Pobuna građana
Čedomir Čupić,
Fakultet političkih nauka, Beograd
POBUNA GRAĐANA
● Zašto ste podržavali studentski protest 1996/1997. godine?
Mislio sam da treba da budem uz svoje studente. U novembru 1996. pozvali su me najbolji studenti, oni koji su imali najbolje ocene kod mene, i tražili su da se na Platou obratim studentima. Bilo je to 29. novembra 1996. godine u prisustvu, prema pisanju štampe, 25. 000 studenata. Obratio sam se studentima i podržao njihove zahteve, koji su bili umereni i minimalistički. Smatrao sam da će studenti, ako budu uporni, istrajni i odgovorni, te zahteve ostvariti. To je bila suština mog obraćanja. Rekao sam da je dobro što su preuzeli odgovornost za svoju zemlju. Najbolje je kada pobuna ide od mladih koji će sutra živeti u toj zemlji u svojim najboljim godinama, pripremiti starost i ostaviti kapital budućim generacijama.
Ja sam bio „kamerni“ profesor. Drugim rečima, nikada nisam govorio na uličnim demonstracijama. Na demonstracijama 1991. i 1992. godine, uvek sam se studentima obraćao u amfiteatrima. Na studentskom protestu 1996/1997. godine prvi put sam se studentima obratio na trgu – platou ispred Filozofskog fakulteta. Nije bilo lako, posebno za čoveka koji nije imao takvo iskustvo. Moje obraćanje i moja podrška dosta su dobro primljeni i ja sam od tada svaki dan bio sa studentima. U toku svih 119 dana. Propratio sam sve njihove akcije. U međuvremenu sam postao član Odbora za odbranu demokratije na u univerzitetu, koji su formirali profesori. Profesor Milan Podunavac i ja bili smo predstavnici Fakulteta političkih nauka. Istog dana bi paralelno bio održavan sastanak Glavnog odbora studentskog protesta i Odbora za odbranu demokratije. Odbori su razmenjivali podatke o svojim aktivnostima. Studenti su često dolazili kod nas i obaveštavali nas o svojim odlukama, a naši predstavnici odlazili su kod studenata i govorili im šta mislimo o njihovim akcijama. Studenti i profesori bili su u ravnopravnom položaju. Ideje su davali i jedni i drugi. Uvek je prihvatana ona ideja za akciju koja je bila realna i imala najbolje argumente.
● I po strukturi ta dva odbora bila su slična?
U Glavnom odboru studenata nalazila su se po dva člana sa svakog fakulteta, tako da je struktura bila ista. S tim što su oni imali još jedno telo – Inicijativni odbor, koji mi nismo. U Glavnom odboru bili su predstavnici svih fakulteta, šezdesetak studenata.
● Kakva je bila atmosfera među studentima i profesorima tokom tog protesta?
Profesori Beogradskog univerziteta pružili su tada ogromnu podršku studentima. Više od 3. 500 od 5. 000 profesora i nastavnika Beogradskog univerziteta potpisom se izjasnilo za smenu rektora. Taj broj profesora bio je za smenu rektora, ali nisu svi bili uz studente. Manji broj bio je stalno s njima. Oko 1. 000 profesora bilo je svakodnevno angažovano sa svojim studentima.
● Kako su 1992. godine profesori podržavali protest?
Profesori su 1992. godine podržali studente. Prema mojoj proceni, na mom fakultetu trećina profesora bila je uz studente. Na Filozofskom fakultetu s njima se solidarisao ogroman broj profesora – 60 do 70 odsto. Nastao je razdor između građanski orijentisanih profesora i nacionalista. Nacionalisti nisu hteli da učestvuju u protestima, jer su smatrali da protesti dovode u pitanje nacionalne interese, jer su već vođeni ratovi. Građanski orijentisani profesori podržavali su studentske proteste 1991. i 1992. godine.
● Kako je bilo moguće da profesori podržavaju studentski protest bez ikakvih konsekvenci sa strane režima?
