“Opsađuj dok ne crknu!” Iz pesme Sve se sliva u naš levak Pre više od tri decenije, Stanisavljević je u jednoj svojoj pesmi za decu napisao: “Ko izdrži dosadu, dobio je opsadu”. Ove dve ključne reči, opsada i dosada, postale su simboli stanja u Srbiji već čitavih petnaest godina. Pogledajmo kako Rečnik Matice srpske definiše ove pojmove: Opsada je vojna akcija kojom se neprijatelj u utvrđenom objektu drži opkoljen, u obruču; Dosada je osećanje nestrpljivosti, nespokojstva, nezadovoljstva zbog odsustva zanimljivih ili uzbudljivih doživljaja. Pokrivaju li ove definicije stvarno stanje opsade i dosade u kojoj se pesnik, a i mi nalazimo?
Naravno da ne, i vrlo je malo onoga što se može preuzeti iz tih objašnjenja.
Opsada, kako definicija kaže, ima za cilj da “neprijatelja” drži opkoljenog u utvrđenom objektu. Naravno, u našem slučaju neprijatelj je sopstveni narod, a oni koji izvode “akciju” takođe su naši, samo što su sebi utuvili u glavu da mi nismo njihovi, ili pak znaju da
smo njihovi, ali pošto nismo dovoljno razumni valja nas prosvetiti i osvestiti, podvrgavanjem nas raznim duhovnim i fizičkim torturama.
Dosada, kao izuzetno psihološko stanje, u našim uslovima javila se kao odgovor na opsadu i poprimila je katastrofične razmere. Ona nas već dugi niz godina razara svojim besmislom i bezizlaznošću. Njene žrtve su kako mladi tako i stari. Naš svakodnevni život pretvorio se u glupo osluškivanje pulsa duvača u nacionalne mehove i kovača lažnog novca i sreće, praćenje uspona biznismena i šićardžija, zaklinjanje pred secikesama i ubicama itd, itd. Pa ko može sve to izdržati i dokle će sve to trajati? Možda ovaj o kojem pišem, a i ovaj koji to piše, neće to dočekati, jer su naslage zlih i nemuštih namera tako duboke i slojevite da će proći mnogo vremena dok se one ne istroše. Nije utešno, ali tako je.
Opsadu su nam nametnuli da bi nas opljačkali, da bi nam rad obezvredili inflacijom, podmetnuli su nam novu skalu društvenih, umetničkih i moralnih vrednosti, jednom rečju, potkopali nam smisao života. Opsada je postala izraz varvarskog duha.
U slučaju pesnika Stanisavljevića i dosada i opsada dobile su konkretne razmere. Stanisavljević se iz dosade povukao u svojevrsnu osamu.
On se okrenuo sebi i svom duhu, u kojem je našao najboljeg sagovornika: napustio je društvo, prezreo nametnuto nacionalno dušebrižništvo i izrastao u najbriljantnijeg hroničara zla, pa što pesmama, što svojevrsnim zabeleškama i komentarima, iliti političkim zapisima, izvršava svoju individualnu misiju. U svojoj fizičkoj izolaciji (dosadi) hrabro, i ne bez razloga, podvlačim: usamljenički i nezavisno (bez zaleđine bilo koje partije, bilo koje institucije, bilo kojeg klana, a da ne pominjem u šali i zbilji telohranitelje koji bi ga svojim telima štitili), vodi bespoštednu, moralnu borbu, odupirući se stravičnoj opsadi duha. On se zgražava nad masama i kolektivnim JA. On se suprotstavlja svemu mračnom, povampirenom i podlom. Jer, opsada koja nas je zadesila verovatno nema premca u svetskoj istoriji po perfidnosti, po podmuklosti i pobrkanosti raznoraznih interesa.
A šta Stanisavljević, briljantni pesnik, može očekivati od ovog društva? Naravno, i dalje samo opsadu. I, nažalost, to mu se događa. On je postao apokrifni pesnik. O njemu govore samo njegovi najbliži prijatelji, istomišljenici. Čaršija za njega ne zna, a nema ga ni u oficijelnoj književnosti (koju su preplavili mediokriteti i klanovi, piskarala i nacionalni uvlakači, komunisti – crkveni pevači, nastavljači epskog pevanja, unizitelji svetskih književnih dostignuća, svakovrsna ‘žgadija’ – Stanisavljević ev izraz), jer njegov disonantni glas ni malo se ne uklapa u biljurno ogledalo “uzornih” nacionalnih mislilaca, profesionalnih i dežurnih rodoljuba.
A ko je Miodrag Stanisavljević? Na ovo pitanje i nije i jeste lako odgovoriti.
Miodrag Stanisavljević je jedan samosvojan čovek i osoben glas u srpskoj poeziji. On već četiri decenije ispisuje prepoznatljive stihove, poeziju i drame za decu, filmsku i pozorišnu esejistiku, i u poslednjih desetak godina komentare na naša društvena zbivanja u listu Republika.
No i pored vrhunskih književnih rezultata koje ostvaruje desetljećima, on nije postao miljenik književne kritike. Njegova višeslojna poezija oduvek je tražila tumače, a znamo, kritičari ne vole da se udubljuju. Danas, kada piše “čitke” stihove, ni oni im ne odgovaraju. Skovali su opaku zaveru prećutkivanja, bagatelisanja, opsade, prezira, pa i pretnji. A naivan čovek, kao što sam na primer ja, pita se kako je moguće da ti vrednovatelji književne produkcije mogu ostati tako slepi, gluvi i bez trunke savesti kada je u pitanju Stanisavljević. Kako je moguće da ne primećuju jedno izuzetno književno ostvarenje, koje će, u ovom slučaju zaista moramo verovati, merilom budućnosti biti izmereno kao nešto najznač ajnije u srpskoj književnosti poslednjih decenija XX veka. Pa ako za nacionalnu stvar angažovanim književnim kritičarima ne odgovara poslednja Stanisavljevićeva faza, čudno je kako nisu primetili ni njegove pesničke istraživačke radove u zbirkama Ritmovi, Ritmovi I, II i Ritmovi III, nastalim osamdesetih godina XX veka. Projekat “Istraživački program ‘Spirala’ sa ‘Manifestom br. 1’ i ‘Apendixom’”, predstavlja novinu u savremenoj srpskoj poeziji i traži ozbiljne tumače. Stanisavljevićeva bogata leksika, originalne i neobične metafore, dubinska istraživanja u jeziku i smislu, nezadovoljstvo postignutim, traženje novih pesničkih rešenja i formi, zbilja govore o jednom predanom i visokoestetskom pristupu pesništvu.
