Vi ste ovde: Arhiva » Hereticus 2008-2 » Kontroverze oko rehabilitacije u srbiji »

Represija u Srbiji 1944-1953.

Autor: Srđan Cvetković,
Institut za savremenu istoriju, Beograd

REPRESIJA U SRBIJI 1944-1953

Rezime: Svako istraživanje državne represije u posleratnom periodu u mnogome je otežano usled nedostupnosti pojedinih važnih izvora (pre svega sudskih i policijskih) ili subjektivnosti nekih postojećih, kao i otežanom decentracijom od objekta kod istraživača jer se radi o još “živoj prošlosti” pa ga treba uzeti sa rezervom. Ipak, posmatranjem i analizom kretanja određenih parametara, kao što su broj dosuđenih smrtnih kazni, broj osuđenih, naročito za dela protiv države, ali  i ostalih delikata, mogu se uočiti neke nepobitne tendencije. One nam ukazuju na to da se period 1944-1951. izdvaja po izrazitoj represivnosti, tako da je neuporediv sa bilo kojim u novijoj istoriji Srbije. To je vreme kada revolucionarna vlast represijom kao instrumentom ne samo za osvajanje i održavanje vlasti, već i naglog i sveobuhvatnog društvenog preobražaja, uspostavlja model državnog socijalizma po ugledu na SSSR. Represija se odvijala u nekoliko faza u periodu od 1944-1953. najpre u obliku masovnih likvidacija bez suda (“divlja čišćenja”), potom kroz mnoge političke procese, konfiskaciju, nacionalizaciju, agrarnu reformu i kolektivizaciju, kao i snažnom presijom nad kulturom i slobodom duha nametanjem socrealizma. Promenom političke klime posle 1951., afirmisanjem sopstvene vizije samoupravnog socijalizma, a naročito sa smrću Staljina i političkim i ekonomskim aranžmanima sa zapadnim demokratijama, režim racionalizuje nasilje u svim sferama društva, ukida otkup, odustaje od kolektivizacije, osuđuju se zloupotrebe Udbe i donosi liberalniji Krivični zakonik. S druge strane, odricanjem od staljinizma, otvaranjem  prema svetu, privrednim rastom kao i rastom životnog standarda uslovljenog dobrim delom ekonomskom pomoći sa Zapada, vlast je stekla veću podršku u narodu, a time i smanjila potreba za prevelikom dozom represije, naročito stoga što je svaka vrsta ozbiljne opozicije već bila skršena pa se moglo preći na više ideološke forme prevaspitavanja.

Ključne reči:          državna represija, komunistička partija, politički osuđenici, staljinizam, konfiskacija, nacionalizacija,
agrarna reforma i kolektivizacija

Repre­si­ja u Sr­bi­ji u pe­ri­o­du 1944–1953. bi­la je predodređena ni­zom slo­že­nih druš­tve­nih, isto­rij­skih i ide­o­loš­ko-po­li­tič­kih fak­to­ra. Po­put osta­lih ze­ma­lja Is­toč­ne Evro­pe, po­be­dom re­vo­lu­ci­o­nar­nih sna­ga po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta i ov­de se te­ži­lo imi­ti­ra­nju so­vjet­skog is­ku­stva u iz­grad­nji so­ci­ja­li­stič­kog druš­tva, za­sno­va­nog na spre­zi ide­o­lo­gi­je i re­pre­si­je, ko­ju je spro­vo­di­la par­tij­ska dr­ža­va in­sti­tu­ci­ja­ma za­sno­va­nim po ugle­du na pr­vu ze­mlju so­ci­ja­li­zma. S dru­ge stra­ne, sva­ka ze­mlja je bi­la slu­čaj za se­be, a su­kob glo­bal­nog re­vo­lu­ci­o­nar­nog mo­de­la ko­ji se na­me­tao i lo­kal­nih spe­ci­fič­no­sti ra­đao je ša­ro­lik splet pre­la­znih na­rod­nih de­mo­kra­ti­ja. Vo­đe­ni tim, fe­no­men dr­žav­ne re­pre­si­je po­sma­tra­mo kao deo ši­reg is­toč­no­e­vrop­skog fe­no­me­na u kon­tek­stu vre­me­na ali i kao plod spe­ci­fič­nih druš­tve­no-isto­rij­skih uslo­va na tlu Sr­bi­je i Ju­go­sla­vi­je.

