvoja demokratije i demokratskog društva.
9. Da bi ta uloga mogla da se ostvaruje neophodno je ojačati kapacitete organizacija OSI i međusobnu saradnju koja će se bazirati na zajednič ki dogovorenim principima.
10. U cilju bolje razmene informacija formirati E-mail listu organizacija OSI u Srbiji pod nazivom “Jedinstveni glas” kroz koju će se razmenjivati informacije među organizacijama kao i informacije iz rada DPI Srbije.
11. Međunarodna saradnja je neophodna aktivnost organizacija OSI radi razmene iskustava i informacija u različitim oblastima kao što su nove tehnologije, zakonodavstvo, beneficije, primeri dobre prakse i razmena kadrova, sportske i kulturne aktivnosti.
12. Potvrđena je važnost međunarodne aktivnosti organizacija OSI i zaključeno da ona mora biti prepoznata i uvažena kao deo međunarodne aktivnosti države Srbije i njenih organa i shodno tome organizaciono i finansijski podržana.
13. Neophodno je i dalje razvijati međunarodnu aktivnost organizacija OSI, kako zajednički nastup na međunarodnoj sceni tako i regionalnu i bilateralnu saradnju pojedinih nacionalnih i lokalnih organizacija.
14. Treba oživeti rad Odbora DPI Srbije i Crne Gore, počevši sa organizovanjem DPI Srbije u koji će se uključ iti kako sadašnji članovi Zajednice OSI sa svojim pokrajinskim i lokalnim organizacijama, tako i druge organizacije OSI koje rade na osnaživanju i ostvarivanju ljudskih prava OSI.
15. Usvojene Zaključke Konferencije (potvrđene od svih učesnika) organizatori treba da dostave Vladi Republike Srbije, Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Srbije, kao i ostalim relevantnim institucijama.
16. Na osnovu zaključaka jedinstveno usvojenih od organa svih organizacija OSI na nacionalnom nivou, formirati platformu delovanja organizacija OSI koja će se predstaviti javnosti na Međunarodni dan za prava OSI, 3.decembar .2004.godine.
17. Za 6-10 meseci organizovati Drugu nacionalnu konferenciju organizacija OSI, na kojoj bi se analizirala realizacija usvojenih zaključaka i odredile smernice za dalji rad.
Učesnici Prve nacionalne konferencije OSI

Rečnik invalidnosti – ka jednakosti u javnom govoru Milice Mime Ružičić prvi je rečnik u našoj leksikografiji, usmeren na predstavljanje i ispravljanje pragmatičke norme reči iz jednog pojmovnog i socijalnog domena u cilju stvaranja i širenja politički korektnog govora. Ovaj rečnik je, naime, rađen s namerom da se iz njega uči kako upotrebljavati reči, kako kome nešto reći u situaciji javne upotrebe govora. On nas uči tome da se ukupno značenje neke reči izvodi na osnovu nominacionog značenja i konteksta upotrebe, koji čine govornik sa svojom namerom i sagovornik sa svojim odgovorom na nameru govornika. Uzimanje u obzir reakcije sagovornika, oslovljene ili predstavljene osobe, uslov je za uspostavljanje uspešne komunikacije.
Podučavajući nas tome koju reč kada treba da upotrebimo, on nas uči i kakvi treba da budemo. Ako ne umemo ili ne želimo to da naučimo ovim putem, zamislimo da smo mi onaj drugi – da smo bogalji – 1. osobe s teškim telesnim invaliditetom, ili 2.(a) siromasi, prosjaci; (b) nesposobne, umno zaostale osobe – zamislimo se koliko rečito o našem stavu prema ljudima sa invaliditetom govori, prema lingvistič koj terminologiji ekspresivna, upotreba ove reči u iskazima tipa: raditi kao bogalj, biti pravi bogalj. Ili, šta bi za nas značilo da smo – vezani/prikovani za kolica – zar bismo zaista mogli prihvatiti da oni drugi – što nisu vezani – ne vide da smo prešli put koji nije i nama prilagođen, da smo se uspeli i tamo gde su nam stavljene sve prepreke? Ovih nekoliko primera iz Rečnika invalidnosti mogu nas ubediti da nas učeći o značenju i upotrebi reči ovaj rečnik uči i poštovanju ljudskih prava.
Rečnik invalidnosti – ka jednakosti u javnom govoru u uže leksikografskom smislu predstavlja značajnu novinu. On je urađen po principu semantič ko-derivacionih gnezda, čiji je registar ograničen njegovom namenom.
