“Opsađuj dok ne crknu!” Iz pesme Sve se sliva u naš levak Pre više od tri decenije, Stanisavljević je u jednoj svojoj pesmi za decu napisao: “Ko izdrži dosadu, dobio je opsadu”. Ove dve ključne reči, opsada i dosada, postale su simboli stanja u Srbiji već čitavih petnaest godina. Pogledajmo kako Rečnik Matice srpske definiše ove pojmove: Opsada je vojna akcija kojom se neprijatelj u utvrđenom objektu drži opkoljen, u obruču; Dosada je osećanje nestrpljivosti, nespokojstva, nezadovoljstva zbog odsustva zanimljivih ili uzbudljivih doživljaja. Pokrivaju li ove definicije stvarno stanje opsade i dosade u kojoj se pesnik, a i mi nalazimo?
Naravno da ne, i vrlo je malo onoga što se može preuzeti iz tih objašnjenja.
Opsada, kako definicija kaže, ima za cilj da “neprijatelja” drži opkoljenog u utvrđenom objektu. Naravno, u našem slučaju neprijatelj je sopstveni narod, a oni koji izvode “akciju” takođe su naši, samo što su sebi utuvili u glavu da mi nismo njihovi, ili pak znaju da
smo njihovi, ali pošto nismo dovoljno razumni valja nas prosvetiti i osvestiti, podvrgavanjem nas raznim duhovnim i fizičkim torturama.
Dosada, kao izuzetno psihološko stanje, u našim uslovima javila se kao odgovor na opsadu i poprimila je katastrofične razmere. Ona nas već dugi niz godina razara svojim besmislom i bezizlaznošću. Njene žrtve su kako mladi tako i stari. Naš svakodnevni život pretvorio se u glupo osluškivanje pulsa duvača u nacionalne mehove i kovača lažnog novca i sreće, praćenje uspona biznismena i šićardžija, zaklinjanje pred secikesama i ubicama itd, itd. Pa ko može sve to izdržati i dokle će sve to trajati? Možda ovaj o kojem pišem, a i ovaj koji to piše, neće to dočekati, jer su naslage zlih i nemuštih namera tako duboke i slojevite da će proći mnogo vremena dok se one ne istroše. Nije utešno, ali tako je.
Opsadu su nam nametnuli da bi nas opljačkali, da bi nam rad obezvredili inflacijom, podmetnuli su nam novu skalu društvenih, umetničkih i moralnih vrednosti, jednom rečju, potkopali nam smisao života. Opsada je postala izraz varvarskog duha.
U slučaju pesnika Stanisavljevića i dosada i opsada dobile su konkretne razmere. Stanisavljević se iz dosade povukao u svojevrsnu osamu.
On se okrenuo sebi i svom duhu, u kojem je našao najboljeg sagovornika: napustio je društvo, prezreo nametnuto nacionalno dušebrižništvo i izrastao u najbriljantnijeg hroničara zla, pa što pesmama, što svojevrsnim zabeleškama i komentarima, iliti političkim zapisima, izvršava svoju individualnu misiju. U svojoj fizičkoj izolaciji (dosadi) hrabro, i ne bez razloga, podvlačim: usamljenički i nezavisno (bez zaleđine bilo koje partije, bilo koje institucije, bilo kojeg klana, a da ne pominjem u šali i zbilji telohranitelje koji bi ga svojim telima štitili), vodi bespoštednu, moralnu borbu, odupirući se stravičnoj opsadi duha. On se zgražava nad masama i kolektivnim JA. On se suprotstavlja svemu mračnom, povampirenom i podlom. Jer, opsada koja nas je zadesila verovatno nema premca u svetskoj istoriji po perfidnosti, po podmuklosti i pobrkanosti raznoraznih interesa.
A šta Stanisavljević, briljantni pesnik, može očekivati od ovog društva? Naravno, i dalje samo opsadu. I, nažalost, to mu se događa. On je postao apokrifni pesnik. O njemu govore samo njegovi najbliži prijatelji, istomišljenici. Čaršija za njega ne zna, a nema ga ni u oficijelnoj književnosti (koju su preplavili mediokriteti i klanovi, piskarala i nacionalni uvlakači, komunisti – crkveni pevači, nastavljači epskog pevanja, unizitelji svetskih književnih dostignuća, svakovrsna ‘žgadija’ – Stanisavljević ev izraz), jer njegov disonantni glas ni malo se ne uklapa u biljurno ogledalo “uzornih” nacionalnih mislilaca, profesionalnih i dežurnih rodoljuba.
A ko je Miodrag Stanisavljević? Na ovo pitanje i nije i jeste lako odgovoriti.
