JEDAN NESENTIMENTALAN PRISTUP POLITICI

Aleksandar Pavković, Slobodan Jovanović, Jedan nesentimentalan pristup politici, Biblioteka “Politika i društvo”, br. 74, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i “Službeni glasnik”, Beograd 2008.

Nema sumnje da se knjiga dr Aleksandra Pavkovića posvećena ličnosti i naučnoj zaostavštini Slobodana Jovanovića pojavila pred domaćom čitalačkom publikom u pravi čas. Našoj pravnoj nauci, političkoj teoriji, sociologiji, istoriografiji i književnoj kritici prosto nedostaju kritički osvrti na impresivan intelektualni opus sigurno jednog od najvećih i najuglednijih srpskih (i jugoslovenskih) pravnika i istoričara 20. veka. Tokom poluvekovne komunističke tiranije u Jugoslaviji, dela Slobodana Jovanovića su pratila njegovu ličnu sudbinu. Osuđen na revolucionarnom sudu 1946. kao “narodni neprijatelj” na dvadesetogodišnju kaznu zatvora uz gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, konfiskaciju celokupne imovine i gubitak državljanstva, Jovanović je ostatak života proveo u emigraciji. Istovremeno, na njegove naučne radove, književne kritike, eseje i objavljene knjige polako je padala prašina, da bi u jednom trenutku bile potpuno pokrivene velom zaborava. Mnoge generacije posleratnih pravnika, novinara, sociologa, istoričara i književnih kritičara jedva da su čule za Jovanovićevo ime i njegov naučni opus, a ako su nekim slučajem i čule, obično je to bilo u negativnom kontekstu, s obaveznom ideološkom etiketom “nazadnog buržoaskog teoretičara i publiciste”. Sve je to doprinelo da se, posle pada komunizma 1989. i nezvanične rehabilitacije Jovanovićeve ličnosti i naučne zaostavštine (zvanična rehabilitacija je postignuta 2007., kada je Okružni sud u Beogradu i službeno obesnažio presudu revolucionarnog suda od 1946.), njegovi radovi uglavnom posmatraju emotivno, nekritički, uz mnogo pohvala i ne tako retku glorifikaciju. I stvarno, kada se Jovanovićeve briljantne analize i način rezonovanja uporede s krutom, nemaštovitom, jednoličnom, apologetskom, prilično dosadnom i duboko ideološki prožetom marksističkom teorijskom kolotečinom u društvenim i humanističkim naukama iz vremena socijalističke Jugoslavije, dobija se istinska slika o Jovanovićevom spisateljskom i polemičkom talentu, lepoti njegovog književnog stila, kao i o grandioznosti njegovih zaključaka i izvedenih definicija. Pa ipak, i pored neizmerne vrednosti Jovanovićevih dela, ona nisu sasvim bez nedostataka. U mnogim njegovim radovima se može osetiti nedostatak ubedljive argumentacije prilikom objašnjavanja pojedinih društvenih fenomena. Zbog toga postoji potreba da srpska nauka kritički preispita naučni opus Slobodana Jovanovića, što bi ovog pravnog, političkog i istorijskog pisca konačno uvelo u red najvećih srpskih naučnika svih vremena, i istovremeno otvorilo prostor za dalju nadogradnju domaće društvene teorije. Čini se da je ovo pravi trenutak za jedan takav intelektualni poduhvat, jer su oba vremenska perioda daleko iza nas: i vreme krute marksističke apologetike, i vreme euforičnog “otkrivanja” Jovanovićevih dela. Tako se knjiga dr Aleksandra Pavkovića pojavljuje pred domaćom publikom u pravi čas, jer predstavlja pionirski rad u kritičkom sagledavanju Jovanovićevog intelektualnog dostignuća iz gotovo svih oblasti društvenih nauka i književnosti.

Pisac je, najpre, vrlo studiozno izučavao Jovanovićev pristup politici, naglašavajući da bi se njegovi radovi o ovoj temi mogli podeliti na tri grupe: radovi o pravnim i političkim institucijama moderne države (npr. udžbenik iz teorije države i prava Država, Engleski parlamentarizam, O dvodomnom sistemu, Ustavno pravo Kraljevine Srbije, Ustavno pravo Kraljevine SHS), o političkim doktrinama i idejama (npr. filozofski eseji o Platonu, Makijaveliju, Berku, Veberu, Marksu i o totalitarnim političkim ideologijama XX veka) i o najrazličitijim političkim ličnostima – njihovim životima i postignućima (npr. knjiga Vođi francuske revolucije – Mirabo, Dimurije, Danton, Robespjer, portreti istaknutih političara i državnika– Pera Todorović, Svetozar Marković, Milan Piroćanac, Vilijem Gledston). Pri tom – naglašava Pavković – Jovanović se ograničio samo na kritičku procenu odabranih, već dobro poznatih i priznatih doktrina i teorijskih zaključaka, ne iznoseći sopstvenu političku teoriju, što čini glavni nedostatak njegovog enciklopedijskog proučavanja politike, države i društva. Iako je impresivno analizirao političke procese i pojave, Jovanović se zadržavao samo na pravnoj teoriji države i njenih institucija, ostajući u okvirima pravnog pozitivizma, na tragu nemačke tradicije Staatslehre i njenog istaknutog predstavnika Georga Jelineka. Autor knjige je zatim komentarisao Jovanovićeve analize i oglede čisto teorijskog karaktera, koja izlaze iz užeg okvira nauke o državi i pravu, ulazeći i u vidokrug sociologije, etike i aksiologije: o opravdanosti upotrebe državne sile, o granicama moći države i njenih institucija, o pitanju vladavine zakona (prava), o državi masa, fenomenu revolucije, i o moralu u politici. Na koncu, Pavković se osvrnuo i na pojedine Jovanovićeve rasprave o ustavnom uređenju Kraljevine SHS (Jugoslavije), o aporiji srpsko-hrvatskih odnosa koji su vazda obeležavali politički razvoj i istoriju jugoslovenske ideje i države i, posebno, na poznati ogled o srpskom nacionalnom karakteru (“Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera”), tako napisanom da predstavlja neku vrstu preporuke Srbima šta da čine u Jugoslaviji posle neminovnog pada komunističkog režima.

Stiče se utisak da je autor umešno postavio problemske situacije, otkrivajući mesta u pravnoj i političkoj teoriji na kojima se Jovanović nije sasvim uspešno snalazio i gde mu naučna argumentacija nije dovoljno ubedljiva. Pisac ističe da je takav pristup u teoretisanju prvenstveno uzrokovan nedostacima teorijsko-metodološke paradigme (pravni pozitivizam) na kojoj je Jovanović gradio svoju teorijsku misao, što je često imalo za posledicu ili izvođenje nepotpunih i nedovoljno zasnovanih definicija pojedinih važnih pojmova, ili pak odsustvo bilo kakve definicije. Ako pokušate da izvedete definiciju države i njenih institucija na bazi teorijske pretpostavke da se država može naučno objasniti samo kao pravna pojava, onda dobijate samo jedan aspekt istraživanja države, koji je za Jovanovića sasvim dovoljan, jer je pravna priroda ono što državu odvaja od društva. Država, doduše, sadrži i elemente drugačije prirode, ali njen pravni karakter je primaran i on potpuno odražava njenu suštinu, što se najbolje može videti u procesu primene pravnih normi. Svi ostali aspekti su manje važni i oni u ovom kontekstu nemaju ontološki značaj. Autor je veoma pažljivo i argumentovano skrenuo pažnju na ove nedostatke Jovanovićeve pravne teorije o državi. Međutim, ono što privlači posebnu pažnju je činjenica da je i sam autor upao u zamku kontradikcije, objašnjavajući Jovanovićevo gledište o državi i pravu i njegovo osnovno filozofsko-političko opredeljenje. Ovo pitanje je izuzetno važno i zbog toga će mu u daljem tekstu biti posvećena posebna razrada.

