Poruke i pouke srpskog oktobra 2000. (9)
PORUKE I POUKE
SRPSKOG OKTOBRA 2000. (9)
Gospođa Silvia Nadjivan, saradnik Politikološkog instituta u Beču, od aprila do avgusta 2003. godine boravila je u Beogradu i prikupljala građu za svoju disertaciju “Dobro planirana spontanost. Pad Miloševićevog režima kao inscenirana masovna demonstracija 2000. u Srbiji”. Tom prilikom ona je uradila kvalitativne, polustandardizovane intervjue sa tridesetak ličnosti iz političkog, naučnog, medijskog i kulturnog života Srbije. Glavna pitanja su se odnosila na uzroke koji su doveli do 5. oktobra 2000, na ulogu masovnih protesta i glavnih aktera u tim zbivanjima, na karakter i domašaj promena. Njen istraživački cilj bio je da iz perspektive različitih aktera prikaže smisao istorijskih zbivanja, a na osnovu autentičnog svedočenja – tzv. govorne istorije. Kao što se istorija menja, tako se menja i percepcija pisane istorije. U tom smislu ova zbirka razgovora je svojevrsni istorijski dokument, koji se u različitim vremenima različito percipira.
Svi prilozi koje objavljujemo u ovom i narednim brojevima u rubrici Intervju su u izvornom obliku u kome su bili izgovoreni. Nikakve sadržinske i stilske izmene nisu činjene, kako bi razgovori sačuvali dokumentarnu vrednost, autentičnost i spontanost komunikacije.
J.T.
Branislav Čanak
predsednik sindikata “Nezavisnost”, Beograd
BORBA PROTIV NACIONALIZMA I RATA
- Kako ste osnovali Sindikat “Nezavisnost”, i kako je bilo raditi sindikalno početkom 90-ih?
Pa, prvo, mi smo osnovali sindikat ’90., u januaru, ali nismo mogli da ostanemo kao sindikat zato što tada nije bilo dozvoljeno da postoji više od jednog sindikata. Još uvek smo bili u socijalizmu, bilo je moguće imati samo jednu partiju, jedan sindikat, tako da smo se mi osnovali kao Udruženje građana za zaštitu novinarskih sloboda – tako smo se zvali. Tek u martu ’91. godine, kada je donet propis kojim je omogućeno da postoji više sindikata, preregistrovali smo se i nazvali Nezavisni sindikat Radio-televizije Beograd. To je, dakle, bio prvi sindikat. Posle toga su metalci osnovali isto. Oni su s nama stupili u kontakt, pošto su znali, jer mi smo imali dosta dobar marketing, pošto smo svi bili novinari. Tu su nam pomagale druge kolege i onda su počeli da se okupljaju oko nas drugi radnici i negde u proleće ’91., u rano leto, imali smo već toliko interesenata da smo shvatili da bismo mogli da napravimo neki veći sindikat i to smo i uradili. U novembru ’91. smo napravili sindikat “Nezavisnost”, koji je tada imao negde oko 350.000 članova… Na Osnivačkoj skupštini smo imali 350.000 članova. Naravno, kasnije smo gubili članstvo zbog velikog pritiska, jer smo bili proglašeni za neprijatelja države, za izdajnike srpstva, ustaše – sve ono, saradnike Tuđmana, i CIA i KGB-a, svega mogućeg, tako da su naši ljudi u strahu napuštali sindikat, a drugo, bilo je i kupovine našeg članstva. Recimo, u državnom sindikatu je iz robnih rezervi bilo moguće, u onim godinama, kada je bilo nemoguće naći u prodavnici, besplatno da se dobiju šećer, ulje, brašno. Tako da su se naši ljudi vraćali u državni sindikat, da bi dobili hranu, i mi smo samo u jednom danu u Beogradu izgubili, u maju ’93., 25.000 članova, jer se tog dana u državnom sindikatu delilo brašno, delilo se ulje i šećer, i onda su svi nas napustili. Skoro svi. Mi smo te godine spali na 92.000 članova, sa 350.000. Dakle, kombinacija kupovine članstva, podmićivanje hranom, koje tada nije bilo, odnosno bila je vrlo skupa, jer je bila na crnom tržištu. Flaša ulja je, recimo, tada koštala 12 DM, a plata je bila 5 DM. Bilo je i žestokih pritisaka, naravno, tako da smo mi to trpeli. Ja lično sam bio zaposlen u Televiziji do ’93., do 13. januara. I pre toga smo trpeli razne pritiske. Ja lično mogu da govorim o pritiscima koje sam ja trpeo, gde su mi tekstove, koje sam pisao, proglašavali za neprijateljske. Recimo, u proleće ’92. izveštavao sam iz Subotice, gde je bio skup o perspektivama političkog i ekonomskog razvoja u regionu. Ja sam govorio o propasti socijalizma, kao uvod u tom tekstu, i šta posle toga, kada je socijalizam evidentno propao. Šta sada sledi, odnosno koji su putevi tranzicije. Meni je zamereno i bio sam kažnjen što nisam rekao da je CIA upropastila socijalizam. Rečeno mi je da to ubacim u tekst. Ja sam rekao: “Tu glupost ne mogu da ubacim! Mislim, konačno, kakav je to socijalizam koga može jedna obaveštajna agencija da upropasti. Kakav je to sistem?!” Tu sam već bio suspendovan, to je već krenulo tada, da mi je bez razloga skinuta plata i tako. Oni su očekivali da ćemo mi – nas je tada bilo oko 1.400 u Radio-televiziji Beograd – oni su očekivali da će tim raznim pritiscima da nas pokolebaju i stvarno su nas pokolebali. Nekoliko stotina članova nas je napustilo. Međutim, kada su shvatili da većina ne želi da napusti i pored pritisaka, onda su bili prinuđeni da nas izbace i to su uradili 13. januara ’93. godine. Nas 1.063. Kad smo došli na posao, rekli su: “Ne možete da uđete!”, pa su nam naknadno uručili rešenja, u kojima piše da zbog međunarodnih sankcija više ne postoji potreba za našim poslom, što je potpuno besmisleno. Nažalost, niko od nas do dan-danas nije dokazao, ni novoj vlasti nismo uspeli da dokažemo, ni ovom sudu nismo uspeli da dokažemo da smo u pravu, jer proces još uvek traje. Od ’93. traje proces do danas.