Još pred Dru­gi svet­ski rat doš­lo je do ide­o­loš­kog i prak­tič­nog uob­li­ča­va­nja so­vjet­skog mo­de­la so­ci­ja­li­zma. Evo­lu­i­ra­ju­ći iz pe­ri­o­da rat­nog ko­mu­ni­zma, ka­da je ute­me­ljen us­po­sta­vlja­njem jed­no­par­tij­skog si­ste­ma kao ne­ga­ci­je par­la­men­ta­ri­zma, na­ci­o­na­li­za­ci­jom sred­sta­va za pro­iz­vod­nju i eta­ti­zo­va­nom di­ri­go­va­nom pri­vre­dom, te kroz stva­ra­nje sve­o­bu­hvat­nog si­ste­ma re­pre­si­je u ci­lju pot­pu­ne kon­tro­le druš­tve­nih to­ko­va i kul­tur­nom po­li­ti­kom kao agi­ta­ci­o­no-pro­pa­gand­nim sred­stvom ide­o­loš­ke pro­mo­ci­je, pod Sta­lji­nom se ko­nač­no for­mi­rao i uob­li­čio druš­tve­ni si­stem ko­ji su so­ci­o­lo­zi i isto­ri­ča­ri de­fi­ni­sa­li kao na­ci­o­nal-bolj­še­vi­zam ili sta­lji­ni­zam. Iz­dr­žav­ši kr­va­vi ob­ra­čun tri ide­o­lo­gi­je u Dru­gom svet­skom ra­tu, na­met­nuo se kao je­di­ni prak­ti­čan uzor na­rod­nim de­mo­kra­ti­ja­ma po­sle ra­ta. Opred­me­ću­ju­ći se na še­sti­ni kop­ne­ne po­vr­ši­ne sve­ta, po­sle 1945. za­hva­tio je tre­ći­nu sta­nov­niš­tva pla­ne­te.

Evro­pa je i po­red skre­ta­nja u le­vo, ob­ra­ču­na sa na­sle­đem fa­ši­zma (uz sve manj­ka­vo­sti), po­ja­ča­nom kri­vič­no­prav­nom zaš­ti­tom kao i ja­čanjem dr­žav­ne in­ter­ven­ci­je u pri­vre­di, za­dr­ža­la te­melj­no opre­de­lje­nje za ka­pi­ta­li­zam i de­mo­kra­ti­ju. Ogra­ni­ča­va­nje pri­vat­ne svo­ji­ne, kao i iz­ve­snih lič­nih slo­bo­da, ni­je bi­lo u funk­ci­ji re­vo­lu­ci­o­nar­ne pro­me­ne si­ste­ma već se, na­pro­tiv, iš­lo na nje­go­vo po­bolj­ša­nje, pa i ja­ča­nje, re­form­skim za­hva­ti­ma. I dok se u Is­toč­noj Evro­pi že­le­lo ru­ši­ti i zi­da­ti iz te­me­lja, re­vo­lu­ci­o­nar­nim pa i re­pre­siv­nim me­to­da­ma, ka­pi­ta­li­zam se na Za­pa­du nad­gra­đi­vao in­si­sti­ra­njem na an­ga­žo­va­noj so­ci­jal­noj po­li­ti­ci i ja­ča­njem dr­žav­ne in­ter­ven­ci­je. Isto ta­ko, de­na­ci­fi­ka­ci­ja u po­čet­ku i ov­de po­ne­gde anar­hič­no spro­vo­đe­na, i sa ka­rak­te­rom od­ma­zde (Fran­cu­ska), ni­je se pre­tvo­ri­la u si­stem­sko pro­ga­nja­nje po­li­tič­kih pro­tiv­ni­ka i ni­je ima­la ele­men­te kla­sne re­vo­lu­ci­je. Te­melj­ni prin­ci­pi prav­ne dr­ža­ve su za­dr­ža­ni i po­red po­oš­tra­va­nja za­ko­na o zaš­ti­ti dr­ža­ve i de­mo­kra­ti­je (Ita­li­ja, Švaj­car­ska i dr.) u sklo­pu hlad­nog ra­ta i stra­ha od ši­re­nja ko­mu­ni­zma.

