Pesništvo kulture
Autor: Boško Tomašević
književnik i profesor po pozivu na Univerzitetu u Insbruku
PESNIŠTVO KULTURE
Rezime: Tragom Gadamera, Hajdegera i Niča, autor analizira tokove u savremenoj srpskoj poetici, kritički se osvrćući na njen estetski pad, samocentriranje i lokalizaciju. Autor posebno ističe skorašnja nastojanja da se ovaj trend institucionalizuje kroz novu antologiju kojom bi se ova erozija nastavila negativnim prevrednovanjem poetskog nasle|a dvadesetog veka. Ova tendencija je ilustrovana primerima iz savremene srpske poetike.
Ključne reči: poetika kulture, nova antologija, samocentriranost poetike
Ne samo u svetu povesnog mišljenja nego i unutar sveta kulture, uprkos svim lomovima i privremenim gubljenjima kontinuiteta, uvek se iznova pokazuju “linije koje povezuju”. Ukoliko se povesno mišljenje uistinu nije počelo razvijati, kako Gadamer naglašava, sa “romantičkom reakcijom na francusku revoluciju”, no se oduvek držalo svesti o tradiciji i bilo “noseći elemenat svake brige za nju”, tako se i kontinuitet sveta kulture sabirao unutar iste svesti o čuvanju i pribiranju neprolaznih valjanosti. Toj ustrajnosti u svome pohodu ka kulturi te svom sopstvenom doprinosu stvaranja kulture podvrglo se i samo pesništvo. Ne svako, dakako, no ono koje mi nazivamo “pesništvo kulture”. – Šta je ono i kako ga je moguće definisati? Da li kao interpretativnu, znači praktičnu, kulturalnu antropologiju, da li kao praksu kontekstualiziranja kulturalnog znanja, da li kao predstavljački oblik kulturalnog samoizlaganja i samorefleksije ili, eventualno, kao element socijalne prakse i analiza socijalne drame? Možda još uopštenije i na esencijalistički način: na primer, kao tekst koji (o)peva globalne domašaje kulture unutar condition et situation humaine? Ukoliko ostanemo pri ovoj poslednjoj pretpostavci, onda nam ostaje lakše da odredimo šta pesništvo kulture nije. Ono šta ono nije, najlakše se dâ odrediti navođenjem primera, budući da smo ionako ovo izlaganje zamislili kao izvesnu kontrastivnu analizu spram jedne poetike, u srpskom pesništvu prisutne već gotovo dvadeset godina, a koja se pojavljuje u znaku retrogradnosti i odbijanja da svoje pesmovanje stavi u odbranu ontoloških odredaba pesništva kao, pre svega, prirodnog razgovora sa simultanitetom Kulture. Nije li, primera radi, jedno takvo razumevanje poezije prisutno u delu Milosava Tešića? Pri tome, primer nismo niukom slučaju uzeli nasumice. Ovaj pesnik je aktivni učesnik savremene srpske pesničke scene, redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti, dobitnik brojnih uglednih književnih nagrada, pesnik koji je prisutan u gotovo svim novijim antologijama srpske poezije s kraja dvadesetog veka, jednom rečju, neko ko bi, što se tiče književnih vrednosti njegovog dela, kako ih mi vidimo, trebalo da svakako bude zaobiđen, no njegovo pesništvo se, sudeći po navedenim znakovima prisutnosti u socijalnoj sferi delovanja uzima kao nešto na temelju čega valja praviti izbore, vrednovati, ukazivati kao na primer značajnog pesmovanja, u čiju se estetsku vrednost niukom slučaju ne sme sumnjati. Za to pesništvo, odnosno za njenog tvorca, ne važi pravilo igre po kome se njegovo delo ubraja, među ostalima, u pesničko delo-u-svetu-srpske poezije, već obratno: jedan je od malog broja pesnika čije je delo centar od koga se polazi i “iz koga” se mere vrednosti većeg dela onoga što se u savremenoj srpskoj književnosti smatra značajnom poezijom. Reč je o poetici koja uglavnom daje prvenstvo vezanom stihu, koja unutar svoga pesmovanja ne zanemaruje ritmičko-melodijsku liniju1 , ali koja postaje mestom retrogradnog pisanja, karikaturalne svesti o tome šta treba da budu figure mitske i kulturalne opstojnosti savremenog srpskog pesmovanja, razgorevajući usput i jednu kolektivnu narativnu anksioznost spram sveta kao zavere, jezikom autističnim i posve neupotrebljivim za poeziju “primerenu sudbini vremena”, koja peva globalne domašaje kulture unutar navedene condition humana. Da bismo toj i takvim poetikama – naviklim da brane svoje čardake i pragove unutar neprijateljskog okruženja, uz to prijemčive na hajdučke, “vizantijske” i njegoševske priče (čiji je prostor samo Njegoš imao pravo /pravo “prve bračne noći”/ da ispevava, iskoristivši ga majstorski, pa su, stoga, nove priče sasvim neoriginalne i zamarajuće) – bar koliko toliko “omileli” pojam “globa” i svega što se iz toga pojma dâ izvesti, valja ovaj pojam osloboditi od njegove tehničke interpretacije. Naime, od mise-en-scène “globalnog”, “multinacionalnog” i “decentriranog”, kao narativâ koji prete znakovima jedne lokalnosti, jedne centrirane retrogradne kulture, izazivajući unutar njene kolektivne ontologije perceptivnu i kognitivnu anksioznost, koju, na drugoj strani, podupire “pleme tumača” navedene mise-en-scène, “krdo prevodilaca” (književna kritika) kao aparat simboličke moći, a etnografskog znaka i pedagogije, koji čas “bogoslovski”, čas htonski “ispevava” isti narativ (istu pesmu istih metafora), samo sa drugog kraja. Slika prisilne etnografije kao “narativna strategija” u priči ovog pesnika zapravo je odraz nemoći, autorske nemoći, da se u pesmi ispeva ono što je pesmi preče i sapripadnije i što samo u njoj može da nađe svoje obitavalište, jedno bitno “okućenje” u kome stanuje humanitas humanuma, a to je biće (das Sein) sâmo. Između “globa” i “bitka bića” ne stoji bez razloga služba i posredništvo jezika, odnosno govora. “Govor”, veli Heidegger, “ne dospeva slučajno u službu posredovanja prometnih puteva, kojima se širi opredmećivanje kao jednoličn pristupačnost svega svima, prezirući svaku granicu”.2 Unutar lokalnog, pokrajinskog i provincijalnog. biće se (das Sein), dakako, ne može pesmovati. Ta nemoć se onda pokazuje kao nemoć jedne određene vrste poezije. u kojoj se bit poezije naprosto susteže: naime da u ispunjenom (s)pevnom kazivanju peva istinu bića. I ovo je naša poetika (jedna od naših) koju ispisujemo, kako u svojim teorijsko-kritičkim, tako i praktičnim (pesničkim) radovima punih trideset pet godina, a da ista, što nas nikako ne čudi, u jednoj sredini sekularnog jezika, limitiranog nacionalnim (i šovinističkim) parabolama, u kojoj se nacionalne alegorije svakodnevno emituju na nivou “površinske partikularnosti” i čučeće horizontalne pismenosti, ne može biti ni pročitana, a kamoli interpretirana. U situaciji gde mnogi pišu kao jedan, a od mnogih se pravi jedno (onako kako se vezuje snop), unutar homogenog a horizontalnog pogleda na svet, od čijih se predstavnika, uz pomoć jedne narativne sinhronije, “prave” elitne figure i besmisleni autoriteti (Tešić, Nogo), – u takvom miljeu ekspanzivno plebejskog i plemenskog, pokušaj pesmovanja bitka