Značaj rehabilitacije
Autor: Stojan M. Mićović
student Pravnog fakulteta, Beograd
ZNAČAJ REHABILITACIJE
Rehabilitacija potiče od latinske reči rehabillitatio, što znači povratak oduzetih prava i povratak dobrog glasa, tj. časti. Danas se ona primenjuje kao pravna rehabilitacija u državama koje su preživele autoritarnu prošlost, a koje žele da uspostave demokratski poredak i demokratski sistem vrednosti. Ona afirmiše ideju ljudskih prava, dajući joj prvenstvo nad svim ideologijama i političkim stavovima i razlikama. Pravna rehabilitacija u užem smislu označava mere koje se odnose na ukidanje osude, odnosno kazne, dok mere pravne rehabilitacije u širem smislu idu za tim da otklone posledice osuđenosti. Tako rehabilitacija u širem smislu podrazumeva obeštećenje žrtava za narušeno zdravlje, pretrpljene fizičke bolove i strah, za prekinutu karijeru, vraćanje konfiskovane imovine i priznavanje vremena provedenog u zatvoru kao radni staž. Međutim, rehabilitacija nema samo pravnu dimenziju, već ona duboko seže u sve sfere našeg društva. Zato razlozi njene primene ne leže samo u poštovanju načela pravne države i vladavine prava, već je njen ratio i u potvrđivanju sociološko-kulturnog, istorijskog i moralnog sazrevanja jednog naroda. Da je rehabilitacija samo pravni pojam, ona i ne bi uspela da izvrši ulogu koja joj je namenjena, jer bi tada značila samo puko poništavanje osuđujućih presuda, bez moralne osude, koja je najefikasnija sankcija.
Od 1941. godine mnoge su znamenite ličnosti Srbije obespravljene zbog političke ideologije. Među njima su akademik Slobodan Jovanović, glumica Žanka Stokić, književnik Grigorije Božović, slikar Branko Popović, profesor Dragoljub Jovanović i mnogi drugi koji danas nisu među živima. Rehabilitacija se odnosi na istorijski period koji je iza nas. Ali da li u tom ispravljanju istorijske nepravde ima posledica po budućnost i da li je njen cilj samo u ispravljanju nepravde ili uz to ona predstavlja putokaz mladim generacijama, kojim se utire neki novi i srećniji put srpske istorije? Možemo li rehabilitacijom stvoriti bolju i pravedniju zajednicu, u kojoj će se sprečiti kršenje ljudskih prava i ponavljanje autoritarne vladavine? Da li uopšte možemo da dočekamo srećniju budućnost ako ne rešimo probleme iz prošlosti? Sve su to pitanja od čijih odgovora zavisi uspešnost rehabilitacije. Po mom dubokom uverenju, rehabilitacija predstavlja jedan od kamena temeljaca za gradnju uspešne Srbije, jer označava pomirenje i poverenje, pokajanje, uspostavljanje jake osnove za dalju nadgradnju društva, putokaz budućim generacijama, a takođe i vraćanje životnog smisla.
Istorija srpskog naroda je u dobroj meri i istorija podela. Sukobljavaju se i dele i Nemanjini sinovi, Vukan i Stefan, pa Lazarevići i Brankovići, zatim Obrenovići i Karađorđevići. Podele se nastavljaju i u dvadesetom veku. I to su možda najbolnije i najkrvavije naše podele, podele na monarhiste i komuniste, pa dalje na staljiniste i titoiste. Ova politička razmimoilaženja su drastično smanjivala brojčano stanje našeg naroda, poraženi bivaju kompromitovani i čak brisani iz istorije, dok se pobednici uzdižu na žrtvama i samouvereno šire kult o svojoj nepogrešivosti.
Rehabilitacija pokušava da izmiri zavađene, pokazuje da poraženi nisu narodni neprijatelji sopstvene države, čime potomcima pobeđenih briše gorčinu koju su nosili pola veka i više, a potomke i jednih i drugih ujedinjuje oko lepše i bolje budućnosti. Prema tome, rehabilitacija predstavlja rezultat saznanja da nećemo daleko stići ako slične podele nastavimo. Ona je i izraz težnje za istorijskim pomirenjem, jer bratoubistvo koje nije pomireno predstavlja povod i uzrok novog bratoubistva. Zato sudska rešenja koja se donose povodom rehabilitacije treba da budu reči razumevanja i mira, a ne sudske odluke ozakonjene osvete i revanšizma. Ideja rehabilitacije ne bi bila od značaja kad ne bi služila pomirenju. Rehabilitacija upućuje jasnu poruku da nema poraženih i pobednika, da su svi pred državom i zakonom isti, jer samo tako će Srbija biti mati svima. I to je prvi korak na putu da svi građani Srbije povrate poverenje u državu i državne institucije, bez kojeg nijedno društvo ne može da ide napred. Time država pokazuje da joj je svaki građanin svetinja i da svako ima neotuđivo pravo na imovinu, čast i različitost mišljenja, da je ona jača od bilo kakvih ekstremizama i da se izdiže iznad politike, čime, u stvari, pokazuje da je postala odgovorna.