Autor je zapazio da je Slobodan Jovanović, kao dosledni istomišljenik Georga Jelineka odbacivao učenje o prirodnim pravima čoveka, koja egzistiraju u svetu razuma nezavisno od države i prava, i koja zbog toga moraju biti poštovana od strane državne vlasti. To je sasvim tačno, jer kao pristalica pravnog pozitivizma, Jovanović i nije mogao da prihvati ideje škole prirodnog prava. One se nisu mogle uskladiti s teorijsko-metodološkom paradigmom koju je Jovanović prihvatio. Posmatrajući državu i pravo kao dva povezana i međusobno zavisna fenomena koja ne mogu postojati jedan bez drugog, Jovanović je vazda isticao da država propisuje pravne norme da bi mogla uspešno funkcionisati, a da bi uspešno funkcionisala ona svojom voljom, iz sopstvenog računa, priznaje pojedincima određena prava kao subjektima pravnog poretka. Dakle, pojedinci nemaju prirodna prava koja bi im pripala samim tim što su ljudska bića nezavisno od konkretnog državno-pravnog sistema, nego im ih država priznaje kako bi pravni poredak mogao funkcionisati.

Imajući u vidu navedenu Jovanovićevu teorijsko-metodološku paradigmu u postupku istraživanja države i prava, kao i njegovo tumačenje odnosa države i pojedinca, može se naslutiti kakvo je bilo njegovo osnovno filozofsko-političko opredeljenje. Veliki broj pravnih i političkih pisaca, sociologa i istoričara smatra da je Jovanović u osnovi bio konzervativac a ne liberal. To mišljenje je u osnovi ispravno; ako se zna da Jovanović nije prihvatao ideje prirodnopravne škole, da se vazda zalagao za dvodomni sistem narodnog predstavništva u kome bi zakonodavna vlast bila podeljena između izabrane skupštine (donjeg doma) i senata (gornjeg doma) kao zastupnika krune i viših društvenih redova, da se u osnovi zalagao za ograničeno pravo glasa i da nije bio pristalica čistog nego samo ograničenog parlamentarnog sistema vlasti sa aktivnom ulogom krune, onda se može izvući zaključak da je Jovanović bio pravi konzervativac i da nije delio politička uverenja svog oca, inače čuvenog liberala Vladimira Jovanovića.

PRVA BIOGRAFIJA STOJANA PROTIĆA

Dejvid Mekenzi: “Stojan Protić, srpski novinar i državnik”, Službeni glasnik – Politika AD, Beograd 2008, prevod Života Ivanović

Knjigom “Stojan Protić, srpski novinar i državnik”, dr Dejvid Mekenzi, penzionisani profesor Univerziteta Severna Karolina, nastavlja niz svojih biografskih studija u kojima je obradio nekoliko najznačajnijih imena naše politike i državnosti. Mekenzi je, kao što pokazuje njegova bibliografija, neumorni istraživač glavnih tema iz srpske istorije 19. i početka 20. veka i autor radova koji su se dobrano odomaćili u našoj istoriografiji kao nezaobilazni izvori za sagledavanje tog perioda. Pojedinim studijama Mekenzi je, bez ikakvog glorifikovanja, ispunio ono što su ovdašnji istoričari propustili da urade i zbog toga mu treba odati dužno poštovanje. Nešto od toga je već i učinjeno. Visoko vrednujući Mekenzijev doprinos, SANU ga je izabrala za svog člana 1988. godine, što je priznanje koje dovoljno govori o reputaciji koju ovaj istoričar uživa u našoj sredini.

Stekavši dobar uvid u dosadašnje napise o Stojanu Protiću (1857-1923), Mekenzi je ispisivanjem prve biografije ovog velikog srpskog političara delimično ispravio nepravdu koju Protić ni u kom slučaju nije zaslužio. O Protiću se, nažalost, vrlo malo pisalo. Njegovo ime se više pominje usputno u knjigama koje prate i pokrivaju vreme u kojem je on živeo i radio, dok su tekstovi koji su isključivo usredsređeni na segmente njegove biografije toliko malobrojni da se mogu izbrojati prstima jedne ruke.

U burnoj istoriji Narodne radikalne stranke (NRS), Stojan Protić stekao je prepoznatljivo ime i ostvario impozantnu političku karijeru, postepeno izrastajući u njenog drugog čoveka. Prvo mesto, pak, bilo je decenijama rezervisano za Nikolu Pašića. Na Protića se, inače, gledalo kao na vodećeg doktrinara, polemičara i borca među radikalima.¹ Milan Jovanović-Stojimirović smatrao je da je Protićevom smrću “znatno seknuo” intelektualni i moralni nivo političkog sveta u Srbiji, jer je otišao čovek čiji su um, volja, autoritet i moralna snaga prevazilazili svoje savremenike.² Naravno, mogu se pronaći i negativne ocene Protićeve aktivnosti. Bio je on žestok polemičar. Nije štedeo svoje oponente, pa je razumljivo što ni oni nisu štedeli njega. Nezavisno od tih trvenja sa političkim protivnicima, nama se čini zanimljivim mišljenje Jovana Dučića o Stojanu Protiću, a izneo ga je veliki pesnik i diplomata mnogo kasnije od Protićeve smrti. Gledajući na njega kao na “čoveka ponosne prošlosti”, Dučić je bio uveren da je Protićev nacrt ustava posle Prvog svetskog rata bio prilično popustljiv prema Hrvatima, pa ga je okvalifikovao kao vrlo federalistički, iako je i sam Protić za života isticao da nije pristalica federalizma.³

Izdvojivši najvažnije izvore i građu o idejnom lideru Narodne radikalne stranke, Dejvid Mekenzi je svoju interpretaciju Protićevog života izneo u petnaest poglavlja. Za naše čitaoce jako je korisno što on, osim ovdašnjih, koristi i strane arhivske izvore i studije koje proučavaju period u kome je Protić dosegao vrhunac svog političkog uticaja. Na metodološkom planu, ima tu izvesnih ponavljanja i vraćanja na iste događaje, što je naša suštinska zamerka Mekenzijevom pristupu, ali to je nešto što je uočljivo i u njegovim drugim knjigama. No, bez obzira na ovu primedbu, nema sumnje da je Mekenzi ozbiljan i temeljit istoričar, s modernim pogledom na ključne ličnosti i događaje naše nacionalne istorije.

Protić je, kako zapaža Mekenzi, potekao iz porodice koja nije bila bogata. Kao mlad čovek, osetio je siromaštvo i nemaštinu, što ga nije sprečilo da bude odličan student istorijskih i filoloških predmeta na Velikoj školi, gde je studirao od 1876. do 1880. godine. Posle studija, radio je kao predavač u nižim razredima srednje škole u Svilajncu, odakle je otpočeo saradnju sa radikalskim listom “Samouprava”, skrenuvši tako pažnju na sebe. Ubrzo je, na poziv Nikole Pašića, postao i njen glavni urednik. Na tom mestu nalazio se od oktobra 1881. do maja 1883. godine. Posle odlaska Pere Todorovića iz stranke, postao je prvo novinarsko pero NRS. Protić je dosledno propagirao parlamentarnu borbu i korišćenje dozvoljenih političkih sredstava. Pristalica zavere i zagovornik oružane pobune, za razliku od Pašića, nikada nije bio. U novinarskom radu nastupao je kao veliki polemičar. Svoje rivale je udarao gde god je mogao, ali njihovu porodičnu čast nije nikada dovodio u pitanje. Protivnike je najčešće označavao kao neznalice i ništarije, pa je čak i za Slobodana Jovanovića pisao kako ne shvata suštinu lokalne samouprave.