Kada sam pre 35-36 godina upoznao Stanisavljevića, bio je to pesnik lirske, ali ne i idilične poezije, pesnik one tanane lirike koja ima snažne porive u prirodi. To su pesme koje se ne zaustavljaju samo na slikama.
One i u lirskoj formi ispisuju biografiju pesnika, odslikavaju njegov aktivni odnos prema svetu. Iz njegovih stihova provejavalo je što u naznakama, što direktno, podrivanje zaleđene slike o nama i našoj stvarnosti.
No ono što je u ranim pesmama bilo natuknuto kao nemirenje sa svetom, u kasnijim je postalo dominantno. Pesnik je, recimo, u poslednjoj deceniji ispevao do groteske razorne stihove na politička zbivanja u Srbiji, ali vrednost tih stihova nije u ruganju događajima i ličnostima, već u nadasve sjajnom, modernom načinu pevanja.
I da zabeležim jedan originalan Stanisavljevićev način borbe protiv režima i njegovog vođe. Negde 1993, dok smo po jednoj šumi blizu Beograda tražili pečurke, Stanisavljević mi je ispričao o neobičnoj akciji koju je izveo tih dana. Naime, u Beogradu je bilo opsadno stanje. Čuvari režima Slobodana Miloševića bili su na svakom koraku. Skupštinu Jugoslavije čuvali su na tuđu i svoju smrt spremni plavci. Miša je dan ranije u šumi našao kornjaču i odneo je kući. Na njenom oklopu ispisao je vodootpornim flomasterom: Dole Sloba! Kornjaču je odneo ispred Skupštine i usmerio je prema obezbeđenju. Ona je sporo, ali dostižno, kao u čuvenoj trci sa Ahilom, odnela poruku ispred nogu takođe oklopljenih čuvara. Autor projekta posmatrao je iz prikrajka prizor: policajci su se hvatali za glavu ne znajući šta da učine sa hrabrom životinjom. Bili su u nedoumici da li da je uhapse ili da je na licu mesta streljaju. A možda ih je mučilo suštinsko pitanje: ne šalje li to sama priroda antimiloševićevske parole?! Imajući sve ovo u vidu, sa radošću sam se prihvatio posla da sačinim sažet izbor iz Stanisavljevićevih objavljenih pesničkih knjiga i da čitaoce uputim na njegovu bibliografiju. Verujem da sam u pravu.
BIO-BIBLIOGRAFIJA Miodrag Stanisavljević rođen je 5. marta 1941. u selu Srednja Dobrinja kod Užičke Požege. Studirao je na Filološkom fakultetu i magistrirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Živi u Beogradu.
Objavio je do sada sledeće knjige: Pesme, pisma Aleksandra Roša (pesme), 1965.; Ja sam na spisku (prevod poezije Borisa Pasternaka), 1969.; Knjiga senki (pesme), 1974.; Levi kraljevi (pesme za decu), 1977.; Epika i drama (studija), 1977.; Slike i saglasja (pesme), 1980.; Ritmovi (pesme, izdavač autor, 40 numerisanih primeraka), 1982.; Novi ritmovi I, II (pesme), 1984.; Ritmovi III (pesme), 1989.; Golicanje oklopnika (politički zapisi), 1994.; Jadi srpske duše (pesme), 1995.; Elan mortal (politički zapisi), 1996.; Katarza i katarakta (politički zapisi), 2001.
Drame: Ilustrovani život, 1968.; Obično veče, 1969.; Priča o carskom zatočniku, 1975.; Vođa, 1980.; Nemušti jezik, 1981.

Kad su krajem 1944. došli na vlast, komunisti su sistematski, do temelja, uništili sve postojeće institucije države i društva. To važi i za institucije kulture i umetnosti, pa i za umetnost samu. Sklonjeni su (ubijeni, prognani ili potisnuti na društvenu marginu) i svi nepodobni pisci i njihova dela (koja su u bibliotekama i knjižarama uništavana, a njihovo pominjanje bilo je zabranjeno).1 Visoki partijski funkcioner i pisac Radovan Zogović je već na prvoj skupštini Saveza književnika Jugoslavije, 1947. godine, raportirao: “Književni život očišćen je od ljudi koji su izdali i književnost i domovinu”. To “čišćenje” bilo je zaista temeljno i vršeno je još dugo posle podnošenja navedenog raporta.
Naporedo sa rušenjem starih, komunisti su stvarali nove, svoje institucije.
Tako je i “čišćenje” književnosti od ideoloških neprijatelja bilo praćeno stvaranjem nove, komunističke literature. Pod budnim okom partijskih teoretičara školovani su mladi pisci, a raznim pritiscima i ustupcima pridobijani su stari, afirmisani u “truloj Jugoslaviji”, koji su izrazili spremnost da “budu na usluzi” novoj vlasti. No vlast je budućnost književnosti ipak videla u mladima. Nova književnost se rađala na širokom frontu. Agitacije u školama, na javnim i partijskim tribinama, u listovima i časopisima, bile su stalne. Svaku objavljenu ili pročitanu pesmu, pripovetku, dramu javno su analizovali i ocenjivali provereni partijski kadrovi. Književni život bio je u poletu. Jedan od mnogobrojnih “instruktora” bio je i bivši partizanski komesar Dobrica Ćosić Gedža, u čijem listu Mladi borac takođe funkcioniše “književna radionica”. (Tako on u broju od 15. avgusta 1945. zamera mladom pesniku Branku V.
Radičeviću što u pesmi “Sutonski dani” peva o dekadentnom sutonu, u vreme kada svima sviće nova zora. U privatnom pismu istom pesniku 1947. godine /koje se nalazi u pesnikovoj zaostavštini/ Ćosić naglašava da je obaveza svakog pesnika da “mobiliše ljudske umove i srca” da prihvate komunističku ideologiju, i da je to njihov petogodišnji plan, “petoletka”.) Ćosićeva književna karijera započela je pod patronatom Milovana Đilasa, koji je u njemu prepoznao srpskog Maksima Gorkog i u njega polagao velike nade. Ćosić je, dakle, bio jedan od pisaca koga je stvorila i iza koga je stajala Partija, i to vrh Partije. Pisac novog doba.
Istovremeno, naravno, i visoki partijski funkcioner.
Partija je svoje pisce bogato nagrađivala – uživali su razne društvene privilegije, bili su, u poređenju sa drugima, dobro plaćeni, njihove knjige zauzimale su glavna mesta u knjižarama, bibliotekama, školskoj lektiri. Jedna od privilegija bile su i nagrade.
