Zakon o Rehabilitaciji – dve godine kasnije
Autor: Gojko Lazarev
Sudija Okružnog suda, Šabac
ZAKON O REHABILITACIJI – DVE GODINE KASNIJE
Rezime: Budući da je autor sudija Okružnog suda u Šapcu koji je doneo najveći broj rešenja po Zakonu o rehabilitaciji, on je podrobno analizirao probleme u procesu primene ovog Zakona. Sudsku praksu Okružnog suda u Šapcu on je klasifikova u tri grupe: 1) predmeti u kojima su zahtevi za rehabilitaciju usvojeni, 2) predmeti u kojima zahtevi za rehabilitaciju nisu usvojeni, i 3) nerešeni predmeti. Na osnovu podrobne analize ove sudske prakse, autor je zaključio da je srpska politička elita kasnim usvajanjem Zakona o rehabilitaciji pokazala da nije spremna za otvaranje pitanja autoritarne prošlosti, a izostankom dela o ekonomskoj rehabilitaciji, kroz obeštećivanje i restituciju oduzete imovine, produžava se višedecenijska agonija žrtava komunizma. Da bi žrtve komunističkog terora bile rehabilitovane u potpunosti, neophodno je odreći se komunističke prošlosti, kao što su to učinili posleratni Nemci, koji su se odrekli svoje nacističke prošlosti, ali izgleda da današnji Srbi nemaju dovoljno snage da odbace takvu prošlost. Zakon o rehabilitaciji ima značajne nedostatke, ali i jednu vrlinu, a to je da je konačno donet i da je počeo da se primenjuje. Početna nesnalaženja u primeni polako se otklanjaju i sudovi su angažovaniji i ažurniji u rešavanju predmeta po zahtevima za rehabilitaciju. U njima se prvi put posle Drugog svetskog rata na neki način istražuju ratni zločini pobednika iz rata, što je uslov, ne samo za eventualno uključivanje nadležnog tužioca u proces utvrđivanja istine u ovim zločinima, već je i zdrav temelj za srpsko-srpsko nacionalno pomirenje, bez koga nema efikasne izgradnje demokratske države.
Ključne reči: partijska država, autoritarna prošlost, Zakon o rehabilitaciji Republike Srbiji, sudska praksa,
srpsko-srpsko nacionalno pomirenje
I. Uvod
Narodna skupština Republike Srbije na sednici održanoj 17. aprila 2006. godine donela je Zakon o rehabilitaciji, koji je stupio na snagu osmog dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku Republike Srbije, tj. na dan 25. aprila 2006. godine. Ovaj zakon ima svega 9 članova, što je odmah na početku primene izazvalo kritiku stručne javnosti, pošto su svi zakoni o rehabilitaciji doneti u zemljama jugoistočne Evrope znatno obimniji.
U čl. 1 ovog zakona propisuje se da se ovim zakonom uređuje rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke, ili sudskom ili administrativnom odlukom, lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava, od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Stručna javnost je odmah ukazala na to da, prema ovoj odredbi, pravo na rehabilitaciju zavisi od toga da li je neko bio lišen života, slobode ili nekog drugog prava iz političkih ili ideoloških razloga, da li je nad njim izvršen progon ili nepravda i da li je bio žrtva progona ili nasilja, pri čemu ni na koji način nije konkretizovana nijedna od tih ključnih kategorija (politički razlog, ideološki razlog, progon, nepravda, nasilje), od čijeg tumačenja zavisi ko će biti, a ko neće biti rehabilitovan.
Kriterijum za rehabilitaciju koji nedostaje Zakonu o rehabilitaciji trebalo bi da bude to da li bi ili ne bi oni, koji zahtevaju rehabilitaciju, da su danas osuđeni ili kažnjeni, bili isto tako osuđeni ili kažnjeni.
Na naročito kritičan stav naišla je odredba čl. 1 ovog zakona prema kojoj se rehabilitacija vrši zaključno sa danom stupanja na snagu ovog zakona.