Nezgodne naravi, Protić nije bio ni najpogodniji saradnik. Znao je za sitnicu da se naljuti na neku osobu i da sa njom više nikad ne obnovi kontakt. Kao što su i neki drugi autori, nezavisno od Mekenzija, već primetili, ako je Milovan Milovanović imao dar da i svoje protivnike pretvori u prijatelje, Protić je bio primer čoveka koji je od svojih prijatelja često stvarao neprijatelje.⁴

Socijalizam i marksizam izučavao je Protić čitajući Marksa, Černiševskog i Svetozara Markovića. Iako su osnivači NRS bili bliski Svetozaru Markoviću, pre svega Nikola Pašić i Pera Todorović, sama stranka će po osnivanju otići udesno i biti liberalno-buržoaska, monarhistička i parlamentarna. U Srbiji je tada bilo malo radnika i za evropski socijalizam ona nije predstavljala plodno tlo. Otuda se ni u osnivačkom programu NRS ne spominje revolucija kao način dolaska na vlast, već se kao cilj postavlja oslobođenje i ujedinjenje svih srpskih zemalja. Protić se u mladosti najviše zalagao za ustavni preobražaj, odnosno ustavnu reformu, videvši svo zlo u nedostacima Ustava iz 1869. godine. Ograničenje autokratske vlasti kralja Milana bio je najvažniji Protićev cilj u tom vremenu. Kao plod takvih zalaganja, ali i napora preostalih političkih stranaka, stvoren je 1888. godine poznati liberalni Ustav.

Svoje tekstove Protić je potkrepljivao citatima iz strane literature i primerima iz političke prakse razvijenih zemalja, pre svega Engleske u kojoj je video ideal slobode i parlamentarizma. Time je hteo i da opovrgne tvrdnje političkih protivnika koji su vređali radikale da nisu znalci takvih stvari. Zbog navodnog učešća u Timočkoj buni, utamničen je, osuđen na smrt, a potom pomilovan i osuđen na deset godina zatvora, gde je bio od 5. maja 1883. do 27. januara 1884. godine. Uređivanje “Odjeka” donelo mu je i drugu kaznu. U zatvoru je proveo vreme od 19. marta 1885. do 1. februara 1886. godine, kad je pomilovan. Posle Timočke bune, iako je Pašić iz emigracije upućivao poziv na oružanu pobunu, Protić je unutar Srbije izbegavao konfrontaciju sa režimom. Zalažući se za mirni legitimizam, lagano je oporavljao NRS. Čak je Pašiću pismeno poručivao da se ne slaže sa njegovom inicijativom. Posle Ivanjdanskog atentata, osuđen je na dvadeset godina robije, s tim što je izdržavanje kazne otkazano posle sklapanja braka Aleksandar Obrenović – Draga Mašin. Pašić se tom prilikom izvukao, ogrešivši se o partijske drugove saradnjom sa državnim organima.⁵

Iako je bio pobornik višestranačkog sistema, smatrajući da on dozvoljava razvoj i ostvarenje najrazličitijih ideja i interesa, Protić je uočavao i njegove slabosti. One su se najviše ispoljavale onda kad se u nemogućnosti obrazovanja snažne jednopartijske vlade moralo pribegavati stvaranju političkih koalicija, koje uvek podrazumevaju kompromis koji često predstavlja odstupanje od izvornih stranačkih stavova i načela.

Posebno je bilo važno Mekenzijevo ukazivanje na rascep u NRS. Naime, posle radikalsko-naprednjačke fuzije iz 1901. godine i donošenja novog ustava – naravno, po želji Aleksandra Obrenovića – dolazi do podele na nezavisne i stare radikale. Nezavisnima su pripadali Ljuba Živković, Ljuba Stojanović i Ljuba Davidović. Do početka 20. veka, piše Mekenzi, stranačku bazu NRS činili su seljaci, mali zemljoposednici, zanatlije i sitni trgovci. Razvoj privrede i raslojavanje društva, doveli su do toga da je NRS postao eksponent kapitalističke klase. Osim što nisu priznali novi ustav, nezavisni radikali postali su oslonac malog biznisa i sitnih zemljoposednika. Do 1905. godine njih predvodi Ljuba Živković, a kasnije Ljuba Stojanović. Ipak, većina radikala ostala je uz Pašića. Obe struje su se, inače, zaklinjale u program iz 1881. i gajile sličnu spoljnu politiku: antiaustrougarsku i prorusku.

Ne postoje dokazi da su radikali bili uključeni u Majski prevrat 1903. godine. No, period posle toga biće za njih, prema Mekenzijevom mišljenju, period vlasti i velikog uticaja u državi, a za samog Protića i u stranačkom rukovodstvu. Već 29. maja 1903. on će u privremenoj vladi Jovana Avakumovića postati ministar unutrašnjih dela. U vladu je ušao bez konsultacija sa Pašićem, koji se nije nalazio u zemlji. Vremena za razmišljanje nije ni imao, a poziv zaverenika nije se mogao odbiti. Posle izbora u septembru, ostaće na istom mestu i u vladi Save Grujića. Do njegovog novog nesporazuma sa Pašićem, međutim, doći će kad zaverenici počnu da napadaju Protića. Pašić je bio dobar sa njima i optuživao je Protića da je reč o ličnoj stvari i da ne treba njega u to da meša. Protić se, inače, što Mekenzi naročito ceni, prihvatao poslova za koje je znao da može dobro da ih obavlja, kao što su unutrašnja dela i finansije. Administraciju unutrašnjih poslova je postavio na savremene osnove, a u finansijama je sa Pačuom, koji mu je bio najbolji prijatelj, uspostavio priličan red i disciplinu. Zahvaljujući tome, Srbija je spremno dočekala Balkanske ratove.

Interesantno je da je Protić dugo bio protivnik opšteg prava glasa, deleći građane na “kvalifikovane” i “nekvalifikovane”. Samo prvima je davao puna politička prava. Otuda je podržavao postojanje dvodomnog parlamenta, gde bi u gornji dom bili birani “kvalifikovani” građani, s tim što bi se donji dom birao opštim pravom glasa.

Do Prvog svetskog rata, Pašić i Protić su tesno sarađivali, mada su se razlikovali po godinama, poreklu i načinu političkog delovanja. Osetne razlike među njima ispoljavaju se posle 1914, da bi pri kraju Protićevog života došlo do otvorenog raskida. Na osnovu dostupne literature i raspoložive građe, Mekenzi navodi da je Pašić bio čovek od akcije, Protić od pera. On nabraja njihove konflikte, slažući se sa tvrdnjama da je Pašić majstorski vodio “održivu” politiku. Mekenzi čak piše da je Pašić uspeo da “zadrži kontrolu nad Srbijom u toku celog Prvog svetskog rata skoro bez ičije konkurencije i da dočeka najveći uspeh koji je Srbija mogla ikada da zamisli na završetku toga rata – stvaranje Jugoslavije”.⁶

Pred izbijanje Prvog svetskog rata, Stojan Protić je, kao ministar unutrašnjih dela, došao u sukob sa srpskom vladom i Crnom rukom zbog uvođenja privremene civilne uprave u Makedoniji, čime je vojska izgubila pravo prvenstva nad civilnim vlastima. Pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis osuđivao je Pašića i Protića zbog tog poteza. Oficiri su optuživali službenike u Makedoniji za mito i korupciju, smatrajući da nije u redu da oni kao oslobodioci budu u podređenom položaju u odnosu na njih. Čak su i britanski izaslanici, što Mekenzi navodi, izveštavali svoje pretpostavljene da su radikali na vlast u makedonskim oblastima postavili neobučene i korumpirane pristalice.