U tom kontekstu valja posmatrati i ustanovljenje NIN-ove “Nagrade kritike”, koja je, kako je naglasio predsednik prvog žirija Milan Bogdanović, nagrada piscu za stvoreno delo, a nikako podsticaj za pisanje romana.2 Drugim rečima, predsednik žirija je hteo da kaže da je vreme “obnove i izgradnje” u književnosti završeno i da je NIN-ova nagrada ustanovljena kako bi pokazala da je komunistička književnost 1954. godine dostigla zrelost, jer se tako koncipirana nagrada može dodeljivati samo u literaturi koja je zrela, profilisana i koja je stvorila određ ene vrednosti. Nije teško otkriti da iza takvog Bogdanovićevog profilisanja NIN-ove nagrade stoji političar a ne književni kritičar i da predsednik žirija želi da poruči da smo, što se književnog života i književnosti tiče, već u komunizmu.
Odluka o ustanovljenju NIN-ove nagrade doneta je verovatno krajem 1953. godine, jer je u NIN-u od 1. januara 1954, na str. 10, objavljena vest da je Radnički savet NIN-a usvojio preporuku redakcije da se uvede “stalna književna nagrada NIN-a za najbolji roman ili najbolju dramu objavljenu u protekloj godini”. (Milan Bogdanović će kasnije objasniti da je drama ispala iz konkurencije, pošto nema nikakvih dodirnih tačaka sa romanom.3) U vesti je još pisalo: “Prva nagrada biće dodeljena 1. januara 1955. godine. U obzir za nagrađivanje biće uzeti svi romani i drame objavljeni u toku 1954. godine u svim nacionalnim jugoslovenskim književnostima. Žiri sačinjavaju kritičari: Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Eli Finci, Zoran Mišić, Borislav Mihajlović, Stevan Majstorović.
Žiri donosi odluku svakog poslednjeg četvrtka u godini, a rezultat se objavljuje u prvom januarskom broju NIN-a.” Članovi žirija bili su sve sama kritičarska elita, grobari stare, nazadne i babice nove, napredne književnosti.
Milan Bogdanović je važio za barda komunističke književne teorije i kritike. Njegova teorija književnosti više je ličila na krivični zakon nego na naučni tekst. Ona je, pre svega, bila “svojevrsni skup zabrana”, kako je uočio Dušan Bošković.4 Da je ovakva ocena tačna, pokazuje i ova Bogdanovićeva rečenica o slobodi umetničkog stvaranja: “U literaturi, kao sadržaj i kao motiv, kao dejstvo književnom rečju, nije dopušteno samo ono što bi došlo pod udar zakona: antirevolucionarstvo, protivsocijalistička stimulacija, propaganda za monarhiju, motivi koji raspiruju nacionalnu mržnju i razdor, svako neprijateljsko i reakcionarno negiranje Revolucije i izgradnje socijalizma, kao i sadržaji koji omamljivo slikaju moralno naličje života: pornografija, anarhizam i izobličenosti u naravima i strastima, i tome slično”.5 Bogdanović je, inače, smatrao da literatura treba da bude angažovana, odnosno u službi komunističke ideologije. Čak je i apolitična književnost za njega bila neprijateljska.
“Međutim, tendencija depolitizacije je isto tako politički obojena. Hteti literaturu odvojiti od politike, politiku iz literature udaljiti, u suštini je i sama sobom jedna politička tendencija, za mene vrlo providna i jasna.
Literaturu udaljuju od života, od stvarnosti, pa, prema tome, i od politike samo ona htenja kojima određena politika u danome momentu smeta, i koja se određenoj politici suprotstavljaju kao protivna, pa čak i neprijateljska”.
6 Velibor Gligorić je preporučivao piscima da motive za svoja dela najpre nalaze u govorima državnih i partijskih rukovodilaca, pa tek onda u stvarnosti. Učestvovao je u napadu na Ćopićevu humoresku 1952.
godine i tražio “socijalističku idejnost” u umetnosti.
Eli Finci je 1945. godine u Politici priložio spisak umetnika-neprijatelja.
Bio je zagovornik zabrana književnih dela. “Nisam protiv administrativnih mera. Jer nisu u suprotnosti sa principima samoupravljanja, ukoliko za njih ima opravdanja. Ako nekome zabranjujemo politički zbor zato što je uperen protiv jedne politike, zašto ne bismo zabranili i jednu pesmu čiji je cilj u suštini isti?”7 Zoran Mišić je takođe bio pristalica “administrativnih mera”, tj.
sudskih zabrana, u umetnosti, a afirmisao se napadima na tzv. zapadnu umetnost, koja je vršila štetan uticaj na “narodne mase”, naročito kad je reč o filmu i stripu.8 Borislav Mihajlović Mihiz bio je blizak prijatelj Dobrice Ćosića i propagator njegove literature i politike (obojica su bili članovi u najmanju ruku zagonetne grupe iz Simine 9a). Učestvovao u osporavanju knjige Isidore Sekulić o Njegošu (napad je predvodio Milovan Đilas). Kao “mlad i perspektivan” režimski kadar, a na inicijativu Oskara Daviča, 1952. dobio državnu stipendiju za Pariz. Kad je uz Ćosićevu podršku osnovan NIN, Mihiz je dobio stalno radno mesto književnog kritičara. On će i nakon napuštanja NIN-a dugo biti “siva eminencija” NIN-ove nagrade.
Stevan Majstorović je godinama bio jedan od najagilnijih “instruktora” mladih književnika.
Najvažnije obaveštenje u navedenoj vesti o ustanovljenju NINove nagrade nije ispoštovano. Reč je o rokovima, koji su precizno naznač eni: žiri saopštava odluku poslednjeg četvrtka u (1954.) godini, a saopš tava je javnosti u prvom januarskom broju NIN-a (1955. godine).

U IME NARODA Vrhovni sud Srbije u Beogradu u veću sastavljenom od sudija; Đukića Milutina, kao predsednika veća, Jankovića Vojislava i Seratlića Milivoja, kao članova veća i stručnog saradnika Radojević Danice, kao zapisničara, u krivičnom predmetu optuženog Gluščević Zorana, književnika iz Beograda, zbog krivič nog dela iz čl. 175 st. 1 KZ, rešavajući o žalbama optuženog Gluščevića i njegovog branioca, izjavljenim protiv presude Okružnog suda u Beogradu K. 616/ 69 od 28. oktobra 1969. godine, održao je na dan 30. januara 1970. godine sednicu veća u smislu čl. 341 ZKP u prisustvu optuženog Gluščevića Zorana, njegovog branioca Tasić Miloša, advokata iz Beograda i zamenika Javnog tužioca Srbije Trifunovića Miodraga, pa je istog dana doneo PRESUDU PREINAČAVA se presuda Okružnog suda u Beogradu K. 616/ 69 od 28. oktobra 1969. godine samo u pogledu odluke o kazni tako, što Vrhovni sud optuženog Gluščević Zorana za krivično delo povrede ugleda strane države iz čl. 175 st. 1 KZ, za koje je tom presudom oglašen krivim, OSUĐUJE na kaznu zatvora u trajanju od 3-tri meseca, čije se izvršenje ODLAŽE za vreme od 1 jedne godine, s tim da se izrečena kazna neće izvršiti ako u ovom roku osuđeni ne učini novo krivično delo.