Pravo na rehabilitaciju imaju lica koja su imala prebivalište na teritoriji Republike Srbije. Na taj način pravo na rehabilitaciju nije dato žrtvi kao žrtvi, već samo nekadašnjoj domicilnoj žrtvi, što je protivno prirodi stvari, budući da je žrtva žrtva, zbog onoga što joj je učinila autoritarna vlast, a ne zbog mesta prebivališta.
U čl. 2 Zakona o rehabilitaciji propisano je da zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano fizičko ili pravno lice i da pravo na podnošenje zahteva ne zastareva. I ovo pitanje je naišlo na kritiku stručne javnosti s obzirom na to da rehabilitacija nije obaveza nego pravo, tako da dok je žrtva živa niko, osim nje, ne može zahtevati njenu rehabilitaciju, već tek kad umre, određeni krug lica, koja imaju pravo na pijetet, stiče aktivnu legitimaciju da zahteva njenu rehabilitaciju. Zakon je ignorisao neophodnu razliku između pravnog režima rehabilitacije za žive žrtve i pravnog režima rehabilitacije za umrle žrtve.
Rehabilitacijom se zadire u privatnost žrtve tako da se može smatrati da je interes žrtve da ne traži rehabilitaciju legitiman.
U čl. 3 Zakona o rehabilitaciji predviđeno je da se zahtev podnosi okružnom sudu prema prebivalištu, odnosno sedištu podnosioca zahteva ili mestu gde je izvršen progon ili nepravda. Zahtev sadrži lične podatke lica čija se rehabilitacija zahteva i dokaz o opravdanosti zahteva. Ukoliko podnosilac zahteva nije u mogućnosti da podnese dokaze o opravdanosti zahteva, tada se uz zahtev podnosi opis progona ili nasilja sa podacima koji mogu poslužiti za bližu identifikaciju žrtve i događaja. Postupak rehabilitacije i pribavljanje dokaza oslobođeno je svih taksi i troškova.
U čl. 4 ovog zakona predviđeno je da sud odlučuje u veću sastavljenom od tri sudije u javnom postupku, pri čemu sud pribavlja potrebna dokumenta i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija, koji su dužni da ih na zahtev sudu dostave u roku od 60 dana. Obrazloženim rešenjem sud usvaja ili odbija zahtev za rehabilitaciju.
Ukoliko nadležni državni organi i organizacije ne postupe po zahtevu suda i u roku od 60 dana ne dostave dokumenta kojim raspolažu, sud je ovlašćen da, shodnom primenom odredaba čl. 234 i 235 ZPP, istima izrekne novčane kazne zbog nedostavljanja isprava.
U čl. 5 je propisano da rešenjem kojim usvaja zahtev za rehabilitaciju sud utvrđuje da je odluka, koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica, ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, tako da se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim.
Kad sudska ili administrativna odluka nije bila ni donesena, sud u rešenju kojim se usvaja zahtev za rehabilitaciju utvrđuje da je rehabilitovano lice bilo žrtva progona i nasilja, iz političkih ili ideoloških razloga.
U čl. 6 ovog zakona propisuje se da na rešenje o odbijanju zahteva za rehabilitaciju može da se izjavi žalba Vrhovnom sudu Srbije u roku od 30 dana od dana prijema rešenja i da Vrhovni sud odlučuje o žalbi u veću od 5 sudija.
Prema odredbi čl. 7 ovog zakona, ministarstvo nadležno za pravosuđe, po službenoj dužnosti, objavljuje imena i podatke o rehabilitovanim licima u Službenom glasniku Republike Srbije, svakog meseca, što, kad se poveže sa prethodnim razmatranjima, znači da se zakonodavac opredelio da ignoriše pravo na privatnost, koje je uvek bilo ustavna kategorija, a i zaštićena mnogobrojnim međunarodnim konvencijama i domaćim zakonima. Suština prava na privatnost je pre svega u tome što drugi nemaju pravo da znaju ono što ih se ne tiče i da se u to ne mešaju. Zbog toga žrtva ima pravo da se njeno ime i podaci o rehabilitaciji objavljuju samo uz prethodnu saglasnost žrtve.