1. Milan St. Protić, “Radikali u Srbiji/ideje i pokret/1881-1903”, Balkanološki institut SANU – AIZ Dosije, Beograd 1990, str. 165.
2. Milan Jovanović-Stojimirović, “Siluete starog Beograda”, Prosveta, Beograd 2008, str. 391.
3. Jovan Dučić, “Verujem u Boga i u srpstvo”, Ars Libri – Neven, Beograd 1998, str. 122. i str. 133.
4. Milan St. Protić, isto, str. 174.
5. Isto, str. 154-155.
6. Mekenzi, “Stojan Protić, srpski novinar i državnik”, str. 88.

REŠENJE O REHABILITACIJI

Reh. br. 265/07

OKRUŽNI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudije Olivere Pajić, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Mirjane Aranđelović, članova veća, u pravnoj stvari podnosioca zahteva Ljiljane Pekić iz Beograda, ulica Borislava Pekića 7/3, koju zastupaju punomoćnici advokat Vesna Popović i advokat Predrag Diković iz Beograda, ulica Brankova 23/10, radi rehabilitacije pokojnog Borislava Pekića, bivšeg iz Beograda, doneo je dana 17.12.2007. godine:

R E Š E Nj E

USVAJA SE zahtev Ljiljane Pekić iz Beograda, za rehabilitaciju pokojnog Borislava Pekića, bivšeg iz Beograda, rođenog 04.02.1930. godine u Podgorici, od oca Vojislava i majke Ljubice Pekić, pa SE UTVRĐUJE da su presude Okružnog suda u Beogradu K. br. 147749 od 14.05.1949. godine i presuda Vrhovnog suda Srbije Kž. br. 600/49 od 20.07.1949. godine, ništave od trenutka njihovog donošenja i da su ništave sve njihove pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a rehabilitovano lice – pokojni Borislav Pekić, bivši iz Beograda SMATRA SE neosuđivanim.

Obrazloženje

Podnosilac zahteva Ljiljana Pekić iz Beograda navodi da je ona supruga sada pokojnog Borislava Pekića koji je bio istaknuti književnik, dramski pisac, scenarista i novinski urednik. U zahtevu navodi da je nakon završetka Treće muške gimnazije u Beogradu, Pekić 1948. godine, upisao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde ga samo nakon mesec dana studiranja hapse zbog organizovanja Saveza demokratske omladine Jugoslavije čiji je bio politički sekretar. Nakon istrage koja je trajala samo 6 meseci, u kojoj je okrivljeni Pekić prvi put video svog advokata Boru Radovića, 5 minuta pre izricanja presude, Okružni sud u Beogradu dana 14. maja 1949. godine donosi osuđujuću presudu kojom Borislava Pekića osuđuje na kaznu lišenja slobode, sa prinudnim radom u trajanju od 10 godina i sa gubitkom građanskih prava i konfiskacijom imovine. Na navedenu presudu javni tužilac je uložio žalbu koju je Vrhovni sud uvažio, pa je presudom Kž. br. 600/49 od 20.07.1949. godine preinačio prvostepenu presudu, tako što je okrivljenom Pekiću povećao zatvorsku kaznu sa prinudnim radom na 15 godina, gubitkom građanskih prava i konfiskacijom imovine. Zatvorsku kaznu Pekić je izdržavao u Sremskoj Mitrovici da bi, nakon dobijanja tuberkuloze pluća, bio premešten u zatvor u Niš. Aktom pomilovanja iz 1953. godine pušten je iz zatvora. Pekić je zasnovao brak sa Ljiljanom Pekić, koja je podnosilac zahteva u Opštini Vračar dana 11. maja 1958. godine. Umro je dana 2. jula 1992. godine u Londonu.

Punomoćnik podnosioca zahteva na ročištu je istakao da je pokojni Borislav Pekić faktički doživeo rehabilitaciju, jer je kasnije postao i član Srpske akademije nauka i umetnosti, pa je predložio da se i sudskom odlukom ta rehabilitacija utvrdi i potvrdi i da se zahtev Ljiljane Pekić za njegovu rehabilitaciju usvoji, da se osporene presude ponište od trenutka njihovog donošenja, da se utvrdi da se Borislav Pekić smatra neosuđivanim, a da se ponište i sve pravne posledice osporenih presuda.

Sud je izveo dokaze: čitanjem biografije Borislava Pekića koju je u pismenoj formi sudu dostavio predlagač, čitanjem presude Okružnog suda u Beogradu K. br. 147/49 od 14.05.1949. godine, čitanjem presude Vrhovnog suda Srbije Kž. br. 600/49 od 20.07.1949. godine, čitanjem izvoda iz matične knjige rođenih za podnosioca Ljiljanu Pekić, čitanjem izvoda iz matične knjige umrlih za Borislava Pekića, čitanjem sprovodnice urne pokojnog Pekića od 18.11.1994. godine, sa računom JKP “Pogrebne usluge” od 27.07.2006. godine, pa je u sprovedenom postupku, izvedenim dokazima koje je cenio na osnovu člana 8 ZPP-a u vezi člana 30 stav 2 ZVP-a utvrdio:

Podnosilac Ljiljana Pekić, rođena Glišić, rođena je dana 17.03.1932. godine u Beogradu, od oca Dušana i majke Nadežde Glišić, a zasnovala je brak u Opštini Vračar u Beogradu sa Borislavom Pekićem dana 11. maja 1958. godine.

– Borislav Pekić rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici, od oca Vojislava Pekića i majke Ljubice rođene Petrović, od 1930. godine do 1941. godine živeo je u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić-gradu, Kninu i na Cetinju, od 1941. do 1944. živeo je u Banatu, a od 1945. godine do 1946. godine pohađao je u Beogradu Treću mušku gimnaziju, gde je i maturirao.

– Borislav Pekić upisao je Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali je 1948. godine, posle samo mesec dana studiranja, uhapšen zbog organizovanja Saveza demokratske omladine Jugoslavije, u kojoj organizaciji je bio politički sekretar.

– Istraga je vođena na Obilićevom vencu šest meseci, od kojih se mesec dana nalazio u zatvoru. Okrivljenih je bilo 22, kojima je suđeno u dve grupe. Suđeno im je zbog krivičnog dela iz člana 3 tačka 8 i 10 Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države, kao i za špijunažu, a u vezi člana 27, 29, 30, 32, 36, 37, 41, 43, 58, 60, 62, 66 OKZ i člana 4 odeljak prvi i člana 6 i 8. Branilac Borislava Pekića bio je advokat Bora Radović. Prvi put su se videli na 5 minuta pre suđenja.

– Presudom Okružnog suda u Beogradu K. br. 147/49 od 14.05.1949. godine optuženi Borislav Pekić oglašen je krivim zato što je u toku 1945. godine i 1946. godine iz neprijateljskih pobuda prema FNRJ, kao učenik gimnazije u Beogradu, formirao ilegalne grupe od po nekoliko lica, koje su nezavisno jedna od druge postojale da razbiju jedinstvo Organizacije narodne omladine i otežaju njihov rad u školama – te što su u zemlji organizovali Udruženje “Savez demokratske omladine Jugoslavije”, sa fašističkim ciljem da propagiraju političkom i oružanom borbom obore postojeći poredak u FNRJ, federativno uređenje države, ravnopravnost i bratstvo naroda Jugoslavije i narodne vlasti.

– Navedenom presudom optuženi Borislav Pekić osuđen je na kaznu lišenja slobode sa prinudnim radom u trajanju od 10 godina sa gubitkom građanskih prava i konfiskacijom imovine.

