Stranputice denacionalizacije u Srbiji
Autor: Jovica Trkulja
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu
STRANPUTICE DENACIONALIZACIJE U SRBIJI
Rezime: Denacionalizacija je jedan od najvažnijih koraka demokratske vlasti posle obaranja autoritarnog režima. Ona predstavlja važnu pretpostavku za politički i moralni oporavak srpskog društva koje je decenijama bilo pod jarmom autoritarne, partijske države i uslov za izgradnju modernog demokratskog društva. Zakon o denacionalizaciji i prateći zakoni koji treba da označe raskid sa praksom kršenja ljudskih prava u prošlosti odavno su postali stvarnost u drugim državama u tranziciji. U Srbiji sedam godina posle pada Miloševićevog autoritarnog režima još uvek nije uspostavljen društveni konsenzus u pogledu donošenja Zakona o denacionalizaciji, tako da je Srbija danas jedina postkomunistička zemlja u jugoistočnoj Evropi koja nije donela zakon o restituciji. U tom kontekstu Vlada Republike Srbije je preko resornog ministarstva – Ministarstva finansija uputila na javnu raspravu nacrt Zakona o denacionalizaciji. Javna rasprava je trajala tokom oktobra i novembra 2007. godine. Ovaj tekst je prikaz onoga što je autor usmeno izložio na okruglom stolu časopisa Hereticus o radnom tekstu ovog zakona. Tom prilikom on se bavio pitanjem denacionalizacije kao mere pravnog savladavanja autoritarne prošlosti u Srbiji i nastojao da osvetli uzroke dugog kašnjenja Srbije u donošenju ovog važnog zakona.
Ključne reči: pravno savladavanje autoritarne prošlosti u Srbiji, pravna država, lustracija, rehabilitacija, pravo na restituciju – denacionalizaciju, Nacrt zakona o denacionalizaciji.
Uvod
Imajući u vidu da pravo svojine predstavlja jedno od osnovnih ljudskih prava, časopis Hereticus je od osnivanja posvetio pitanju restitucije – denacionalizacije dužnu pažnju i objavio jedan tematski broj na tu temu 2004. godine.1
Posle gotovo sedam godina od demokratskih promena u Srbiji i dvadesetak modela zakona o denacionalizaciji Vlada Republike Srbije preliminarno je podržala nacrt Zakona o denacionalizaciji na sednici od 10. maja 2007. godine. Ministarstvo finansija Republike Srbije učinilo je dostupnim 4. oktobra 2007. nacrt prečišćenog teksta Zakona o denacionalizaciji i otvorilo javnu raspravu na ovu temu koja će trajati do 9. novembra 2007.
Centar za unapređenje pravnih studija i časopis Hereticus u saradnji sa Mrežom za restituciju organizovali su okrugli sto povodom javne rasprave o navedenom zakonskom predlogu. Cilj okruglog stola je bio da se: 1) osvetli denacionalizacija kao mera pravnog savladavanja autoritarne prošlosti, 2) analiziraju uzroci dugog kašnjenja Srbije u donošenju ovog važnog zakona, 3) da se ponudi ocena o sadašnjem zakonskom predlogu, 4) da se predlože eventualna poboljšanja sadašnjeg predloga.
Okrugli sto o nacrtu Zakona o denacionalizaciji se odvijao na osnovu uvodnih izlaganja, kraćih saopštenja i diskusija, a održan je 8. novembra 2007. godine u Beogradu. Ovaj tekst je prikaz onoga što sam usmeno izložio na ovom skupu. Tom prilikom bavio sam se problemom denacionalizacije kao mere pravnog savladavanja autoritarne prošlosti u Srbiji i nastojao da odgovorim na pitanja: zašto u Srbiji nije donet zakon o denacionalizaciji i zašto je bačena senka na, inače pravno, etički nesporan institut restitucije.