Posle protesta 1996-1997. godine nastale su konsekvence kada su se vrh vlasti i supruga Slobodana Miloševića, koja je bila na Univerzitetu, osvetili Univerzitetu zakonom donetim krajem maja 1998. godine. Taj zakon bio je ustvari osveta i kažnjavanje učešća profesora u studentskim protestima 1996-1997. godine. U zakon je ugrađena i odredba kojom su profesori ponižavani i kojom je bilo predviđeno potpisivanje novih ugovora. Ta odredba značila je zapravo raspuštanje Univerziteta i njegovo ponovno formiranje posle potpisivanja ugovora. Izvršen je veliki pritisak na profesore. Oni su u ogromnoj većini doveli u pitanje lično dostojanstvo, moralno zdravlje, ali i logiku poziva. Jer, od oko 5. 000 profesora, nastavnika i saradnika, tj. asistenata, na celom Univerzitetu ugovor nisu potpisala samo 173 profesora. Bio sam jedan od tih 173. Na mom fakultetu nije potpisalo petoro profesora, četiri nastavnika (Ratko Božović, Smilja Tartalja i Čedomir Čupić) i jedna asistentkinja(Jasmina Glišić). Pre toga u junu, odnosno pre primene novog zakona, u prevremenu penziju otišao je profesor Dobrosav Mitrović a fakultet je napustio i profesor Mijat Damjanović. Oni nisu hteli da čekaju primenu novog zakona i iz protesta su otišli s fakulteta. Shvatili smo da ćemo morati da napustimo fakultet, ali nas nisu dirali. Samo su profesora Ratka Božovića poslali u penziju, a nas četvoro ostali smo na fakultetu. S tim što sam se ja isključio iz jednog dela fakultetskih aktivnosti. Samo sam držao predavanja, vežbe, ispite, konsultacije i odbrane seminarskih i diplomskih radova – samo najneposrednije vezano za moj poziv i gde neposredno učestvujem u odlučivanju. Nisam učestvovao u komisijama za magistarske i doktorske radove, jer je Naučno-nastavno veće ukinuto. Smatrao sam da, kada je ukinuto Veće, drugi ne treba da bez mog prisustva odlučuju o mojim temama i to nisam prihvatio.
● Nisam razumela? Šta se dogodilo s Nastavno-naučnim većem?
Nastavno-naučno veće je telo u kojem profesori raspravljaju o naučnoj politici fakulteta i koje donosi odluke iz nadležnosti fakulteta. Prema tom zakonu, veće je postalo oktroisano, kvazipredstavničko – znači nisu svi profesori članovi, već je dekan odabirao po dva člana sa svake katedre. Članovi katedri nisu imali mogućnost ni da predlože, a kamoli izaberu predstavnike. Bilo je samo 14 članova od nas 65. Pošto je to telo donosilo odluke o prihvatanju magistarskih i doktorskih teza, tj. prijava tih teza, smatrao sam da tu ne treba da učestvujem. Nisam prihvatao nikakve sastanke van Katedre za političku sociologiju i novinarstvo. Nisam priznavao dekana. Rekao sam mu da mi je nametnut, da ga nisam birao i da je on naš komesar kojeg ne prihvatam. Autonomija Univerziteta sastojala se u tome što smo pre tog zakona sami birali upravu fakulteta.
● Kako ste još podržavali studente u protestu 1996-97. godine?