Je­dan od glav­nih či­ni­la­ca ko­ji je olak­šao do­la­zak ko­mu­ni­sta na vlast (po­red po­mo­ći SSSR-a) je­ste uniš­te­nje sred­nje kla­se pred­u­zet­ni­ka i struč­nja­ka, ka­ko u vre­me na­ci­stič­ke oku­pa­ci­je ta­ko i u pr­vim go­di­na­ma re­ži­ma na­rod­nih de­mo­kra­ti­ja. Krh­kost de­mo­kra­ti­je u ve­ći­ni is­toč­no­e­vrop­skih druš­ta­va je po­sle­di­ca nepostojanja de­mo­krat­ske tra­di­ci­je i po­li­tič­ke kul­tu­re, ne­re­še­nih na­ci­o­nal­nih i po­gra­nič­nih pro­ble­ma, mi­li­ta­ri­zo­va­no­sti, sla­bo­sti gra­đan­ske kla­se, ne­pi­sme­no­sti, si­ro­maš­tva i dru­gih so­ci­jal­nih fak­to­ra. Ko­mu­ni­sti su ko­ri­sti­li već postojeće pred­ra­su­de se­lja­ka pre­ma grad­skom sta­nov­niš­tvu (an­ti­in­du­stri­ja­li­zam Stam­bo­lij­skog u Bu­gar­skoj, D. Jo­va­no­vi­ća u Ju­go­sla­vi­ji, Ko­dre­a­nua u Ru­mu­ni­ji i dr.), kao i ni­sko­kva­li­fi­ko­va­nih rad­ni­ka pre­ma teh­nič­koj in­te­li­gen­ci­ji. Sto­ga ovo is­tra­ži­va­nje mo­že da po­dr­ži te­zu o druš­tve­noj uslo­vlje­no­sti onog što se u Is­toč­noj Evro­pi na­zi­va­lo na­rod­na de­mo­kra­ti­ja, a ka­sni­je re­al­so­ci­ja­li­zam, gde je ose­ća­nje koje je postojalo u druš­tve­nim struk­tu­ra­ma sa­mo ini­ci­ra­no od­o­zgo. Po­sto­ja­li su, da­kle, broj­ni druš­tve­ni pred­u­slo­vi (osim Če­ho­slo­vač­ke) za us­po­sta­vlja­nje ne­de­mo­krat­skih i to­ta­li­tar­nih re­ži­ma, no to ipak ne zna­či da su oni bi­li ne­mi­nov­nost. Po­ne­gde, kao u Ju­go­sla­vi­ji, rat­ne žr­tve (na­ro­či­to na te­ri­to­ri­ji NDH) i su­ro­vi gra­đan­ski rat umno­go­me su do­pri­ne­li da po­sle po­be­de re­vo­lu­ci­je in­stru­men­ta­li­za­ci­jom an­ti­fa­ši­zma do­đe do ma­sov­ne i ne­se­lek­tiv­ne od­ma­zde nad svi­ma ko­ji ni­su bi­li na stra­ni NOP-a, kao i nad do­ma­ćim Ma­đa­ri­ma i Nem­ci­ma.