Miodrag Stanisavljević je jedan samosvojan čovek i osoben glas u srpskoj poeziji. On već četiri decenije ispisuje prepoznatljive stihove, poeziju i drame za decu, filmsku i pozorišnu esejistiku, i u poslednjih desetak godina komentare na naša društvena zbivanja u listu Republika.
No i pored vrhunskih književnih rezultata koje ostvaruje desetljećima, on nije postao miljenik književne kritike. Njegova višeslojna poezija oduvek je tražila tumače, a znamo, kritičari ne vole da se udubljuju. Danas, kada piše “čitke” stihove, ni oni im ne odgovaraju. Skovali su opaku zaveru prećutkivanja, bagatelisanja, opsade, prezira, pa i pretnji. A naivan čovek, kao što sam na primer ja, pita se kako je moguće da ti vrednovatelji književne produkcije mogu ostati tako slepi, gluvi i bez trunke savesti kada je u pitanju Stanisavljević. Kako je moguće da ne primećuju jedno izuzetno književno ostvarenje, koje će, u ovom slučaju zaista moramo verovati, merilom budućnosti biti izmereno kao nešto najznač ajnije u srpskoj književnosti poslednjih decenija XX veka. Pa ako za nacionalnu stvar angažovanim književnim kritičarima ne odgovara poslednja Stanisavljevićeva faza, čudno je kako nisu primetili ni njegove pesničke istraživačke radove u zbirkama Ritmovi, Ritmovi I, II i Ritmovi III, nastalim osamdesetih godina XX veka. Projekat “Istraživački program ‘Spirala’ sa ‘Manifestom br. 1’ i ‘Apendixom’”, predstavlja novinu u savremenoj srpskoj poeziji i traži ozbiljne tumače. Stanisavljevićeva bogata leksika, originalne i neobične metafore, dubinska istraživanja u jeziku i smislu, nezadovoljstvo postignutim, traženje novih pesničkih rešenja i formi, zbilja govore o jednom predanom i visokoestetskom pristupu pesništvu.
Kada sam pre 35-36 godina upoznao Stanisavljevića, bio je to pesnik lirske, ali ne i idilične poezije, pesnik one tanane lirike koja ima snažne porive u prirodi. To su pesme koje se ne zaustavljaju samo na slikama.
One i u lirskoj formi ispisuju biografiju pesnika, odslikavaju njegov aktivni odnos prema svetu. Iz njegovih stihova provejavalo je što u naznakama, što direktno, podrivanje zaleđene slike o nama i našoj stvarnosti.
No ono što je u ranim pesmama bilo natuknuto kao nemirenje sa svetom, u kasnijim je postalo dominantno. Pesnik je, recimo, u poslednjoj deceniji ispevao do groteske razorne stihove na politička zbivanja u Srbiji, ali vrednost tih stihova nije u ruganju događajima i ličnostima, već u nadasve sjajnom, modernom načinu pevanja.
I da zabeležim jedan originalan Stanisavljevićev način borbe protiv režima i njegovog vođe. Negde 1993, dok smo po jednoj šumi blizu Beograda tražili pečurke, Stanisavljević mi je ispričao o neobičnoj akciji koju je izveo tih dana. Naime, u Beogradu je bilo opsadno stanje. Čuvari režima Slobodana Miloševića bili su na svakom koraku. Skupštinu Jugoslavije čuvali su na tuđu i svoju smrt spremni plavci. Miša je dan ranije u šumi našao kornjaču i odneo je kući. Na njenom oklopu ispisao je vodootpornim flomasterom: Dole Sloba! Kornjaču je odneo ispred Skupštine i usmerio je prema obezbeđenju. Ona je sporo, ali dostižno, kao u čuvenoj trci sa Ahilom, odnela poruku ispred nogu takođe oklopljenih čuvara. Autor projekta posmatrao je iz prikrajka prizor: policajci su se hvatali za glavu ne znajući šta da učine sa hrabrom životinjom. Bili su u nedoumici da li da je uhapse ili da je na licu mesta streljaju. A možda ih je mučilo suštinsko pitanje: ne šalje li to sama priroda antimiloševićevske parole?! Imajući sve ovo u vidu, sa radošću sam se prihvatio posla da sačinim sažet izbor iz Stanisavljevićevih objavljenih pesničkih knjiga i da čitaoce uputim na njegovu bibliografiju. Verujem da sam u pravu.
BIO-BIBLIOGRAFIJA Miodrag Stanisavljević rođen je 5. marta 1941. u selu Srednja Dobrinja kod Užičke Požege. Studirao je na Filološkom fakultetu i magistrirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Živi u Beogradu.