bića u susedujućem sabiranju pesništva i filosofije kao svojevrsnog “nasecanja” pevanja i mišljenja jednog na drugo i u “blizinu jedno drugoga”, smatra se nepoželjnim i elitističnim, okultno intelektualnim i, dakako, globalističkim. Još i gore. Reći “smatra se” u takvoj situaciji značilo bi stvarnost prelomiti: značilo bi da se uistinu nešto “smatra”, da “neko nešto smatra” povodom nečega što je Drugo i drugačije. Naprotiv. Tačnije bi bilo reći da se taj Drugačiji govor u bilo čije vidno polje uopšte ne dovodi, on se sklanja, mada bi i ta reč bila dosta neprecizna. Jer, ne može se “skloniti” i “ukloniti” nešto što na vidiku uopšte nije. Puštanje-da-ne-postoji, možda, bilo bi prikladnije reći. Ali kada govorimo o ovom Drugom i drugačijem pesničkom govorenju, onda niukom slučaju ne mislimo na postojanje jednog od oficijelne kritike priznatog različitog pesmotvornog govorenja unutar čijeg prostora se nalaze pesnici poput Danilova, Karanovića, Jelenkovića, Tadića, Radojčića, Radmile Lazić, Marčetića, Vasovića, Milana Đorđevića…, a čije se pesmovanje, uistinu, razlikuje od pesmovanja autističnog htonog tabora koji pesmuje u vidokrugu koga smo malopre ukratko opisali. Ne mislimo, primera radi, na pesnike prisutne u antologiji Gojka Božovića, objavljenoj na engleskom jeziku 2006. godine pod naslovom “Places we love”, a pod zaštitnim znakom Srpskog PEN-a, za koju je kritičar Mihajlo Pantić, između ostalog, rekao da “predstavlja vrlo rigoroznu sumu najboljeg što su srpski pesnici napisali tokom druge polovine prošlog veka”. Pored “ozbiljne” napomene kako su “antologije, danas, ipak nekakvo rešenje”, budući da su one “stroga selekcija najboljeg što jedna književnost ima” te da, stoga, čitalac, imajući pred sobom takav jedan “strog” izbor, ne treba ni da se upušta u traganje za, eventualno, nečim boljim, jer će, svakako, samo na lošije naići, no mu valja da se bezupitno pouzda u “prosudbu” mlađanog ljubitelja poezije Božovića, dr Pantić sugeriše onom ko je imao volju da pročita njegov tekst “Antologije su, danas, ipak nekakvo rešenje”3 nekoliko nama posve neprihvatljivih stavova. Ove, na primer: nemojte čitati Miljkovića, nemojte čitati Slobodana Markovića, nemojte čitati Ljiljanu Đurđić, Jovana Zivlaka,Vujicu Rešina Tucića, Miroljuba Todorovića, Zorana Đerića, Vita Markovića, Oskara Daviča, Dušana Matića, Dubravku Đurić, Peru Zubca, Boška Ivkova, Radivoja Stanivuka, Zorana M. Mandića, Ivana Negrišorca, Zorana Bognara, Slobodana Stojadinovića, Nikolu Cincar Poposkog, Tanju Kragujević, Dušana Stojkovića, Anu Ristović, Mariju Knežević… Potom nam dr Pantić, prema principu “puzzle”-a, sugeriše sledeću besmislicu: umesto Miljkovića čitajte, recimo, upravo Milosava Tešića, prisutnog, dakako, u antologiji, a možete i Petrov Noga i Marčetića. U suprotnom, nećete čitati “sumu najboljeg što su srpski pesnici napisali tokom druge polovine prošlog veka” i vi ćete se izgubiti u moru bez obala koje, eto, ni vični Čitač Pantić nije u stanju da sagleda. Sledeća besmislica koju nam sugeriše ovaj kritičar sadržana je u natuknici da je Božovićev izbor “vrlo rigorozan”, gubeći iz vida da “rigoroznost” nije nikakva estetička kategorija. Neko ko je sačinio “vrlo rigorozan izbor” nečega, još uvek nema tapiju da je on jedini koji izbor ima pravo da čini i pogotovo ne u ime firme “Srpski PEN”. Jedan “rigorozan