Pogled iz drugog ugla na epskog junaka Marka Kraljevića
Autor: Svetlana Gradinac
Pravno-birotehnička škola, Beograd
POGLED IZ DRUGOG UGLA NA EPSKOG JUNAKA
MARKA KRALJEVIĆA
Traganje za humanističkim dimenzijama naše književne baštine i njenim univerzalnim etičkim porukama trebalo bi uvek da bude prilika i izazov za novo čitanje, preispitivanje i tumačenje izabranih tekstova, naročito ako su oni obavezno štivo u čitankama. Čini mi se da je to danas posebno važno, jer smo kao društvo ogrezli u mitologizaciji prošlosti. Zato je, kada se tumači naša narodna epika, neophodno da se nacionalni mitovi i legende dekonstruišu i da u odnosu na njih zauzmemo kritički stav.
Ja ću se ovom prilikom pozabaviti poznatom narodnom epskom pesmom “Marko pije uz ramazan vino” (Vuk, SNP, II knj. br. 70), koja se obrađuje u I razredu srednje škole i nalazi se u Čitanci. Kako je Marko Kraljević najčuveniji lik ne samo srpske narodne epike, već i epike drugih balkanskih naroda, mnoštvo je pesama, od onih najstarijih – bugarštica – pesama dugog stiha, pa do onih koje su nastajale u Vukovo vreme, koje pevaju o njemu. Markov lik nije svuda dosledno predstavljen, upravo zato što je putovao kroz vreme i prostor i zato što je bio podložan da se u njega interpoliraju mnogi lutajući motivi iz svetske književnosti, ali su ipak narodni pevači u nečemu bili saglasni, te bi njegov epski CV otprilike bio ovakav: Prezime Kraljević nosi jer je sin kralja Vukašina. Majka mu se zove Jevrosima i on je veoma poštuje. Ima brata Andrijaša i sijaset pobratima, čak i među Turcima, i posestrima među vilama i devojkama koje je izbavio od zla. Slavi Đurđevdan kao krsnu slavu. Ljuba mu se najčešće zove Jela. Živi u Prilepu od XIV veka naovamo (po Filipu Višnjiću, živi celih tristo godina). Konj mu je Šarac, sa kojim deli i hranu i piće, uvek vino, i to rumeno, i sa kojim razgovara kao sa partnerom. Areal Markovog kretanja je veliki. Omiljen posao su mu dvoboji, u kojima pobeđuje, ponekad veoma teško. Proveo je nekoliko godina na robiji. Kontroverznog je ponašanja, od kukavičkog do viteškog, od pokornog prihvatanja majčinih saveta do ekstremnih afektivnih reakcija. Natčovečanske je snage, megalomanskog apetita, velika je pijanica, branilac je časti ugroženih i siromašnih devojaka, mada će surovo ubiti Arapku devojku (pesma “Marko Kraljević i kći kralja Arapskoga”, Vuk, SNP, II knj. br. 63), samo zato što je “ona crna, a bijeli zubi”1 . Voli novac, lako dolazi do njega, ali ga nemilice troši po mehanama. Veseljak je i šaljivdžija, junak i udvorica. Iako je turski vazal, najprkosniji je lik naše narodne epike.
Istorijska biografija Marka Kraljevića vezana je za raspad srpske države. On živi na prostorima današnje zapadne Makedonije, posle Kosovske bitke. Jeste bio turski vazal i po svedočenju Konstantina Filozofa poginuo je boreći se na strani Turaka, u bici na Rovinama 1395. izgovorivši reči: “Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među mrtvima u ovom ratu”. Ovo predsmrtno kazivanje Marka Kraljevića je karika koja je uticala na njegovu veliku epsku popularnost, mada ima i drugih razloga. To je potreba porobljenog naroda da ga idealizuje i da u njemu vidi simbol borbe za pravdu, zaštitnika hrišćanstva i neustrašivog borca koji autoritetom svoje snage može da parira i samom turskom caru.