– Po žalbi javnog tužioca na napred navedenu presudu Vrhovni sud Srbije u Beogradu doneo je presudu Kž. br. 600/49 od 20.07.1949. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu tako što je optuženom Borislavu Pekiću povećao zatvorsku kaznu sa prinudnim radom na 15 godina, gubitkom građanskih prava i konfiskacijom imovine, kao sporednom kaznom.

– Borislav Pekić je zatvorsku kaznu izdržavao u Sremskoj Mitrovici, a nakon dobijanja tuberkuloze pluća premešten je u zatvor u Nišu. Aktom pomilovanja iz 1953. godine pušen je iz zatvora.

– 1954. godine upisan je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

– Od 1958. godine do 1964. godine radio je u filmskoj industriji kao dramaturg i scenarist. Prema njegovim tekstovima snimljeni su i filmovi.

– Jedan je od osnivača Demokratske stranke i njen predsednik 1989. godine.

– 1990. godine učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista “Demokratija”, organa Demokratske stranke.

– Objavio je zbirku povesti “Vreme čuda” roman-hroniku “Hodočašće Arsenija Njegovana”, novelu “Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana”, novelu “Odbrane i poslednji dani”, roman-storiju “Kako upokojiti vampira”, roman “3latno runo”, roman “Atlantida 1-2”, zbiru Gorskih priča “Jerusalim”, a 1984. godine izlaze mu odabrana dela u 12 knjiga, koja su nagrađena Poveljom Udruženja književnika Srbije.

– Autor je brojnih dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, autor je eseističkih priloga u književnim, dnevnim i nedeljnim listovima, publicističkih tekstova i autobiografske proze u koje spadaju roman “Godine koje su pojeli skakavci” i to prvi, drugi i treći tom.

– Dela su mu prevođena na engleski, nemački, francuski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, slovenački, retoromanski, makedonski, albanski jezik.

– Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, podpredsednik je PEN centra Beograd, bio je honorarni saradnik Srpsko-hrvatske sekcije Radio-London.

– Umro je 2. jula 1992. godine u Londonu, a njegova urna preneta je iz Londona u Beograd i položena u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, sud je našao da je zahtev u ovoj pravnoj stvari osnovan.

Shodno članu 1 Zakona o rehabilitaciji (“Službeni glasnik RS” br. 33/06), rehabilituju se lica koja su od 06.04.1941. godine do dana stupanja na snagu tog Zakona 25.04.2006. godine bez sudske ili administrativne odluke, odnosno sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije.

Opšte je poznato da je “radom istorije na sebi samoj”, Borislav Pekić rehabilitovan davno pre donošenja sudske odluke o tome i da je takvim radom razobličena glupost i prevaziđena ideologija koja je bila osnov njegovog kažnjavanja u autoritarnom režimu u kome je kažnjen. Napred utvrđene činjenice govore da je do moralne rehabilitacije pokojnog Borislava Pekića došlo još davno, a o tome govori i činjenica da je bio i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti, podpredsednik PEN centra Beograd, kao i njegova brojna umetnička, književna dela.

Iz izvedenih dokaza proizilazi da je Borislavu Pekiću suđeno i da je osuđen na osnovu političkog neprava, svojstvenog autoritarnim režimima u kojima je vladalo političko zakonodavstvo, i političko pravosuđe. Iz izvedenih dokaza i provedenog postupka proizilazi da je rehabilitacija pokojnog Borislava Pekića došla sama od sebe, a da je osnov pravne kazne bila vladavina neprava, činjenica da je on bio jedan od osnivača Demokratske omladine Jugoslavije, što predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava, koje je negirano u vreme vladavine autoritarnog režima u kome su i donete osporene odluke protiv Borislava Pekića.

Sud je utvrdio da su navedene presude K. br. 147/49 od 14.05.1949. godine i Kž. br. 600/49 od 20.07.1949. godine donete iz ideoloških i političkih razloga, da je ideologija na osnovu koje su one donete neopozivo prevaziđena, i da postoji potreba da se pravna prošlost savlada upravo utvrđivanjem ništavosti tih odluka, kao i ništavosti i nevažnosti svih njihovih pravnih posledica i utvrđenjem da se osuđeno lice smatra neosuđivanim. Usvajanjem zahteva za rehabilitaciju pokojnog Borislava Pekića, afirmiše se otpornost ljudskih prava sprem politike i ideologije i afirmiše se stav da ljudska prava nisu na raspolaganju politici i ideologiji.

Stoga je sud, iz svih navedenih razloga, našao da su ispunjeni uslovi iz člana 5 stav 1 Zakona o rehabilitaciji pokojnog Borislava Pekića, te je ovaj zahtev i usvojio u svemu kao u izreci rešenja.

Predsednik veća – sudija
Olivera Pajić, s.r.

POUKA O PRAVNOM LEKU:
Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.

Za tačnost otpravka tvrdi: S.R.

REHABILITACIJA POLITIČKIH OSUĐENIKA I KAŽNJENIKA U SRBIJI (2)

U pravnom savladavanju autoritarne prošlosti jedan od važnih koraka je rehabilitacija političkih osuđenika i kažnjenika. Taj korak je veoma težak i bolan jer su tokom poluvekovne autoritarne vladavine i nepravne države mnogobrojna lica bila osuđivana mimo važećih pravnih normi, ili na osnovu neprimerenih i necivilizacijskih propisa. Zapravo, osnov kažnjavanja bila je politika partijske države i njena rigidna ideologija. Time je žrtvama političke represije naneta velika nepravda a društvu istorijska sramota.

Zakon o političkoj rehabilitaciji i prateći zakoni koji treba da označe raskid sa praksom kršenja ljudskih prava u prošlosti odavno su postali stvarnost u drugim državama u tranziciji iz autoritarnog u demokratski poredak. Nakon sloma autoritarnih režima, većina zemalja u tranziciji (Mađarska 1989, DDR 1990, Češka i Ruska Federacija 1991, nešto kasnije Poljska, Slovačka, Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Makedonija i Slovenija) su uspostavljanjem mehanizama vladavine prava i pravne države uspele da prevaziđu ovu istorijsku sramotu. One su, između ostalog, otvorile procese moralne, političke, pravne i ekonomske rehabilitacije.

U Srbiji je tek šest godina posle pada Miloševićevog autoritarnog režim uspostavljen društveni konsenzus u pogledu donošenja Zakona o rehabilitacija žrtava političke represije. Naime, Narodna skupština Srbije donela je 17. aprila 2006. godine Zakon o rehabilitaciji (Službeni glasnik, broj 33/2006). Nažalost, on nije bio praćen donošenjem nužnih tzv. restitucionih zakona i propisa (Zakona o dosijeima tajnih službi, Zakona o denacionalizaciji i sl.), tako da je srpski Zakon o rehabilitaciji izneverio velike nade i očekivanja kako žrtava političke represije, tako i stručne i šire javnosti. Reč je o Zakonu koji daje žrtvi političke represije pravo samo na to da se presuda proglasi ništavom, i žrtva smatra neosuđivanom, a kada je kažnjena bez odluke, da se utvrdi da je bila žrtva iz političkih razloga.

Zakonom o rehabilitaciji uređeno je rehabilitovanje lica koja su sa i bez sudske ili administrativne odluke, iz političkih ili ideoloških razloga ubijena, uhapšena ili lišena nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog Zakona, a imala su prebivalište na teritorije republike Srbije. Zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano fizičko ili pravno lice, a pravo na njegovo podnošenje ne zastareva. Ovaj zahtev se podnosi Okružnom sudu na čijoj teritoriji podnosilac zahteva ima prebivalište ili na čijoj teritoriji je izvršen progon ili nepravda.