Prilikom definisanja značenja izdvojeno je nekoliko značenjskih polja: uzročnik invalidnosti odnosno nastanka invalidnosti, osoba sa invaliditetom, osoba sa smanjenom sposobnošć u (sluha, vida…), naučna disciplina, sistem znakova, tehničko sredstvo i pomagalo. Definiciju značenja upotpunjuje grafički predstavljen pragmatič ki status reči. A on može biti: neprihvatljiv u formalnim situacijama (ćoravac/ć oravica -> muška/ženska osoba sa smanjenom sposobnošću vida), a takav je i ako je reč žargonizam ili kolokvijalizam (kvadrić -> osoba u stanju kvadriplegije, osoba sa kvadriplegijom); neprihvatljiv / uvredljiv (grbavko), netačan (ne mentalni hendikep -> mentalni invaliditet), neodgovarajuć i (~ bolestan -> koji boluje od bolesti koja je prouzrokovala teška telesna oštećenja). Upotrebljena reč, pored toga, otkriva i kada želimo da referišemo o nečem načelno a kada o konkretnom (nesposoban koji je bez sposobnosti, nedorastao za što ?? on/ona nema mogućnosti / nije u situaciji da nešto uradi).
Leksikografski postupak primenjen u ovom rečniku, nastalom na osnovu korpusa Rečnika srpskohrvatskoga književnog jezika, I-VI; kome se dodati primeri iz jezika struke – medicina i defektologija, jezika medija, govornog jezika, ne samo što je savremeniji nego u najvećem broju drugih rečnika srpskog jezika nego je i za korisnike znatno ekonomičniji, a na osnovu toga postaje i svrsishodniji.
Kako je terminologija invalidnosti jedna od onih u koju je u poslednjih desetak godina prodro velik broj anglicizama, što je dobro ako to smatramo znakom poštovanja usvojenih deklaracija o ljudskim pravima, autorka Rečnika invalidnosti je posebnu pažnju posvetila najučestalijim terminima takvog porekla: hendikep je neodgovarajuć i termin za fizički i psihički, smetnju koja onemogućava nekoga za neku aktivnost, a personalni asistent je lični asistent.
Nad svim leksikografsko-normativistič kim domašajima ovog nevelikog rečnika stoji njegova namera – učiniti da osobe sa invaliditetom budu ravnopravne u javnom govoru, a to bi ujedno moralo značiti – i učiniti sve da one ravnopravno učestvuju u javnom životu.

U okviru reprezentativne edicije “Suočavanja” beogradski Centar za unapređivanje pravnih studija objavio je zbornik radova Prava osoba sa invaliditetom.
Zbornik sadrži 33 naučna rada i referata podneta na stručnoj konferenciji “Pravni aspekti invalidske zaštite”, kao i predgovor i obiman rezime na srpskom i engleskom jeziku.
Konferenciju je u aprilu 2002. godine organizovao Centar za unapređivanje pravnih studija, u saradnji sa Koordinacionim odborom invalidskih organizacija Srbije, Beogradskim centrom za ljudska prava i Helsinškim odborom za ljudska prava, a uz finansijsku podršku Fonda za otvoreno društvo. Reč je o prvom skupu te vrste održanom na nivou Republike Srbije, istinskom pionirskom poduhvatu. Na 450 stranica zbornika predstavljeni su radovi 33 ugledna pravnika, ekonomista, defektologa, sociologa i drugih naučnih radnika. Više od polovine zastupljenih autora i sami su osobe sa invaliditetom.
Zbornik radova podeljen je u četiri tematska bloka. Prvi blok bio je posvećen opštim problemima invalidske zaštite, drugi pravnim aspektima zaštite osoba sa invaliditetom, treći ekonomsko-socijalnim aspektima zaštite osoba sa invaliditetom, a četvrti pravnom statusu invalidskih organizacija.
Jovica Trkulja, urednik zbornika, u nadahnutom predgovoru iscrpno je analizirao neke od gorućih problema vezanih za regulisanje pravnog statusa osoba sa invaliditetom, sprečavanje njihove diskriminacije i podsticanje socijalne uključenosti ovih osoba.
Prvi blok zbornika posvećen je opštim problemima zaštite osoba sa invaliditetom.