Smisao restitucije i kompenzacije
U pravnom savladavanju autoritarne prošlosti posebno težak i delikatan problem predstavlja restitucija i denacionalizacija. Uspostavljanje komunističke vladavine u Srbiji bilo je skopčano sa grubim kršenjem ljudskih prava. Između ostalog to se izražavalo i u eksproprijaciji, konfiskaciji i nacionalizaciji privatne imovine i njenom stavljanju pod državno vlasništvo i kontrolu. Ova oduzimanja su često bila deo političkog progona onih kojima je oduzimano, a u mnogim slučajevima dovodilo je do njihove smrti i egzila. Uz to, ta oduzimanja privatne svojine, po pravilu, nisu imala pravni osnov, niti su uključivala isplatu kompenzacije.
Nakon pada Berlinskog zida 1989. godine i posle propasti ovih režima, javila su se očekivanja da se ova svojina vrati bilo onima kojima je bila oduzeta ili njihovim potomcima. Želja za restitucijom i denacionalizacijom, ili bar odgovarajućom kompenzacijom bila je neizbežni pratilac snažne privlačnosti koju su vrednosti ljudskih prava imale za one koji su se suprotstavljali komunizmu. Najzad, briga za zaštitu svojinskih interesa i prava bila je od samog početka stavljena u kontekst vrednosti pravne države i vladavine prava. Međutim, iako su mere restitucije i denacionalizacije bile politički i pravno proklamovane u mnogim zemljama Centralne i Istočne Evrope, one, ipak, nisu bile opšteprihvaćene, još manje realizovane. Unutrašnji i međunarodni izazovi i pritisci koji su im bili upućeni umnožavali su se, ali samo sa ograničenim uspehom, tako da su velika očekivanja i ciljevi denacionalizacije u zemljama u tranziciji samo delimično ostvareni.2
Ova uporedna iskustva ukazuju da su restitucija i kompenzacija samo deo pristupa otklanjanju posledica grubog kršenja ljudskih prava od strane autoritarnih poredaka. Bez obzira na sve teškoće zemalja u tranziciji, mere restitucije i kompenzacije se moraju preduzeti zarad ispunjenja obaveza prema ljudskim pravima, a tamo gde nisu preduzete još uvek mogu biti nužne zarad ispunjenja duboko ukorenjenih očekivanja. Razume se da pravna legislativa i judikativa ne mogu da reše sve teškoće do kojih je dovelo lišavanje i oduzimanje svojine građanima od strane partijske, ideološke države. Oni posebno ne mogu ublažiti, još manje otkloniti bol, patnju i tragične posledice koje su pogodile pojedine građane i njihove porodice koje su im nanete inicijalnim aktom oduzimanja imovine, kao i godinama progona i ponižavanja koje su posle toga usledile. No i pored toga, restitucija i denacionalizacija su nužne za ispravljanje istorijskih nepravdi i predstavljaju ključnu meru pravnog savladavanja autoritarne prošlosti.3
Iskustva zemalja u tranziciji ukazuju da su neophodni faktori za sprovođenje denacionalizacije: politička svest, ekonomska moć, socijalna podrška, pravna regulativa, adekvatna organizacija države, spremnost političke elite. Zemlje u kojima su se stekli ovi faktori su relativno uspešno apsolvirale pitanje restitucije. I obrnuto, zemlje u kojima ne postoje ovi preduslovi pitanje denacionalizacije je formalizovano ili gurnuto u daleku budućnost. Pri tome, u tim zemljama “nedostatak nije u merama restitucije kao takvima, nego u konstantnom neuspehu nacionalnih sistema da obezbede poštovanje prava koja proklamuju”.4
- V. Hereticus, vol. II (2004), broj 4. [↩]
- Up. Jeremy McBride, “Kompenzacija i restitucija za zadiranja u svojinu u postkomunisti~koj Evropi”, Hereticus, br. 4/2004, str. 7-36. [↩]
- Up. Vladimir Todorović, “Denacionalizacija u Srbiji de lege ferenda”, Hereticus, br. 4/2004, str. 54. [↩]
- Jeremy McBride, op. cit., str. 36. [↩]