izbor” može da bude sačinjen na temeljima sasvim privatne prirode, pri čemu neznanje ili nekvalifikovanost antologičara, njegova navijačka priroda, nisu elementi koje bismo ni ovoga, ni bilo kojeg drugog puta, stavili na poslednje mesto ili, ne daj bože, izostavili. To što je neko, pa makar to bio i Srpski PEN centar, dao Božoviću akreditive da sačini nešto što je on sačinio, još uvek je, u rezultatu, tek njegov privatni pogled koji se nas ne tiče. Konzensus većine u stvarima umetnosti nema nikakvog značaja. Neke od pesnika koje je Božović u svoju antologiju uključio, a kritičar Mihajlo Pantić proglasio “sumom najboljeg što su srpski pesnici napisali tokom druge polovine prošlog veka”, neki drugi kritičar ne bi afirmisao kao “sumu najboljeg” što je u srpskom pesništvu tokom druge polovine dvadesetog veka stvoreno, nego bi, kada je reč o pesnicima poput Rajka Petrova Noga, Milovana Marčetića, Milosava Tešića ili Karanovića proglasio sumom više nego osrednjeg pesmotvoračkog rezultata, a nečijeg stihoklepstva (Petrov Nogo, Tešić) bi se u ime tih stvaralaca stideo. Stoga, ponavljamo: antologije treba zaboraviti, jer su one uvek, više ili manje, neutemeljeni poduhvati unutar književnog života jednog naroda. Uz to, da bi se stvorila jedna antologija pesništva u ime predstavljanja pesništva jednog naroda drugim narodima, potrebno je učiniti bezbroj kompromisa, od kojih je gotovo svaki i etičke i političke prirode. A kompromisi, po pravilu, nude uvek najgora rešenja. Kada govorimo o kritičaru Pantiću, koji jednu besmislenost proglašava punom smisla i, štaviše, afirmiše je kao nužnost, onda, s obzirom na vazalnu prirodu posla koji obavlja, njegov etički integritet ne treba podvrgavati uveličavajućem staklu. On je očigledan i bez upotrebe te sprave. Umetnički život je uvek prepun ljudi, ali u njegovoj riznici je malo dela koja ti ljudi proizvode. Ovim usputnim osvrtom nismo nameravali da dajemo “uputstva” prilikom pravljenja nekih budućih antologija, u čiju svrhovitost ionako ne verujemo, nego da skrenemo pažnju na objektivnu mogućnost razgovora na temu o kojoj je reč, ali za koji, privatno, ni malo ne marimo. Umesto toga, u okviru jednog ogleda ponudićemo nešto što za nas u pogledu stvari pesništva ima poseban značaj i, istovremeno, čini jedan od uglova naše sopstvene poetike. Situacija je, kako jednom prilikom reče Valeri, “dovoljno okrutna da bi zavredela promišljanje”, pri čemu se mi usuđujemo da iskažemo sopstveno.
- Navedimo neke primere:
„Zlatno uho u magarca.
Zuje pčele oko Šapca
Žar ognjišta i bundeva
Sahat hoda od Valjeva”. (Milosav Tešić: “Šabac, Valjevo”
iz ciklusa “Lebdi šljiva vrh Valjeva”)ili:
“Tišina i kob.
Bije srca ruj.
Krči mladi drob.
Predelima huj”. (Nenad Grujičić: “Kob”)
ili:
“Izbliza smo se gledali vuk i ja
Dva tužna sužnja dva rođaka retka
A ne znadosmo ko u kom robija
Ni šta od čega razdvaja rešetka
u zbegu koji još zovu Srbija …” (Rajko Petrov Nogo: “Suzna molitva”)
ili:
“U Srbiji zemlji bez noći bez lica
sadim crni vinograd krikom crnih ptica
sadim crnu lozu suzom crnog zdenca
spletem tri Morave u suzu sa venca …” (Manojle Gavrilović: “Srpski vinograd”). [↩]
- Martin Heidegger: Über den Humanismus (1951). Proširen tekst pisma upućen Jean-u Beaufret-u s jeseni 1946. Prim. B.T. [↩]
- Mihajlo Pantić, „Antologije su, danas, ipak nekakvo rešenje“, NIN, 9. jun 2006 [↩]