Ivan Ivanović, Narodna buna – četnici,
IP “Zograf”, Niš, 2006.

Prva knjiga trilogije Narodna buna – četnici Ivana Ivanovića na petsto dvadeset i četiri strane pokreće već dugo konzerviranu istorijsku svest o Topličkom ustanku, o njegovim učesnicima i njegovim refleksima do današnjih dana.

Ivan Ivanović, pisac od iskustva, svakovrsnog, sin kraljevog oficira, žrtva jednog kafkijanskog progona, koji je u srpskoj verziji usavršen za sve prilike i sve socijalne i duhovne kategorije, odlučio se da kaže svoju reč o Topličkoj buni, koja se zbila pre skoro jednog veka na prostoru Toplice, koju on vidi kao svoj zavičaj, o buni koja više nema žive svedoke i o kojoj konačno treba da govore samo dokumenta. A pred činjenicama i bogovi ćute – naivno su verovali drevni Latini, ne mogavši da pretpostave da će se u budućnosti razviti nova ideološko-vladalačka disciplina: manipulacija činjenicama, opet za sve naše prostore i samo za neke ljude i neke događaje.

Roman Narodna buna zamišljen je kao trilogija: Četnici, Toplička država, Partizani. Za sada se pojavila samo prva knjiga Narodna buna – četnici, koju su krajem prošle godine objavili “Zograf” iz Niša i Narodna biblioteka “Ivo Andrić” iz Prištine.

Na početku romana, u nekoj vrsti epskog prologa, čitaoca u romaneskno tkivo uvodi eksplicitna piščeva reč da se roman bavi istorijskim događajem iz 1917. godine, koji se zbio u južnim krajevima okupirane Kraljevine Srbije. To je i istoriji i narodnoj tradiciji poznati Toplički ustanak, koji su Topličani digli protiv austrijskog i bugarskog okupatora.

Za osnovu romana uzet je stvarni istorijski događaj sa stvarnim istorijskim ličnostima, što je u velikoj meri sputavalo pisca da oslobodi umetničku fantaziju, jer bi time izneverio istoriju. To i sam pisac u jednoj upitnoj rečenici kaže: “Kako izmisliti roman, a ne povrediti istoriju?”

Istorija i književno delo se još od epske pesme vidno razilaze (mislim na usko faktografsku istoriju), idući svaka svojim putem, tj. prva ostaje da miruje, dok se druga neprestano kreće i u tom isticanju iz istorije sve više se bogati, raste i ulepšava. Rečeno je već da gde ima mnogo istorije, ima malo poezije, što znači isto i kad se kaže obrnuto.

U svom stvaralačkom postupku Ivan Ivanović želi da očuva “objektivne realnosti” i da u taj ram ugradi i pejzaž duše, kako se to metaforički kaže, a što znači da je istorija ram za pogled iz ličnog ugla i prostor za sopstvenu emociju. Zato u romanu redovno nailazimo na piščev komentar uvek decidno najavljen: Ivan Ivanović – komentar. Time je pisac eksplicitno najavio subjektivnu procenu i ulogu svog komentara u narativnom toku sa izrazitim njegovim specifičnostima, jer su modeli komentara u srpskoj prozi odavno izučeni, kao što je izučena i njihova funkcija u romanesknoj strukturi od XIX veka do danas.

Piščevi komentari zauzimaju značajan deo fabule i oni su forma koja ubeđuje čitaoca, ukazujući na zavisnost svake istine od duha vremena i aktuelnog trenutka.

Proza o kojoj govorim sazdana je od tri vrste teksta: narativne, opisne i argumentativne.

To je samo jedna od specifičnosti ove proze, koja uglavnom poštuje hronološki red, u koji su kao u mozaiku uključene reči pre svega dvojice vođa ovog ustanka: Koste Milovanovića Pećanca i Koste Vojinovića, kao i nekoliko dramoleta, Vojinovićevih dramskih scena, koje ga prikazuju kao pisca, uglavnom hroničara svoga vremena. Da bi zadržao realistički prosede, pisac u stvaralačkom postupku fiktivni svet propušta u tkivo romana sa namerom da on funkcioniše kao objektivna realnost. U tom cilju njegova naracija ima ponekad formu dnevnika, memoarskog zapisa, originalnog arhivskog dokumenta ili pak dramske slike. I za istoričare i za psihologe koji se bave ovim dobom, Vojinovićeva dramska slika o susretu Gavrila Principa sa Vojislavom Tankosićem u četničkom regrutnom centru u Prokuplju 1912. godine, dve godine pre Principovog pucnja u Ferdinanda, najsuptilnije osvetljava Principov patriotizam i spremnost za veliku istorijsku ulogu. Tako je kroz izmišljene pojedinosti pisac pogodio suštinu.

To su u ovom romanu Ivanovićeve književne pikanterije, kojih će se trajno sećati svaki čitalac i, u konačnom, to je uz piščeve komentare najlepše književno tkivo kojim je obložen snažan istorijski kostur.

Ovo nije prva knjiga Ivana Ivanovića izrasla sa topličkog tla. Ovo nije ni njegova prva književna hrabrost. Nju je po mojoj oceni prvo iskazao kroz sudbinu Aleksandra Arizanovića u vreme rekvizicije, usamljenog među ljudima i među svojima, najbližeg samo svome konju Cvetku. Podsećam s razlogom na roman Arizani, jer je sedamdesetih godina ovo bio srpski bestseler i obavezna srednjoškolska, naročito gimnazijska lektira.

Veliko je izgleda zavičajno nasledstvo Ivana Ivanovića. Iz tog nasledstva iskočila je u naš svet i ova priča o Topličkom ustanku iz 1917. Pledoaje na kojem stoji pisac i sa koga isijava njegovo uverenje je da, kao što postoje tragični ljudi, postoje i tragični narodi i, isto tako, postoje i tragična vremena. Toplica je u Prvom svetskom ratu bila poseban poligon na kome je surovo demonstrirana sila velike Austrougarske i njene saveznice Bugarske, sa željom da na srpskoj nesreći budu još bogatije i moćnije i konačno site u svojoj trajnoj animalnoj istorijskoj gladi. Naročito tadašnja Bugarska. U njihovoj okupacijskoj akciji utemeljeni su: agresija, nesreća i zlo. Bilo je to vreme kada je zlo imalo moć i izraz nemerljive veličine.

To su prepoznali svi koji su pisali o Topličkom ustanku: “Istoričari Topličkog ustanka iz 1917. slažu se da je to bio široki pokret narodnih masa kao otpor okupatorskom režimu. Bio je to narodni ustanak, nastao kao odgovor srpskog naroda na represiju okupatorskog režima, pre svega bugarskog”.

I dalje: “U moravskoj oblasti, sa sedištem u Nišu, Bugari su nastojali da Srbe denacionalizuju i da ih pobugare: naredili su promenu srpskih imena u bugarska, zabranili su srpski jezik i srpske knjige, ukinuli su bogosluženje na srpskom jeziku, organizovali škole na bugarskom jeziku, nastojali da promene istoriju. Kad su bugarske vlasti objavile mobilizaciju sa namerom da regrute pošalju na Južni front, da se bore protiv srpske i savezničke armije, ljudi su masovno izbegli u šume”.

Tada je nikla moćna gerila. Oružje su imali, jer se srpska vojska u Prvom svetskom ratu raspala u Toplici.

U tim događajima pisac je kao centralne figure video dvojicu znamenitih četnika: Kostu Milovanovića Pećanca i Kostu Vojinovića.

Usmeravanje narodnog pokreta otpora u Toplici vršili su, dakle, izaslanik vrhovne komande sa Solunskog fronta, vojvoda Kosta Milovanović Pećanac, i stvarni organizator ustanka i njegov vođa Kosta Vojinović. Njih dvojica su bili politički antipodi. Pećanac je po instrukciji vrhovne komande nastojao da ustanak odloži. Vojinović, vatreni nacionalista, sa dosta deseteračke etike u sebi, “davao je brz tok događajima”. Oni su istovremeno i dva lica narodne duše. Pećanac se razdirao odmeravanjem mogućeg, Vojinović imperativom potrebnog.

Kako je njihova istorijska uloga često meandrirala pod naletima ideoloških vetrova, Ivan Ivanović će još na početku pokazati da je istorija nepopravljiva ideološka nauka i da istorijski procesi liče na njihove mislioce i njihove protagoniste.

Kosta Milovanović Pećanac poticao je iz slavne srpske porodice iz Dečana kod Peći, iz sela koje je starije od Kosovske bitke, iz sela u kome je kralj Stefan podigao svoju zadužbinu, manastir Visoki Dečani. Meštani Dečana bili su branitelji manastira – u tome je prednjačila porodica Milovanović.

Slobodan G. Marković, Grof Čedomilj Mijatović – Viktorijanac među Srbima,
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i AIZ “Dosije”, Beograd 2007.

U našoj inače veoma bogatoj istoriografskoj produkciji postoji jedan teško razumljiv paradoks. On se ogleda u nedostatku monografskih knjiga i studija o najznačajnijim ličnostima našeg društvenog i političkog života. Zato je pojava ove izuzetno značajne i vredne knjige Slobodana Markovića o Čedomilju Mijatoviću od posebnog značaja, jer nam otkriva život i delovanje ove nesvakidašnje ličnosti naše istorije. Ova knjiga otvara i pitanje koliko mi zaista poznajemo našu političku i društvenu istoriju na koju se inače veoma često pozivamo. Delovanje Čedomilja Mijatovića je gotovo nepoznato, iako se radi o čoveku koji je oličavao i predstavljao čitavu epohu srpske istorije kraja devetnaestog i početka XX veka. Naš odnos prema velikim i značajnim istorijskim ličnostima često je obeležen olakim zaboravom i nedostatkom elementarnog poštovanja. “Bio je srpski državnik, austrijski grof i engleski državljanin. Nekada su ga sve tri zemlje slavile i ukazivale najviše počasti, a sad su ga se sve tri odrekle i bacile u staro gvožđe. U našem poslanstvu, gde je nekada živeo kao kod svoje kuće, dok je bio naš predstavnik na engleskom Dvoru, sad je doživeo da ga ismejavaju i ponižavaju i jedva kao od bede pruže kakvu milostinju”, svedočio je u svojim sećanjima Milan Stojadinović. Čedomilj Mijatović je i sa 75 godina išao da agituje po severnoameričkom kontinentu za Srbiju i u svojim spisima propagirao novu jugoslovensku državu. Protivnici stare obrenovićevske i naprednjačke Srbije nisu se zadovoljili, kako kaže Slobodan Marković, samo time što je Mijatović jedva preživljavao u Londonu, već su u više prilika nastojali da ga i lično što više omalovaže. Da li je ovo još jedno u nizu svedočanstava o našem neodgovornom odnosu prema političkoj tradiciji i istorijskim ličnostima koje su se svojim delom izdigle iznad naše sredine.

