Pregled dinamike procesuiranja ratnih zločina u Srbiji
Autor: Vladimir Petrović
Institut za savremenu istoriju, Beograd
PREGLED DINAMIKE PROCESUIRANJA
RATNIH ZLOČINA U SRBIJI
Ratovi u kojima je nestala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija bili su obeleženi teškim kršenjima ljudskih prava i zločinima vršenim nad civilnim stanovništvom. Ovi zločini nisu predstavljali slučajnu epizodu, niti kriminalnu anomaliju koja prati gotovo svaki oružani sukob. Njihova rasprostranjenost i sistematičnost je pokazala da su zločini predstavljali integralni deo taktike zaraćenih strana, usmerene ka ostvarenju ratnog cilja – stvaranja nacionalno homogene političke zajednice. Budući da je takav cilj zahtevao ne samo teritorijalno, već i etničko rekomponovanje jugoslovenskog prostora, grabež za kontrolu prostora i ljudi koji su ga nastanjivali razvio se u ratnu strategiju „etničkog čišćenja“. Zločinački karakter ove strategije je bio očigledan i prisutan u svim njenim instrumentima, od prinudnih preseljenja i koncentracionih logora, do mučenja, silovanja i masovnih ubistava, koja su dosezala genocidne razmere.
Međutim, uprkos brojnim izveštajima međunarodnih komisija i nevladinih organizacija koje su prikupljale podatke o kršenjima ljudskih prava, pravna reakcija je bila spora i neadekvatna. Ne samo da je pravni sistem poklekao pred razmerama zločina, već je procesuiranje onemogućavano i opstruirano političkim pritiscima. Ratni ambijent nije išao na ruku istraživanju zločina, a države naslednice SFRJ su posebno nerado izvodile pred sud zločince iz sopstvenih redova. Razvila se atmosfera nekažnjivosti, koja je ohrabrivala nove zločine. Počinioci su postajali sve moćniji i sposobniji da utiču na blokiranje postupaka i prikrivanje dokaza, u čemu su ih pomagali organizatori i inspiratori koji su se nalazili u samom političkom vrhu. Poricanje i zataškavanje je bilo posebno rasprostranjeno u Srbiji, čije je rukovodstvo veoma rano označeno za glavnog nosioca politike „etničkog čišćenja“, što je značajno uticalo na dinamiku procesuiranja ratnih zločina, koja je predmet ovog pregleda.
Prva faza 1994 – 2000.
Iako su zločini od samog početka ratnih operacija bili neobično dobro dokumentovani, zadugo su ostajali bez pravnog ishodišta ili su bili neadekvatno procesuirani. Formalno neučestvovanje Srbije i Savezne Republike Jugoslavije u ratovima u Hrvatskoj i Bosni je značajno uticalo na nepostojanje pravne reakcije na ratne zločine, koji su se u najvećoj meri dešavali na teritoriji ovih republika. Poricanje je bilo veoma snažno, usled moralne, političke, logističke i vojne podrške koje su srpske vlasti pružale Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Ipak, bilo je neprestanih napora da se razbije začarani krug zločina i poricanja. Maja 1993. Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je formirao Međunarodni krivični sud sa mandatom da procesuira teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na prostoru bivše Jugoslavije. Od nastanka do danas, u Haškom tribunalu podignuto je oko 160 optužnica protiv počinilaca sa ovog prostora, a postupci vođeni u Hagu su otkrivali razmere ratnih zločina. U međuvremenu su nevladine organizacije u regionu nastojale da izdignu vizibilitet najgorih nedela, otežavajući njihovo poricanje.