Od ve­li­kog zna­ča­ja su rat­ni uslo­vi i ulo­ga spolj­nog fak­to­ra. Za raz­li­ku od Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je, pre­vra­ti po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta iz­ve­de­ni su uz ogrom­nu po­moć pr­ve ze­mlje so­ci­ja­li­zma. Za­pra­vo, za ve­ći­nu ze­ma­lja dru­gog ta­la­sa so­ci­ja­li­stič­kih re­vo­lu­ci­ja go­to­vo je si­gur­no da ko­mu­ni­sti ni­kad ne bi doš­li na vlast bez po­mo­ći so­vjet­skih ten­ko­va. Ko­mu­ni­sti su naj­pre svu­da pre­u­ze­li vlast us­po­sta­vlja­njem ko­a­li­ci­ja srod­nih (pa i ra­zno­rod­nih) par­ti­ja, pa su po­mo­ću kon­tro­le nad oru­ža­nom si­lom, slu­žbom bez­bed­no­sti, ali i uz po­moć so­vjet­skih sna­ga (Cr­ve­na ar­mi­ja, NKVD i sl.), eli­mi­ni­sa­li svo­je pro­tiv­ni­ke. Ob­ra­čun sa pro­tiv­ni­ci­ma bio je po­ste­pen – naj­pre su ukla­nja­ni oni van fron­ta, iz­me­đu osta­log i kroz op­tu­žbe za ko­la­bo­ra­ci­ju, da bi se po­tom pa­žnja usme­ri­la na do­ju­če­raš­nje ne­ko­mu­ni­stič­ke sa­ve­zni­ke. U svim ze­mlja­ma pro­ce­si ni­su te­kli istom br­zi­nom. U ne­kima su se stva­ri od­vi­ja­le br­že jer je ko­mu­ni­zam bio druš­tve­no pri­hva­će­ni­ji (Bu­gar­ska i Ju­go­sla­vi­ja), u dru­gima je iš­lo te­že i uz znat­no so­vjet­sko me­ša­nje (Ma­đar­ska, Ru­mu­ni­ja, Če­ho­slo­vač­ka i Polj­ska). Ste­pen re­pre­siv­no­sti je ta­ko­đe bio u pro­por­ci­ji sa pri­hva­će­noš­ću ide­o­lo­gi­je – ako je nje bi­lo ma­nje, re­pre­siv­nost je bi­la ve­ća. Ne­gde su so­ci­jal­de­mo­kra­ti i par­la­men­tar­na tra­di­ci­ja bi­li glav­na pre­pre­ka uvo­đe­nju ko­mu­ni­zma (Če­ho­slo­vač­ka i Is­toč­na Ne­mač­ka), dok su se u dru­gim kao glav­ni pro­tiv­ni­ci is­pre­či­li li­de­ri agrar­nih par­ti­ja (Bu­gar­ska, Ju­go­sla­vi­ja, Ma­đar­ska, Polj­ska i Ru­mu­ni­ja). U go­to­vo svim ze­mlja­ma (osim Če­ho­slo­vač­ke, u ko­joj je bi­la po­treb­na di­rekt­na so­vjet­ska in­ter­ven­ci­ja) do po­čet­ka 1948. opo­zi­ci­ja je bi­la pot­pu­no slo­mlje­na. Ovaj vid na­rod­ne de­mo­kra­ti­je se ukla­pa u le­nji­ni­stič­ke ide­o­loš­ke kon­cep­ci­je o vi­še­fa­znoj re­vo­lu­ci­ji. Po­sle ovog pre­la­znog pe­ri­o­da, na re­du je bi­la pot­pu­na sta­lji­ni­za­ci­ja ili so­vje­ti­za­ci­ja is­toč­no­e­vrop­skih druš­ta­va kroz par­tij­ske čist­ke i ubr­za­nje pri­vred­nih i druš­tve­nih re­for­mi u du­hu sta­lji­ni­zma. Na kra­ju mo­ra se is­ta­ći da se ma­sov­ni te­ror pro­tiv ne­ko­mu­ni­sta na mo­že oprav­da­ti sa­mo kon­tek­stom vre­me­na (hlad­ni rat i sl.). Ogrom­na ve­ći­na opo­zi­ci­o­nih gru­pa sle­di­la je de­mo­krat­ske na­či­ne de­lo­va­nja (Polj­ska, kao i po­je­di­ne gru­pe u Bu­gar­skoj i Ru­mu­ni­ji, pred­sta­vlja­la je iz­u­ze­tak). Ipak ni iz­ve­stan ste­pen na­si­lja u opo­zi­ci­o­nom de­lo­va­nju ne mo­že oprav­da­ti ma­sov­nu i neo­d­me­re­nu pri­me­nu po­li­tič­kog na­si­lja.

