Zakon o rehabilitaciji: tužna priča sa možda srećnim krajem
Autor: Vladimir V. Vodinelić,
Centar za unapređivanje pravnih studija, Beograd
ZAKON O REHABILITACIJI: TUŽNA PRIČA
SA MOŽDA SREĆNIM KRAJEM
Rezime: Srbija je zemlja pravno nesavladane autoritarne prošlosti. Vlada je bez zaokružene politike pravnog savladavanja prošlosti, a nijedan do sada proizveden pravni instrument savladavanja autoritarne prošlosti, ili pak njegova primena, nisu adekvatni. U katalogu neprimerenih sredstava vidno mesto zauzima Zakon o rehabilitaciji 2006, liliputanski po svojim dimenzijama, džinovski po svojim manama. I njegovi manjkovi, ali i viškovi koje sadrži, prikazani u jednom izboru u ovom tekstu, stavljaju sudove pred zadatak, koji se savesnom izradom zakona mogao izbeći, da, u ambijentu pravne nesigurnosti, nalaze rešenja koja je Zakon ostao dužan, ali i pred nerešive zadatke, pošto ih Zakon prinuđuje da, u ambijentu pravne države, krše Zakon i pravni poredak. Dobra vest je da je Ministar pravde 2008. godine obrazovao radnu grupu da izradi novi zakon. Ako se uklone neopravdani manjkovi i viškovi sadašnjeg zakona, tužno započeta priča o pravnom okviru rehabilitacije političkih osuđenika i kažnjenika u Srbiji dobiće priliku za srećan kraj: rehabilitacija, ta etički i pravno nesporna i plemenita institucija, dobiće u Srbiji novi Zakon o rehabilitaciji, konačno sposoban da dostigne dostojanstvo svoga naziva.
Ključne reči: pravno savladavanje autoritarne prošlosti, rehabilitacija političkih osuđenika i kažnjenika, mane Zakona o rehabilitaciji 2006, izrada novog zakona o rehabilitaciji
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu odgovarajuće je mesto za skup sa ovakvom temom. Kada je reč o autoritarnoj prošlosti, on predstavlja Srbiju u malome. Dvojica naših kolega već spomenuše kako je ovaj fakultet u svojim redovima imao žrtve autoritarizma. Tačno je. Ali, ne sme ostati nepopunjenja ni ona druga kolona u knjigovodstvu autoritarne prošlosti: kolona počinioca. Jer je ovaj fakultet u svojim redovima imao i takve koji su iz političkih motiva povređivali tuđa ljudska prava, dok je, uostalom, samom činjenicom da je u vreme autoritarizma dao diplome bar polovini svih pravnika u Srbiji, na njemu obrazovan najveći broj onih sudija i drugih pravnika koji su, kao instrumenti političke represije, učestvovali u proizvođenju autoritarne prošlosti.
Srbija je zemlja pravno nesavladane prošlosti. Dva su uslova neophodna da bi se prošlost pravno savladala. S jedne strane, da demokratska vlast ima izgrađenu politiku savladavanja autoritarne prošlosti, da je ta politika celovita, koherenta i da je se vlast dosledno pridržava, a sa druge strane, da vlast stvori adekvatni pravni instrumentarijum za realizaciju takve politike pravnog savladavanja prošlosti. Toga u Srbiji nikada nije bilo posle oktobra 2000, niti ga ima sada. Manjka na obe strane, pa i na strani adekvatnih pravnih sredstava za savladavanje autoritarne prošlosti. Bilo bi, uostalom, i čudno da vlada koja nema izgrađenu politiku savladanja autoritarne prošlosti ipak proizvede kroz parlament valjana sredstva za pravno savladavanje prošlosti.
U ovoj prilici evo tek nekih ilustracija pojedinih nedoslednosti u kompleksu pravnog savladavanja ovdašnje autoritarne prošlosti. Opšti zakon o vraćanju imovine, svojevremeno oduzete iz ideoloških razloga, i o obeštećivanju za tako oduzetu imovinu, sa čijim nacrtom je nadležno ministarstvo izašlo u javnost pre koji mesec, kao da nije stvoren u istoj zemlji Srbiji u kojoj je pre samo dve godine donet zakon o vraćanju imovine i obeštećivanju crkava i verskih zajednica. Taj zakon obavezuje državu da crkvi vrati sve što može, a ako ne može, da joj da naknadu, i to punu, tržišnu. Sjajno. Ali, nikako nije sjajno što sada nacrt opšteg zakona za sve ostale žrtve oduzimanja imovine iz ideoloških razloga predviđa da oni neće dobiti sve što bi moglo da im se vrati, niti je sjajno što oni koji bi dobijali naknadu, a ne u naturi, nikako neće dobiti punu naknadu, tržišnu. Ovakva nedoslednost u pravnom savladavanju prošlosti vodi novim žrtvama, jer opravdano favorizuje jedne žrtve (crkvu), a druge (sve ostale) ničim opravdano diskriminiše. Takođe, ničim se ne dâ opravdati to što su prvo donete uredbe o otvaranju dosijea političke policije, a da, nakon što su potom proglašene protivustavnim iz razloga što ta materija mora da se uređuje zakonom a ne sme podzakonskim aktima, nikada nije donet zakon. Manifestacija nedoslednosti u pravnom savladavanju autoritarne prošlosti jeste i to što je donet zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava u prošlosti, popularno, o lustraciji, a da on potom nije doživeo ni časka primene. Zbog naknadnog manjka dovoljne političke volje! U znaku jedne, samo drugačije nedoslednosti stoji i zakon koji nas je danas ovde okupio: oformila se, mada vrlo kasno, na sreću ipak dovoljna politička volja da rehabilitacija političkih osuđenika i kažnjenika postane pravna obaveze države, ali je za tu svrhu donet, na nesreću, jedan loš zakon o rehabilitaciji, koji, na sreću, ipak živi tako što su sudovi učinili i ono što u pravnoj državi nikako nije njihov zadatak. Sve nedoslednosti u izgradnji domaćeg sistema pravnog savladavanja autoritarne prošlosti, iako se ničim ne mogu pravdati, mogu se objasniti, ali nikome od nas od tog razumevanja nije bolje, budući da nikako ili vrlo ograničeno možemo da utičemo na uzroke njihovog pojavljivanja.