Obrazloženje Prvostepenom presudom optuženi Gluščević Zoran, književnik iz Beograda, oglašen je krivim za krivično delo povrede ugleda strane države iz čl. 175 st. 1 KZ i za to delo osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci. Pored toga obavezan je da plati na ime paušala iznos od 50,- dinara.
Protiv navedene presude izjavili su žalbe i to: optuženi Gluščević zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i odluke o kazni i branilac optuženog Gluščevića – advokat Tasić Miloš zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, povrede krivičnog zakona, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o kazni.
Predložili su da se presuda preinači u smislu navoda žalbi ili da se ukine.
Vrhovni sud je održao sednicu veća u smislu čl. 341 ZKP na kojoj su optuž eni, njegov branilac i zamenik Javnog tužioca Srbije obrazložili svoje stavove, razmotrio sve spise ovog predmeta i ispitao pobijanu presudu u smislu čl.
346 ZKP, pa je po oceni navoda u žalbama našao: Neprihvatljiva je teza istaknuta u žalbama, a koja je isticana i na glavnom pretresu, da se inkriminisani izrazi, navedeni u izreci prvostepene presude, odnose samo na armiju SSSR-a, i to na deo armije, a ne na SSSR kao državu. Ovo sa sledećih razloga: Inkriminisani napis nosi naslov “Pet varijacija na temu vrelo praško proleće 1968”. Te varijacije govore o armijama uopšte i o armiji Sovjetskog Saveza posebno. Sve te varijacije završavaju se jednom poentom citiranom pod navodnicama u izreci prvostepene presude: “Učoporili ste se… Vaši političari znaju šta rade… Sve je unapred odlučeno…” itd. Sadržaj poente jasno ukazuje da je optuženi vojnu intervenciju u ČSSR i sve ono što iz tog čina sledi, pripisao SSSR-u kao državi.
U žalbi branioca ističe se da SSSR kao državu predstavljaju organi predviđ eni Ustavom ove države i da armija ne spada u takve organe, iz čega se izvodi zaključak da armija ne predstavlja državu. Međutim jasno je da se ovo predstavljanje države odnosi na predstavljanje u međunarodno-pravnom saobraćaju a ne na jednostranu vojnu akciju, a jasno je takođe da svaka akcija na međunarodnom planu predstavlja akciju same države bez obzira koji njen deo to provodi.
U tom smislu prvostepeni sud dao je razloge koje ovaj sud prihvata, te je neosnovan navod žalbe da presuda ne sadrži razloge o bitnim činjenicama.
Netačni su navodi u žalbama da inkriminisani izrazi nisu tačno navedeni, da su oni prepričani, pa čak i proizvoljno interpretirani. Opravdanje za ovu tvrdnju žalioci vide u tome što se u izreci kaže da je optuženi izložio poruzi SSSR kao državu na taj način što je…, mada se, prema navodima u žalbama, SSSR kao država u inkriminisanom napisu ne pominje. Međutim, jasno je da se radi o opisu dela i da je u tom opisu naveden SSSR kao objekt, kao država čiji je ugled povređen. Iz daljeg teksta izreke vidi se da su navedeni samo oni inkriminisani izrazi koji su navedeni u napisu, kojima se, i po oceni ovoga suda, preko armije povređuje ugled države.
Vrhovni sud je cenio navode u žalbama o tome da je optuženi povodom konkretnih događaja u Čehoslovačkoj pisao u svom članku, pored ostalog, i o onome o čemu je pisala celokupna jugoslovenska štampa, naročito o onome o čemu je pisala “Borba” od 23.VIII 1968. godine – o mitingu u Beogradu na kojem su visoki rukovodioci SKJ najoštrije osudili intervenciju u Čehoslovačkoj, cenio je i sve one navode u kojima se ističe na kakav je način reagovala celokupna naša javnost u kritičnim danima vojne intervencije i kako su reagovali mnogi visoki rukovodioci, pa i Predsednik Republike SFRJ, pa je cenio i žalbeni navod da optuženi u svom napisu nije rekao ništa što bi bilo mimo opšte jugoslovenske osude vojne intervencije. U vezi sa ovim navodima u žalbi branioca je istaknuto da optuženi nije znao da je iznošenje njegovih misli u inkriminisanom članku nezakonito.
Ceneći ove navode Vrhovni sud je našao: Pre svega optuženi je mogao i može slobodno da iznosi svoje misli kao književnik i publicista i da u svojim napisima osudi vojnu intervenciju u Čehoslovač koj na način kako je to učinila celokupna naša javnost, pa i lica koja se pominju u žalbi. On zbog toga nije ni optužen, niti oglašen krivim.
Njega je prvostepeni sud i oglasio krivim zbog toga što je u svom napisu upotrebio i takve izraze kojima se očigledno povređuje ugled države, što je protivno principu poštovanja druge države, protivno članu 175 st. 1 KZ koji zaštićuje taj ugled. Ovakvo stanovište prvostepenog suda sasvim je ispravno i u dovoljnoj meri obrazloženo. Zaštita ugleda u smislu navedenog propisa prostire se na sve države, bez obzira na postojanje ili nepostojanje reciprociteta. Ona se pruža i onda kada druga država iz bilo kog razloga određenim gestom pokaže da ne vodi dovoljno računa o svom ugledu.
Na osnovu svega izloženog Vrhovni sud nalazi da je prvostepena presuda zasnovana na pravilno utvrđenom činjeničnom stanju i da je optuženi pravilno oglašen krivim za navedeno krivično delo.