Zločini koji su komunističke vlasti u ratu učinile prema građanstvu, likvidacijama i osuđivanjem političkih neistomišljenika u procesima sličnim Kafkinim, nezapamćeni su istoriji, a posledice osećamo i danas. Ipak, ti zločini su, kako ćemo videti, manji nego oni koje su komunisti učinili za vreme vladavine u miru. Jer oni su političkim osuđivanjem srpske inteligencije osudili sva njihova dela, oduzeli su im pravo da se o njima javno priča, izbrisali su ih iz svih udžbenika, a njihova biografija je zataškavana. Njihovim osuđivanjem tadašnje vlasti su, na neki način, osudile i njihove porodice i potomke, koji su naprosto naterani da se stide od koga potiču i čije prezime nose. Porodice nisu samo pretrpele fizičku likvidaciju svojih članova, koja izgleda nije bila dovoljna, već su pretrpele i neprestano ubijanje pamćenja da oni postoje. Za mnoge osuđenike se i ne zna gde im počivaju zemni ostaci, kao da su vlasti htele da izbrišu i činjenicu da su oni ikada i postojali. Žrtve su izgubile pravo koje nikad niko nije propisao, jer se to pravo podrazumeva. Naime, oni su izgubili i pravo na grob! Dakle, nisu samo izbrisani iz spiska živih, već i iz spiska mrtvih. Lišavanjem života velikana naše kulture i oduzimanjem njihove slobode, Srbija je izgubila i svoju slobodu i savest, a njihovim obeščašćivanjem kao i obeščašćivanjem njihovih porodica, Srbija je izgubila i svoju čast i dostojanstvo. I zato jedini način da povrati svoju čast, ugled i dostojanstvo jeste da se pokaje, da se iskupi, da vrati dug prošlosti, jer ako se ne pokajemo rizikujemo da nam se to ponovo desi. I jedini način da to uradi jeste da rehabilituje sve nepravedno osuđene bez obzira na politička opredeljenja. Dakle, ova rehabilitacija nema za cilj samo da rehabilituje političke osuđenike, već njome mi rehabilitujemo sebe, vraćamo poljuljano dostojanstvo i čast, koje smo odavno izgubili osuđivanjem naše kulturne, političke i vojne elite.
Rimska boginja prava i pravednosti Justicija ima povez preko očiju, u levoj ruci drži mač, a u desnoj vagu. Ona time pokazuje da pravo i pravda nemaju oči, da su pred njom svi jednaki i da svi imaju isti tretman, bez obzira na to kako izgledaju, ko su i šta rade i da sve treba procenjivati na osnovu istih merila, bez predrasuda. I kada se sve to dobro izvaga, boginja donosi presudu. Skoro potpunu negaciju ovaj ideal pravde dobio je u autoritarnim režimima.
Rehabilitacija predstavlja zvezdu vodilju budućim generacijama. Ona je pravni putokaz kojim, sledeći ga, postavljamo ljudska prava iznad političkih ideologija i različitosti, a sam život postavljamo kao merilo svega. Time se gradi jedno odgovorno društvo, sa odgovornim institucijama i pojedincima. Ustoličavanjem ovih principa, buduće generacije sudija neće podleći političkim pritiscima prilikom donošenja sudskih odluka. Niko se, dakle, ne može kažnjavati za iskazivanje mišljenja. Ali ko se ogluši o pravdu, ona će ga sustići, jer, kako se kaže, pravda je spora ali dostižna, što pokazuje i sam princip rehabilitacije.
Mnogi pravni i politički mislioci su smatrali da je dobro društvo, u stvari, ono koje je pravedno. A pravedno društvo je osnova za dugovečnu državu. I rehabilitacija je izraz težnje za uspostavljanjem pravednijeg društva. Ona proizlazi iz načela vladavine prava i pravne države. Njome se pokušava ispraviti istorijska nepravda, koja je obeležila prethodni period. Neko će reći da je to nepotrebno opterećivanje prošlošću. Ali da li se pravda može graditi na nepravdi, odnosno da li se sreća jednog naraštaja može uspostaviti na nesreći prethodnog? Valtazar Bogišić je davno napisao da “što se grbo rodi vrijeme ne ispravi”. Drugim rečima, bezakonje samim protekom vremena ne može da postane pravno valjano.
Rehabilitacija ima i istorijsko-političku konotaciju. Njome se jedno društvo jasno određuje prema prošlosti, u našem primeru komunističkoj, a suočavanje sa prošlošću predstavlja glavni orijentir za budućnost. Takođe, ona je i izraz samokritičnosti, koja, izgleda, nedostaje našem društvu, a poznavanjem svojih mana i grešaka lakše ćemo zakoračiti u pravedniju budućnost. Prema tome, rehabilitacija predstavlja i uspostavljanje jake osnove za gradnju boljeg društva, onog u kome će se svi osećati slobodno, gde neće biti izloženi napadima države, već će biti pod njenom zaštitom.
Čovek, spoznajući svoju smrtnost, neprestano se bori protiv nje. Želi da dostigne večnost, a to pokušava svojim stvaralaštvom, nečim čime će živeti i posle smrti. Ono što su uradile komunističke vlasti, jeste udarac na samo ljudsko postojanje. Svojim presudama – pravnim i fizičkim – nisu samo lišavali ljude života, već su učinili da čovek umre i po drugi put, brišući njegovo stvaralaštvo. Dela osuđenih profesora su zabranjivana, njihova misao je poništena, knjige spaljivane, a decenijama stvarana imovina je konfiskovana. Tako je ovim višestrukim kaznama i njihov život obesmišljen. Zato rehabilitacija oživljava težnju čoveka da se svojim delom bori protiv smrtnosti. A u tome je i smisao života – ostati svojim delom u vremenu.
Kako vidimo, rehabilitacija ima višestruk značaj. Pored pravnog, ona ima i kulturološki značaj, u čemu je posebno važna njegova etička strana. To je, dakle, jedan civilizacijski korak koji ostavlja iza sebe sve one sankcije koje se odnose na ideološka ubeđenja ljudi. Razume se, ona je veoma važna i za mlađu generaciju u Srbiji. Mlađi naraštaji moraju da osećaju potpunu pravnu sigurnost i slobodu izražavanja mišljenja. A time se jača osećanje pripadništva i duga svome rodu, svojoj zemlji. I, naravno, spremnost da se radi na njenom uzdizanju i napretku.