Politička isključivost i partijašenje nisu mimoišli ni Čedomilja Mijatovića, iako je on pokušavao da u političkom delovanju bude izvan partijskih sukobljavanja. Njegova uloga u srpskoj istoriji devetnaestog veka bila je mnogostruka i velika i teško ju je izbrisati. Reč je o svestranoj ličnosti koja se ogledala u mnogobrojnim oblastima ljudskog delovanja i stvaralaštva. Jedno je sigurno: on nije bio zaslepljeni i ideološki ostrašćeni partijski delatnik. Može se reći da je on na neki način bio iznad partijskog meteža tadašnje Srbije, jer je zastupao stanovište da je u politici važno poštovanje i sprovođenje određenih načela i ideala, a to ni danas nije pozicija koja je mnogo na ceni u našem savremenom političkom životu.

Čedomilj Mijatović je bio šest puta ministar finansija i jedanput zastupnik ministra finansija, tri puta ministar inostranih dela i jedanput zastupnik ministra narodne privrede Kraljevine Srbije, diplomata velikog iskustva, poslanik Kraljevine Srbije u Londonu (tri puta), Hagu, Bukureštu i Carigradu, senator Kraljevine Srbije, jedan od vođa Napredne stranke. Pored ove državne i političke delatnosti, on je bio izuzetno angažovan i delatan i na kulturnom planu. Bio je jedan od najomiljenijih književnika svoga doba, uvaženi istoričar, glavni posrednik između srpske i engleske kulture, prvi i dugogodišnji novinski dopisnik iz Londona, najistaknutiji prevodilac sa engleskog na srpski i finansijski stručnjak, pisac i prevodilac verske proze i poznati spiritista. Bio je profesor na Velikoj školi, predsednik Srpske kraljevske akademije i počasni član Kraljevskog istorijskog društva. Napisati životopis Čedomilja Mijatovića značilo je obuhvatiti sve ove pomenute delatnosti ali i epohu u kojoj je on živeo i delovao, jer je on zbilja bio čovek u kome se to vreme nastanka i razvoja moderne srpske države i politike najbolje ispoljavalo i odražavalo. Ovaj poduhvat mogao je da obavi autor koji nije samo dobro obrazovan i obučen istoričar, već i zreo pisac koji poseduje izuzetno široko obrazovanje i znanje iz mnogih oblasti (ekonomske istorije, književnosti, istorije ideja, istorije politike i političkih odnosa u Srbiji, srpsko-engleskih i međunarodnih odnosa). Slobodan Marković je ovom knjigom pokazao da

je sposoban i spreman da se na pravi stvaralački način uhvati u koštac sa ovom izazovnom mnogostrukošću. Čedomilj Mijatović je dobio svog dostojnog biografa i tumača, koji ga je posle toliko decenija prećutkivanja i zaborava uveo na velika vrata u našu javnost. Slobodan Marković daje prikaz političkog rada Čedomilja Mijatovića, ali posebno insistira na njegovom velikom i odlučujućem doprinosu stvaranju modernih ustanova u Srbiji, onih ustanova koje čine temelj svakog demokratskog i modernog društva. Struktura ove knjige tako je postavljena da jasno daje pregled celokupne bogate i raznorodne delatnosti Čedomilja Mijatovića. Reč je o mozaično koncipiranoj knjizi, u kojoj je svako poglavlje posvećeno određenoj oblasti delovanja. Ali u knjizi se provlači neprestano i jedna zajednička nit i uverenje autora da je Čedomilj Mijatović kompleksna ličnost, koja iznad svega poštuje moralne uzore i humanističke principe i ideale. “Zaista, izuzimajući knjigoljubivost koju sam nasledio od oca, svake druge odlike moje ličnosti i karaktera – vera u Boga i Božije proviđenje, sažaljenje za sve one koji pate, želja da svakome pomognem, ljubav za sve što je lepo, divljenje za viteštvo, ljubav za muziku, pevanje i pesništvo, neustrašivost u govorenju istine i nekoliko mojih slabosti – sve ovo nasledio sam od moje majke”, kaže u svojim uspomenama Čedomilj Mijatović.

U poglavlju knjige u kojem je opisano detinjstvo ali i rana karijera Čedomilja Mijatovića može se videti da je on bio tipični predstavnik svog vremena, romantičarski vezan za srpsku tradiciju, kult Nemanjića i kosovsko predanje, ali u isto vreme i otvoren za podsticaje koji su dolazili iz Evrope. Njegov modernizam nije bio apstraktna ideološka konstrukcija van realnog istorijskog vremena i prostora, kako se to danas može videti u nastupima savremenih modernizatora koji poništavanje naše političke i istorijske tradicije smatraju za prvi uslov modernizacije Srbije. Čedomilj Mijatović je upravo suprotan primer, okrenut tradiciji ali spreman da se bori za modernizaciju i prosvećivanje Srbije, sledeći najvažnije modernizatorske ideja toga vremena. Novinarsku karijeru je započeo uvodnicoma u Vidovdanu u vreme turskog bombardovanja Beograda u jesen 1862 godine. U uvodniku Na barikadama beogradskim on piše: “Ima li slađe reči za Srbina od reči sloboda i otadžbina. Ima li za Srbina, kom su gusle pripovedale junačne poslove a junački grobovi kazivali mu staru slavu, ima li za njega slađe smrti od one smrti kojom umire Obilić i drugi junaci, do junačke smrti na megdanu za milu otadžbinu“. Zanimljivo je iz današnje perspektive istaći detalj da su Čedomilj Mijatović i Stojan Novaković dobili zadatak, dok su još stajale barikade, da prevedu tekstove debata iz britanskog parlamenta povodom bombardovanja Beograda. Ubrzo srpska država šalje Čedomilja Mijatovića u Kraljevinu Bavarsku da studira državne nauke. Studirao je u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu a izučavao je pravne i finansijske nauke i proveo izvesno vreme na izučavanju rada tamošnjih banaka. Vrativši se u otadžbinu, Mijatović postaje profesor na Velikoj školi za političku ekonomiku i nauku o finansijama. Te četiri godine označio je sam Mijatović kao najsrećnije u njegovom životu. On se ekonomskom naukom bavio do kraja života. Objavio je udžbenik Izvod iz političke ekonomike 1867 godine, a delo Nauka o državnom gazdinstvu ili nauka o finansijama po Lorencu Stajnu 1869. godine. Posle skraćenog izdanja ove knjige, sa nepunih dvadeset pet godina života bio je izabran za člana Srpskog učenog društva. Ova činjenica dovoljno govori sama za sebe. Interesantno je napomenuti da su njegovim predavanjima iz ekonomije i finansija prisustvovali svi oni koji će kasnije činiti političku i državnu elitu Srbije. Ušao je u veliki odbor za izradu ustava 1868. godine i zalagao se za uvođenje dvodomnog sistema i opšteg prava glasa, kao i za ograničenje kneževe vlasti ali je u isto vreme zazirao od uticaja i upliva mase na Skupštinu u izrazito seoskoj sredini. Ovakvi stavovi, ističe Slobodan Marković mogu se oceniti kao konzervativni liberalizam, tj. ona vrsta liberalizma koja uzima u obzir i tradiciju ne gledajući pri tome na slobodu kao apsolutno načelo, već je sagledava u okviru istorijskog nasleđa i postojećih ekonomsko-političkih uslova. Konzervativni liberalizam i u današnjoj Srbiji se javlja kao snažna i uticajna politička orijentacija.

Yugoslavia, the State which Withered Away¹ : The Rise, Crisis and Fall of Kardelj’s Yugoslavia (1974–1990), I shall argue, offers a very well- argued and coherent explanation of the political processes that led to Yugoslavia’s disintegration but not a conclusive answer to our question. The book – published in the same language both in Zagreb and in Belgrade – tells the story of a failed attempt to impose the Marxist conception of the withering away of the state to a multinational society of former Yugoslavia.

According to the doctrine elaborated by Edvard Kardelj, Tito’s second in command, the state, during the socialist transition, should, in all of its non-coercive functions, be replaced by associations of workers who were referred to as ‘self-managing (or free) producers’. The two founding legal documents embodying this doctrine, the Yugoslav federal Constitution of 1974 and the Law on Associated Labour (1976) generated more than 5 million laws and regulations which were supposed to govern all aspects of public life in former Yugoslavia, both at the workplace and in the more traditional political sphere. More importantly, as Dejan Jović argues, this doctrine of socialist self-management shaped the ideological outlook of the Yugoslav communist elites well until the effective dissolution of the League of Communists of Yugoslavia (the Yugoslav Communist Party), at its last and aborted extraordinary congress in January 1990.