S obzirom na veoma široko definisanu temu, radovi su bili raznovrsni i pokrivali su širok dijapazon tema.
Vesna Radoman pozabavila se pitanjem terminologije, dala je različite definicije invalidnosti i bavila se različitim modelima pristupa invalidnosti (medicinskom, socijalnom, bio-psihosocijalnom i Nagijevim modelom). Takođ e se osvrnula na položaj osoba sa invaliditetom u različitim društvima tokom istorije, govoreći i o položaju osoba sa invaliditetom kod nas kroz vekove. Bavila se i potrebama osoba sa invaliditetom i mogućnostima psihosocijalne podrške. Ukazala je i na posebne oblasti gde naročito treba preduzimati stručne i društvene akcije.
Milica Gligorović pozabavila se terminom “posebne potrebe” i ukazala na različite definicije ovog izraza, no nije dala svoju definiciju ovog termina, niti je detaljnije precizirala na koje osobe sa invaliditetom se ovaj termin tačno odnosi. Puna integracija i afirmacija potencijala ovih osoba je cilj kome moramo stremiti, a društvo mora stvoriti uslove za to, ističe Gligorović.
Na prvi pogled deluje da izbor izraza koji se upotrebljavaju u vezi sa pitanjima invalidnosti predstavlja čisto formalno pitanje, no rad Gordane Rajkov jasno pokazuje da je adekvatna upotreba terminologije od suštinskog značaja, pošto upotrebljeni jezik odražava i stav društva prema pojavi koju opisuje. Rajkov opisuje genezu razvoja različitih termina kojima se opisuju osobe sa invaliditetom. Konstatuje da su mnogi od termina, poput “hendikep” ili “osobe sa posebnim potrebama” zastareli, da međunarodne organizacije osoba sa invaliditetom i UN više ne koriste te izraze, jer su prevaziđ eni i nisu više politički korektni.
Zalaže se za ozbiljno bavljenje pitanjem terminologije, insistira na primeni jednoobraznog jezika invalidnosti u Srbiji a kao najprihvatljiviji termin apostrofira “osobe sa invaliditetom”.
Milosav Milosavljević kao ključno pitanje položaja osoba sa invaliditetom apostrofirao je njihovu socijalnu integraciju. Neophodno je ukinuti diskriminaciju ovih osoba! Mora im se priznati pravo na rad, treba poštovati njihova politička prava i slobode.
Osobe sa invaliditetom moraju ostvarivati socijalna prava pod jednakim uslovima kao i svi ostali građani. Inostrana iskustva pokazuju da je usvajanje jedinstvenog zakona o osobama sa invaliditetom nužan preduslov regulisanja njihovog položaja u društvu.
Autori radova u prvom segmentu Zbornika bavili su se najrazličitijim problemima, počev od veoma konkretnih do apstraktnijih, teorijskih pitanja.
Kritikovali su loša rešenja iz domaće prakse, davali predloge nekih konkretnih mera kojima će se stvoriti uslovi za sprečavanje diskriminacije i postizanje istinske ravnopravnosti i socijalne integracije osoba sa invaliditetom.
Primetno je nepostojanje jedinstvene terminologije u vezi sa invalidskom problematikom, te je zbog toga potrebno da se same organizacije osoba sa invaliditetom i stručna javnost što pre pozabave ovim problemom. Radovi Vesne Radoman i Gordane Rajkov predstavljaju vredne putokaze u kom pravcu treba tragati.
Drugi tematski blok je obuhvatio pravne aspekte zaštite osoba sa invaliditetom.
Ovo je bio težišni deo konferencije, autori i diskutanti bavili su se krucijalnim pitanjima za pravni status osoba sa invaliditetom. Posebna pažnja posvećena je problemu diskriminacije osoba sa invaliditetom i najefikasnijim načinima za sprečavanje te diskriminacije. Damjan Tatić razmatrao je međunarodnopravne akte koji regulišu položaj osoba sa invaliditetom, sa posebnim osvrtom na regulativu predviđenu Standardnim pravilima UN za izjednačavanje mogućnosti koje se pružaju osobama sa in validitetom, kao i odredbe opštih međunarodnih dokumenata u oblasti zaštite ljudskih prava.
