Srbija između (kvazi)tradicije i (post)modernizacije
Autor: Prof. dr Krstan Malešević
Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu
SRBIJA IZMEĐU (KVAZI)TRADICIJE I (POST)MODERNIZACIJE
Rezime: Na moguće pitanje čitaoca zašto opet o odnosu tradicije i modernizacije, danas i ovde, neće, nažalost, biti teško odgovoriti. Pored notorne činjenice da je reč o “večnom pitanju” (filozofski izvori kazuju da su o ovom odnosu raspravljali i mislioci još u doba antike), svedoci smo da se ovde svakodnevno umnožavaju primeri, pa i pojave, koji nedvosmisleno ukazuju na radikalnu aktuelizaciju ovog odnosa, i to u njegovoj najpogubnijoj varijanti. Srbija se, naime, ponovo (po ko zna koji put) našla na velikoj raskrsnici između (moguće) evropske (post)moderne budućnosti ili, pak, ksenofobične, nacionalističke, plemensko-kolektivističke prošlosti. Iako je na (službenoj) političkoj ravni ova dilema prividno razrešena u korist (pro)evropske Srbije, ono što se događa u različitim slojevima društvene stvarnosti (i na pojavnom planu i, još više, u “utrobi društva”) svom svojom žestinom ponovo nameće kardinalno pitanje naše sadašnjosti i naše budućnosti. Dakako, reč je o pitanju šta se to dešava sa srpskim društvom, odnosno, u kom se to pravcu kreće Srbija? A ono je u najneposrednijoj vezi i sa odnosom prema tradiciji, to jest sa vrednostima koje ona oličava. Preciznije rečeno, u vezi sa danas napadno reaktuelizovanim sadržajima tradicije, koji, ne samo da ne korespondiraju sa procesima demokratske (post)modernizacije, već su sa njima u manjoj ili većoj meri u direktnoj suprotnosti. Naravno, u pitanju je lošiji deo naše tradicije ili čak “izmišljena tradicija”, odnosno kvazi tradicija. I naš individualni i naš društveni život je silno “natopljen” upravo ovom vrstom “tradicije”. Pored elementarnog neznanja, ovo, neretko, predstavlja grubu manipulaciju takozvanom narodnom tradicijom. Snažno medijski podržani, sve više se šire “organski kolektivizam”, etnofiletizam, klerikalizam, patrijarhalni totalitarizam, palanačka svest, ksenofobija, inat, isključivost, te svakovrsni primitivizam i prostakluk. Naravno, i ovaj put, “ruku pod ruku” idu patrijarhalna kultura, verski konzervativizam i politički ekstremizam. Otuda je urgentno pitanje kako u javnom diskursu snažnije obnavljati onu granu naše tradicije koja je utemeljena na racionalizmu i prosvetiteljstvu, na liberalnim i univerzalnim vrednostima, na otvorenosti prema drugom i drugačijem, koje, sasvim sigurno, mogu predstavljati podsticajan deo procesa (post)modernizacije Srbije.
Ključne reči: (kvazi)tradicija, (post)modernizacija, tranzicija, Srbija, srpsko društvo
“Kakav bi jadan i žalostan rod ljudski i ovaj svijet bio,
da su svi ljudi ostajali onakvi kao što su i njihovi stari bili!”
Vuk Stefanović Karadžić
1. Čemu opet o ovoj temi?
Ko i najpovršnije prati društvena zbivanja u Srbiji, mogao je u poslednje vreme zapaziti sijaset primera, pa i pojava, koje ne samo da veoma zabrinjavaju, već i ozbiljno upozoravaju! Ove pojave nedvosmisleno upućuju na zaključak da je bilo i suviše naivno verovanje da je posle oktobarskih promena iz 2000-te godine većina u našem društvu definitivno i odlučno stala na stranu njegove ubrzane i sveopšte demokratske (post)modernizacije. Svojom patrijarhalnošću i konzervativizmom, klerikalizmom i etnofiletizmom, populizmom i militantnošću, ksenofobičnošću i govorom mržnje, te svakovrsnim primitivizmom i pukim prostaklukom, srpsko društvo, čak ni na pojavnoj ravni (a pogotovo ne u svojoj “utrobi”) nije se bitnije pomerilo iz stanja u kojem je bilo u poslednjoj deceniji proteklog veka. Dobar deo uzroka ovome je, svakako, i u tome što se snažno reafirmiše i svim sredstvima podstiče ono lošije, pa i najlošije iz naše tradicije, ono “tromo, konzervativno i sapeto”, kako je to, na primer, i Isidora Sekulić zapazila pre gotovo jednog stoleća. Štaviše, deo te napadno nametane “tradicije” predstavlja puku izmišljotinu!