Međutim, odluka o kazni nije pravilna, te su navodi u žalbama u tom delu osnovani. Pored olakšavajućih okolnosti koje je prvostepeni sud cenio postoje, što se vidi iz spisa, i druge okolnosti koje u znatnoj meri utiču na kaznu a koje prvostepeni sud nije cenio. Naime, rasturanje “Književnih novina” u kojima je objavljen inkriminisani napis, zabranjeno je sudskom odlukom, optuženi je prestao da bude glavni urednik navedenog lista a time je prestao i njegov radni odnos. Optuženi je, prema tome, u znatnoj meri pretrpeo konzenkvence koje su proistekle iz njegovog dela. Mora se, isto tako, imati u vidu da je optuženi, pišući svoj napis, bio pod utiskom oštrog reagovanja jugoslovenske javnosti i reagovanja naših građana na vojnu intervenciju u ČSSR. Sve su to posebne okolnosti koje govore u prilog ne samo manje kazne već i u prilog zaključku da i sama osuda, bez izvršenja kazne, ostvaruje njenu svrhu. Zato je Vrhovni sud na osnovu čl. 3, 38 i 48 KZ preinačio prvostepenu presudu tako što je optuženom odmerio kaznu u manjem trajanju i izvršenje iste odložio, što znači da izrečenu kaznu neće ni izdržati ukoliko u ostavljenom roku kušnje ne izvrši novo krivično delo.
Na osnovu izloženog i čl. 357 ZKP odlučeno je kao u izreci.
Zapisničar Predsednik veća Danica Radojević, s.r. Milutin Đukić, s.r.

Žalim se na presudu Okružnog suda u Beogradu K-br. 616/69 od 28. X 1968.
godine kojom sam osuđen zbog krivičnog dela iz člana 175 stav 1 KZ na kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci.
“Svako je slobodan da piše i govori sve što želi, bez i najmanjih ograničenja…
Sloboda štampe i reči mora biti potpuna… Ja sam dužan da ti, u ime slobode reči, dam puno pravo da vičeš, lažeš i pišeš štogod hoćeš…” (Lenjin o slobodi štampe, 1921.) Ja nisam ni vikao ni lagao, nego sam se zgražao nad prizorima savremene okupacije. Sud nije ni pokušao da opovrgne nego je, naprotiv, zaobišao osnovnu stvar: da je izvršena okupacija jedne socijalističke zemlje, da je taj čin javno i merodavno u našoj zemlji nazvan i sada se naziva okupacijom; da sam ja pisao isključivo o okupaciji, i to određenoj okupaciji, onoj okupaciji koju je žigosala napredna javnost u čitavom svetu, pa i mi, i da sam okupatora i okupaciju slikao u adekvatnim bojama, tj. saglasno okupatorovom ponašanju u okupiranoj zemlji, tj. sovjetskih trupa u Čehoslovačkoj, a to isključivo na osnovu pisanja naše štampe i izjava naših odgovornih političara. Sud prelazi preko tih činjenica, ne spominje ih ni jednom jedinom reči, ponašajući se i tvrdeći kao da sam “iz čista mira”, bez ikakvog spoljnjeg povoda koji bi dao motivaciju i opravdanje, a iz neprijateljskih namera prema SSSR-u a i mojoj sopstvenoj zemlji, seo i napisao članak protiv SSSR-a sa namerom da unizim tu državu i njene oružane snage i ometem razvoj prijateljskih odnosa između dve zemlje. Sud govori o pravu na mržnju, sugerišući time na posredan način ideju da sam iz mržnje prema SSSR-u napisao članak, a to svoje tvrđenje ničim ne potvrđuje, naprotiv, oglušuje se i uopšte ne pominje suprotne dokaze: jer onaj ko mrzi SSSR ne bi popularizovao njegove pisce tako izdašno u listu koji uređuje, kao što sam to učinio ja, ne bi pustio napis generala Pavla Jakšića koji iznosi zasluge sovjetske armije u poslednjem ratu i piše pohvalno, a ne pogrdno, o toj armiji. Razume se, sud je to namerno prećutao, jer bi onda otpala njegova glavna insinuacija o apriornoj, tj. bezrazložnoj mržnji kao motivaciji za moj napis.
Sud ničim nije dokazao da sam pisao protivu SSSR-a i njegovih oružanih snaga, jedini “dokazi” su mu proizvoljno tumačenje teksta koji ima sasvim jasan i određen smisao: odnosi se na one vojnike koji sudeluju ili su sudelovali u tom sramnom poslu koji se zove okupacija.
Sud me okrivljuje i proglašava krivim što sam: …”svojim napisom… i izloženom fotografijom ispod napisa – izložio poruzi SSSR kao državu obraćajući se u napisu pripadnicima Armije SSSR-a u vezi njihovog dolaska iz Lenjingrada u Prag avgusta 1968. godine kroz pitanja, savete i ironiju – šta da rade, kako da izbegnu sramnu ulogu koju im je država SSSR dodelila…” Sud potpuno proizvoljno smatra da, osim napisa, upravo zajedno sa natpisom, tj. u istoj meri kao i napis, jedna fotografija koja predstavlja grupu sovjetskih oficira koji su okupirali Prag, grupu koja broji svega dvadesetak oficira, koji su tako snimljeni da lica mogu da im se lako i bez zabune prepoznaju, dakle određene ljude i određena lica, da ta fotografija vređa SSSR kao državu! Pre svega, okupator nema pravo da se vređa niti jugoslovensko zakonodavstvo može sebi dozvoliti to da štiti okupatora. Pomenuta fotografija ima i svoj potpis iz kojeg se jasno vidi da su to oni oficiri sovjetske armije koji su okupirali Prag.