Predrag Vukasović analizirao je postojeće stanje u pozitivnopravnim propisima koji se odnose na zaštitu osoba sa invaliditetom i osvrnuo se na moguće pravce dalje dogradnje zakonodavnih rešenja u ovoj oblasti. Ukazao je na činjenicu da mnogi od važećih propisa de facto dovode do diskriminacije osoba sa invaliditetom. U sferi socijalne zaštite Zakon o socijalnoj zaštiti još uvek čeka na izmene, a funkcija dodatka za tuđu negu i pomoć je nejasna. Sistem zdravstvene zaštite ne omogućava osobama sa invaliditetom da ostvare bazičnu zdravstvenu zaštitu.
Nužna je temeljita reforma sistema penzijsko-invalidskog osiguranja.
Vukasović je ukazao i na neodgovarajuć u pravnu regulativu u dvema oblastima od suštinskog značaja za socijalnu uključenost osoba sa invaliditetom – obrazovanju i zapošljavanju.
Jedna od ključnih dilema u vezi sa pravnom regulativom statusa osoba sa invaliditetom jeste pitanje da li ovu problematiku treba urediti samo jednim sveobuhvatnim zakonom, svojevrsnim lex specialis-om ili opštim zakonima (recimo zakonima iz sfere obrazovanja, zapošljavanja, socijalne zaštite, bračnih i porodičnih odnosa i sl.) treba regulisati prava i dužnosti osoba sa invaliditetom u pojedinim granama prava? Radovi Damjana Tatića, Predraga Vukasovića, Vladana Jovanovića, Borivoja Ljubinkovića, Borka Nikolić a pružaju prilično jasne smernice: Nužno je usvajanje jednog opšteg, organskog zakona kojim bi se regulisala osnovna prava i predvidela zabrana diskriminacije osoba sa invaliditetom.
No pošto bi iscrpno regulisanje svih pitanja relevantnih za osobe sa invaliditetom samo jednim zakonom bilo praktično teško izvodljivo (takav zakon bi u ovom slučaju po svemu sudeći prerastao u glomazan kodeks od nekoliko hiljada članova!), opšti zakon bi predvideo samo zabranu diskriminacije po osnovu invalidnosti u svim sferama društvenog života uz propisivanje strogih sankcija za prekršioce, dok bi se dalje preciziranje prava i dužnosti osoba sa invaliditetom vršilo opštim sistemskim zakonima (o obrazovanju, radu, socijalnoj zaštiti, penzijskom i invalidskom osiguranju itd.), uz dosledno poštovanje antidiskriminacijskog zakona.
Dosta pažnje posvećeno je analizi stanja u praksi i postojeće pravne regulative u različitim oblastima gde još nije ostvarena zadovoljavajuća socijalna uključenost osoba sa invaliditetom: obrazovanju, zapošljavanju, socijalnoj zaštiti, službama socijalne podrške, zdravstvenoj zaštiti… Snježana Jolić ukazala je na zabrinjavajuću činjenicu da novi Zakon o univerzitetima Republike Srbije ne sadrži ni jednu odredbu kojom bi se regulisalo pravo osoba sa invaliditetom na visokoškolsko obrazovanje. Važeći republički zakoni o osnovnom i srednjem obrazovanju o osobama sa invaliditetom govore samo u segmentima o specijalnim školama. Veći broj autora zalaže se da integrisano školovanje bude opšti princip za obrazovanje osoba sa invaliditetom, dok specijalne škole treba da predstavljaju izuzetak. Njihovo postojanje ima smisla isključivo kada redovni obrazovni sistem ne može da pruži kvalitetno obrazovanje osobama sa invaliditetom. U sferi zapošljavanja, konstatovano je da postojeći Zakon o radu ne sadrži odredbe o zabrani diskriminacije po osnovu invalidnosti prilikom zapošljavanja.
Posebna pažnja posvećena je pitanjima socijalnog položaja i egzistencije osoba sa invaliditetom i njihovih porodica. Konstatovano je da su nužna preispitivanja postojećeg sistema socijalne zaštite. Veći broj autora ukazuje na činjenicu da osobe sa invaliditetom u praksi nisu u mogućnosti da ostvare mnoga prava koja su im zagarantovana važećim zakonima iz sfere zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja.

U sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku od 23. avgusta do 3. septembra 2004. održano je 4. zasedanje Ad hoc komiteta UN za izradu nacrta Sveobuhvatne i integrativne konvencije o promovisanju i zaštiti prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom.