Pravno savladavanje autoritarne prošlosti, kao i ta prošlost sama, ima dve strane. Stranu žrtve, i stranu počinilaca. Kompletno pravno savladavanje autoritarne prošlosti podrazumeva da se za žrtve učini što se može, ali i da se protiv učinioca učini što je potrebno. Nedovoljnosti u tom pogledu naročito se osećaju ako je reč o zemlji koja, kao Srbija, jeste puna žrtava, ali je puna i počinilaca. Zato što je ovde autoritarizam dugo trajao, a bio bogatih pojavnih oblika, samo se bolje uočava da je kod nas, što se tiče pravnog savladavanja autoritarne prošlosti, na delu asimetrija, koja je rezultirala time da su u Srbiji, i posle silaska autoritarizma sa istorijske scene, negdašnji počinioci mnogo bolje prošli negoli žrtve. I to se može objasniti, ne i opravdati, time što među političkom elitom ne manjka onih koji su bili počinioci ili saučesnici, ili polutani, svakako bliži počiniocima negoli žrtvama.
Što se Zakona o rehabilitaciji tiče, kasno je nastao u odnosu na vreme promene – tek 2006, a ipak ne valja – uprkos tome što su zakonopiscu i zakonodavcu stajala na raspolaganju iskustva tolikih tuđih, već ranije donetih zakona. Nema drugde rehabilitacionog zakona koji bi po svojim nedostacima bio ravan našem. Zakon je rođen teško bolestan. Reč je o urođenim konstrukcijskim nedostacima koji su nepopravljivi, a ne o estetskim manama. Ovakav zakon niko nije zaslužio. Ni žrtve, radi kojih bi trebalo da je donet u prvom redu, ni pravosuđe, kojem bi on trebalo da omogući da se za žrtve učini što je potrebno, ni država Srbija, koja bi putem primene zakona u pravosuđu trebalo da bar ublaži svoje dugove koje su ranije vlasti ove zemlje stvorile prema žrtvama.
Već je sam naziv zakona neprimeren. Ovo nije zakon o rehabilitaciji, mada se tako zove, nego o jednom isečku rehabilitacije: samo o pravnom poništavanju odluka donetih iz političkih motiva. Rehabilitacija obuhvata, međutim, niz drugih mera, kojih u zakonu nema. Brojne žrtve političke represije platile su novčane kazne, a ovde nema ničega o tome da bi kazne valjalo vratiti, i to valorizovano. Država koja pravno stavlja van snage akte o kažnjavanju, a i dalje zadržava naplaćene kazne, samo produžava da se neosnovano obogaćuje na račun žrtve. Žrtve nisu bile žrtve samo time što su pravno proglašavane kriminalcima (mada često ništa drugo nisu vršile do ono što se u demokratskom društvu zovu ljudska prava), nego su izlagane patnji i na mnoge druge načine, hendikepirane time što kažnjene nisu mogle da nađu posao, ili su gubile posao koji su imale, nisu mogle da se školuju, da ostvare profesionalnu karijeru, a posebne su patnje dece koja su smeštana sa roditeljima u kaznene ustanove. Nikakvog obeštećenja za sve to, makar simboličkog, nema ni u najavi u ovom zakonu. Vreme koje su žrtve političke represije provele izdržavajući kaznu, nepovratno je prošlo, ali je zakon o rehabilitaciji pozvan da im to uračuna u penzioni staž, što takođe niti čini niti najavljuje. Ništa ni od onog ostalog što rehabiltacija takođe znači – recimo, mere naročito pomoći i nege u bolesti, uzrokovanoj kažnjenošću, i starosti, besplatnost nekih javnih usluga – ovaj zakon ne sadrži.
Ume li iko da objasni zašto zakonodavac, ničim izazvan, pravo na rehabilitaciju priznaje samo onima koji su svojevremeno prebivali u Srbiji, kao da je za političku represiju i žrtvu uopšte od važnosti gde joj je bilo prebivalište. Time potpuno proizvoljno povlači liniju diskriminacije među žrtvama, tako da će, recimo, od dva rođena brata, za isto delo i podjednako kažnjena iz političkih razloga, jedan dobiti rehabilitaciju a drugi ostati bez nje. Jer, ne samo Srbija zbog ovakvog zakona, nego ni ta druga, sada strana država, u kojoj je on tada imao prebivalište, neće ga rehabilitovati, budući da svaka država rehabilituje samo od svojih nedela, a ne od tuđih.