Objavio je do sada sledeće knjige: Pesme, pisma Aleksandra Roša (pesme), 1965.; Ja sam na spisku (prevod poezije Borisa Pasternaka), 1969.; Knjiga senki (pesme), 1974.; Levi kraljevi (pesme za decu), 1977.; Epika i drama (studija), 1977.; Slike i saglasja (pesme), 1980.; Ritmovi (pesme, izdavač autor, 40 numerisanih primeraka), 1982.; Novi ritmovi I, II (pesme), 1984.; Ritmovi III (pesme), 1989.; Golicanje oklopnika (politički zapisi), 1994.; Jadi srpske duše (pesme), 1995.; Elan mortal (politički zapisi), 1996.; Katarza i katarakta (politički zapisi), 2001.
Drame: Ilustrovani život, 1968.; Obično veče, 1969.; Priča o carskom zatočniku, 1975.; Vođa, 1980.; Nemušti jezik, 1981.

Kad su krajem 1944. došli na vlast, komunisti su sistematski, do temelja, uništili sve postojeće institucije države i društva. To važi i za institucije kulture i umetnosti, pa i za umetnost samu. Sklonjeni su (ubijeni, prognani ili potisnuti na društvenu marginu) i svi nepodobni pisci i njihova dela (koja su u bibliotekama i knjižarama uništavana, a njihovo pominjanje bilo je zabranjeno).1 Visoki partijski funkcioner i pisac Radovan Zogović je već na prvoj skupštini Saveza književnika Jugoslavije, 1947. godine, raportirao: “Književni život očišćen je od ljudi koji su izdali i književnost i domovinu”. To “čišćenje” bilo je zaista temeljno i vršeno je još dugo posle podnošenja navedenog raporta.
Naporedo sa rušenjem starih, komunisti su stvarali nove, svoje institucije.
Tako je i “čišćenje” književnosti od ideoloških neprijatelja bilo praćeno stvaranjem nove, komunističke literature. Pod budnim okom partijskih teoretičara školovani su mladi pisci, a raznim pritiscima i ustupcima pridobijani su stari, afirmisani u “truloj Jugoslaviji”, koji su izrazili spremnost da “budu na usluzi” novoj vlasti. No vlast je budućnost književnosti ipak videla u mladima. Nova književnost se rađala na širokom frontu. Agitacije u školama, na javnim i partijskim tribinama, u listovima i časopisima, bile su stalne. Svaku objavljenu ili pročitanu pesmu, pripovetku, dramu javno su analizovali i ocenjivali provereni partijski kadrovi. Književni život bio je u poletu. Jedan od mnogobrojnih “instruktora” bio je i bivši partizanski komesar Dobrica Ćosić Gedža, u čijem listu Mladi borac takođe funkcioniše “književna radionica”. (Tako on u broju od 15. avgusta 1945. zamera mladom pesniku Branku V.
Radičeviću što u pesmi “Sutonski dani” peva o dekadentnom sutonu, u vreme kada svima sviće nova zora. U privatnom pismu istom pesniku 1947. godine /koje se nalazi u pesnikovoj zaostavštini/ Ćosić naglašava da je obaveza svakog pesnika da “mobiliše ljudske umove i srca” da prihvate komunističku ideologiju, i da je to njihov petogodišnji plan, “petoletka”.) Ćosićeva književna karijera započela je pod patronatom Milovana Đilasa, koji je u njemu prepoznao srpskog Maksima Gorkog i u njega polagao velike nade. Ćosić je, dakle, bio jedan od pisaca koga je stvorila i iza koga je stajala Partija, i to vrh Partije. Pisac novog doba.
Istovremeno, naravno, i visoki partijski funkcioner.
Partija je svoje pisce bogato nagrađivala – uživali su razne društvene privilegije, bili su, u poređenju sa drugima, dobro plaćeni, njihove knjige zauzimale su glavna mesta u knjižarama, bibliotekama, školskoj lektiri. Jedna od privilegija bile su i nagrade.
U tom kontekstu valja posmatrati i ustanovljenje NIN-ove “Nagrade kritike”, koja je, kako je naglasio predsednik prvog žirija Milan Bogdanović, nagrada piscu za stvoreno delo, a nikako podsticaj za pisanje romana.2 Drugim rečima, predsednik žirija je hteo da kaže da je vreme “obnove i izgradnje” u književnosti završeno i da je NIN-ova nagrada ustanovljena kako bi pokazala da je komunistička književnost 1954. godine dostigla zrelost, jer se tako koncipirana nagrada može dodeljivati samo u literaturi koja je zrela, profilisana i koja je stvorila određ ene vrednosti. Nije teško otkriti da iza takvog Bogdanovićevog profilisanja NIN-ove nagrade stoji političar a ne književni kritičar i da predsednik žirija želi da poruči da smo, što se književnog života i književnosti tiče, već u komunizmu.