But the book offers not only a story of a failed communist experiment, but also an explanation of the disintegration of the federal Yugoslav state. Its author, in the first chapter, examines and partially rejects eight competing explanations of the disintegration each of which postulate one of the following as the dominant or decisive causal factor in the disintegration: the economic crisis, ancient hatreds among the peoples of Yugoslavia, nationalism/nationalist ideologies, cultural differences among the peoples of Yugoslavia, changes in international politics (the end of the cold war), the role of individual political leaders (for example, Slobodan Milošević), the pre-modern character of the Yugoslav state (resembling an empire) and the peculiar structural and institutional character of the Yugoslav state. In his subtle and far-ranging analysis, Jović persuasively argues that all these factors, except the ancient hatreds, contributed to the disintegration of Yugoslavia but that none had been the decisive or dominant causal factor in this disintegration. Jović does not believe that a dominant causal factor type of explanation can always be offered in social sciences and argues that, in particular, no such explanation can be offered of the disintegration of Yugoslavia. Instead, he is to offer a multi-factor explanation which incorporates both the subjective beliefs and actions of the principal political actors and the political and social context of their actions.

In the second chapter Jović outlines Kardelj’s concept of Yugoslavia as ‘a community of the common interests of free and independent peoples’; these interests were the common defence, common economic policy and common economic interests and, most importantly, the ‘building of socialism in the same way’ (Jović, p. 138). Accordingly, the federal state apparatus in Yugoslavia was confined to the tasks of defence, foreign affairs and common economic policy while all other state functions were transferred from the federal state to the republics (federal units). Kardelj regarded these six federal units as states in the service of the working class of the national groups living in them. The federal republics, under Kardelj, become socialist nation-states. The federal state of Yugoslavia, according to Kardelj, could not perform the ‘national’ task and, if necessary, could be discarded.

In effect, Kardelj’s doctrine allowed an almost unlimited autonomy to the communist leaders of each of the six republics. This is one reason, Jović argues in the third chapter, why almost all of them, including those of Serbia, endorsed the doctrine. However divided they were into factions, according to Jović, all Serbian communist leaders in post-1970s Yugoslavia were primarily loyal to the republic of Serbia and not to their national group, the Serbs, a large number of whom lived outside Serbia. In this they did not differ from the communist leaders in other republics. According to him, neither was Kardelj’s doctrine imposed on the Serbian communist leaders nor, contrary to the post-1987 Milošević’s accusations, did they betray Serb national interests (as they conceived them).

The first major challenge to Kardelj’s doctrine, Jović explains in the fourth chapter, came from the severe economic crisis which, partly because of the sudden rise of world interest rates, Yugoslavia faced in the early 1980s. Fragmented into myriad ‘organisations of associated labour’ and divided into six separate and often competing economies based on the six federal units, the Yugoslav economy required a radical reform – including the centralization of the control of credit and of economic planning – if it was to overcome the crisis. Until 1989 the republics’ communist leaders had refused to allow any such reform, fearing the loss of their autonomy and power; and, in spite of the rapidly falling standard of living, the workers, Jović maintains, feared such a radical reform as well.

The second major challenge to this doctrine, Jović explains in the fifth chapter, were the mass demonstrations as well as rioting of the Albanians in the province of Kosovo who in 1981 demanded the province become a federal republic, the seventh federal unit. Left without their paramount leader, Tito, who died in 1980, the communist leaders of all republics were united in rejecting the Kosovo Albanian demand and in condemning these demonstrations as counter-revolutionary. But there was no unity in their views as to how to prevent and combat such radical challenges to the political system they inherited from Kardelj and Tito. Some argued that Kardelj’s federal Constitution of 1974 needs to be modified and the political system reformed so as to stop the erosion of the powers of the federal state. Others rejected any major changes to the political system within which they enjoyed virtually unlimited power over their own federal units. According to Jović, from 1982 onwards the communist elite in Yugoslavia split into the two opposing groups, the defenders and the reformers of the Constitution. This split was along ideological and not ethnic or national lines: members of both groups were found in the communist elite of each republic. The reformists among the Serbian communist leaders, including Ivan Stambolić, demanded equal constitutional status of Serbia to other republics which would enable Serbia to re-establish the legislative control over its two provinces (Kosovo and Vojvodina) which the Constitution of 1974 had in effect abolished. The defenders of the Constitution argued that no major change of any kind is necessary. In Jović’s opinion, it was the conflict between the two ideologically based groups that ultimately split Yugoslavia in 1990 (p. 301).

1. Dejan Jović, Jugoslavija, država koja je odumrla: uspon, kriza i pad Kardeljeve Jugoslavije (1974–1990), (Prometej, Zagreb, 2003), 531 pp., ISBN 953-6460-32-7 (hb), 165 Kuna (HRK); Serbian edition: Jugoslavija, država koja je odumrla: uspon, kriza i pad četvrte Jugoslavije (1974-1990), (Samizdat B92, Beograd, 2003), 522 pp., ISBN 86-7963-174-4 (pb), 650 Dinars (YUD).

JA ima funkciju da je uvek u pravu, TI je uvek u podređenom položaju i snosi krivicu. Nažalost, danas sve više TI umanjuje vrednost obraćanja na VI, iz poštovanja. U množini je ista situacija. MI smo uvek ti pravi, MI smo uvek ti najbolji, dok ste VI i ONI lopovi i izdajnici.

Opšte je poznato da je svađa među Srbima neizbežna. Spoj uspeha i kvaliteta se ne prašta i zato su Srbi gladni autentičnih vrednosti, a retko ko shvata da u uspeh mora puno da se uloži, da uspeh puno košta.

Gde smo mi? Kakvo je ovo društvo? Koji je sistem vrednosti?

JA volim svetlost – ONI vole zatamnjena stakla svojih džipova. JA volim izvor, žuborenje – ONI vole maglu, škripu kočnica. JA volim ušuškano mesto gde ću da maštam – ONI vole glamur. JA volim ljude, a ONI ne vole nikoga osim sebe. JA sam čovek, a ONI su gorile. JA gradim ljubav – ONI me proglašavaju sanjalicom. JA sam čovek vasione – ONI palanke. JA vidim tebe, a ONI vide samo sebe.

Moja kuća je Sunce, Nebo, Zemlja. Njihova kuća je kula od mermera. Mene Sunce greje, a mermer je hladan.

JA sam čovek prostranstva – ONI su zatvoreni u svojim zidinama. JA sam slobodan, ja dišem – ONI su robovi svoje moći. JA volim da osvajam znanje – ONI nekretnine. ONI ne shvataju suštinu.

Ako je u XIX i XX veku najveća vrednost bio kapital, izvesno je da će vrednost XXI veka biti ZNANJE i zato JA ne znam da li sam promašio temu ili pak vreme u kome živim.

Milorad Marković¹

1. Za apsolutnog pobednika 11. Republičkog takmičenja u besedništvu, koje je održano u Pravno-birotehničkoj školi “9. maj” u Beogradu, sredinom maja 2007. godine, proglašen je učenik završnog razreda PBŠ “9. maj” iz Beograda, Milorad Marković, koji se predstavio autorskom besedom MI I ONI. Beseda je izazvala veliko interesovanje prisutnih.

Zavoleo nas je… Govorio je o rodoljublju našeg naroda, rekavši da ne zna ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u duši, kao kod nas. Govorio je o hrabrosti našeg naroda, rekavši da ono često seže do junaštva, viđavši naše vojnike na operacionim stolovima gde im se ni jecaj iz usta nije oteo. Nisu se žalili… Bili su hrabri…

,,Koliko sam puta u toku rata gledao kako dovodite zarobljene neprijatelje iznurene od gladi i umesto da ih zlostavljate jer su vam silovali žene i decu, dajete im poslednje parče hleba, smilujući se nad njihovom sudbinom.“ Govorio je Rajs da su Srbi jedan od najbistrijih naroda koje je za života svoga video i da bi morali imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Rečeno je pre 79 godina.

Prošlo je 79 godina… i dalje nismo u Evropi. Ko nas je doveo dovde? Ko? Da nije možda Milunka Savić,² koja je svoj život poklonila ovoj zemlji braneći je od zla koje danas vlada njenim unucima? Teško Srbi moji, teško. Vi i ne znate ko je ona. U pesmi ,,Hodočašće svetome Savi“, Ljubomir Simović kaže: Doneo si nam seme vina, seme žita, al nema ko u zemlju da ga baci. Napisao si, al nema ko da čita znak u kome se sabiraju svi znaci.

Ovih stihova, a naročito onog koji glasi ,,Napisao si, al’ nema ko da čita“, setila sam se onog trenutka kada sam pročitala pismo dr Rajsa. Zadivljena sam otkrićem da je srpski narod pre 79 godina imao takvog prijatelja. Treba da se zapitamo da li danas postoji jedan, samo jedan razlog žrtvovanja za ovu zemlju.

Jedna od naših najistaknutijih mana – klanjanje bogatstvu. Gospodo, dr Rajs je svoje bogatstvo žrtvovao zbog nas i postao siromah. Rekao je: ,,Kada vam je zlato, koje vam je tokom dugih vekova uskraćivano, najzad postalo dostupno suviše vas je opčinilo i zbog toga ste izgubili mnoge plemenite osobine koje ste imali. Ubeđen sam da se vaše dobre osobine mogu iskazati, ako to iskreno želite.“ On je i dalje verovao u nas… A da li smo mi u sebe?! Ukazivao je na one vrline koje ako se čuvaju i neguju mogu narodu doneti, kako reče Hesiod, ,,mir i u zemlji, a s njim i podmlatku napredan život.“ Bilo bi to tako da nije one već pomenute ,,Napisao si, al’ nema ko da čita“.

Na koji način smo se mi odužili našim požrtvovanim junacima kojima dugujemo slobodu i veličinu naše zemlje? Ako je posle 79 godina ova država rezultat njihovog truda, morali bismo posumnjati u verodostojnost Rajsovih tvrdnji, a zašto bismo to uradili kada je sve, nažalost, istina. Dozvolili smo da oni koji su se skrivali dok su granate padale, danas kupe najveće povike hvale. Naši junaci nisu se borili i žrtvovali da bismo danas pisali knjige o njima, dizali im spomenike, njihova imena davali ulicama… Ne! Već da bismo mi danas živeli! E, zato su junaci. Ja im kažem – ,,Hvala vam.“

Nadam se da ste razumeli moju nameru da i ja imam potrebu da zamolim, da izgovorim – ,,Čujte!“ Čujte nas kako se ne bi ponovilo, kako se ni posle narednih 79 godina sa ovog mesta ne bi čulo: “Poštovani gospodine Rajs, nismo Vas čuli!”.