Sud međutim zanemaruje osnovnu činjenicu – da ja govorim isključivo o tom delu oružanih snaga SSSR-a i Varšavskog pakta uopšte, jer su sve te trupe, izuzev Rumune, sudelovale u tom sramnom činu. Sud, međutim, taj sramni čin naivno naziva “dolaskom iz Lenjingrada u Prag”, dakle izbegava pravu reč, pravu kvalifikaciju, reč okupacija, kako je i naša vlada okvalifikovala taj upad u Prag i Čehoslovačku. Pošto se naša vlada nije ni do danas odrekla takve kvalifikacije, pošto ju je kao takvu nedavno potvrdio i ponovio i sam predsednik Republike u razgovoru sa italijanskim novinarima, to se ima zvanično i obavezno smatrati da su te trupe upale u Čehoslovačku da je okupiraju i okupirale je, pa su prema tome okupatori. Pošto je iz teksta, iz celog napisa, isto kao i iz fotosa i potpisa ispod njega, savršeno i nedvosmisleno, jasno da ja govorim samo o onim trupama koje su okupirale Čehoslovačku, i pošto se ja obraćam samo tim trupama: “Mladi ljudi, vi sa ovog i sličnih fotosa”… itd. A ovaj fotos predstavlja i snimkom i potpisom okupatora, dakle sovjetsku armiju u ulozi okupatora, a ne sovjetsku armiju u celini, jer i u potpisu ispod fotosa piše: “Sovjetske trupe koje su okupirale “zlatni Prag” uživaju u baroknim lepotama grada.” to se i obraćanje “Mladi ljudi, vi sa ovog i sličnih fotosa” ne može odnositi i ne odnosi se na bilo koje trupe i bilo koju armiju u celini, nego isključivo na one trupe, na one vojnike, čak i pojedinačno, koji borave na tuđoj teritoriji kao okupatori, te sam prema tome uvredio jedino i samo – okupatora, vojnika koji deluje i službuje kao okupator. A može li mi i sme li mi jedan jugoslovenski sud suditi zato što sam vređao okupatora? Može li i sme li jedan jugoslovenski javni tužilac i jedan jugoslovenski sud izjednačiti sa okupatorskim trupama SSSR-a i sila Varšavskog pakta čitavu državu? Zar se sa jednim pogrešnim i antisocijalističkim činom, koji predstavlja po jednoglasnoj oceni i naše i svetske javnosti negaciju socijalizma, sme i može izjednačiti država u celini, sa svojim socijalističkim sistemom, uređenjem i tendencijama? Ko je uvredio SSSR, ja ili sud i javni tužilac, ja koji sam napao jedan određeni čin, okupaciju, ili oni koji taj čin i tu okupaciju izjednačuju sa SSSR-om kao državom i sovjetskom armijom? Za mene one trupe koje su okupirale Prag nisu ni sovjetska armija ni sovjetska država. Ako je ko uvredio sovjetsku armiju u celini i sovjetsku državu, onda su to upravo te okupatorske trupe koje su zaposele Prag kao i oni ljudi koji su ih tamo poslali, a ne ja. Za mene one trupe koje su okupirale Prag i oduzele slobodu čehoslovačkom narodu nisu i ne predstavljaju ni sovjetsku armiju u celini, ni sovjetsku državu, nego one staljinsko-birokratske krugove u SSSR-u koji socijalistički progres vuku nazad, koji pokušavaju da rehabilituju Staljina i politiku čvrste ruke i koje neminovno moraju jednom biti politički poražene jer su istorijski osuđene na propast, jer budućnost socijalizma nije u etatizmu nego u samoupravnom dogovaranju, međusobnom poštovanju, ravnopravnosti kao i izbegavanju upotrebe sile kao argumenta. Ako sam međutim nekoga uvredio, uvredio sam okupacione trupe u Čehoslovačkoj kao i one sovjetske oficire, u sastavu tih okupatorskih trupa, čiji sam fotos objavio. Pošto me ti oficiri nisu tužili za uvredu, ne vidim kako mogu odgovarati zato što tužilac smatra da sam ih ja uvredio. Ako nekoga lično uvredim, što sam ja recimo učinio, ne može mi se suditi sve dok me ne tuži upravo onaj koga sam lično uvredio.
U tekstu suda postoji i jedna vapijuća protivrečnost: kaže se da sam uvredio državu SSSR “obraćajući se pripadnicima Armije SSSR-a”. Zar se država i armija mogu identifikovati? U kom paragrafu i u kojoj tački ili tumačenju našeg Krivičnog zakona stoji da se vređanje jedne određene grupe vojnika za jednu određenu radnju koju vrše ili su izvršili ima smatrati kao uvreda države u celini? Ako bi se tako proizvoljno i neodgovorno proširivao pojam države, onda bi se i uvreda grupe carinika na jednom graničnom prelazu, uvreda poštanskih službenika u službenom vagonu, uvreda jedne grupe milicajaca i slično morala okarakterisati kao uvreda države. Očigledno, ovakvo izjednačavanje svega i svakoga sa državom predstavlja ostatke birokratsko-etatističkih shvatanja iz perioda koji je naše društvo davno prevazišlo, te bi dopuštanje takvih uopštavanja, pored formalno-logičke besmislice, značilo i povampirenje etatističkih shvatanja od kojih je naše društvo imalo ne malo štete.
To oseća i sam sud pa odmah niže pribegava jednoj netačnosti, jednoj providnoj konstrukciji. Naime, doslovno kaže, prepričavajući moj tekst, da sam se sovjetskim trupama obratio pitanjem kako da izbegnu sramnu ulogu koju im je država SSSR dodelila… da je SSSR svojom soldateskom otela Pražanima slobodu… pripisujući pri tome SSSR-u ulogu krvnika koji ne samo da uživa u nedelu i žrtvi…

U IME NARODA Okružni sud u Beogradu, u veću sastavljenom od sudije Dragoslava Lukić a, kao predsednika veća i sudija porotnika Stevana Miljkova i Milana Jevremović a, kao članova veća, sa zapisničarom Olgom Sedlar, u krivičnom predmetu optuženog Zorana Gluščevića, književnika iz Beograda, sa stanom u Ulici Stevana Sremca br. 1-b, zbog krivičnog dela iz člana 175 stav 1 KZ, po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. br. 1570/69 od 25.IX 1969. godine, po održanom usmenom, javnom glavnom pretresu u prisustvu zamenika Okružnog javnog tužioca Krste Nenkovića, optuženog i njegovog branioca Miloša Tasića, advokata ovd., izrekao je i javno objavio 28. oktobra 1969. godine PRESUDU Opt. ZORAN GLUŠČEVIĆ, rođen 23. maja 1926. godine u Užičkoj Požegi, od oca Marka i majke Milice rođene Đurić, Srbin državljanin SFRJ, književnik iz Beograda, sa stanom u Ulici Stevana Sremca br. 1-b KRIV JE što je: Kao glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista “Književne novine” u Beogradu, svojim napisom u broju 361 od 30.VIII 1969. godine ovog lista, pod naslovom “Pet varijacija na temu vrelo praško proleće 68” i izloženom fotografijom ispod napisa – izložio poruzi SSSR kao državu obraćajući se u napisu pripadnicima Armije SSSR-a u vezi njihovog dolaska iz Lenjingrada u Prag avgusta 1968. godine kroz pitanja, savete i ironiju – šta da rade, kako da izbegnu sramnu ulogu koju im je država SSSR dodelila, a pošto su nesposobni za otkazivanje poslušnosti, da ne dozvole da ih fotografišu u Čehoslovačkoj, da je SSSR svojom soldateskom otela Pražanima slobodu, koja se u slobodnim časovima bavi turizmom dok Pražani kukaju za izgubljenom slobodom, da je teško vojsci koja neuspe da prikrije tragove svoga nečoveštva na tuđoj teritoriji, pripisujući pri tome SSSR ulogu krvnika koji ne samo da uživa u nedelu i žrtvi, već traži da sačuva trajne uspomene za svoje zlodelo identifikujući zatim pripadnike Armije SSSR sa četničkim koljašima i Nemcima za vreme okupacije naše zemlje, postavlja im pitanje šta su u Čehoslovačkoj radili i ironično odgovara – da su se možda divili praškom baroku ili najstarijem slovenskom univerzitetu, i najzad, vređajući njih i državno rukovodstvo SSSR završava napis “učoporili ste se…
Dok se krećete u gomilama… – kohezija vaše ideološke stege jača je od svakog drugog utiska… Vaši političari znaju šta rade: dobro su izučili đavolsku nauku vladavine vašim ljudskim dušama… sve što biste da vidite, čujete, osetite – prethodno prolazi kroz ideološke filtre, koji imaju čudesnu moć: da belo učine crnim, da humani san o socijalizmu pretvore u izdaju Marksa, težnju za slobodom – u imperijalističku zaveru… u vaše ime sve je unapred odlučeno: ostaje samo da pritisnete na oroz” – čime je izvršio krivično delo povrede ugleda strane države ili međunarodne organizacije iz člana 175 stav 1 KZ, pa ga Sud, primenom citiranog propisa i člana 3 i 38 KZ OSUĐUJE Na kaznu zatvora u TRAJANJU od 6 – ŠEST MESECI.