Na­ci­o­na­li­za­ci­jom i kon­fi­ska­ci­jom, in­du­stri­ja­li­za­ci­jom, agrar­nom re­for­mom, ko­lek­ti­vi­za­ci­jom i dru­gim me­ra­ma eko­nom­ske i so­ci­jal­ne po­li­ti­ke vr­šio se pre­o­bra­žaj eko­nom­skog si­ste­ma i mo­der­ni­za­ci­ja za­o­sta­lih druš­ta­va na pra­gu in­du­stri­ja­li­za­ci­je, ali isto­vre­me­no i druš­tve­na re­vo­lu­ci­ja, u ko­joj su eli­mi­ni­sa­ni kla­sni ne­pri­ja­te­lji – gra­đan­stvo, cr­kva i ku­lač­ki ele­men­ti na se­lu (na­mer­no ši­ro­ko de­fi­ni­sa­ni), uz njihovo isto­vre­me­no pre­vo­đe­nje u sve broj­ni­ji pro­le­te­ri­jat – vla­da­ju­ću kla­su u so­ci­ja­li­zmu po mark­si­stič­koj te­o­ri­ji. Stva­ra­njem dr­žav­ne svo­ji­ne kroz na­ci­o­na­li­za­ci­ju i kon­fi­ska­ci­ju, kao i pri­vred­nim pla­ni­ra­njem i ko­lek­ti­vi­za­ci­jom, na­glo je me­nja­na pri­vred­na i so­ci­jal­na struk­tu­ra i stva­ran eko­nom­ski am­bi­jent, gde je u eta­ti­zo­va­noj pri­vre­di sve to­ko­ve kon­tro­li­sa­la par­ti­ja. Svi ovi pro­ce­si od­vi­ja­li su se uz bu­dan ide­o­loš­ko-po­li­tič­ki nad­zor SSSR-a, ko­ji je de­lio kri­ti­ke i odre­đi­vao smer­ni­ce raz­vo­ja po­je­di­nih ze­ma­lja. SSSR je is­ko­ri­stio od­su­stvo Ne­mač­ke – naj­ja­če eko­nom­ske si­le u tom re­gi­o­nu do ta­da – i na­met­nuo se, osim kao uzor, i kao vo­de­ći part­ner is­toč­no­e­vrop­skim pri­vre­da­ma. Sta­ljin je i u eko­nom­skom smi­slu za­o­kru­ži­vao svoj la­ger for­mi­ra­njem za­jed­nič­kih pred­u­ze­ća u in­du­stri­ji, sa­o­bra­ća­ju i ban­kar­stvu, da­va­njem kre­di­ta i po­zaj­mi­ca u vre­me po­rat­ne kri­ze, po­ve­ća­nom spolj­no­tr­go­vin­skom raz­me­nom i na kra­ju kroz Sa­vet za uza­jam­nu eko­nom­sku po­moć (SEV, osno­van ja­nu­a­ra 1949).

In­ten­zi­vi­ra­nju re­pre­si­je u Is­toč­noj Evro­pi u tom pe­ri­o­du iš­li su na ru­ku eska­la­ci­ja hlad­nog ra­ta, so­vjet­ska po­li­ti­ka i ka­rak­ter Sta­lji­no­vog re­ži­ma. So­vjet­ske di­rek­ti­ve i in­struk­ci­je, te­žnja za pot­pu­nim kon­tro­li­sa­njem svog la­ge­ra, kao i su­kob s Ti­tom pre­do­mi­nant­no su uti­ca­li na po­oš­tra­va­nje kur­sa pre­ma kla­snim, po­li­tič­kim ali i unu­tar­par­tij­skim ne­pri­ja­te­lji­ma. Apo­ka­lip­tič­ni to­no­vi i re­to­ri­ka u oba blo­ka pod­gre­va­li su at­mos­fe­ru pro­ga­nja­nja veš­ti­ca. Sve je to po­go­do­va­lo re­ži­mi­ma ko­ji su te­ži­li to­ta­li­tar­noj vla­sti, imi­ta­ci­ji so­vjet­ske, a usled nepostojanja de­mo­krat­skih in­sti­tu­ci­ja i tra­di­ci­je (osim de­li­mič­no Če­ho­slo­vač­ke) dr­žav­na re­pre­si­ja se pre­tvo­ri­la u sve­pri­sut­ni in­stru­ment – sred­stvo za osva­ja­nje, kon­tro­lu i oču­va­nje to­tal­ne vla­sti. Hlad­ni rat i bor­ba pro­tiv svet­ske za­ve­re im­pe­ri­ja­li­zma do­bro su doš­li u vre­me dru­ge fa­ze re­vo­lu­ci­je, kao iz­go­vor za eli­mi­na­ci­ju nje­nih sa­put­ni­ka u fron­tu ili pak ne­pri­ja­te­lja u svo­jim re­do­vi­ma (ti­to­i­sta) na pu­tu u so­ci­ja­li­zam prema za­mi­sli Sta­lji­na.



Komentar na članak “Represija u Srbiji 1944-1953.”

1. Lune, 27. 07. 2011. u 15:29
   

   Represija…? otkud vam to…?

   http://www.bor-grad.com/blog/wp-content/uploads/2007/08/f_gering.jpg

Napišite komentar

Ime (obavezno)

E-mail adresa (neće biti objavljena, obavezno polje)

Vaš Web sajt (ukoliko imate)

Copyright © 2007-2012. Centar za unapređivanje pravnih studija. Nije dozvoljeno objavljivanje tekstova bez prethodne saglasnosti redakcije časopisa "Hereticus"
Valid HTML, CSS.