Marijana Savić ³

1. Dr Rudolf Arčibald Rajs (1875, Baden, Nemačka – 1929, Beograd, Srbija), doktor hemije i profesor kriminalistike u Lozani (Švajcarska). Po otpočinjanju Prvog svetskog rata, u jesen 1914. godine na poziv srpske vlade kao predstavnik neutralne Švajcarske došao je u Srbiju da istražuje bestijalne ratne zločine koje su tokom avgustovske i septembarske ofanzive 1914. godine (Cerska bitka i Bitka na Mačkovom kamenu) nad civilnim srpskim stanovništvom u Mačvi i Pocerini počinile trupe Austro-Ugarske monarhije. Ovaj veliki borac za pravdu i slobodu čoveka i naroda toliko se srodio sa srpskim narodom da je ostao da živi u Srbiji. Iduće, 1915. godine, sa srpskom vojskom prešao je preko Albanije i bio stalno sa srpskom vladom na grčkom ostrvu Krf. Novembra 1918. godine sa Moravskom divizijom prvog poziva umarširao je u oslobođenu prestonicu Srbije Beograd. Iduće, 1919. godine, bio je član delegacije Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu, zadužen za ratne reparacije. Narednih deset godina, do smrti 1929., proveo je živeći u Beogradu, gde je bio jedan od profesora na Policijskoj akademiji. U istoriji srpskog naroda, koji se još uvek nije dostojno zahvalio ovom velikom istinoborcu, ostaće upamćen po svom političkom testamentu “Čujte, Srbi!”, na kome bi mu mogli zavideti svi srpski vladari i državnici, u kojem je progovorio o mnogobrojnim srpskim vrlinama i manama i o trnovitom hodu srpskog naroda. Na osnovu njegove poslednje želje, srce mu je sahranjeno u mauzoleju na vrhu Kajmakčalana (danas se nalazi u BJR Makedoniji), koji je nekada bio najjužniji vrh srpske države.
2. Milunka Savić, žena-junak u Prvom svetskom ratu. Narednik srpske vojske i nosilac Karađorđeve zvezde. Posle rata kao samohrana majka, udovica srpskog junaka, izdržavala je sebe i svoju kćerku čisteći hotele i restorane po Beogradu.
3. Na XI Republičkom takmičenju u besedništvu učenika srednjih škola u Srbiji, održanom u Pravno-birotehničkoj školi “9. maj” u Beogradu maja 2007. godine, svojim autorskim govorom posvećenim dr Rudolfu Arčibaldu Rajsu, velikom srpskom prijatelju i dobrotvoru, najveću pažnju publike privukla je učenica četvrte godine Ekonomsko-trgovačke škole iz Šapca Marijana Savić. Stručni žiri za ovu nadahnutu besedu dodelio joj je drugu nagradu u kategoriji slobodne teme.

Na ulicama po kojima branismo pravo na osmeh u borbi protiv vladavine zla; na Trgu Republike gde nas je okupljala radost sportske pobede; na svadbama i ostalim narodnim veseljima, čak i pred crkvama; na žalost i u školama, a na kraju i u bezumnom jugoslovenskom ratnom vihoru.

Tri prsta su, sakrivši istinu o umetničkoj slobodi i mašti pesnika Mileta Medića, napisala da je Zavještanje o jeziku Stefana Nemanje autentična istorijska građa koja nosi poruku našeg srednjovekovnog vladara. Nisu li patriote bez pokrića, sa tri prsta stavile carsku krunu na glavu kneza Lazara a dopustile ratnim zločincima i profiterima poput Ratka Mladića i Željka Ražnatovića da na svoje glave stave časnu i neukaljanu oficirsku kapu Živojina Mišića?

Tri prsta iznad Sarajeva držala su četrdeset četiri meseca u opsadi grad svojih najbližih suseda, a nakon ratne pobede preimenovaše Bosansku Foču u Srbinje.

Imamo li prava da branimo tri prsta koja su, naređujući granatiranje Dubrovnika, grada spomenika renesanse pod UNESCO-vom zaštitom kulturno-istorijske baštine od svetskog značaja, svela ovo društvo na predcivilizacijski nivo?

Danas, tri prsta ne žele da prihvate istinu iz presude Međunarodnog suda pravde koja kaže da doskorašnje rukovodstvo ove zemlje nije ništa učinilo kako bi sprečilo srebrenički genocid, najstravičniji ratni zločin na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata.

Nije li jedan od ova tri prsta povukao oroz puške iz koje je izleteo smrtonosni metak ka Zoranu Đinđiću?

Uveren sam da će patološka nakaradnost političke simbolike troprstnog znaka, jednog dana biti predmet pažljivog sociološkog proučavanja.

Tri prsta, ali sastavljena, po univerzalnom tumačenju hrišćanske teologije, označavaju trojstvo tvorca, a njihovo jedinstvo savršenu i sveukupnu božiju celovitost. Čudi me ćutanje sveštenstva Srpske pravoslavne crkve o tri verujuća, a rastavljena prsta. Zašto ne kažu da tri rastavljene celine oca, sina i svetog duha nemaju nikakve veze sa Bogom?! Ćute naši duhovni pastiri dok im se na političkim i verskim skupovima rastura i krst i njegov smisao.

Drage kolege i prijatelji, poštovani profesori, troprsti fenomen ukorenio se u našem društvu tokom vremena sveopšte degradacije prostora i ljudi. U mraku tišine svojih akademskih, duhovnih i političkih elita, nacija je gestikulirala znakom vrištećeg besmisla i nekulture. Ponosila se gestom koga je trebalo da se stidi.

Troprsti znak je zaslužio smetlište istorije. A palcu, kažiprstu i srednjem prstu, pružimo ipak novu šansu. Pridružimo im i ostale prste naših šaka kako bi nadalje uspešno držali olovku, servirali reketom, milovali dirke klavira i tela dragih osoba. Neka svi prsti budu zajedno kako bi se u miru i slozi rukovali i pomirili sa svojim susedima.

Dositej Obradović, jedna od značajnijih ličnosti naše kulture rekao je: „Ništa mi na svetu nije milije ni ljubeznije od mojega roda; no koliko ga više ljubim, toliko sam mu više dužan pravdu i istinu govoriti i predstavljati!.

Moj patriotizam sadrži želje da svi ljudi u Srbiju dobiju šansu kojom će dosegnuti antički ideal sreće: da žive tamo gde žele, da rade ono što vole i da su kraj osoba koje vole. A nacija… Nacija je, pre svega, zajednica i kulturnih okupljenih oko istine.

Pričajući vam večeras svoju priču o tri prsta pokušao sam da sledim trag do takvog načela.

Marko Vukalović¹

1. Marko Vukalović je student druge godine Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu. Kao srednjoškolac uspešno je nastupao i pobeđivao na Republičkom takmičenju u besedništvu srednjih škola u Srbiji. Na prvom takmičenju u besedništvu studenata Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu 28. maja 2007. godine svojom “Besedom o tri prsta” osvojio je prvu nagradu za slobodnu temu i proglašen za apsolutnog pobednika.

A ispod ovoga, na drvenoj tabli možete pročitati još i ovo: nasmešite se, sutra će biti gore!

Dobro došli u Čudnu Šumu, zemlju velikih temperaturnih razlika. Ja ću biti Vaš vodič na ovom putu, pa ako ste spremni, mogli bismo da krenemo.

Naziv ove zemlje je prosto Čudna Šuma, mada je poznata i kao Nebeska Šuma, u poslednje vreme može se čuti naziv Čudna Šuma, a još uvek ima i onih koji bi voleli da se zove Kraljevina Čudna Šuma.

Zanimljivo je kako ljudima malo treba da budu srećni, i još zanimljivije kako im često baš to malo nedostaje. Na prvi pogled ova v.d. država je nalik svakoj drugoj: svaki 10. stanovnik je v.d. homoseksualno opredeljen, u njoj v.d. roditelji prodaju svoju decu, v.d. ministri gaze ljude po ulicama, a ono malo preživelih se hrani iz kontejnera.

Naravno, razuman čovek ovde nikada ništa nije postigao. Ono što bi još valjalo naglasiti je da je ova šuma bila poligon za snimanje nekih najpoznatijih bajki na svetu: tamo, kod onog panja, Crvenkapa je prvi put poljubila vuka, u onoj kolibi su se iglali maloletni Ivica A. i Marica A., a na onom proplanku Zlatokosa je pevala ”Računajte na nas”. Sve je bilo tako mirno i idilično. Ali kao po onoj narodnoj, ako nešto može da pođe naopako, poći će.

Čudnom šumom dugo je vladao Čarobnjak iz Oza… ne, pogrešio sam, Čarobnjak iz Plavog Voza. Veliki mag i iluzionista. Trikovi kojima se proslavio još uvek se pamte. Tako je, recimo, uspeo da svrsta sve nesvrstane, stanovnicima glavnog grada Čudne Šume prvi put je prikazao crnca, a legenda kaže da se one noći kada je umro na nebu pojavila jedna nova zvezda, veća i sjajnija od svih ostalih. Biće ipak da je samo svanulo. Posle njegove smrti, ljudi sa svih strana su pokušavali da ponove podvige Velikog vođe, ali bez ikakvog uspeha. To, Bogu hvala, majka više ne rađa.

Bilo kako bilo, njega više nema, a o mrtvima ne vredi raspravljati. Uostalom, čitali ste da su vođe slepci. Šta je bilo pre njega, niko ne zna. Pošto se istorija ponavlja, a svaki put sve više košta, stavljene su oštre zabrane na bilo kakvo sećanje, a svako ko ih prekrši osuđen je da se javno odrekne svog jeretičkog učenja ili će na lomači biti proglašen za radikala.

A šta će nam istorija kada u nju ne možemo svi da stanemo?