Optuženi je dužan da plati na ime sudskog paušala iznos od 50 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom prinudne naplate.
Obrazloženje Okružno javno tužilaštvo u Beogradu, svojom optužnicom Kt. br. 1570/ 69 od 25.IX 1969. godine optužilo je Zorana Gluščevića, bivšeg glavnog i odgovornog urednika nedeljnog lista “Književne novine”, zbog krivičnog dela povrede ugleda strane države ili međunarodne organizacije iz člana 175 stav 1 KZ putem članka pod naslovom “Pet varijacija na temu vrelo praško proleće 68” koji je odštampan 30.VIII 1969. godine u broju 361 pomenutog lista.
Za ovu optužnicu odobrenje je dalo Savezno javno tužilaštvo svojom odlukom Kt. br. 372/69 od 8.IX 1969. godine u smislu člana 177 stav 1 KZ.
U postupku pred ovim sudom nije bilo sporno da je optuženi Gluščević autor članka u pitanju. Takođe nije bilo sporno ni to da su izvodi iz članka verno citirani u optužnici.
Optuženi Zoran Gluščević je pred ovim sudom u svoju odbranu naveo da je u vreme pisanja članka bio glavni i odgovorni urednik “Književnih novina”.
Na dan 13.IX 1969. godine podneo je ostavku i ove dužnosti je razrešen početkom oktobra ove godine.
Navode optužnice smatra neodrživim i apsurdnim. Tvrdi da nije pisao o Sovjetskom savezu. On se izjašnjavao protiv militarizma i protiv upotrebe grube sile u međunarodnim odnosima. Sovjetske trupe u Čehoslovačkoj, kao i američke trupe u Vijetnamu, u članku je pominjao samo primera radi. Nije govorio o Sovjetskom savezu i njegovoj Armiji u celini uzev, nego samo delu te Armije, koji se nalazi na tuđoj teritoriji bez pristanka i protivno volji toga naroda.
Dalje je naveo u svojoj odbrani da je on književnik koji ne piše pod bilo čijim pritiskom, nego impresivno reaguje na događaje, pa je tako i pre godinu dana na ovu istu temu pisao članak sa još većom žestinom, ali ga niko nije uzimao na odgovornost. Prilikom pisanja članka rukovodio se emocijama i humanošć u, a kako ne prati političke događaje uopšte, štampanje ovog članka nije dovodio u vezu sa posetom sovjetskog ministra Gromika našoj zemlji, za koju posetu tvrdi da nije ni znao.
U svojoj odbrani posebno je podvukao da je on pisao protiv militarizma i okupacije, protiv rata, a ne protiv Sovjetskog saveza kao države. Tražio je od suda da ovu stvar raspravi, ne prema potrebama političkog trenutka, već prema trajnim i humanim vrednostima.
Branilac optuženog je smatrao da optuženi nije izvršio delo koje mu je stavljeno na teret, jer ukoliko u članku i ima nečega uvredljivog (a branilac smatra da nema) to se niukom slučaju ne odnosi na stranu državu kako to predviđa propis člana 175 KZ. Ovu tezu je branilac objasnio, pozivajući na Ustav SSSR, prema kojem Ministarstvo oružanih snaga SSSR i Armija ne predstavljaju Sovjetsku državu prema stranim državama, a takođe, državu ne predstavljaju ni neimenovani političari o kojima se u članku govori. Branilac je istakao i to da optuženi nije rusofob, ni – kako branilac doslovno kaže – “rusožder”, što se može videti iz celokupne delatnosti optuženog. Primera radi, branilac navodi da je optuženi objavljivao prevode mnogih sovjetskih savremenih pisaca, pa i prikaz “Ratnih memoara” maršala Žukova. Branilac je posebno istakao da su neki naši rukovodioci u svojim govorima povodom čehoslovačkih događaja, upotrebljavali reči teže od onih koje je optuženi u svom članku upotrebio. Branilac je smatrao da se u članku radi o publicističkom prilazu ovoj temi i o kritici, te da stoga ovde nije u pitanju delo iz optužnice.
U dokaznom postupku sud je izvršio uvid u spise ovog suda Kr. 85/69, na osnovu kojih se utvrđuje da je pravosnažnim rešenjem od 5.IX 1969. godine zabranjeno rasturanje ovog broja “Književnih novina”, zbog ovog istog članka optuž enog Gluščevića.
Na glavnom pretresu je pročitan ceo članak “Pet varijacija na temu vrelo praško proleće 68”, pa je sud, posle analize članka u celini zaključio da je optuženi ovim člankom, pojedinim izrazima u njemu, čitavim formulacijama i intonacijom članka, izložio poruzi SSSR kao stranu državu.

