Rehabilitacija kao mera pravnog savladavanja autoritarne prošlosti
Autor: Jovica Trkulja
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu
REHABILITACIJA KAO MERA
PRAVNOG SAVLADAVANJA AUTORITARNE
PROŠLOSTI U SRBIJI
Rezime: Zakon o političkoj rehabilitaciji i prateći zakoni, koji treba da označe raskid sa praksom kršenja ljudskih prava u prošlosti, odavno su postali stvarnost u drugim državama u tranziciji iz autoritarnog u demokratski poredak. U Srbiji je tek šest godina posle pada Miloševićevog autoritarnog režim uspostavljen društveni konsenzus u pogledu donošenja Zakona o rehabilitacija žrtava političke represije, koji je donet aprila 2006. godine. On nije bio praćen donošenjem nužnih, tzv. restitucionih zakona i propisa (zakona o dosijeima tajnih službi, zakona o denacionalizaciji i sl.), tako da je srpski Zakon o rehabilitaciji izneverio nade i očekivanja kako žrtava političke represije, tako i stručne i šire javnosti. Reč je o zakonu koji se opredelio za pravnu rehabilitaciju u užem smislu i koji daje žrtvi političke represije pravo samo na to da se presuda proglasi ništavom, i žrtva smatra neosuđivanom, a kada je kažnjena bez odluke, da se utvrdi da je bila žrtva iz političkih razloga. U pravno-tehničkom smislu srpski Zakon o rehabilitaciji je jedan od najlošijih zakona koji je donela Narodna skupština Srbije. Ove slabosti Zakona o rehabilitaciju su otežale, ali nisu onemogućile njegovu primenu. Zahvaljujući većini nadležnih okružnih sudova, na čelu sa Vrhovnim sudom Srbije, Zakon se relativno uspešno primenjuje i do sada je doneto nekoliko stotina rešenja o rehabilitaciji.
Ključne reči: pravno savladavanje autoritarne prošlosti u Srbiji, pravna država, otvaranje dosijea tajnih
službi, lustracija, rehabilitacija, restitucija – denacionalizacija, Zakon o rehabilitaciji
Uvod
Rehabilitacija političkih osuđenika i kažnjenika je jedan od prvih koraka demokratske vlasti posle obaranja autoritarnog režima. Ona predstavlja važnu pretpostavku za politički i moralni oporavak srpskog društva koje je decenijama bilo pod jarmom autoritarne, partijske države i uslov za izgradnju modernog demokratskog društva.
Zakon o političkoj rehabilitaciji i prateći zakoni koji treba da označe raskid sa praksom kršenja ljudskih prava u prošlosti odavno su postali stvarnost u drugim državama u tranziciji iz autoritarnog u demokratski poredak.1 U Srbiji je tek šest godina posle pada Miloševićevog autoritarnog režim uspostavljen društveni konsenzus u pogledu donošenja Zakona o rehabilitacija žrtava političke represije, koji je donet aprila 2006. godine. Nažalost, on nije bio praćen donošenjem nužnih tzv. restitucionih zakona i propisa (Zakona o dosijeima tajnih službi, Zakona o denacionalizaciji i sl.), tako da je srpski Zakon o rehabilitaciji izneverio velike nade i očekivanja kako žrtava političke represije, tako i stručne i šire javnosti. Reč je o Zakonu koji daje žrtvi političke represije pravo samo na to da se presuda proglasi ništavom, i žrtva smatra neosuđivanom, a kada je kažnjena bez odluke, da se utvrdi da je bila žrtva iz političkih razloga.
Očigledno je da srpski zakonodavac u vreme donošenja Zakona o rehabilitaciji nije imao, niti danas ima, izgrađen stav o načinu na koji će pristupiti zakonskom regulisanju prava na obeštećenje žrtava političke represije. Stoga se on opredelio za pravnu rehabilitaciju u užem smislu, izostavivši potpuno pravnu rehabilitaciju u širem smislu u vidu vraćanja naplaćene kazne, konfiskovane imovine, obeštećivanja za narušeno zdravlje ili prekinutu karijeru, priznavanja u radni staž vremena provedenog u zatvoru i dr.2
Da bi se objasnilo zašto je to tako neophodno je problem rehabilitacije smestiti u kontekst pravnog savladavanja autoritarne prošlosti i odgovoriti na pitanje zašto je u Srbiji bačena senka na, inače, pravno i etički nesporan institut rehabilitacije.