Sve to, naravno, ni malo nije bezazleno. Budući da, s jedne strane, upečatljivo govore o stanju duha ove sredine, a, s druge strane, direktno utiču na našu sadašnjost i budućnost (kako neposrednu, tako i dugoročnu), ove pojave zaslužuju masovnu i odlučnu reakciju svih onih u ovom društvu koji (objektivno) nose intelektualnu, socijalnu, moralnu i političku odgovornost za njegovu sudbinu.
Ovde je dovoljno da samo ovlaš podsetim na neke od najdramatičnijih primera ove vrste. Pre svih, to je ubistvo premijera Srbije, u martu 2003. godine, koji je uistinu predstavljao simbol temeljnih demokratskih promena s početka ovog veka. Pre i posle ovog gnusnog čina, fizički je likvidirano i više drugih uglednih ličnosti iz sfere politike, medija, privrede i drugih oblasti stvaralaštva, koje su se usudile da mislite i javno govore mimo stavova većinske Srbije. U Narodnoj skupštini Republike Srbije je usvojen Zakon o crkvama i verskim zajednicama, kojim se i institucionalno štiti još ekspanzivniji uticaj (Srpske pravoslavne) crkve u javnom životu. Zakonom se nigde jasno ne govori o odvojenosti crkve od države, kao jednom od ključnih standarda građanskog društva u poslednja dva stoleća. Zakonom se u određenim okolnostima daje primat kanonskom nad državnim pravom, a verskim dostojanstvenicima i neka vrsta imuniteta. Ovo, naravno, nije nimalo iznenadilo one koji prate penetraciju crkve u javni život i, posebno, u sferu obrazovanja. O tome govori i ovaj, gotovo neverovatan, primer – u Bukvaru za osnovce, u vezi sa obradom ćiriličnog slova “C”, stoji i ovaj tekst: “Crkva je najvažnija čovekova kuća. Ko ide u crkvu, imaće boga za pomoćnika sebi. Ko ne ide u crkvu neka ide kod doktora. Možda mu roditelji nisu zdravi.” (podvukao K. M.) Pitam se, da li ovome uopšte treba bilo kakav komentar! Po Srbiji se sasvim normalno objavljuju i promovišu knjige haških optuženika (od kojih su neki još uvek na slobodi), osumnjičenih za najgnusnije zločine, kao i bilbordi sa njihovim likovima, označenim kao nacionalni junaci. Neisporučivanje jednog od ovih optuženika haškom tribunalu dovelo je i do suspenzije pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji, čime se dodatno blokira navodno strateški nacionalni projekat. O rasprostranjenosti govora mržnje na javnoj sceni i grubim napadima, do samog životnog ugrožavanja, onih koji “idu uz struju”, gotovo je suvišno govoriti. Ovaj talas je, naročito posle samoproglašenja Kosova nezavisnim, ponovo žestoko zapljusnuo naš javni život. Tzv. izdajnika je svakim danom, na svim stranama, sve više.