U čl. 8 ovog zakona propisano je da će se pravo na naknadu štete i pravo na povraćaj konfiskovane imovine rehabilitovanog lica urediti posebnim zakonom. Ova odredba je deklarativnog karaktera i na osnovu nje može se jasno zaključiti da se zakonodavac opredelio za pravnu rehabilitaciju u užem smislu. Državi ne može da se nametne obaveza da sprovede restituciju i naknadu štete od akata koji su prethodili vremenu stupanja na snagu Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Evropski sud za ljudska prava u Strazburu, slučaj br. 41510/98). Međutim, država svojim ponašanjem može sama sebi da stvori takvu obavezu ako je svojim postupcima stvorila kod građana opravdano očekivanje da će restitucija i obeštećivanje biti sprovedeni. (U slučaju istog suda, Bromiowski protiv Poljske, 31443/96 od 22.6.2004. godine). Država Srbija je takvo osnovano očekivanje stvorila time što je donela: Zakon o privatizaciji, kojim je formiran fond za obeštećenje, Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, kojim je određen rok za prijavljivanje zahteva za vraćanje odnosno obeštećivanje za oduzetu imovinu, Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, Uredbu o stavljanju na uvid određenih dosijea vođenih o građanima Republike Srbije u Službi državne bezbednosti od 31.5.2001. godine.
Pošto zakonodavac nije odredio vrstu postupka za primenu ovog zakona, to je na Opštoj sednici Vrhovnog suda Srbije 17. maja 2006. godine usvojen Načelni stav, koji glasi: “O zahtevu za rehabilitaciju po Zakonu o rehabilitaciji koji je stupio na snagu 25. aprila 2006. godine Okružni sud odlučuje shodnom primenom opštih pravila vanparničnog postupka”.
Građansko odeljenje Vrhovnog suda Srbije usvojilo je pravni stav na sednici od 13. juna 2006. godine, koji glasi: “Postupak po Zakonu o rehabilitaciji je jednostranački. Izuzetno prvostepeni sud može priznati svojstvo učesnika u postupku fizičkom ili pravnom licu, koji imaju pravni interes da učestvuju u postupku.”
Zakon nije na dosledan način rešio pitanje potpune rehabilitacije, uključujući i naknadu štete. U čl. 5 je predviđeno da rešenjem kojim usvaja zahtev za rehabilitaciju sud utvrđuje da je odluka, koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica, ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene posledice uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a u čl. 8 se navodi da će pravo na naknadu štete i pravo na povraćaj konfiskovane imovine rehabilitovanog lica biti uređeni posebnim zakonom. Ovo je neadekvatno rešenje, jer pitanje naknade štete moralo je biti regulisano ovim zakonom. Lice koje je bilo proganjano iz političkih ili ideoloških razloga mora, osim političko-pravne rehabilitacije, doživeti i određenu satisfakciju u vidu naknade štete. Šteta može biti i minimalna, ali je nužno da bude dosuđena. Isto pravo mora da se prizna i bliskim srodnicima lica koja su u navedenim progonima lišena života. Pitanje dekonfiskacije imovine je još teže pitanje, jer bi umnogome opteretilo budžet, a mora biti rešeno paralelno sa problemom denacionalizacije. Konfiskacija imovine je u periodu nakon Drugog svetskog rata bila sporedna kazna i obično se izricala za najteža krivična dela, uz smrtnu kaznu ili uz lišenje slobode.
Jedan od osnovnih problema u primeni ovog zakona je izostanak zakonskog merila za rehabilitaciju i zakonska upotreba neodređenih pojmova, što rađa pravnu nesigurnost. Rešenje o usvajanju ili odbijanju zahteva za rehabilitaciju trebalo bi temeljiti na poređenju postupanja prema podnosiocu zahteva za rehabilitaciju iz prošlosti, sa postupanjem prema njemu kakvo bi ono bilo primenom standarda ljudskih prava i principa pravne države.