Na zasedanju su učestvovale delegacije 80 država članica UN, predstavnici agencija i ustanova UN, nacionalnih ustanova za ljudska prava i nekoliko desetina NVO iz celog sveta. Srbiju i Crnu Goru predstavljala je delegacija u sastavu: Nebojša Kaluđerović, ambasador SCG pri UN; Slađana Marković, pomoćnik ministra za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Republike Srbije; mr Damjan Tatić, ekspert Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku Republike Srbije; Tamara Rastovac i Marija Antonijević, treći sekretari Misije SCG pri UN.
Radom Ad hoc komiteta predsedavao je Luis Galjegos Čiriboga, ambasador Ekvadora pri UN. Pored Galjegosa Čiriboge, Biro Ad hoc komiteta činila su 4 potpredsednika: Ivana Grolova iz Češke Republike, Lesli Gatan iz Filipina, Žanete Ndhlovu iz Južne Afrike i Karina Martenson iz Švedske.
Neformalnim pregovorima državnih delegacija u plenumu, održanim tokom druge radne nedelje 4. zasedanja Ad hoc komiteta, predsedavao je koordinator, Don Makkej, ambasador Novog Zelanda pri UN.
Na svojoj prvoj sesiji 4. zasedanja, održanoj 23. avgusta 2004. godine, Ad hoc komitet usvojio je sledeći dnevni red: 1. otvaranje zasedanja; 2. usvajanje dnevnog reda; 3. organizacija rada; 4. razmatranje teksta Nacrta Konvencije sadržanog u Izveštaju Radne grupe Ad hoc komiteta UN za izradu Nacrta Sveobuhvatne i integrativne konvencije o promovisanju i zaštiti prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom (Aneks I Izveštaja) – delova teksta koji nisu bili razmatrani na 3.
zasedanju Ad hoc komiteta: Naziv i struktura Konvencije, deo preambule, definicije (član 3) i nadzor nad sprovođenjem Konvencije (član 25); 5. razmatranje kompilacije predloga i amandmana na tekst Nacrta Konvencije sačinjen od strane Radne grupe, sadržanih u Izveštaju Ad hoc komiteta sa 3. zasedanja Komiteta; 6. zaključci 4. zasedanja Ad hoc komiteta UN za izradu Nacrta Sveobuhvatne i integrativne konvencije o promovisanju i zaštiti prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom; 7. razmatranje i usvajanje Izveštaja sa 4. zasedanja Ad hoc komiteta UN.
Posle usvajanja dnevnog reda i dogovora o organizaciji rada, održana je rasprava o preostalim delovima teksta Nacrta Konvencije Radne grupe. Tokom ove rasprave Ad hoc komiteta o pojedinim članovima Nacrta Konvencije prvo su državne delegacije izlagale svoje stavove i po potrebi davale svoje predloge za izmene i dopune teksta.
Potom su predstavnici agencija i ustanova UN, nacionalnih ustanova za ljudska prava i akreditovanih NVO pri UN (pretežno organizacija osoba sa invaliditetom) izložili stavove o pojedinim članovima Nacrta Konvencije.
Posle rasprave o nazivu, strukturi i preambuli Konvencije, definicijama i mehanizmu za nadzor nad sprovođ enjem Konvencije, predsedavajući je predložio da se u plenumu, uz učešće NVO i nacionalnih ustanova za ljudska prava i agencija UN, održi drugi krug debate, o članovima 1 do 15 i 24 bis (član o međunarodnoj saradnji) Konvencije. Biro Ad hoc komiteta i sekretarijat su na osnovu izlaganja državnih delegacija u drugom krugu debate pripremili novu kompilaciju sugestija u vezi sa tekstom Nacrta Konvencije na osnovu koga su vođeni pregovori.
Po okončanju druge runde diskusija u plenumu, otpočeli su neformalni pregovori između državnih delegacija.
Ovim pregovorima mogli su da prisustvuju i predstavnici agencija i ustanova UN, nacionalnih ustanova za ljudska prava i akreditovanih nevladinih organizacija pri UN. Potom su održavani neformalni sastanci državnih delegacija u malim grupama, kojima su predsedavali pojedini facilitatori.
U plenumu su održani pregovori o članovima 4 (o opštim obavezama država potpisnica Konvencije), 5 (o podizanju nivoa svesti o osobama sa invaliditetom), 6 (o prikupljanju statistič kih podataka) i 7. (o ravnopravnosti i nediskriminaciji osoba sa invaliditetom).