Svakog podneva odlazio sam na Plato sa studentima. Uvek je govorio neko od studenata, profesora ili javnih ličnosti, čitane se podrške, obaveštenja, informacije. Sadašnji potpredsednik vlade bio je tada voditelj ili spiker, ne znam kako bih to nazvao. To je Čedomir Jovanović. Pre njega, bile su dve studentkinje Univerziteta umetnosti i to prvih mesec dana. Jovanović se pojavio polovinom decembra. On je navaljivao rutu i polazak studenata u protestnu šetnju. Po okončanju govora išlo se u šetnju. Bila je to šetnja gradom do zgrade Vlade, Skupštine, televizije, predsedništva države. Ili se išlo ulicama da se podigne građanska svest i savest, u „buđenje“ građana. Studenti su nosili parole kojima su građane pozivali da se probude i izađu. Akcijom je razbijan strah. Svakog dana bila je neka druga akcija. Jednog dana su išli da traže rektora u zoološkom vrtu. Pošto se nije pojavljivao, smatrali su da se sakrio u zoološki vrt. Bilo je ponekad i akcija na ivici ukusa, ali to je mladost… Bila je zima, hladno… U jednoj od tih akcija polovinom januara policija je zaustavila studente i blokirala ih u Kolarčevoj ulici. To je trajalo devet dana, do 27. januara, kada se pojavio patrijarh Pavle pred kojim se kordon sklonio. Saobraćaj je blokiran u Kolarčevoj ulici. Studenti su se tu nalazili 24 časa. Postojao je raspored profesora koji su dolazili dva puta u toku dana i dva puta u toku noći. Pošto živim u centru grada, uzimao sam to najkritičnije vreme, sa profesorom Ratkom Božovićem, od četiri do šest ujutru. Tada je postojala opasnost da se studenti razrede i da ih policija rasturi. Svake večeri dolazila su profesionalna udruženja: arhitekte, lekari, advokati, sudije, glumci. Razna udruženja. Izvođeni su različiti performansi. Bili su izuzetno duhoviti. Studentkinje su odlazile kod policajaca i davale im cveće. Ili su planirani razgovori i određivane teme za razgovore sa onima koji su držali štitove i pendreke. Ubeđivali su ih da su i oni građani i da ne smeju pribegavati nasilju. To je trajalo sedam dana. Vlast je htela da zabrani protestne šetnje, jer je smatrala da su one po nju opasne. Jednog momenta studenti su, pored dnevnih šetnji, počeli da primenjuju i noćne, „skidanje mraka“, što je strašno smetalo vlastima. Kad se sklonio taj kordon, studenti su išli po celom gradu i slavili. Građani su im se pridružili. Bilo je rano jutro. Bio sam u toj koloni koja se prošetala užim centrom grada. Građani su pružili ogromnu podršku. Policija se sklonila jer režim sebi nije smeo da priušti zaustavljanje patrijarha Pavla i svetosavske litije.
● Otpor je 1998. godine formiran kao protest protiv…?
Otpor je formiran upravo kao odgovor na represiju vlasti prema profesorima koji nisu potpisali ugovore. Veliki broj profesora koji nisu potpisali ugovor izbačen je iz nastave. Drastični primeri bili su Filološki, Elektrotehnički i Pravni fakultet, a na pojedinim fakultetima jedan do dva profesora isključeni su iz nastave. Na Filozofskom fakultetu polovina profesora nije potpisala ugovor, ali vlast nije imala moć da ih izbaci. Ja sam pak mislio da ću biti izbačen sa svog fakulteta. Rekao sam da neću napustiti fakultet, da mogu samo fizički da me uklone, da me odvuku, a da se ja neću obračunavati. Ali, rekao sam i da ako me budu fizički izbacili, a da to moje kolege gledaju, da više nikada ne dozvole da se ja tamo vratim. Izrekao sam pretnju koja nije akademska, ali je razumna i racionalna. Rekao sam da ako uvode princip izbacivanja po ideološkoj osnovi, da taj isti princip može jednog dana i njih da pogodi. Takođe, rekao sam: „I vi, koji javno prihvatate zakon, i vi, koji ga prihvatate ali se javno ne izjašnjavate, i vi, posmatrači koji ga ne prihvatate ali se ne izjašnjavate, svi ste vi igrači“. U ime svetog profesorskog poziva, ako se ja ovde ikada vratim, sve ću vas isterati! Neću dovoditi vaše živote u pitanje, ali ću vas sve isterati! Ako vi mene isterate, jer vi ne zaslužujete da budete profesori. Pogazili ste dostojanstvo profesije, uveli ste ideološke kriterijume, dozvolili ste princip izbacivanja ljudi po ideološkoj osnovi. Prema tome, ne zaslužujete da obavljate