O Čudnoj Šumi kruže razne priče. Jedna kaže da je nekada davno, duboko u srcu šume, živeo mudar kralj, koji je na samrti svom narodu poručio: Narod koji nema svoju zemlju, ne može se nazvati narodom. Srce mudrog kralja tada je prestalo da kuca, a vreme je izbrisalo njegove reči. Vekovi su doneli zaborav, ali je kletva ostala. I kada su napuštali zemlju praočeva, za njima su krenuli mrak i tišina, a ostali su krstovi i svitanje iz pamtiveka, goreći u ognju…

Neka je prokleta zemlja u kojoj su paščad puštena, a kamenje vezano.

Ali to nije sve. Malo ko zna da bi jednim svojim delom Čudna Šuma trebalo da izlazi i na plavetno more. Cena trogodišnjeg letovanja je prava bagatela: 1 minut himna, 4 glisera i 7 Moldavki. Ipak za većinu građana ono je vidljivo samo iz najviših krošnji, i to isključivo kada je vedar dan.

Ćeraćemo se mi još, izgleda.

Iskustvo nam kaže da najgora vremena nisu ona u kojima se bojimo da govorimo istinu, već ona u kojima nas je strah da je slušamo. Zato bih mogao da kažem da u Čudnoj Šumi ništa ne funkcioniše; mogao bih da kažem da su ovde ljudi uvek spremni da rade, samo ne danas; mogao bih takođe da kažem da u njoj ništa ne uspeva tako dobro kao izbori, i da je u Čudnoj Šumi prečica najduže rastojanje između dve tačke. Mogao bih, ali se plašim da je i bez toga ovaj život opasan po zdravlje.

Andrić je jednom prilikom rekao: Ono što ne boli nije život, ono što ne prolazi nije sreća. Tako je i ovde. Imala je Čudna Šuma svoje uspone i padove, i baš kada su pomislili da im je konačno krenulo, otkrili su da su na nizbrdici. Sreća u nesreći je što sa dna nemaš gde da padneš.

Ali nije sve tako crno. Evo, recimo, pare nisu problem. Para nema. Sredstvo plaćanja u zemlji je magla, koje ima u velikim količinama preko cele godine. Najbogatiji građani šume su se obogatili prodajući maglu, jer su na vreme uočili njena magična svojstva. To je prah bele boje, bez ukusa, mirisa i ima pozitivno dejstvo na sva čula.

Sada se sigurno pitate: Pa dobro, kakvi su to ljudi zaslužili Čudnu Šumu?

O njima se malo zna. Sami za sebe vole da kažu da su potomci dezertera iz 1389., ali, kada su oni u pitanju, ništa nije sigurno. Kada su u gostima veoma su gostoljubivi: inače su krotki, miroljubivi i izrazito apolitični, izuzev kada je politika u pitanju. Iako nemaju velike želje i snove, stanovnici Čudne Šume imaju državni praznik koji proslavljaju svakog trećeg utorka u februaru. Po poslednjim procenama, ove godine to će ponovo biti 29. novembar.

Odskoro su počeli da se interesuju i za muziku. Pored nacionalnih instrumenata, kao što su truba i gusle, cela država je počela da ide i na doboš. Pa, ko još nije čuo za hitove grupa kao što su FPP Nedođija Ltd ili Hoću-Neću Danone.

A sada ono najvažnije: kako prepoznati stanovnika Čudne Šume. Ako ste u Hagu, veoma lako, ne možete da ih promašite. Inače raspoznavaćete ih po hrabrosti, i po tome što stalno pričaju jer nemaju ništa pametno da kažu. Da, ima još nešto, po prirodi su veseli i skloni su Radovanu.

I tako, mi se raspričali, a već smo stigli do drugog kraja Čudne Šume. Kao što ste mogli da primetite, istina uvek najgluplje zvuči, i zato, kada završim, ničega se više nećete sećati.

Možete slobodno otvoriti oči.

Dragoslav Otašević¹

1. Dragoslav Otašević (Čačak, 1983.) je apsolvent Pravnog fakulteta u Beogradu. Tri godine uspešno je nastupao na takmičenju u besedništvu: 2004. godine na zadatu temu osvojio je prvo mesto žirija i prvo mesto publike. Sledeće godine Otašević je po mišljenju žirija bio drugi u kategoriji slobodna tema (”Čudna Šuma”), dok mu je publika dodelila prvo mesto. U kategoriji slobodna tema Otašević je bio uspešan i 2006. godine, kada je po odluci žirija osvojio drugo mesto (tema ”Ja predsednik”), a publika mu je po treći put dodelila prvo mesto. Na takmičenju u besedništvu Instituta za retoriku Pravnog fakulteta u Nišu, ovaj uspešan orator osvojio je prvo mesto u disciplini slobodna tema. Otašević je sa uspehom nastupao i na takmičenju besednika u Sremskoj Mitrovici 2006. i 2007. godine.

Svi prilozi koje objavljujemo u ovom i narednim brojevima u ru­brici Intervju su u izvornom obliku u kome su bili izgovoreni. Nikakve sadržinske i stilske izmene nisu činjene, kako bi razgovori sačuvali dokumentarnu vrednost, autentičnost i spontanost komunikacije.

J.T.

Bane Ivković
bivši funkcioner Socijalističke partije Srbije

SRBIJA JE UMORNA OD ULIČNIH PROTESTA

• Vi ste radili na fakultetu. Zašto ste se učlanili u SPS i postali funkcioner?

I po ocu i po majci potičem iz vrlo bogatih predratnih porodica. Kad kažem predratnih, znači porodice između dva svetska rata. Ivko­vi­ći iz Bijeljine su bili dobri industrijalci. Imali su pilanu, mlin, desetak velikih radnji. I Vladići iz Loznice, po majci, imali su veliko imanje, mnogo radnji i u Loznici i u Banji Koviljači. Međutim, kada je izbio Drugi svetski rat, moji roditelji, moji otac i majka otišli su u partizane ne zato što je neko hteo da ih ubije ili što su bili ugroženi njihovi životi, nego jednostavno iz ideala, da se bore i brane zemlju od okupatora. Po prirodi stvari, moji roditelji znači nisu sa sela, nisu bila neka klanja od strane ustaša ili nekog drugog, nego su svi otišli iz ubeđenja i iz ideala, da stva­raju bolje društvo. I otac i majka su mi nakon rata, Drugog svetskog, završili fakultete. Otac je postao doktor medicine, a majka profesor rus­kog i srpskog jezika. Tada se zvao srpsko-hrvatski. Mene su imali jednog je­dinog, jer je majka bila Rh negativna i vaspitavala me po sistemu da se deca ljube dok spavaju, u strahu da se ja ne pretvorim u vrlo lošeg, pokvarenog čoveka kakvi ponekad mogu da budu jedinci. Sebični, je l’. Ako sam i odrastao u takvoj porodici, koja je časno i pošteno stvarala ovo društvo – mislim da je ova zemlja lepo napredovala pedesetih, šezdese­tih, sedamdesetih – onda je prirodno bilo da, i pored svega što se događalo ružno mom ocu, da se ja na kraju opredelim da budem član Sa­veza komunista kao mlad čovek…

Možda je zanimljivo da sada kažem da sam ja malo čudan primer za razgovor, jer moj otac je ‘71. bio optužen da je psovao Tita i Partiju. Glavni dokaz protiv mog oca je bila ma­gnetofonska traka, koja je navo­dno tajno snimana. Zahvaljujući profesoru, doktoru Živojinu Aleksiću, koji je doktorirao na predmetu mog oca, magnetofonski zapis nije pri­hva­ćen kao dokazni materijal u sudskim procesima, a zahvaljujući profesoru, doktoru Svetozaru Stoja­no­vi­ću, pro­fesoru etike, jednom od onih koji su nekada, u doba Tita, izbače­ni s Fi­lozofskog fakulteta, koji je svedočio u korist mog oca i zahvaljujući je­dnom hrabrom sudiji, Iliji Radu­loviću, inače potpredsedniku SPO-a, moj tata je oslobođen optužbe, jer je magnetofonski zapis tajno snimljen pro­glašen kao zapis koji u demo­kratskom društvu ne može da bude verodostojan dokument. Na bazi oslobađajuće presude mome ocu, mnogi u Americi su bili oslobođeni, jer tamo sudije su se pozivale na tu osloba­đa­juću presudu mom ocu, jer to je običajno pravo, sistem rada u anglosaksonskom pravosudnom si­stemu. Inače, Vuk Drašković je napisao knjigu Sudija. To je upravo knji­ga o tome šta sam preživeo. Prirodno je bilo da ja omrznem ceo sistem koji je stvaran u to vreme, ali moji ro­ditelji su učinili sve da ja budem član društva koji poštuje osnovne cilje­ve, bez obzira šta sam sve ružno doživeo. Ja sam s 22-23 godine postao član Saveza komunista, mo­ram reći, na dosta veliki pritisak mojih rodi­telja, koji su se u međuvremenu iselili u Švajcarsku i tata mi je 5 godina radio u sanatorijumu. Ja sam faktički pustio da oni odu da bi se povratili od svega što su doživeli ružnog u vreme jedne diktature promusliman­ske vlasti u BiH. Znači, u isto vreme kada je u Hrvatskoj bio “mas-pok”, kada su Hrvati predvo­đeni Kučarkom radili to što su radili, isto je bilo u BiH, ali se prikrivalo. Jedan pokret promuslimanski, koji je išao ka eliminaciji ključnih Srba, a moj otac je bio jedan od najuglednijih ljudi u BiH, izuzetno cenjen i poštovan lekar, koji je stvorio veliki medicin­ski centar. Sjajan čo­vek.