Po opštoj oceni pravnih stručnjaka srpski Zakon o rehabilitaciji je jedan od najlošijih zakona u pravno-tehničkom smislu koji je donela Narodna skupština u svojoj hiperproduktivnoj zakonodavnoj delatnosti poslednjih godina. Ove slabosti Zakona o rehabilitaciju su otežale, ali nisu onemogućile njegovu primenu. Zahvaljujući većini nadležnih okružnih sudova na čelu sa Vrhovnim sudom Srbije Zakon se relativno uspešno primenjuje i dosada je doneto nekoliko stotina rešenja o rehabilitaciji, najviše u Beogradu i Šapcu. Okružnom sudu u Beogradu je podneto preko 600 zahteva za rehabilitaciju, od čega je 130 pozitivno rešeno. Doneta su rešenja o rehabilitaciji Slobodana Jovanovića, jednog od vodećih srpskih pravnika i intelektualca, Momčila Ninčića, profesora Univerziteta i nekadašnjeg ministra inostranih poslova u izbegličkoj Vladi Kraljevine Jugoslavije, književnika Borislava Pekića i Dragoslava Mihailovića i mnogih drugih.

Redakcija časopisa Hereticus će pratiti procese rehabilitacije političkih osuđenika i kažnjenika u Srbiji i objavljivati pojedina dokumenta iz sudskih spisa koja imaju širi. principijelni značaj za kritičko preispitivanje naše autoritarne prošlosti.

INDIGO-PAPIR I TAJNI POSLOVI

Čitavu sedmu deceniju XX veka proveo sam u teškom razmišljanju šta da radim sa javnosti nedovoljno poznatom pojavom zvanom Goli otok, gde sam i sam kao sasvim mlad čovek izvesno vreme boravio. Strašno me je uznemiravalo što se o Golom otoku piše – neću da kažem neodgovorno, nego ponekad i s iskrenim uverenjem – da je takav tragičan događaj bio potreban, jer je Tito njime nešto u tadašnjoj Jugoslaviji, kao, spasao. Ja, međutim, takvo pisanje nikad nisam drukčije ocenjivao nego kao udbaško. U mome razmišljanju, koje nije bilo za javnost, pomagali su mi i neki prijatelji, kakav je, recimo, bio Borislav Mihajlović Mihiz. Ali i oni su umeli da greše.

I tako sam počeo da vodim pripremne razgovore s pojedinim ljudima, koji su se sastojali u tome da treba da razgovaramo o Golom otoku, i to za javnost i potpuno otvoreno. Nailazim pritom na velika odbijanja, motivisana uglavnom strahom. Ali nekoliko mojih dobrih prijatelja je najzad pristalo. I pod sam kraj 1979. počinjem da radim.

U tom trenutku ja još ne znam da je oktobra iste godine Udba donela odluku kojom me stavlja na listu za nekakvu operaciju “Munja”, koju ću, kad joj juna 2001. u svom policijskom dosjeu nađem rešenje, protumačiti kao pripremu za likvidaciju. Naravno da nitkovska organizacija to zatim neće voleti da prizna. I kad sam 2004, posle tri i po godine nastojavanja i dosađivanja, najzad uspeo da od nadležnih dobijem nekakvo objašnjenje, ono je glasilo da je to radila savezna Udba, a nikako republička, i da je ideja odluke bila da se za slučaj opasnosti po Jugoslaviju jedan broj ljudi izopšti iz javnosti, odnosno da se ukloni na osigurano mesto. Jednog visokog tadašnjeg policajca, koji je bio moj čitalac, upitao sam kasnije da li je to sklanjanje značilo pripremu za likvidaciju; prvo te malo sklone sa vidika, a onda ti u tišini urade ono što ti “sleduje”. Ali on, kao, nije znao da mi kaže. “Ovo ne znači to”, odgovorio mi je. “A ako bude doneto rešenje o likvidaciji?” upitao sam. “Onda bi”, odgovara, “morala da se donese posebna odluka.”

Njegov odgovor je bio dobro smišljen, ali ja vidim da se i za druge, ostvarene likvidacije pismeni dokazi ne mogu pronaći.

Ja, dakle, 1979. godine za ovu “operaciju” još ne znam, ali znam da me već decenijama prate i prisluškuju i jako se ustručavam da ljude s kojima hoću da razgovaram dovodim svojoj kući. Ipak, ne mogu da nađem bolje rešenje, jer nemam drugi prostor. I prvi čovek s kojim u mom stanu razgovaram zove se Fedor Miša Pifat, moj takoreći najbolji drug sa Golog otoka, s kojim sam u paviljonu broj 11 godinu dana spavao pod jednim ćebetom.

Od samog početka razgovora, koji ima više nastavaka, mi smo krajnje uzbuđeni. Prvi put iz naših usta izlazi priznanje da smo pri izlasku sa Golog otoka potpisali obavezu da ćemo na slobodi sarađivati s Udbom. Obaveza sadrži i stavku da nikom na svetu o njoj ne smemo govoriti. Ako je na neki način prekršimo, pišemo svojom rukom, pristajemo na kaznu koja nam sleduje. A to je, otprilike, ovo što sam u dosjeu našao o operaciji “Munja”. Pifat je tada dobio neki špijunski pseudonim, zaboravio sam koji, ja sam dobio pseudonim Marko – a kako ovde možeš naći milion Marka, kasnije strahujem da ti mogu prišljamčiti koliko hoćeš izmišljenih dostava – i ja takvo priznanje izgovaram prvi put u životu ikojem živom čoveku.

Iz razgovora izlazimo znojavi od glave do pete. A kako još obojica pušimo – na prozorima su spuštene roletne, navučene zavese, isključen je telefon, vrata se ne otvaraju – vazduh se od dima prosto makazama može seći i atmosfera u sobi se može zamisliti.

Odmah posle toga, čim Pifat izađe, prekucavam magnetofonski snimak u više primeraka. Pritom se rukovodim i nečim što mi je svojevremeno ispričao moj pokojni prijatelj Siniša Jankulov, koji je u svom rodnom Vršcu oktobra 1944. kao devetnaestogodišnjak bio sekretar sreskog komiteta partije; tada je u stvari bio najmlađi sekretar komiteta u Jugoslaviji. Siniša meni priča o nekoj ženi koja je radila za rumunsku obaveštajnu službu, ali je, izgleda, u isto vreme imala posla i s jugoslovenskom tajnom službom, to jest sa Udbom. I ona je posle nekih saslušanja ili sastanaka i donošenja zaključaka kucala na pisaćoj mašini svoje izveštaje, zaboravio sam da li samo za jednu ili i za drugu obaveštajnu službu. I odmah ih na neki način slala tamo gde su ih očekivali. Da li ona pritom nekome šalje indigo-papir koji je upotrebila ili je uhvaćena pomoću indiga, više se ne sećam, samo sam zapamtio da takva hartija može predstavljati opasnost za počinioca i priliku za otkrivanje nečega što želiš da sakriješ.

I, sada, ja odmah uništavam upotrebljeni indigo. Na sitno ga cepkam i bacam u klozetsku šolju. A ona tri-četiri primerka rukopisa s našim razgovorom delim u fascikle i iste noći trčećim korakom raznosim nekim ljudima za koje pretpostavljam da će ostati neotkriveni.

Tako sam uspeo da sačuvam svoje sagovornike, za koje sam u stvari više strahovao nego za sebe. Jer, smatrao sam, mene zbog opasnosti od skandala i verovatnosti pisanja o tome u stranoj štampi možda ne bi ni dirali, ali moje drugove bi mogli u tišini podaviti kao mačiće u kofi vode. Čak i kad sam u “Književnim novinama” 1988. i u prvoj knjizi Golog otoka 1990. objavio prve razgovore koje sam vodio, tu su mi bili samo sagovornici kojih, nažalost, u životu više nije bilo i koji su na taj način izmakli mašicama tajne policije.