taj sveti posao“. Svi su se zabrinuli. Tu pretnju sam izgovorio na sednici Nastavno-naučnog veća iz očajanja, kada sam predlagao neka druga rešenja. Predlagao sam da niko od kolega ne prihvati da po novom zakonu bude dekan, član Upravnog odbora, Nadzornog odbora. Onda vlast ne bi mogla ništa da uradi. Ne bi mogla da raspusti univerzitet. Moj drugi predlog bio je da se ponašamo kao Filozofski fakultet, jedan od tri najstarija fakulteta Beogradskog univerziteta, koji je tokom istorije, tokom celog jednog veka, pokazao da je u trenucima krize, teških trenutaka i društva i univerziteta uvek odbranio dostojanstvo poziva. Smatrao sam da ti ljudi treba da nam budu uzor. Jer, mi smo mlada institucija – nastali smo tek 1968. godine. Kada sam video da oni to neće da stave u dnevni red i da se kolektiv neće o tome izjašnjavati, već da su počeli da govore o sindikalnom udruživanju, rekao sam da od toga neće biti ništa s obzirom na to kakvi su naši sindikati. Rekao sam: „E, dobro! Neka svako prema svojoj svesti i savesti donosi lične odluke. To su bitne odluke. Ako gubite posao, to su bitne odluke. To je kao Hristos na raspeću. To je odluka o životu ili smrti“. Rekao sam to i izrekao pretnju da ako uvedu princip izbacivanja da se postaraju da se ja nikada ne vratim. Ja ću tada biti moćan i kao čovek koji zna kakav su oni prekršaj po poziv uradili i doveli u pitanje ne samo poziv već i lično dostojanstvo i moralno zdravlje, a trebalo bi da budu uzor studentima, da ću ja njih izbaciti napolje. To je verovatno delimično uticalo da se nisu usudili da me izbace. Međutim, dekan koji je imenovan, a koji je bio visoki funkcioner JUL-a, rekao mi je 6. oktobra da je trebalo da mi da otkaz 9. oktobra 2000. godine, da je dobio naređenje i da je to morao da uradi. Ali, 9. oktobra sam ja njega smenio. Kakav paradoks! Tada je već nastala panika i mislim da je to došlo s vrha. Jedan profesor, koji je bio šef katedre i dekanov miljenik, dotrčao je i rekao da on zna da je dekanu naređeno s najvišeg vrha da ja moram dobiti otkaz. To mi je rečeno 6. oktobra. Po izboru kolektiva bio sam predsednik Kriznog štaba i razrešavao sam dekana. To sam uradio na jedan način koji nije bio nedostojanstven u tom smislu. Rekao sam da radim jedan razuman i racionalan posao, ali da u srcu i duši imam osećaj očaja jer radim jedan jakobinsko-termidorski posao. Rekao sam to i dekanu kojeg sam smenio, a on je odgovorio da je jako dobro što ja to radim, a ne neko drugi. Smatrao je, kako je sam rekao, da ću ja to da uradim najpravičnije, a znao je da to mora neko da uradi. U njegovom razrešavanju, napravili smo 22 dokumenta primopredaje dužnosti. Sve je počelo u 8:15 ujutru, a završeno je u 16 časova. Krizni štab je imao 11 članova, a ja sam bio predsednik. U 16:30 raspustio sam Krizni štab i predao svu dokumentaciju predsedavajućem Naučno-nastavnog veća Vukašinu Pavloviću i dvojici kolega koji su bili njegovi zamenici (Vučina Vasović i Ilija Vujačić). Kasnije će oni biti izabrani za dekana i prodekane. Tako da je na mom fakultetu sve završeno u toku jednog dana. To je bilo 9. oktobra 2000. godine. A, ono što je bilo kada je došao taj dekan, ja nisam potpisao taj ugovor iako me je on molio da to uradim. Rekao sam da neću nikada potpisati, ali da on ne sme da me dira, jer ću ja u tom slučaju, kao što sam rekao: „Ako ikada budem mogao da namirim ličnu pravdu…“ Rekao sam tada dekanu takođe i jednu pretnju: „Iako znam da si ti nemoćan, moćan je onaj koji je dao taj zakon i ko imenuje te dekane!“ U tom zakonu je stajalo da dekane imenuje Vlada, ali nije stajalo kada i kako se dekan razrešuje. To znači da je Vlada mogla da vas imenuje u četvrtak, da vam da neke zadatke da ih obavite u petak, a ako ih ne obavite da vas u subotu na vanrednoj sednici razreši, da vaš mandat bude samo dva dana. Rekao sam mu da nema nikakvu moć po zakonu, ali da ima moć koja proizilazi iz naredbe nečije samovolje koja je donela zakon. Takođe, rekao sam mu da ako me izbaci, pošto ga izjednačavam sa tom moći, da ću ga terati po pitanju profesije geografski sve do Novog Zelanda, ako budem mogao. Ako ne budem mogao, nikom ništa!