Srpske besede
Autor: Đorđe Zvekić
publicista, Pešta
SRBSKE BESEDE
(iz “Preodnice”)
Beseda je večernja zabava u nas Srba, koju ne priređuje kakav privatan, nego ju daju pojedina društva, bilo pevačka ili uopšte omladinska, bilo druge zadruge.
Celj joj je uopšte narodna, ili nap’o se kakva dobrotvorna.
Na besedi se drže govori, pevaju i deklamuju pesme iz narodnog i veštačkog pesništva, sviraju na glasoviru ili drugim instrumentima napevi, i druga dela iz naše narodne, iz naše ili tuđe veštačke muzike.
Do sada je u običaju bilo, da se posle beside i igralo naših i tuđih igara, pevalo, nazdravljalo, napijalo, veselilo i čestilo, pa uvek gotovo do bele zore – tako rekoše više puta izvestioci o besedama.
Ova igranka i veselje posle besede, tako je već u običaju, gde se gotovo ne može ni pomisliti beseda bez njih; šta više, igranka i veselje postadoše sastavni deo besede, tako, da se čitava beseda delila na dva dela, na prvi, u kom su pevanje, deklamovanje i sviranje, – i na drugi, u kom je igranka i ostalo veselje.
To je sadržaj dosadašnjih beseda.
Imamo ih dalje, koje drže, da je beseda ono što je u tuđinaca „bal“ i „koncerat“.
Ded’ da pogledimo u postanak besede, i kako se razvijala, te je do današnjeg oblika došla, pa ćemo najbolje videti, šta je.
U ovome se slažem potpuno sa našim bratom Vl. Đorđevićem, koji postanak besede ovako izvodi:
Dve su ustanove još od vajkada u srpskom narodu, koje su duša njegovom narodnom životu; a to su skupština i sabori.
Kakve su bile te skupštine? Kakvi su bili ti sabori.
„Dok je Srbin bio samostalan i slobodan, on je na svojim skupštinama uređivao sebi državu, davao sebi zakone, birao ljude, koji će paziti, da se ti zakoni nekrnje,“ – brinuo se o svom blagostanju i rešavao je svojom sudbinom.
Ali dođe crno doba u životu Srbina. Izdajica upropasti srpsku državu, vlastela se srpska isturči, – ta njojzi je valjalo da spase blagovanje i živovanje o znoju naroda. Nestade slobode u Srbina, i nestade njegovih skupština. Ugnjetač slobode njegove ostavio mu je po gdegde koju crkvu i manastir, gde će Srbin u svojoj veri da se krepi i da ju sačuva.
U to crno doba kupio se srpski narod u mesto skupština svojih, na sabore kod manastira i crkava. Tu je došao, da što priloži na svetu mater crkvu, – tu je došao, da iz grla guslarevog čuje sjajnu prošlost svoju, – o srpskoj prostoti, o srpskom junaštvu, o srpskoj slobodi, o srpskom poštenju, – da se upozna, dogovori i pobratimi sa bratom iz drugog kraja; došao je i da se porazgovara o svojim potrebama. Na saboru se zametne i igra, razvije se kolo vilovito, plahovito, da opomene Srbina na slogu; jednom reči na saborima kod manastira i crkava razvijao se ceo društveni život srpski, i “sačuvala se klica slobode, dok vreme ne dođe da proklija.”
Dugo je bio ovaki sabor, van domaćih običaja njegovih, gotovo jedina činjenica u životu Srbina.
U varošima behu Srbi bez njega, ostavljeni sami sebi i izloženi poplavi tuđinštine.
Jedva se jednom smilovao i na nas Bog, ili su valjda pokajani bili gresi praotaca, – te nam dođe Rajić i pokaza nam ko smo i šta smo, Dositije, da nas prosveti, Karađorđe i Miloš da razviju zastavu slobode, i Vuk, da nam pokaže Srbina u svoj srbskoj veličini.
Svest je zahvatila korena. Srbina malo da ne poplavi tuđinština, ali ga svest istrže iz te poplave; Srbin oseti da je Srbin, a ne ono što je nazovi – civilizacija tuđinska iz njega htela da učini, pa zato poče polako iskorenjivati sve što je tuđe, a obgrljavati svoje.
Među silne druge tuđinštine, – blagodeti zapadnog „kulturtregerstva“ i podkopača narodnjeg života, spadaju i razvratni „balovi“. Ja mislim, da mi nije nužno, da opredelim, šta su balovi; – svaki je od nas imao prilike, da na njima bude. A nije mi nužde ni da vam kažem, šta se na balovima radi, i čega se radi na balove ide; ta svaki od nas dobro zna, da se tamo u razvratnim i kojekakvim igrama mnogo puta gubi zdravlje, a kadkad i – poštenje, da se na balu pokazuje raskoš, kicošluk i nadmetanje ko će bolje da sjaje, – da se na balu iznose čari, kojima su „frajlice“ rade „eroberunge“ da prave, – da se na balovima pokazuje nazovi – izobraženje, nadri-vaspitanje itd.