- Da li je to bilo legalno?
Nije bilo legalno, ali nismo uspeli da dokažemo da to nije bilo legalno. Ne možete vi nekoga otpustiti zato što vam je zemlja u blokadi, to nigde ne piše u zakonu. Tako da su oni naveli da više nije postojala potreba za našim poslovima, čime su u mom slučaju doveli do apsurda, jer ja sam bio zadužen za Evropu. Prema tome, ako više nije postojala potreba za praćenjem Evrope, onda… Čak sam doživeo da je sudija, u vreme Miloševića, u jednom ročištu rekla zameniku glavnog urednika, koji je to rekao: “Pobogu, čoveče, kako možete tako nešto da kažete, da više ne postoji potreba da se prate zbivanja u Evropi?!” Dakle, i Miloševićev sudija je shvatio da je to apsurdno. Dakle, morali su da izmisle to da više ne postoji potreba. Recimo, otpustili su glavnog projektanta, inženjera Lalića, koji je bio glavni projektant emisione tehnike, pa su ga posle, kad god se nešto pokvari, pošto niko nije znao da popravi, zvali kući da on popravi, a otpustili su ga zato što nije bilo potrebe za njegovim radom. Tako da je sve politički bilo to, sve su bili politički razlozi, što sada i na ovim ročištima, jer proces još uvek traje, uspevamo da dokažemo sa svedocima koji dolaze, koji su tada bili na funkcijama.
- Zašto proces traje do danas?
Mi smo praktično 4 puta dobili taj spor na opštinskom nivou. Opštinski sud, to je prvostepeni sud, da bi se posle, na višestepenim sudovima, to vraćalo nazad. 11 sudija je promenjeno. Očekivali su da će naći sudiju koji će presuditi tako da to bude pravno valjano, ali pošto je to nemoguće presuditi protiv nas, nije uspela ni promena sudija, ni te njihove žalbe, tako da to traje praktično 12 godina. To suočavanje s nepravdom. Mnogi su od njih umrli, naši članovi, nikada ne dočekavši pravdu… Mnogi su i odustali. Treba imati i strpljenja, tako da od nas 1.000 i nešto, ostalo nas je troje sada, koji se sudimo. Tako da na sledećem ročištu, koje je 8. jula, biće nas samo troje. Ostali su odustali, neki su pristali da prihvate malu naknadu za sve ono što su pretrpeli. Neki su umrli. Troje nas je ostalo ukupno, od 1.063.
- Vi ste rekli da ste bili zaduženi za teme oko Evrope. Da li ste bili na TV-vestima ili ste imali svoju emisiju?
Ne, ja sam uređivao emisiju “Novosti dana”, ali sam bio u spoljnopolitičkoj redakciji. Tu sam bio zadužen za Evropu. Moja specijalnost je bila Istočna Evropa, u stvari. Pogotovo posle pada Berlinskog zida, to niko nije radio sem mene, što je još jedan apsurd. Niko nije mogao da me zameni na tom poslu, jer niko taj sektor nije znao. Čak niko nije znao ni o Srbiji koliko sam ja znao.
- Koliko dugo ste radili kao novinar na Radio-televiziji?
20 godina, pre toga. Moja emisija je bila ključna emisija u Radio Beogradu tada. “Novosti dana” u tri sata.Tada smo imali, u onoj Jugoslaviji, imali smo 8 miliona slušalaca dnevno. Pošto je tada domet Radio Beograda išao do blizu Zagreba, na jug je išao do Skoplja, više od polovine Bosne je moglo da nas sluša. Imali smo oko 8 miliona slušalaca dnevno. To je bila ključna jugoslovenska emisija.