Kako se odnositi prema zlu autoritarne prošlosti?
Kategorički imperativ u društvima u tranziciji, u koje spada i Srbija, jeste pravno savladavanje autoritarne prošlosti. Jer, zlo autoritarne prošlosti se mora savladati da se ne bi ponovilo! Reč je o savladavanju zla i pustoši koju su za sobom ostavili prethodni autoritarni režimi (Brozov i Miloševićev) u kojima je pravo bilo sluškinja politike i njenih moćnika, u kojima je umesto pravne države postojala partijska država, umesto vladavine prava – vladavina pravom.
Otuda pitanje: Kako se odnositi prema zlu autoritarne prošlosti? Dobro je poznato da autoritarizam zakonito proizvodi nepravo. Njegove manifestacije su: povreda ljudskih prava, konfiskacija i nacionalizacija imovine, privredni kriminal, nekažnjeno kršenje zakona od strane visokih funkcionera, zloupotreba moći, izborne krađe, političke likvidacije, ratni zločini i sl. Svaka nova vlast koja dođe na mesto slomljenog autoritarnog režima i opredeli se za pravnu državu, neizbežno se suočava sa dilemom kako će se odnositi prema toj tamnoj strani i zlu autoritarne prošlosti.
U odgovoru na to pitanje iskristalisala su se u drugoj polovini XX veka dva moguća odgovora: (1) politika savladavanja autoritarne prošlosti – tzv. politika sećanja (slučaj Nemačke nakon ujedinjenja, zatim Češke i Mađarske 90-tih godina XX veka); i (2) politika nesavladavanja autoritarne prošlosti – tzv. politika zaborava (slučaj Španije i Portugala nakon sloma diktatorskih režima u tim zemljama 70-tih godina). Međutim, moguće je da jedna zemlja krene putem politike zaborava, a potom pređe na politiku sećanja (na primer postkomunistička Poljska).3
Savladavanje autoritarne prošlosti odvija se na dva koloseka: (1) revidiranje zakonodavstva nepravne države, otvaranje dosijea, rehabilitacija, denacionalizacija, lustracija i sl. i (2) savladavanje prošlosti iza ratnih pohoda, krvavih etničkih sukoba, angažovanja vojski, policija, paravojski i dr. U toj svetlosti primenjuju se različiti oblici pravne odgovornosti: krivična, prekršajna, disciplinska, radnopravna, lustracijska, odštetna odgovornost, fiskalna, naknadno oporezivanje i dr.
Uporedna iskustva upozoravaju da je otvaranje procesa savladavanja autoritarne prošlosti slično otvaranju Pandorine kutije. To je izuzetno delikatan i mučan posao sa puno neprijatnih posledica, koji je Adam Mihnik s razlogom uporedio sa “udarom granate u septičku jamu: neki će od toga poginuti, neki biti povređeni, a svi će biti uprljani”.
- Nataša Mrvić-Petrović, “Politička rehabilitacija – korak ka obeštećenju žrtava političke represije”, Hereticus, vol II, br. 2 (2004), str. 17-30. [↩]
- Vladimir V. Vodinelić, “Rehabilitacija, svemu uprkos”, Hereticus, vol V, br. 1 (2007), str. 251-252. [↩]
- Up. Vladimir Vodinelić, Prošlost kao izazov pravu, Centar za unapređivanje pravnih studija i Helsinški odbor za ljudska prava, Beograd 2002, str. 10-12 [↩]
Hello,
Jaz sem finančnik, ki dela z naložbo enotnost agencija rešitev, bomo dali ven posojilo za širšo javnost in posamezniki iz v višini od $ 5000 do $ 500,000,000.00 z zmerno obrestno mero v višini 3%, se nahajamo v Londonu in smo zelo zanesljive in učinkovita pri naših storitev bo sojenje vas prepričali .. če zainteresirani me prosim kontaktirajte preko moje e-pošte: richybush001@gmail.com. Pričakujem vaš odgovor kmalu.
zadeva.
Richard bush.