Kada je 1990. godine formirana Socijalistička partija Srbije, bio sam na jednom od mojih projekata. Tada sam već do­ktorirao, bio profesor Građevinskog fakulteta. Inače, prošao sam sve faze – bio sam i asistent-pripravnik, i asistent, i docent, i vanredni profesor, i redovni pro­fesor, ali sam sve glat prošao, jer sam mnogo radio. Je­dan sam od ključnih ljudi u oblasti upravljanja projektima građevinar­stva, bio sam keynote spiker na dva velika svetska kongresa. Najveći mi je uspeh to što sam bio keynote spiker ‘90. godine u Sidneju, na Svet­skom kongresu informacionih sistema kibernetike i menadžmenta.Tu je bilo preko 1.800 učesnika kongresa, a ja jedan od dva keynote spiker. To je baš bio veliki uspeh. Tako da sam se ja više okrenuo struci. Tada sam se već oženio, imao troje dece, radio sam, gradio karijeru, a ovde je for­mirana u julu 1990. SPS i ja sam se s nekog od mojih projekata u Iraku, Libiji, Rusiji, vratio krajem septembra. Jednog dana me pozovu rodite­lji i ka­žu: “Sine, je l’ ti znaš da je Sloba Milošević formirao partiju?” Ja kažem: “Znam.” “E, slušaj, došlo ti je obaveštenje kao ranijem članu Sa­veza komunista da, ukoliko želiš, pristupiš toj partiji.” Ja kažem: “Po­štujem Slobodana Miloševića i njegov stav. Ako neko može da odluči da ode iz države, neki narod, tako i moj, srpski narod, ima pravo da odluči da ostane u toj državi.” Kažu: “Mi smo ti popunili, ti samo potpiši.” I ja sam tako potpisao i postao član SPS ‘90. godine. Bio sam samo član. Nisam se nigde nešto posebno angažovao, u nekim telima, nego sam i dalje radio na fakultetu.

Mene je 1993. godine, pozvao profesor, doktor Slobodan Un­ko­vić, čovek koji je ranije bio i predsednik Univerzitetskog odbora i bio je rektor Univerziteta u Beogradu. Inače, čovek koga ja izuzetno cenim, jedna izuzetna ličnost, intelektualac pravog formata. Pozvao me je i re­kao: “Bane, idu izbori ‘93. godine. Ti si sjajan čovek na Univer­zi­tetu. Tebe narod voli, poštuje. Da li bi ti prihvatio da budeš kandidat za po­slanika na listi SPS?” Odgovorio sam mu: “Slobo, pa ja ništa ne ra­dim u partiji. Ja jesam tog opredeljenja, ali sam sav u struci. Imam mnogo posla, odrađujem katedru.” Bio sam sâm 1980. godine na katedri, a već ‘93. godine imao sam 7 asistenata i još dva nastavnika pored mene. Zna­či, razvio sam tu oblast. On kaže: “Ajde, uradi. Važno je sad da Uni­ver­zitet u Beogradu da prave ljude, pametne, da povučemo prave stvari, da se stabilizuje stanje u državi.” Jer je ‘93. godine inflacija uništila ovu ze­mlju. Ja sam prihvatio da budem kandidat za poslanika i 19. decembra, na Svetog Nikolu, bili su izbori ‘93. godine. Ta lista je dobila, ja mi­slim, valjda 122 mandata, ta lista SPS, na kojoj sam ja bio. Međutim, kad­a je došlo do raspodele mandata, mene nisu predvideli da budem po­slanik. Znači, to je proporcionalna lista. Ona ima 250 kandidata, a unutar onih 122 nisu stavili mene. Mogu vam reći da mi nije bilo pravo, jer sam mi­slio da sam mnogo bolji od mnogih koji se tamo nalaze, ali sam vrlo brzo saznao zašto to nisu uradili.

Bio sam pozvan od Mirka Marjanovića, s kojim sam radio na velikim projektima u Rusiji. Taj naš zajednički projekat za Zapadno­sibir­ski metalurški kombinat bio je ugo­vor vredan 500 miliona maraka. Ja sam dosta doprineo da taj ugovor do­bije spoljnotrgovinska kuća “Pro­gres”. Naravno, zaradio sam pare i za fakultet. Dobre. Mene je Mirko pozvao jedne subote i rekao: “Bane, ja želim da ti budeš u mojoj vladi. Ti znaš da sam ja mandatar vlade?” Ja kažem: “Znam. Čuo sam pre neki dan na vestima.” “Meni je Sloba dao da budem mandatar, a ja želim da ti budeš ministar za građevinar­stvo moje vlade.” Ja sam rekao:” Mir­ko, ja ne znam da li imam vremena za to. Imam mnogo obaveza.” “Ne­ma­mo šta ti i ja da pričamo. Sad sam bio kod Slobe. Sloba se složio da ti budeš. Nemaš ti šta da razmi­šljaš!” Otprilike je to tako bilo. Tu su bili Danko Đunić, tada direktor Ekonomskog instituta, i Zečević, generalni sekretar Partizana. Kod njega… Oni su umrli od smeha za tu argumentaciju “Sloba se složio. Šta ti imaš da pričaš više!” Onda sam došao kući. Moji su svi bili protiv toga da ja prihvatim da budem ministar gra­đevine, izuzev mog oca. ”Sine, ze­mlja je u teškoj situaciji. Nije što si mi sin, ali ja vidim da šta god si započeo, to si i završio. Treba da prihvatiš. Bolje da radiš ti, nego neko dru­gi taj posao, ali jednu stvar upamti: sva­kog čoveka moraš da uvažiš. Nemoj da ti se desi da neko hoće nešto da te zamoli, a da ga ti ne sa­slu­šaš. Ne moraš mu pomoći i možda ne možeš da pomogneš, ali bar da ga uvažiš i da ga saslušaš.” I ja sam tako pri­stao da budem ministar gra­đe­vine u vladi Republike Srbije. Izabran sam 18. marta 1994. godine. Već dotle sam se bio potpuno sredio. Kupio sam ve­­liki stan od 210 kvadrata, u centru Beograda, na Vračaru. Garažu. Ma­terijalno se potpuno obe­zbedio pre toga, jer sam radio na velikim pro­jektima, roditelji mi rade u Švajcarskoj, tako da smo dobro uvek stajali. I stvarno sam srcem ušao u tu vladu i mnogo sam uradio kao ministar.

Slobodana Miloševića sam prvi put upoznao i sreo u životu kada je proslavljano sto dana rada vla­de. Znači, negde u julu mesecu, kada je bilo sto dana rada vlade. Primio nas je Slobodan Milošević. Meni je tada izišla knjiga Upravljanje projek­tima u građevinarstvu, moja monogra­fija. Ja sam namerno stao po­sle­dnji da se pozdravim. On je nas sačekivao na stepeništu u predsedničkoj pa­lati. Ja sam ostao poslednji. Rekao sam: “Predsedniče, poštovanje. Ja sam taj Bane Ivković.” Kaže: “Znam, Bane.” “Ali, ja Vas prvi put vi­dim. Da znate da Vas poštujem. A, evo da bi smo se bolje upoznali, poneo sam moju knjigu Upravljanje projektima u građevinarstvu.” Uručio sam mu je. On me je baš onako zagrlio. Video sam da me je već bio zavoleo.

Ja sam dosta išao u javnost. Povukao sam rad na Pro­stor­nom pla­nu Republike Srbije. Smatrao sam, i danas mislim, da je to naj­vredniji rezultat vlade Mirka Marjanovića za 7 godina, jer sam ja kroz Prostorni plan Republike Srbije, s ljudima s kojima sam radio, faktički Srbiju ko­načno definisao kao celinu, jer sam Srbiji pronašao optimalna rešenja, ali sam istovremeno obezbedio ravnomeran razvoj svih njenih delova i gledao sam Srbiju kao celinu. Ukinuo sam prostorne planove Vojvo­dine i Kosova i Metohije, koje su išle ka separatizmu i uradio integralni prostorni plan, plan korišćenja prostora u Srbiji do 2010. godi­ne, za razvoj infrastrukture, za vodosnabdevanje, za poljoprivredu, za upra­vlja­nje šumama, za optimalno korišćenje rudnog blaga. 178 ljudi je radilo. Ja sam to odmah počeo da radim i dao sam mu knjigu. On je po­kazao da zna šta činim. Zvao me je posle dva dana i rekao: “Bane Iv­koviću, predsednik je pročitao tvoju knjigu od korica do korica. Nisam znao da je naš univerzitet već ovladao tom oblašću, upravljanjem projekta u gra­đevinarstvu. Svaka ti čast! Samo nastavi. Nemoj da mi zapustiš fakultet!”

Ja nikada moju radnu knjižicu nisam odneo s fakulteta. Znači, mo­ja radna knjižica je uvek bila na Građevinskom fakultetu i dan-da­nas, kada sam narodni poslanik, meni je knjižica tamo. Platu uvek primam na fakultetu, a primao sam samo razliku između plate profesora i plate ministra, odnosno plate profesora i plate poslanika. I, kad god sam mogao, ja sam održavao vezu sa studentskim narodom… Niko nikada ni­je mogao da kaže da je imao neke neprijatnosti sa mnom na fakultetu, jer ja dobro držim predavanje, studenti me lepo slušaju, vole da rade kod mene diplomski i nikada nije mogla čak nijedna stvar da bude izmi­šljena i vezana za mene. Kao ministar građevine, uradio sam još deset zakonskih projekata – Zakon o planiranju i građenju prostornih nase­lja, Zakon o gradskom građevinskom zemljištu, Zakon o izgradnji objekata, Zakon o komunalnim delatnostima, Zakon o legalizaciji bespra­vno izgrađenih objekata, Zakon o stambenoj izgradnji, Zakon o održavanju stambenih objekata, a najvažniji zakon, pored prostornog plana, je Za­kon o koncesiji. Dve godine sam radio na tom projektu.