Pomenuti (kao i neuporedivo brojniji nepomenuti) primeri i pojave, koji se, nažalost, svakodnevno umnožavaju, besumnje ukazuju na preovlađujuće predmoderno stanje svesti, mentaliteta i prakse, koja se ne samo žestoko opire demokratskim promenama, već izražava i snažnu potrebu za retradicionalizacijom društvenog života. Sve brojniji akteri ovako ekstremno agresivnog diskursa na ovaj način iskazuju i svoje poimanje i doživljavanje grupnog identiteta (pre svega, nacionalnog) u tradicionalističkom ključu. Oni, pri tome, po pravilu, reaktuelizuju ono najgore iz naše tradicije, što ne samo da ne korespondira sa (post)modernim društvom, već mu je, najčešće, direktno suprotstavljeno. Još više zabrinjava što ovakva misaona, politička, socio-psihološka i moralna matrica zadobija širu podršku u javnosti, bez obzira što je upravo ona (ta i takva “matrica”) ponajviše “kumovala” sveopštoj propasti ovog (i ne samo ovog!) društva u proteklih petnaestak godina.
Sve ovo na dramatičan način ponovo otvara kardinalno pitanje, za koje smo poverovali da je iza nas. Reč je, naravno, o pitanju šta se to dešava sa srpskim društvom, koje uporišne vrednosti i ključne ciljeve ono stvarno preferira, odnosno u kom se to pravcu kreće Srbija? Iako je na (službenoj) političkoj ravni odgovor na ovo pitanje prividno dat, u korist (pro)evropske Srbije, ono što se događa u različitim slojevima društvene stvarnosti svom svojom žestinom ponovo nameće ovo temeljno pitanje naše sadašnjosti i budućnosti. Srbija se, dakle, ponovo, po ko zna koji put, našla na istorijskoj raskrsnici između (moguće) proevropske postmoderne budućnosti, s jedne strane, i ksenofobične plemensko-kolektivističke prošlosti. I posle gotovo totalnog sloma ovog društva i države, kao (logične) posledice bezumne politike, koja je vođena u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, teško je prihvatljivo da se u deklarativno iskazanoj spremnosti za temeljnu transformaciju društva toliko luta i okleva. I da se, pri tom, neretko, prave takvi ustupci i kompromisi koje ovo društvo više učvršćuju u njegovom predmodernom stanju nego što ga vode ka postmodernom dobu.
Ovakvi retrogradni procesi su, dakako, uveliko uslovljeni odnosom ovog društva prema tradiciji, to jest, prema vrednostima, koje ona oličava (ili se, barem, tako veruje!), bilo da je u pitanju službeni ili opštedruštveni kontekst. Naime, naš i individualni i društveni život je očigledno silno “natopljen” tradicijom, ali najčešće onim njenim delom koji ne može da “vuče napred”. U pitanju je pretežno ona interpretacija tradicije koja se može kvalifikovati kao kvazi-tradicija, odnosno kao izmišljena tradicija, što je rezultat ili elementarnog neznanja ili, pak, svesne i grube manipulacije takozvanom narodnom tradicijom. Samo po sebi se nameće pitanje, otkud takav nekritički odnos prema tradiciji? Zašto se tako glorifikuje njen lošiji deo, što nužno dovodi do brojnih negativnih posledica u gotovo svim sferama društvenog života. Zašto se tako napadno marginalizuje ona grana naše tradicije koja je utemeljena na racionalizmu i prosvetiteljstvu, na liberalnim i univerzalnim vrednostima, na otvorenosti prema drugom i drugačijem. A upravo bi ova struja naše prošlosti (ma koliko bila “tanjušna”) mogla, sasvim sigurno, predstavljati podsticaj ubrzanijem procesu (post)modernizacije Srbije u ovom i budućem vremenu. To bi bio i način efikasnijeg uvećavanja inače vrlo skromnih demokratskih potencijala srpskog društva i bržeg prevladavanja njegove predmoderne strukture.
Temeljno pitanje ovde i sada je, zato, da li je moguće i kako efikasnije prevladavati ovu “nakaradnu običajnost”, koja nam svakodnevno donosi neprocenjive štete? Kako, dakle, uspostaviti odgovorniji, kritički odnos prema tradiciji i tako reafirmisati njen bolji deo, koji može biti delatan i komplementaran sa proklamovanom demokratskom rekonstrukcijom države Srbije i srpskog društva. Traganju za mogućim odgovorima na ova pitanja upravo je posvećen i ovaj tekst.