U razgovorima sam nastojao da imena sagovornika ni greškom ne izgovaram. Zbog toga je postojala mogućnost da u slučaju moje brze smrti – dva-tri puta sam prijateljski bio opomenut da pazim kud idem, jer mi se može desiti da me negde zakači “neidentifikovan” kamion – moji naslednici u rukopisima ne odgonetnu identitet mojih saradnika. I na jednom listu hartije iskucao sam imena svih njih po redosledu učestvovanja, čije sam datume u razgovoru uvek naznačavao. Taj list sam pre izvesnog vremena u mojim hartijama ponovo bio našao.

Kristina Balać
student Fakulteta za medije i komunikacije
Univerziteta Singidunum u Beogradu

VERBA VOLANT, SCRIPTA MANENT

Okupili smo se danas ovde da govorimo, a od mene se, međutim, očekuje da kažem da reči lete. Zar nije paradoksalno zahtevati od govornika da uzdiže pismo, a reč svoju da kudi? Zato vam ja o napisanom govoriti ne mogu. Ali vam želim pokazati kako se reči upisuju u srce.

“Ona je kurva”, rekao je moj otac u sudnici. Za mene. On je rekao, a oni su zapisali. Zapisnik će zastariti i oni će ga baciti. Baš njih briga! A meni je ta reč zasekla srčani mišić. Oče, zar o meni da govoriš?! I napisao mi je mnogo posveta, razglednica, pisama nakon toga. Mrtva slova na papiru ne mogu da ugase živu reč koja pulsira duboko u mom biću. Kurva!

“Ali to je samo reč”, reći ćete vi. Vetar je nosi kao jesenje lišće. Nema trajnog znaka da obeleži njeno postojanje. Nema pečata ni potpisa. Može biti bilo čija, namenjena bilo kome. Zar?

U početku bi Reč. I Reč beše od Boga. Reč je postojala pre nas. Mi smo od reči nastali. Jer Bog reče i bi čovek. I Bog reče i čovek življaše u Edenskom vrtu. I Bog opet reče i čovek pade na zemlju.

Reč, dragi moji! Samo jedna reč i gvozdena vrata se dižu i ruše. Reč je sila koja održava vasionu. Pa zar da se onda usuđujemo da govorimo o čemu drugom?

Stojan Mićović
student Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

CRNOGORSKI JEZIK

I opet je na početku bila reč. A iz te reči je nastao jezik, a iz jezika pesma, a iz pesme nacionalna svest. Pa kad neko hoće da razruši ovaj narod, on zna da to mora da uradi preko njegovog temelja, preko njegovog jezika.

Danas, svi smo svedoci stvaranja jednog novog po pate jezika. Nje-govi lingvisti ističu da imaju neka tri slova: s’, z’, c’. Ali na ta tri slova nisu napisani Gorski vijenac i Luča mikrokozma. Sa ta tri slova nisu pisali ni Njegoš, kralj Nikola, Marko Miljanov, Stefan Mitrov Ljubiša, Lalić, Pekić, Bulatović…

Svi znate onu našu narodnu pesmu: “Djevojko moja napoji mi konja”. Kada bi se ova pesma prevodila na crnogorski jezik u nekom bu-dućem crnogorskom bukvaru, prevod bi glasio ovako: “Đevojko moja napoji mene konja”.

Zbog tih konja, 28 profesora u Nikšiću je dobilo otkaz, a sa pravom su smatrali da je njihov jezik onaj kojim su govorili njihovi preci. Da ne govorimo o tome što je tadašnji Ustav propisivao, da je službeni jezik srpski jezik ijekavskog izgovora. Današnji Ustav Crne Gore, prvi put u crnogorskoj istoriji, propisuje da je službeni jezik crnogorski jezik, zanemarujući popis iz 2003. godine, kada se 65% građana Crne Gore izjasnilo da govore srpskim a 20% da govore crnogorskim jezikom. Po svemu sudeći, demokratija je duboko ušla u Crnu Goru!

Crna Gora je jedina država u kojoj se glasalo o imenu jezika. Zapamćeno je da se u SAD glasalo koji će jezik biti službeni, pa je engleski za jedan glas pretekao nemački. Ali ni Amerikancima nikad nije palo na pamet da kažu da govore američkim a ne engleskim, a za svoju nezavisnost krvavo su ratovali sa Englezima. Ni Belgijanci ne govore belgijskim ni Švajcarci švajcarskim. Pa šta mislite, zar Austrijanci nemaju sopstveni identitet zato što govore nemačkim jezikom. Arapski jezik je službeni u 18 zemalja.

Ali ti kriterijumi ne važe za Crnu Goru. Prvi doktor crnogorskog jezika nije Crnogorac, i nije doktorirao u Nikšiću već u Zagrebu i tema mu nije bila crnogorski jezik već govor podgoričkih muslimana. Njegovo ime je Adnan Čirgić.

Kad je već tako, imam ja jedan predlog. Pošto sam ja iz Banjana iz okoline Nikšića, i pošto samo mi koji smo iz Banjana za Nikšić kažemo Nišić a za cipele crevlje, predlažem da crnogorska skupština usvoji i moj banjski jezik. Ali, tu nije kraj, Banjani imaju mnogo sela, a moje selo je Prigradina. I samo mi koji smo iz Prigradine za sto kažemo pavulin a za novčanik takulin. Predlažem da crnogorska skupština usvoji i moj prigrađanski jezik… i eto posla za mene, naravno pretpostavljate, ja bih bio prvi lektor.

Matija Bećković je povodom crnogorskog jezika izjavio: “Simptomatično je i to što se broj onih koji su se na popisu izjasnili da govore crnogor-skim jezikom, poklapa sa brojem nepismenih u Crnoj Gori.” I naravno da crnogorski poslanici nisu čitali Njegoševo “Ogledalo Srpsko”, ni Nikolinu “Balkansku caricu”, jer, Bože moj, u “Stipegradu” ima mnogo pametnijih stvari da se čini, recimo, da se s’edi po vazdan i da se pije kava ali sa kis’elom vodom. A vrlo je važno da se prije toga dobro napuni takulin i da se izbači na tavulin, da svak živi vidi kak ste vi jedan uspešan poslanik, i nipošto da se ne s’ekirate što govorite jezikom kojim su govorili vaši očevi…

Dragoslav Otašević
student Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

PROBLEM NAŠIH DANA JE ŠTO SU MUDRACI PUNI SUMNJE, A BUDALE TAKO SIGURNE

Ćutatelji su čudna sorta, u njihovom društvu svi ćute jedni drugima iza leđa. Oni vam nikada neće reći šta stvarno misle, što ih čini izuzetno opasnim jer se, kao paraziti, hrane glupostima drugih, čemu, evo, i ja dajem svoj doprinos.

Iako je mudar, ćutak ne sumnja, on je siguran u sebe. Budući da nema prirodnih neprijatelja, svaki napad na njega je, u stvari, pucanj u prazno. Valjda zato narod i štedi municiju.

A, što ja vama ovo pričam? Pa, kada bi narod samo znao koliko malo pameti vlada svetom…

Ne, a sad ozbiljno, bez velikih reči… Ništa ne bi bilo problem da ćutak, u stvari, nije intelektualni mućak. Zato, dobro pazite; sledeći put pre nego što odlučite da ga promućkate, prvo proverite da mu nije istekao rok trajanja. Od previše mudrosti može da zaboli stomak. Baš kao što se to i Sokratu desilo.

U redu, i šta sad? Pa, ako je u Srbiji ćutanje cena mudrosti, izvinićete me za trenutak.

Zato ću sada konačno da zamenim teze, jer, ako u Srbiji mudraci ćute, a budale govore, onda smo svi u velikim … problemima.