U međuvremenu sam se, da kažem, sudario s okruženjem Slo­bodana Miloševića. Ono što je Slobodana Miloševića i SPS koštalo gubitka vlasti je, pre svega, stvaranje jednog zatvorenog prstena oko Slo­bodana Miloševića. Krug ljudi oko njega je faktički stavio stakleno zvono. Dok god je Slobodan Milošević išao po Srbiji, dok god je S. Mi­lošević razgovarao s ljudima, on je vodio politiku koja je imala perspektivu. Onog momenta – ‘96/’97. je prelomna – kad su ga zatvorili ljudi u SPS-u, koji su i danas u SPS-u, ljudi koji su odmah pobegli od njega, tipa Dragan Tomić-“Jugopetrol”, itd., JUL-ovci, on je počeo da greši. Onog trenutka kada je on počeo da čita govor, ja sam znao da to nije njegovo, da je to tuđe… Ja mislim ‘97./ ’98, počeo je da čita. Slobodan Milošević je uvek govorio iz glave. Dok god je govorio iz glave, on je govorio kako misli. Bio je pravi lider ovog naroda i vodio je politiku ispravnu potpuno. Kad je počeo da čita, znao sam da to više nije njegovo. Kada je počeo da upotrebljava reči koje ne liče na njega, ja sam znao da to nije njegovo, ja sam znao da je to pod pritiskom ljudi oko njega i stvaranja lažne slike o njemu. Kako sam prepoznao prve trenutke? Bio sam predsednik Grad­skog odbora SPS. Znači, ja sam bio običan član dok nisam postao mini­star. Kad sam po­stao ministar, onda sam ‘95. primljen u Glavni odbor, a ‘96. sam postao predsednik Gradskog odbora SPS-a u Beogradu i ostvario sam ubedljivo najbolji rezultat, koji je SPS ostvario u Beogradu. Do mene, SPS je imao najviše 250.000 glasova. Ja sam dobio 360.000 glasova za SPS u Beogradu, 3. novembra 1996. godine. Nakon tog rezultata, glasovi su padali.

Iako se ovaj tekst bavi percepcijom ličnosti Srpskog vožda Slobodana Miloševića kod naših sugrađana, napravićemo malu digresiju, kao primer kakav je status uživao Milošević u stranim medijima. Naime, pre nekoliko meseci, na kanalu National geografic je prikazana emisija, snimana krajem devedesetih, koja se bavila dolaskom antihrista na zemlju i famoznim brojem 666. Pored ostalih teza, jedan engleski istraživač (ili verovatnije hohštapler) ozbiljno je zastupao tezu, da se antihrist pojavio i da je to Slobodan Milošević.

Mada bizarno, ovo je jedno od mišljenja o ulozi ličnosti u istorijskim događajima, a Milošević je, bez sumnje, paradigma teze da jake, snažne ličnosti svojim vizionarstvom kanališu i usmeravaju put svoga naroda u bolju-goru budućnost. Nema nikakve sumnje da će njegovo ime i prezime kod Srba, još dugo, dugo vremena izazivati oprečne reakcije i uzburkana osećanja, a fascinantno je da, i pored poraznih rezultata njegovog vođstva, kod ne malog broja Srba Milošević ima i dalje status nacionalnog heroja.

Za nekoliko godina u Srbiji će se pojaviti razni “objektivni” analitičari i istoričari koji će izneti tezu o političkom vizionarstvu Slobodana Miloševića, čija je jedina greška ta što je rano zakukurikao, te su se zle, naravno zapadne sile, urotile da ga proglase za ratnog i svakog drugog zločinca, a on je samo tražio pravdu za svoj, uvek pravedni, srpski narod. Uostalom, u Nemačkoj već skoro jednu deceniju egzistira takozvana “revizionistička škola”, koja u znatnoj meri relativizuje nacističke zločine, pravdajući ih objektivnim okolnostima.

Ono što fascinira kod Miloševićevih pristalica je njihovo organsko verovanje da je on čovek kome je ljubav prema srpstvu bila iznad svega. Međutim i pre proteka istorijske distance, jasno je da to nije tačno. Ako pokušamo da razložimo pojam nacionaliste (u pozitivnoj, romantičarskoj konotaciji tog pojma XIX veka) i postupke Miloševića, dolazimo do sledećih relacija:

Odnos prema sunarodnicima u dijaspori

Nacionalni vođi ističu da im je cilj briga o svojim sunarodnicima ma gde živeli (“Moj zadatak je da zaštitim svakog Amerikanca, bilo gde u svetu”, Džordž Buš ml.). Ako je reč o narodu koji živi kao manjina u okviru države drugog naroda, dobar nacionalni radnik, diplomatskim sredstvima, postiže da se njegov narod izbori za svoja veća prava. Kada već dođe do sukoba, ako ih nije sprečio, trudi se da onima koji su morali napustiti svoj zavičaj organizuje pomoć, olakša integraciju u matici i sl.

Slobodan Milošević je, isključivo u svrhu lične vlasti, do tačke ključanja podstrekavao strah kod Srba da bi u Hrvatskoj i BiH mogli doživeti sudbinu istovetnu onoj u II svetskom ratu. Opijen trijumfalizmom posle potpunog preuzimanja vlasti u Srbiji, u javnim nastupima je nagoveštavao da će Srbija reagovati na jednostrano otcepljenje drugih republika: “U slučaju raspada SFRJ, Srbija ne prihvata avnojevske granice” – govor u Skupštini SR Srbije (mada je takav stav prvi izgovorio Vuk Drašković, kasnije veliki mirotvorac); “Ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo” – govor na Gazimestanu.

Milan Babić, Milan Martić, Radovan Karadžić, lideri prekodrinskih Srba, sve svoje političke i druge poteze redovno su sinhronizovali sa njim. I onda, 5. avgusta 1995. godine, iz svoje vikendice na Crnom Vrhu zabranio je da krajiški nesrećnici, “oslobođeni Olujom”, prođu kroz Beograd. Nikada nije posetio nijedan izbeglički kamp, nije obišao nijednu bolnicu u kojoj su se lečili srpski borci iz Krajine i Bosne, a bogami ni lečilišta za vojnike ranjene u NATO agresiji. Njegova “lepša” polovina, u svojim čuvenim zapisima o Srbima preko Drine, uglavnom je pisala pežorativno. Kasnije su i njegovi potrčci za sve situacije koje im nisu išle naruku optuživale izbeglice (tako je Dragan “Jugopetrol” Tomić za protestne šetnje povodom izborne krađe 1996-97. optužio izbeglice). Dejtonski sporazum i legendarni “put viskija” (koridor do Goražda), olako prepuštanje celog Sarajeva muslimanskoj strani (umesto da bude poseban distrikt), dovoljno govore da je njegov odnos prema braći s one strane Drine daleko od onoga kako njegove pristalice žele predstaviti.

Kosovo

Svaki pravi srpski nacionalista Kosovo, “najskuplju srpsku reč”, mora pomenuti bar jednom dnevno. Slobodan Milošević je svoj uspon započeo u južnoj pokrajini, a ona je najviše i doprinela njegovom padu 2000. godine. Od ambicioznih projekata povratka 500.000 Srba na Kosovo, kako je obećavao početkom 90-tih, došlo je do toga da je mir i bezbednost Srba održavana jakim policijskim snaga. Potpuni prekid komunikacije sa Albancima doveo je do dvostrukog postupka. Prvo, Slobi odani Srbi su se ubrzano i enormno obogatili, dok je albanska većina prišla najekstremnijim liderima. Odstranjivanjem Azema Vlasija, tada projugoslovenski orijentisanog Albanca, Milošević je dobio Hašima Tačija kao lidera Albanaca. Miloševiću je ovakvo stanje odgovaralo, najviše zbog izbornih manipulacija sa albanskim glasovima.

Potpuno slepilo je pokazao u komunikaciji sa međunarodnom zajednicom o pitanju Kosova. Odbio je da posrednik bude Felipe Gonzales, levičar i objektivan čovek, koji je u svojstvu premijera Španije u svojoj zemlji rešavao mnoge etničke probleme (Baskija, Katalonija). Zatim je organizovao farsu od referenduma u vezi sa stranim učešćem u rešavanju pitanja Kosova (gde je potrošeno nekoliko miliona tadašnjih maraka), a posle je prihvatio za medijatora Vilijama Vokera, američkog specijalnog čoveka za pravljenje problema, koji je i u Panami bio posmatrač i uradio ono što je trebalo da uradi za američke interese, odnosno pripremo teren za svrgavanje nekadašnjeg miljenika “Ujka Sama”, generala Norijege.

Uz Vokerovu asistenciju, našlo se u Račku opravdanje za intervenciju, posle je došla “pobeda” u vidu Kumanovskog sporazuma, a preostali Srbi na Kosovu ostali su ekonomski najugroženiji i danas su “jedini narod u Evropi koji živi u getu” (Boris Tadić).

Konačna raspodela javnih preduzeća u Srbiji posle nekoliko meseci “napornih” i teških pregovora verovatno je dugoročno zapečatila i osigurala trajanje i opstanak vladajuće koalicije. Nakon tog trgovačko-političkog posla realno su narasle šanse da će ova mukotrpno sastavljena koaliciona vlada uspeti da se održi do kraja mandata, jer je ona sada nakon ovog dogovora dobila ono odlučujuće interesno vezivno tkivo. Raspodela odgovornosti je po tumačenju vladinih i stranačkih glasnogovornika osnovni princip u raspodeli mesta u javnim preduzećima, i po njihovim rečima oni jedino žele da njima odgovorno upravljaju Njih rukovodi samo visoko načelo odgovornog upravljanja, još samo kad bi naša javnost poverovala u ovu njihovu licemernu političku filantropiju. Da li to znači da je do sada vlada funkcionisala mimo raspodeljene odgovornosti i da se tek nakon uspešno obavljene političke trgovine i raspodele javnih preduzeća otvara konačno prostor za odgovorno delovanje i toliko potrebno skladno ponašanje naše vlade. Interesantno je da je pri podeli javnih preduzeća postignut specifičan “napredak” u transparentnosti procesa ove podele. U nekim ranijim vremenima ova podela političkog plena je obavljana daleko od očiju javnosti i skrivana je kao neka vrsta tajnog političkog dogovora, kao da su učesnici u ovoj partijskoj trgovini zazirali od reagovanja javnosti. Danas se taj političko-trgovački posao obavlja javno i bez ikakvog straha da bi mogao da proizvede štetne političke posledice, kao da se radi o nekoj vrsti političke berze na kojoj se isprobavaju sposobnosti i umešnost naših političkih brokera. To samo govori do koje su mere vlast i stranke koje je čine bahati i osioni pa demonstriraju svoju neosetljivost na nepovoljne političke odjeke i uticaj javnosti. Sada se ta svojevrsna politička trgovina javnim preduzećima toliko otvoreno sprovodi da to sve više počinje da liči na oglase koje srećemo svakodnevno u novinama o aukcijskim i tenderskim prodajama društvenih firmi. Ovde je razlika samo u tome što se pobednici na aukciji i tenderima znaju unapred, jer su deo svevažećeg političkog dogovora.