Prvi postupak za ratni zločin u Srbiji počeo je tek novembra 1994. pred Okružnim sudom u Šapcu protiv braće Vojina i Dušana Vučkovića, pripadnika dobrovoljačke jedinice „Žute ose“. Iako je postojala osnovana sumnja da su braća, zajedno sa drugim članovima svoje jedinice, počinila teška zlodela prilikom osvajanja Zvornika u proleće 1992, Vojin je optužen za nelegalno posedovanje oružja, a Dušan za ubistvo 16 Bošnjaka. Ipak, najgori zločini ove jedinice nisu pominjani u sudnici, što je doprinelo utisku da se radilo o pokušaju izigravanja pravde u cilju dokazivanja da i Srbija procesuira zločine. Ovaj utisak nije odagnala ni presuda, kojom je jula 1996. Vojin Vučković osuđen na uslovnu kaznu, a Dušan na sedam godina zatvora. Vrhovni sud Srbije mu je presudu pooštrio septembra 1998. na deset godina, ali dalji postupci nisu usledili. Postalo je jasno da sistemsko procesuiranje ratnih zločina nije moguće do uklanjanja Slobodana Miloševića sa vlasti. Tako je druga optužnica za ratni zločin protiv civilnog stanovništva u SRJ podignuta u Crnoj Gori. Pred Višim sudom u Bijelom Polju suđen je Nebojša Ranisavljević za ubistvo 19 Bošnjaka i jednog Hrvata otetih sa voza Beograd – Bar kod stanice Štrpci i ubijenih u selu Prelovo na teritoriji opštine Višegrad. Postupak je međutim počeo tek maja 1998, kada je raskol između crnogorskog rukovodstva i Miloševića već bio neizgladiv.
Neodrživost ovakve situacije rasla je vremenom, posebno usled informacija i saznanja koja su prikupljana u Haškom tribunalu tokom prvih suđenja Dušku Tadiću i Draženu Erdemoviću. Sve je veći broj optužnica, na kojima su se nalazili ratni lideri bosanskih Srba, poput Radovana Karadžića i Ratka Mladića, ali i vođe paravojnih formacija. Oni su se, poput Željka Ražnatovića Arkana, u Srbiji ne samo slobodno šetali, već gradili političku karijeru, što je povećavalo jaz između međunarodne zajednice i Srbije i kvarilo dejtonsku „idilu“. Bilo je jasno da Srbija nema nameru niti da ozbiljno sarađuje sa Haškim tribunalom, niti da sama procesuira ratne zločince. Naprotiv, postala je njihovo idealno utočište, čime je njen ionako neveliki kapacitet za obračunavanje sa ratnim zločinima dodatno srozan. Ratni zločinci su delom integrisani u državne bezbednosne strukture, a delom su popunili redove kriminalnih klanova u Srbiji, erodirajući tako već stanjenu granicu između organa gonjenja i gonjenih.
Ova atmosfera nekažnjivosti donekle se promenila tokom 1999, usled klizanja krize na Kosovu u pravcu otvorenog oružanog sukoba. Iako su represivne mere pravnog sistema bile u ogromnoj meri okrenute protiv Albanaca, pokrenuto je tek nekoliko postupaka protiv počinitelja iz redova srpske policije i vojske zbog zločina nad civilima. Pred Okružnim sudom u Prijepolju sudilo se od septembra 1999. vojnom rezervisti Ivanu Nikoliću za ubistvo dva albanska civila u selu Penduh. Tokom 2000. je započeto, a već jula iste godine pred Okružnim sudom u Požarevcu i okončano, suđenje policijskim rezervistima Bobanu Petkoviću i Đorđu Simiću za ubistvo troje albanskih civila u Orahovcu. Petković je osuđen na 4 godine i 10 meseci za ubistvo, a Simić na godinu dana zatvora za pomaganje. I pred Vojnim sudom u Nišu je novembra 2000. otpočelo suđenje kapetanu Dragiši Petroviću i rezervistima Nenadu Stamenkoviću i Tomici Joviću za ubistvo dvoje Albanaca u Gornjoj Sušici. Karakteristično je, međutim, da krivična dela iz ovih optužnica nisu pominjala ratne zločine, već su kvalifikovana kao pojedinačna ubistva. Država je brižljivo prikrivala učešće sopstvenih organa u represivnim akcijama na Kosovu, tim pre što je još tokom bombardovanja, 24. maja 1999, Haški tribunal podigao optužnice protiv Slobodana Miloševića, predsednika Savezne Republike Jugoslavije, Milana Milutinovića, predsednika Srbije, Nikole Šainovića, potpredsednika srpske vlade, Dragoljuba Ojdanića, načelnika Generalštaba i Vlajka Stojiljkovića, srpskog ministra unutrašnjih poslova. Optužnica ih je teretila, individualno i komandno, za deportaciju stotina hiljada Albanaca sa Kosova i ubistvo 340 identifikovanih civila.