Pa tako, problem svakog govornika je to što mu vreme brzo teče, ali sporo prolazi, pa kada ste besednik, najbolje znate kako je teško nekome držati pažnju. Dešava se da publika na početku udahne, pa onda proba da izdrži minut, i do kraja govora umre jedno 7-8 puta, što od nedostatka kiseonika, što od dosade.

Ali, kao što vidite, tako je svuda osim kod nas. Naši ćutači su davno usavršili tu veštinu i još uvek čuvaju stari dah negde duboko u sebi. Ponekad se zabrinem da im je krv udarila u glavu. A u stvari, oni se i dalje crvene u svojim plavim i žutim odelima.

Ipak, najveći problem govornika u ovoj zemlji je to što je pametniji od ljudi koji ga slušaju. Pogotovo onih iz prvih redova, jer Srbija ne pati od 5. kolone, već od sindroma prvog reda.

Svaka čast svima, ali uz dužno poštovanje, matematika je prosta. Prvopoređanima je trebalo po 5-6 časova svakog dana da nauče stvari koje se danas uče na tri skraćena časa. I to samo ako se škola greje. Ako se ne greje, neće nam trebati ni toliko.

To je, sigurno, zato što vi sad imate bolje profesore, reći će neko. “Car je go!” reče ono dete u priči o carevom novom odelu.

Za kraj sam ostavio ono najvažnije; ničega ne treba imati previše, pa ni mudrosti. Valjda vam to tako ide, što više znaš, više i zaboravljaš, što više zaboravljaš, ti sve manje znaš. S druge strane, što manje znaš manje i zaboravljaš, a što manje zaboravljaš, ti sve više znaš.

A onda kad sve znaš, ti, narode, nastavi da radiš ono što znaš najbolje – ćuti i glasaj, jer vrhunac mudrosti i jeste biti mudar u sebi. Kada većina progovori, i najveće mudrosti se pretvore u nešto drugo. Bolje je jedna budala koju ćete svi da slušate, nego mnogo mudraca koji ćemo svi da ćutimo…

Aleksa Radonjić
student Pravnog fakulteta Univerziteta Union, Beograd

LICEMERJE

Tom parolom neki, koji nas pozivaju da podržimo Srbiju, nam govore da treba da obratimo pažnju na patnje naših sunarodnika na Kosovu i Metohiji.

To je zanimljivo, jer među njima ima nekih koji ‘99. godine istom tom narodu sa Kosova nisu dozvolili da uđe u Čačak.

O očuvanju Kosova i dobrobiti Srba iz te pokrajine puna su usta i onima koji su svojom pogubnom politikom doveli do toga da nas bombarduje 19 zemalja, da faktički ostanemo bez tog istog Kosova, a izbeglice sprečili da dođu u Beograd.

Ali, da ne grešim dušu, neki od ovih što podržavaju Srbiju jesu, donekle, verni gore pomenutom sloganu – kad nekog tuku, na primer novinare, oni ne okreću glavu, oni ih gledaju pravo u oči!

Ipak, drugoj legalističkoj polovini podržavalaca Srbije ne može da se pripiše takva doslednost. Oni su 6 meseci okretali glavu, dok neki koji znaju ko je ubio Slavka Ćuruviju nisu uništili dovoljno dokaza! Sa druge strane, to ih ne sprečava da nas uče moralu, pravu i pravdi, pa su tako lansirali i drugu parolu –

“Kad neko pati, ja ne zatvaram oči”.

Jeste li videli svu onu decu koja prose po ulici? Onu decu koja nemaju dom.

Mnoga od njih nemaju ni roditelje, a za neku od ovih koja imaju, možda bi bilo bolje da ih nemaju.

Ova država ih ne vidi jer reklamiranjem njihove nesreće ne može da se sačuva mesto u vladi, ne može da se sačuva mesto u skupštini, ne mogu da se dobiju izbori! A to je zato što mi, birači, zatvaramo oči kada ta deca pate! Jeste li znali da tu decu neko tuče kada ne isprose dovoljno novca? I ako jeste, okretali ste glavu. A zašto i ne bi? To i onako nisu naša deca, to su uglavnom Cigani, oni drugi!

Tako i član 1. Ustava Srbije počinje sledećim rečima: “Republi-ka Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive…” Očigledno ustavotvorac smatra da postoji neka razlika između srpskog naroda i drugih građana Srbije, pa je svaka dalja priča o socijalnoj pravdi i načelima građanske demokratije koji se posle pominju u ovom članu čisto LICEMERJE!

Dame i gospodo, u Srbiji žive pripadnici više nacija, Bogu se moli na najmanje četiri različita načina, postoji više stotina političkih partija… ali bez obzira na sve razlike, svi smo građani ove zemlje, i svi se jednako nadamo nekom mirnijem i kvalitetnijem životu. Da bi imali šansu za takav život moramo da iskorenimo dvostruki moral i licemerje!

Za početak iščupajmo ih iz temelja!

Maša Savićević
student Fakulteta za medije i komunikacije
Univerziteta Singidunum, Beograd

“SLOBODA NIJE VREDNA AKO NE UKLJUČUJE SLOBODU
DA SE GREŠI” (Gandi)

“U početku bi Reč.” I Bog stvori muškarca i ženu te, kao najidealnijim svojim stvorenjima, pruži da uživaju u miru i blagostanju; dok god ne posegnu za Drvetom spoznaje dobrog i zlog. Drvo ko’ drvo – niti više niti manje bitno od neke druge biljke ili životinje; obično, malo, zabranjeno drvo. Ne uskraćeno, samo zabranjeno. Ipak, na njima je bilo hoće li ga se kloniti ili ne. Pored svega, pružena im je sloboda da odaberu.

Šta je dalje usledilo znamo i sami. Osuđeni smo da živimo u svetu želja za čije se ostvarenje moramo sami boriti. Čovek je čoveku sada mogao da pruži ili da oduzme. Samo je sloboda ostala, ali i ona nam je sada položena u ruke. Tako je novostečena odgovornost dala ljudima za pravo da jedni drugima sude. Na nama je ostalo da vrednujemo ispravno od neispravnog, pravedno od nepravednog. Kaže se “pametni uče na tuđim greškama”. Tako su neki pojedinci uvidedi da smo suočeni sa bremenom, a ne sa povlasticom. Kako nam je požrtvovanost svima u krvi i oni su odlučili da, teškom mukom, to breme preuzmu na svoja leđa; pomognu onima koji ili nisu bili svesni te težine ili su delovali nesposobno nositi se sa njom. Sa neprestanim širenjem ljudstva kontrola se pokazala neophodnom. Trebalo je uskladiti sve te slobode u jednu, sveobuhvatnu. Mnogi su pokušavali, neki uspešnije, drugi manje uspešno. Posledice tih pokušaja uvek je snosio sam čovek. Čovek je činio ispravno – čovek je uživao, čovek je grešio – čovek je ispaštao.

Danas živimo u društvu koje za svoje ideale ističe slobode u ljudskim pravima. Čovek je konačno uspeo da odredi slobodu, dodeljujući je onima koji čine ispravno, oduzimajući je onima koji greše.

Jesu li Adam i Eva pogrešili zagrizavši jabuku ili ne, svako će sam za sebe da proceni. Ako i jesu, sigurno je da su to učinili svojom voljom. Imali su slobodu da odaberu. Isto je i nama dodeljeno i svakodnevno se suočavamo sa odgovornošću koju ona nosi i posledicama svojih odluka koje nisu uvek ugodne. A kako smo samo hrabri i govorljivi kada je potrebno drugima suditi. Prečesto zaboravljamo jedinu neospornu istinu: Ljudski je grešiti.