Da paradoks bude veći, čak ni administrativni odbor Skupštine Srbije nije mogao da redovnim putem dobije informacije o visini direktorskih plata i nadoknada za učešće u upravnim odborima javnih preduzeća. Ministarstvo finansija ima samo zbirne podatke o tome koliko sredstava se odvaja za plate u ovim državnim firmama. O tome koliko su ova mesta unosna i interesantna govore podaci da mesečna nadoknada za posao direktora, predsednika ili članova UO u nekim preduzećima premašuje i 300.000 dinara, dok su uobičajena primanja u velikim i profitabilnim firmama oko 100.000-150.000 dinara. Ako uzmemo, kaže u svom tekstu S. Vlajnić, da je prosečna nadoknada u celoj Srbiji minimalno 30.000 dinara, i tu cifru pomnožimo sa oko 1.000 javnih preduzeća, koliko ih ima na različitim nivoima, ispada da je međustranački plen bar 150 miliona dinara mesečno, a najverovatnije i više. Ove činjenice nam najbolje svedoče o tome da su ova javna preduzeća i dalje država u državi i da su velikoj meri nedodirljiva i izvan kontrole društva i naše javnosti. Zato je i razumljivo zašto je nagodba o njihovoj podeli od tolike važnosti za naše vladajuće stranačke i političke strukture. Jer je očigledno da kontrola javnih preduzeća predstavlja jedan od temeljnih oslonaca vladine politike i očuvanja i snaženja uticaja partija koje su u prilici da podelom političkog plena samo učvrste i osnaže vladavinu svojih partijskih oligarhija, a samim tim i dalje funkcionisanje i delovanje partijske države. Zar treba podsećati da su u nedavnoj izbornoj kampanji gotovo sve stranke obećavale da će okončati i razgraditi partijsku vladavinu javnim preduzećima. Od tih obećanja nije ostalo ništa, jer to i nisu bila iskrena opredeljenja stranaka. Njima je bilo važno da dođu u poziciju da učestvuju u podeli političkog plena, a pamćenje birača je i onako kratko, važno je samo obezbediti unosna mesta za falange stranačkih oligarhija, koje čekaju svoj podrazumevajući deo kolača u raspodeli političkog plena, moći i bogatstva. A šta je sa elementarnom principijelnošću u politici. O njoj više niko i ne vodi računa, ona će opet doći na dnevni red kada budu nagovešteni novi izbori, tada ćemo opet slušati velike priče o potrebi da se javnim konkursima biraju rukovodeći timovi u javnim preduzećima. Stara i izanđala priča u koju više niko ne veruje, pa očigledno ni oni koji je uporno plasiraju u izbornim kampanjama. Stranke ne žele da se odreknu najunosnijeg političkog plena i to je i nakon formiranja ove vlade više nego jasno, jer je i za njih najvažnije da se obezbede što unosniji položaji za pripadnike odane stranačke oligarhije. Profesor Čeda Čupić je u svom reagovanju veoma dobro ocrtao ovu situaciju: “Čista podela plena. U Srbiji se demokratija pretvara u ogoljenu vladavinu stranaka, koje za to ne snose bilo kakvu odgovornost. Stranke očigledno moraju da udome svoje ljude i zadovolje stranačke interese. Članovi upravnih odbora ne bi smeli da primaju naknade za rad u tim preduzećima, odnosno to bi trebalo da budu neplaćene funkcije. Ovakva odluka vladajućih stranaka samo pogoduje širenju korupcije, pogotovo kada u Srbiji nisu uspostavljene nezavisne institucije i mehanizmi za kontrolu vlasti”. Sličnog mišljenja je Milan Nikolić: “Jednopartijsku državu u Srbiji zamenila je pluralistička partijska država. Tako se i za direktorske fotelje u javnim preduzećima i u upravnim odborima biraju kadrovi lojalni stranačkom vrhu i lideru, a ne stručnjaci i kompetentni menadžeri.” Verica Barać je još rezolutnija u svojim stavovima i oceni rada javnih preduzeća: “Apsolutno je nepoznato na koji način političke stranke upravljaju javnim preduzećima. Njihov gubitak pokriva se iz budžeta jer nema nikakve kontrole. Tako se i zatvara krug korupcije. Stranke se ovako finansiraju, nije to ništa novo, to je nasleđeno iz partijske države. U Srbiji je problem to što se, kada je reč o javnim preduzećima, država ponaša kao vlast, a ne kao vlasnik.” A Dobrivoje Radovanović, naš vodeći kriminolog, tvrdi da su političke stranke glavni uzročnici i promoteri tamne strane života u Srbiji. Građani ni posle 15 godina političkog pluralizma ne znaju kako se stranke finansiraju, ko su im glavni sponzori i donatori. Srpska javnost ne zna ni da su političke partije odgovorne za pojavu velikog organizovanog kriminala u privredi i privatizaciji, koji se ljulja iza javne scene i preti da uzdrma čitavo društvo. Ovi stavovi su pre svega dobra i rečita ilustracija amoralnog familizma o kojem je govorio Benfild tvrdeći da su javne institucije kolonizovane stranačkom lojalnošću, što se svakako može smatrati pojavom političkog klijentelizma, i da će stranački radnici prodavati svoje dobre usluge najboljem ponuđaču, jer biti konvertit u takvom shvatanju politike postaje sasvim prihvatljivo.

Tu dolazimo do sasvim utemeljene ocene da politika permanentnog političkog nagodbenjaštva i neskriveni politički klijentelizam postaju alfa i omega našeg političkog života, tako da dogovor vladajućih stranaka zamenjuje celokupan politički i institucionalni sistem u zemlji. Nova i izuzetna prilika da se ova nagodbenjačka politika iznova vidi u pravoj svetlosti je aktuelna rasprava koja se vodi o mogućnosti raspisivanja lokalnih i predsedničkih izbora. Da li naše društvo postaje istinski zatočenik političkih dogovora vladajućih stranaka, koje su uvek pripravne da zarad tzv. vrhovnih i sudbonosnih državotvornih i nacionalnih interesa ponište Ustavni zakon kao osnovni akt u sprovođenju nedavno donesenog Ustava Srbije. Na taj način politički dogovor vladajućih stranaka u stvari zamenjuje celokupan politički život i dezavuiše demokratske ustanove i načela, utvrđujući tako dalju vladavinu partijske države. Jer jedino je važno i politički delotvorno ono šta se dogovore vodeći predstavnici stranačkih oligarhija, a sve ostalo je podređeno toj magičnoj političkoj alhemiji. Dugotrajno licitiranje o samoj mogućnosti i rokovima održavanja lokalnih i predsedničkih izbora očigledno služi za neprestano odmeravanje snaga unutar vladajuće koalicije, ali i predstavlja još jedan izraz pogubnog nagodbenjaštva u našoj politici. Uloge su se sada promenile, kao što se to u politici često dešava. Demokratska stranka Srbije, kao stranka koja se neprestano poziva na svoj dokazani i neupitni legalizam, otvoreno poziva na kršenje ustavne procedure jer nagoveštava mogućnost izmene Ustavnog zakona, koji je inače jasno odredio rokove za održavanje izbora. Neprikosnoveni lider ove stranke i predsednik vlade Srbije, Vojislav Koštunica, na izbornoj skupštini stranke jasno je predstavio ovu specifičnu legalističku poziciju: “Naš stav da ne treba u decembru održavati izbore zasniva se na borbi za Kosovo. U Ustavnom zakonu jasno piše da rok za raspisivanje izbora nije 10. decembar, već da je taj rok vezan za 31. decembar ove godine. Sve stranke se slažu da je naša i ustavna, i politička, i moralna, i ljudska obaveza da se pre svega borimo za odbranu zemlje”. Zaista veoma fleksibilno i čudno shvatanje legalizma. Demokratska stranka je zato, često optuživana da je sklona vaninstitucionalnim prečicama u rešavanju društvenih izazova i problema, od početka ove rasprave o izborima, tvrdila da se nalazi na čvrstim legalističkim pozicijama, insistirajući pri tome na striktnom i odlučnom poštovanju Ustavnog zakona. Međutim pokazalo se još jednom da kada počnu politički pregovori, predstavnici Demokratske stranke veoma često odstupaju od svojih prvobitno iznetih stavova i skloni su da se privole zahtevima političkog pragmatizma i sili tzv. državnog razloga. Ali sam Ustavni zakon je jasno odredio rokove za izbore i jedina mogućnost da se oni izmene sadržani su u promeni Ustavnog zakona. Odbrana Kosova kao ljudska i moralna obaveza postaje onaj vrhovni zakon koji je iznad samog Ustava i ona se javlja, kao i mnogo puta do sada u poslednjih petnaest godina, kao univerzalni alibi za političko manevrisanje, političke nagodbe i trgovinu i stalno odugovlačenje, što je i glavno političko sredstvo i politička taktika Demokratske stranke Srbije. Šta je ostalo od zalaganja za beskompromisni legalizam i stvaranje i poštovanje pravne države, ako će spasonosna izmena Ustavnog zakona biti inspirisana odbranom Kosova, kao deo pragmatičnog i prozaičnog političkog dogovora vladajućih stranaka. To je politička priča koju smo do sada toliko puta slušali, ona je izgubila svaki smisao, jer nakon svih političkih iskustava konačno je došlo vreme da Ustav bude osnovna garancija za funkcionisanje demokratskog društva koja neće biti menjana shodno dnevnopolitičkim procenama i potrebama, kako se to u našoj političkoj istoriji toliko puta činilo.