OKRUŽNOM SUDU U BEOGRADU
BEOGRAD

Na osnovu čl. 44 st. 2 tač. 2 ZKP, podnosim tome sudu OPTUŽNICU protiv: GLUŠČEVIĆ ZORANA, književnika – glavnog i odgovornog urednika nedeljnog lista “Književne novine” iz Beograda, sa stanom u Beogradu, ul. Stevana Sremca br. 1-b, rođenog 23.V.1926. godine, u Užičkoj Požegi, od oca Marka i majke Milice, rođene Đurić, Srbin, držav. SFRJ, oženjenog – otac jednog maloletnog deteta, pismen, završio Filozofski fakultet u Beogradu, vojsku služio u NOB od 1944. do 1946. godine, vodi se u vojnoj evidenciji SO Stari Grad u Beogradu, bez nepokretne imovine, sa mesečnom zaradom od oko 3.000.- dinara, neosuđivan, brani se iz slobode, ŠTO JE: Kao glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista “Književne novine”, u Beogradu, svojim napisom u ovom listu br. 361 od 30.VIII.1969. godine pod naslovom “Pet varijacija na temu vrelo praško proleće 68.” i izloženom fotografijom ispod napisa – izložio poruzi SSSR kao državu obraćajući se u napisu pripadnicima Armije SSSR-a u vezi njihovog dolaska iz Lenjingrada u Prag avgusta 1968. godine kroz pitanja, savete i ironiju – šta da rade, kako da izbegnu sramnu ulogu koju im je država SSSR dodelila, a pošto su nesposobni za otkazivanje poslušnosti da ne dozvole da ih fotografišu u Čehoslovačkoj, da je SSSR svojom soldateskom otela Pražanima slobodu, koja se u slobodnim časovima bavi turizmom dok Pražani kukaju za izgubljenom slobodom, da je teško vojsci koja ne uspe da prikrije tragove svoga nečoveštva na tuđoj teritoriji, pripisujući pri tome SSSR ulogu krvnika koji ne samo da uživa u nedelu i žrtvi, već traži da sačuva trajnu uspomenu na svoje zlodelo, identifikujući zatim pripadnike Armije SSSR sa četničkim koljašima i Nemcima za vreme okupacije naše zemlje, postavlja im pitanje šta su u Čehoslovačkoj radili i ironično odgovara – da su se možda divili praškom baroku ili najstarijem slovenskom univerzitetu, i najzad, vređajući njih i državno rukovodstvo SSSR završava napis: “Učoporili ste se… Dok se krećete u gomilama… – kohezija vaše ideološ ke stege jače je od svakog drugog utiska… Vaši političari znaju šta rade: dobro su izučili đavolsku nauku vladavine nad ljudskim dušama… sve što biste da vidite, čujete, osetite – predhodno prolazi kroz ideološke filtre koji imaju čudesnu moć: da belo učine crnim, da humani san o socijalizmu pretvore u izdaju Marksa, težnju za slobodom – u imperijalističku zaveru… U vaše ime sve je unapred odlučeno: ostaje samo da pritisnete na oroz.”, – čime je izvršio krivično delo povrede ugleda strane države iz čl. 175 st. 1 KZ.
Stoga, PREDLAŽEM Da se zakaže i održi glavni pretres i na isti pozovu: 1/ Okružni javni tužilac u Beogradu, i 2/ Okr. Gluščević Zoran, književnik iz Beograda, sa stanom u ul.
Stevana Sremca br. 1-d.
Da se na pretresu pročita inkriminisani napis okrivljenog Gluščevića pod naslovom “Pet varijacija na temu vrelo praško proleće 68.” objavljenom u nedeljnom listu “Književne novine” br. 361 od 30.VIII. 1969. godine, da se izvrši uvid u priloženo odobrenje Saveznog javnog tužilaštva KTR-br. 372/69 od 8.IX.
1969. godine, kojim se utvrđuje da ima mesta podizanju optužnice bez sprovođ enja istrage.
OBRAZLOŽENJE Činjenično stanje iz dispozitiva optužnice utvrđuje se isključivo na osnovu inkriminisanog napisa okr. Gluščevića kao autora i glavnog i odgovornog urednika nedeljnog lista “Književne novine” pod naslovom “Pet varijacija na temu vrelo praško proleće 68.”, kao i priznanja okr. Gluščevića da je on pisac ovog napisa i da ga je on objavio kao glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista “Književne novine” u Beogradu.
Iz inkriminisanog napisa očigledno je da je okrivljeni Gluščević kao autor istog izložio poruzi stranu državu, u konkretnom slučaju SSSR, i to na taj način što se u napisu obraća pitanjima, savetima i ironijom pripadnicima oružanih snaga SSSR iznoseći pri tome da im je njihova država SSSR u slučaju Čehoslovač ke od avgusta meseca 1968. godine dodelila sramnu ulogu, da su oni nesposobni za otkazivanje poslušnosti i da zbog toga ne treba da dozvole da ih fotografišu u Čehoslovačkoj, da je SSSR svojom soldateskom otela Pražanima slobodu, vređajući uz to SSSR da je u konkretnom slučaju imala ulogu krvnika, da uživa u nedelu i žrtvi, da su postupci njegove armije identični postupcima četničkih koljaša i nemačkih okupatora u našoj zemlji za vreme okupacije itd., kako je to već istaknuto u dispozitivu optužnice.
Okr. Gluščević nije se suprotstavio predlogu ovog Tužilaštva da se ne sprovodi istraga za počinjeno kriv. delo iz čl. 175. st. 1 KZ. Priznao je da je on autor članka i da ga je on kao glavni i odgovorni urednik nedeljnog lista “Književne novine” i objavio i ilustrovao jednim posebnim fotosom koji prikazuje pripadnike armije SSSR u Pragu za vreme avgustovskog događaja 1968. godine, sa objašnjenjem: “Sovjetske trupe koje su okupirale “Zlatni Prag” uživaju u baroknim lepotama grada”.
Shodno čl. 177 st. 1 KZ gonjenje za predstavljeno krivično delo povrede ugleda strane države iz čl. 175 st. 1 KZ podleže predhodnom odobrenju Saveznog javnog tužilaštva. U postupku prikupljanja podataka potrebnih za neposredno optuženje ovakvo odobrenje je pribavljeno i nalazi se u spisima pod KTbr.
372/69 od 8.IX.1969. godine.
Istaknuti inkriminisani navodi inkriminisanog napisa okr. Gluščevića očigledno vređaju stranu državu, SSSR kao državu i ovakvim uvredama izlažu je poruzi. Zbog toga u radnji okr. Gluščevića stoje svi elementi krivičnog dela povrede ugleda strane države iz čl. 175 st. 1 KZ, a prikupljeni dokazi ukazuju i na povećani stepen krivične odgovornosti i društvene opasnosti okr. Gluščevića kao izvršioca dela, s obzirom na vreme izdavanja ovog napisa i mogućnost eventualnih posledica.
Sa svega izloženog ova optužnica je pravilna i na zakonu osnovana.
ZAMENIK JAVNOG TUŽIOCA Krsta Nenković