U pesmi “Marko pije uz ramazan vino” reč je upravo o suprotstavljanju Marka Kraljevića naredbama turskog cara koje se odnose na muslimanski običaj da za vreme trajanja Ramazana, koji je deveti mesec islamskog kalendara, zakon propisuje vernicima strog post i uzdržavanje od svih telesnih uživanja preko dana, dok se noći provode u molitvama i veselju. Marko, međutim, čini sve ono što je zabranjeno. Ako je ta njegova provokacija kojom pokazuje svoju autonomiju i nepokoravanje carevim naredbama jednaka inadžijstvu kojim je narodni pevač hrabrio Srbe u otporu prema Turcima za vreme ropstva bila vrlina, danas se inadžijsko ponašanje ne može smatrati vrlinom. Sledeća Markova negativna osobina u ovoj pesmi je njegovo bahato i nadmeno ponašanje izazvano prekomernim pijanstvom kada glasnicima, koji su došli samo da mu saopšte vest da ga car poziva na razgovor, razbija glavu ogromnom kupom vina. U psihološkom nadmudrivanju sa carem, koji mu se obraća sa “moj posinko”, Marko pobeđuje doteravši “cara do duvara”, koji mu snishodljivo daje stotinu dukata i govori “idi, Marko, te se napij vina!”, što bi se moglo protumačiti Markovom potkupljivošću. Ima ova pesma i svojih nesumnjivih vrednosti, o kojima ovoga puta neću govoriti.
Ako bismo tražili pesmu u kojoj bi Marko Kraljević i danas mogao biti uzor, pesmu kojoj vreme nimalo nije narušilo etičke vrednosti, to bi bez sumnje bila pesma “Marko Kraljević i beg Kostadin” (Vuk, SNP, II knj. br 59). Motiv humanizma Marka Kraljevića je ovde najizrazitiji. Tu on svome pobratimu begu Kostadinu zamera zbog tri nečovečna dela koja se kose sa narodnom tradicijom i osećanjem poštenja i pravičnosti. Ona predstavlja bega Kostadina kao licemernog čoveka koji ne poštuje nepisana pravila o slavljenju krsne slave, te ne prima u kuću sirotice, nego ih grubo tera. Marko testira bega Kostadina tako što je sirotice nahranio, napojio i odenuo u gospodske haljine i takve ih poslao begu Kostadinu koji ih tada oberučke prima. Beg Kostadin pravi razliku između stare gospode, “koji svu svoju aznu izgubili” i nove gospode “koji su odskora aznu zametnuli”. Ovu drugu posebno uvažava, daje im počasno mesto i časti ih skupocenim đakonijama. Najveći greh bega Kostadina je što na slavi nisu njegovi roditelji.
“Treće ti je, beže, nečoveštvo:
ti imadeš i oca i majku,
nijednoga u astalu nema
da ti pije prvu čašu vina.”
Tako je atmosfera na krsnoj slavi bega Kostadina istovetna onoj na slavi Glišićevog junaka zelenaša Davida Uzlovića u pripoveci “Glava šećera”. I kod njega su glavni gosti novokomponovani beskrupulozni bogataši, podmitljivi državni činovnici, nemoralni sveštenici i korumpirani učitelji. Zato je pesma “Marko Kraljević i beg Kostadin” veoma zahvalna za problemsku analizu, jer nudi bogatstvo univerzalnih humanističkih poruka i aktuelnih asocijacija, što je jedan od najvažnijih razloga da se neko književno delo obrađuje u nastavi književnosti.
- Lutajući motiv potiče iz mita o Tezeju, koji je ostavio Arijadnu, iako je samo uz njenu pomoć mogao izaći iz lavirinta. I grčki narodni junak Diogen Akripa je, kako kaže grčka pesma, ostavio devojku koja ga je izbavila iz tamnice. Nijedan, međutim, nije ubio devojku kao Marko Kraljević: “udarih je po svilenu pasu, kroz nju sablja, mati, prolećela”. [↩]
[...] http://www.hereticus.org/arhiva/pogled-iz-drugog-ugla-na-epskog-junaka-marka-kraljevica.html Подели ово:FejsbukLike this:Sviđa mi seBudite prvi kome će se sviđati ovo . Posted in: savremena nastava [...]
[...] http://www.hereticus.org/arhiva/pogled-iz-drugog-ugla-na-epskog-junaka-marka-kraljevica.html [...]
Hereticus je biser u nasoj humanistickoj teorijskoj literaturi, i nema potrebe da kvari kvalitet objavljivanjem ovakvih “ambicioznih” pokusaja “dekonstruisanja” ni manje ni vise nego Marka kraljevica. Da nije tuzno, bilo bi smesno.