Započeti su i neformalni sastanci o članovima 4, 5. i 6. Tokom neformalnih pregovora postignut je značajan napredak u usaglaš avanju teksta dva ključna člana Nacrta Konvencije – članu 4. o opštim obavezama, i članu 7. o nediskriminaciji i ravnopravnosti osoba sa invaliditetom.
Ipak, kao što je koordinator pregovora, ambasador Makkej primetio, reč je o preliminarnim pregovorima, u nastavku rada Ad hoc komiteta države mogu insistirati da se bilo koje pitanje ponovo otvori, pošto niti jedno pitanje neće biti konačno rešeno i zatvoreno do finaliziranja pregovora o celini teksta, koji će biti upućen na potpisivanje i ratifikaciju članicama UN.
Delegacija Srbije i Crne Gore aktivno je učestvovala u diskusiji o ponuđ enom tekstu Nacrta Konvencije.
U plenarnoj diskusiji i u neformalnim konsultacijama u ime delegacije Srbije i Crne Gore govorio je mr Damjan Tatić.
Tokom diskusije u plenumu o strukturi Konvencije, delegacija Srbije i Crne Gore podržala je predloge EU i Novog Zelanda, kojima su se pridružile i Kanada i Čile, da struktura Konvencije bude u skladu sa strukturom drugih međunarodnih instrumenata o ljudskim pravima, da se izbegnu nepotrebna preklapanja sa drugim instrumentima, da se Konvencija fokusira na pitanja koja su relevantna za osobe sa invaliditetom, da građanska i politička prava treba odmah sprovoditi, dok je za ekonomska, socijalna i kulturna prava moguća progresivna realizacija.
U debati koja se, posle podnošenja izuzetno detaljnog predloga od strane Meksika, vodila o mehanizmima za nadzor nad sprovođenjem Konvencije, Srbija i Crna Gora podržala je stav EU, Novog Zelanda i Kanade da mehanizmima nadzora treba posvetiti više pažnje pošto se usaglasi konačan tekst Konvencije, kako bi mehanizam bio primeren sadržaju Konvencije. Srbija i Crna Gora zahvalila se delegaciji Meksika na zanimljivom predlogu, takođe je pozvala da se u proces predlaganja najprimerenijih rešenja mehanizama za nadzor nad sprovođenjem Konvencije uključe odgovarajuća tela UN koja se bave pitanjem ljudskih prava, poput Visokog komesarijata za ljudska prava. Učesnici zasedanja Ad hoc komiteta saglasili su se da se pitanjima naziva, strukture Konvencije, člana sa definicijama i mehanizmima za nadzor sprovođenja Konvencije vrate kada usaglase ostatak nacrta.
Prilikom drugog kruga rasprave o nacrtu člana 1. Konvencije o svrsi Konvencije, veći broj država podneo je amandmane na predlog Radne grupe.
Neke države, poput Kostarike i Meksika, insistirale su da je promovisanje i zaštita prava i dostojanstva osoba sa invaliditetom svrha Konvencije.
Druge, poput EU, smatrale su da naglasak treba da bude na osiguravanju uživanja svih prava i sloboda od strane osoba sa invaliditetom pod uslovima ravnopravnosti. Srbija i Crna Gora pridružila se stavu Norveške i Lihtenštajna da svrha Konvencije treba da bude definisana kratko i jasno.
Poput ovih delegacija, podržala je upotrebu izraza “osigurati”, mada je ispoljila fleksibilnost u pogledu zadržavanja formulacije predložene od strane Radne grupe, “promovisati i zaštititi”.
Na kraju rasprave predsedavajući je predložio formulaciju teksta koja bi obuhvatala većinu predloga i glasila: “Svrha Konvencije jeste da promoviše, zaštiti i osigura puno uživanje prava i sloboda osoba sa invaliditetom, njihovog dostojanstva i ravnopravnog učešća u društvu”.
Tokom drugog kruga rasprave o nacrtu člana 2. Konvencije, koji uređuje načela na kojima se Konvencija zasniva, delegacija Srbije i Crne Gore podržala je tekst Radne grupe, uz izmene stava (c) predloženog od strane EU i Meksika, gde bi tekst glasio: “Puno i efikasno učešće i uključenost u sve sfere društvenog života za osobe sa invaliditetom na osnovama jednakosti”.
Srbija i Crna Gora takođe je podržala predloge velikog broja delegacija da rodna i polna jednakost bude jedno od načela na kojima će se Konvencija zasnivati.