Odluka o ustanovljenju NIN-ove nagrade doneta je verovatno krajem 1953. godine, jer je u NIN-u od 1. januara 1954, na str. 10, objavljena vest da je Radnički savet NIN-a usvojio preporuku redakcije da se uvede “stalna književna nagrada NIN-a za najbolji roman ili najbolju dramu objavljenu u protekloj godini”. (Milan Bogdanović će kasnije objasniti da je drama ispala iz konkurencije, pošto nema nikakvih dodirnih tačaka sa romanom.3) U vesti je još pisalo: “Prva nagrada biće dodeljena 1. januara 1955. godine. U obzir za nagrađivanje biće uzeti svi romani i drame objavljeni u toku 1954. godine u svim nacionalnim jugoslovenskim književnostima. Žiri sačinjavaju kritičari: Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Eli Finci, Zoran Mišić, Borislav Mihajlović, Stevan Majstorović.
Žiri donosi odluku svakog poslednjeg četvrtka u godini, a rezultat se objavljuje u prvom januarskom broju NIN-a.” Članovi žirija bili su sve sama kritičarska elita, grobari stare, nazadne i babice nove, napredne književnosti.
Milan Bogdanović je važio za barda komunističke književne teorije i kritike. Njegova teorija književnosti više je ličila na krivični zakon nego na naučni tekst. Ona je, pre svega, bila “svojevrsni skup zabrana”, kako je uočio Dušan Bošković.4 Da je ovakva ocena tačna, pokazuje i ova Bogdanovićeva rečenica o slobodi umetničkog stvaranja: “U literaturi, kao sadržaj i kao motiv, kao dejstvo književnom rečju, nije dopušteno samo ono što bi došlo pod udar zakona: antirevolucionarstvo, protivsocijalistička stimulacija, propaganda za monarhiju, motivi koji raspiruju nacionalnu mržnju i razdor, svako neprijateljsko i reakcionarno negiranje Revolucije i izgradnje socijalizma, kao i sadržaji koji omamljivo slikaju moralno naličje života: pornografija, anarhizam i izobličenosti u naravima i strastima, i tome slično”.5 Bogdanović je, inače, smatrao da literatura treba da bude angažovana, odnosno u službi komunističke ideologije. Čak je i apolitična književnost za njega bila neprijateljska.
“Međutim, tendencija depolitizacije je isto tako politički obojena. Hteti literaturu odvojiti od politike, politiku iz literature udaljiti, u suštini je i sama sobom jedna politička tendencija, za mene vrlo providna i jasna.
Literaturu udaljuju od života, od stvarnosti, pa, prema tome, i od politike samo ona htenja kojima određena politika u danome momentu smeta, i koja se određenoj politici suprotstavljaju kao protivna, pa čak i neprijateljska”.
6 Velibor Gligorić je preporučivao piscima da motive za svoja dela najpre nalaze u govorima državnih i partijskih rukovodilaca, pa tek onda u stvarnosti. Učestvovao je u napadu na Ćopićevu humoresku 1952.
godine i tražio “socijalističku idejnost” u umetnosti.
Eli Finci je 1945. godine u Politici priložio spisak umetnika-neprijatelja.
Bio je zagovornik zabrana književnih dela. “Nisam protiv administrativnih mera. Jer nisu u suprotnosti sa principima samoupravljanja, ukoliko za njih ima opravdanja. Ako nekome zabranjujemo politički zbor zato što je uperen protiv jedne politike, zašto ne bismo zabranili i jednu pesmu čiji je cilj u suštini isti?”7 Zoran Mišić je takođe bio pristalica “administrativnih mera”, tj.
sudskih zabrana, u umetnosti, a afirmisao se napadima na tzv. zapadnu umetnost, koja je vršila štetan uticaj na “narodne mase”, naročito kad je reč o filmu i stripu.8 Borislav Mihajlović Mihiz bio je blizak prijatelj Dobrice Ćosića i propagator njegove literature i politike (obojica su bili članovi u najmanju ruku zagonetne grupe iz Simine 9a). Učestvovao u osporavanju knjige Isidore Sekulić o Njegošu (napad je predvodio Milovan Đilas). Kao “mlad i perspektivan” režimski kadar, a na inicijativu Oskara Daviča, 1952. dobio državnu stipendiju za Pariz. Kad je uz Ćosićevu podršku osnovan NIN, Mihiz je dobio stalno radno mesto književnog kritičara. On će i nakon napuštanja NIN-a dugo biti “siva eminencija” NIN-ove nagrade.
Stevan Majstorović je godinama bio jedan od najagilnijih “instruktora” mladih književnika.
Najvažnije obaveštenje u navedenoj vesti o ustanovljenju NINove nagrade nije ispoštovano. Reč je o rokovima, koji su precizno naznač eni: žiri saopštava odluku poslednjeg četvrtka u (1954.) godini, a saopš tava je javnosti u prvom januarskom broju NIN-a (1955. godine).