Otporaši su dobili krila i poleteli
Dragan Džonić
bivši aktivista OTPOR-a, Zaječar
OTPORAŠI SU DOBILI KRILA I POLETELI
● U čemu se OTPOR u Zaječaru razlikovao od OTPOR-a u Beogradu?
Zaječar je mali grad – 53.000 ljudi. Svi se uglavnom poznaju, zna se svačija životna priča, i tako da u principu nije moglo ništa da se sakrije. Kada smo osnovali OTPOR u Zaječaru, moj drug Vlada Stanković i ja, već prvo veče morali smo da idemo do Niša, u centralu OTPORA južne Srbije, da bi uzeli materijal: plakate, letke, pristupnice, bedževe… Po povratku, pošto nismo ni imali kancelariju, a nismo ni bili prijavljeni i registrovani kao organizacija, održali smo sastanak pored kancelarije Demokratske stranke u Zaječaru. Dogovorili smo da krenemo da lepimo plakate svakog drugog-trećeg dana, da ne bi imali problema sa lokalnim vlastima i policijom. Iste večeri, posle sastanka, kada smo se okupili nas desetak, prvih aktivista OTPORA, počeli smo da lepimo plakate. Međutim, već posle 40- 45 minuta zaustavila nas je patrola policije i rekli su nam da se odmah raziđemo. Naravno da nismo hteli – skonili smo se, pa smo opet krenuli dok nas nisu priveli i počeli da zapisuju naše podatke. Tada je došao komandir SUP-a i rekao da neće biti problema, pustiće nas da odemo i neće nam uzimati podatke, samo da to više ne radimo. Tada smo pušteni, znači držali su nas pola sata i pustili nas da odemo. Nastavili smo sa lepljenjem prema našeg dogovoru i primetili smo da su uvek tačno znali kuda smo se mi kretali, gde ćemo i šta ćemo da radimo… A jedan od momaka koji je danas, na žalost, jedan od glavnih ljudi OTPORA u Zaječaru, posle te prve akcije nije više smeo da se pojavi ni na jednoj akciji. Nama je uvalio priču kako ga policija uznemirava i kontroliše na poslu, pretresaju ga na poslu, pretresaju ga u stanu, izgubiće posao. Samo on izdržava porodicu i ne sme više da dolazi. Mi smo, naravno, rekli da nema problema – kad je već tako, bolje nemoj… Međutim, nama nije bilo jasno kako su oni to došli do njega, kako su došli u prodavnicu u kojoj je radio kada nisu imali naše podatke. A on je, u stvari, od straha otišao u SUP i…
● On sam? On je otišao sam?
Sam se prijavio da im pomogne. I neću da ga imenujem, nije bitno ko je on… Uglavnom “zabio nam je nož u leđa”. Dolazio je na sastanke, pomagao nam je idejno, znači davao nam je predloge i to, ali nije išao sa nama ni u jednu akciju, kako smo mi to zvali. Ali, eto, pričao je ljudima iz SUP-a – kasnije smo dobili informaciju i iz SUP-a da on jeste to radio. Nažalost taj čovek je danas jedan od glavnih ljudi OTPOR-a u Zaječaru. Ali to je nešto što ne možete da dokažete. Mi smo bili stalno aktivni negde od početka aprila te 2000. godine do 24. septembra, znači dok se nije izašlo na izborno glasanje, i bili smo preko sto puta privedeni u policijsku stanicu…
● Kakva je bila relacija između OTPOR-a i Demokratske stranke?
Saradnja je bila odlična. Pogotovu što u početku, kada se tek formirao OTPOR, ne u Zaječaru, nego uopšte u zemlji, formirali su ga ljudi iz Demokratske omladine. To su klinci iz Demokratske stranke koji su već znali kako se to radi. Trebalo je pomoći ljudima koji nisu baš tek tako smeli da priđu opozicionim strankama. I onda je trebalo da se pojavi neka nevladina organizacija tipa OTPOR. I ljudi koji jednostavno ne veruju strankama prišli su OTPOR-u. Te ljude treba razumeti. Bilo je mnogo stranaka koje daju obećanja pa slažu. Tako je napravljen OTPOR, s tim da je većina – 80% ljudi koji su koordinirali, koji su vukli glavne konce, bili su iz Demokratske omladine i stvarno su bili najbolji u tome. E onda, posle 2000. godine, većina ljudi koji su bili u Demokratskoj omladini, to jest u Demokratskoj stranci, izašli su iz OTPOR-a, i pored toga što su mnogi želeli da se nastavi sa radom. Ali to više nije bilo ono što je bilo, onaj simbol koji je bio do 5. oktobra, a i počelo je da se pretvara u političku stranku… Inače se i mnogo ostalih članova jednostavno povuklo.
● OTPOR je nastao na Univerzitetu, iz studentskog protesta 1998. godine povodom novog Zakona o univerzitetu.
Da… Negde krajem 1997, početkom 1998. godine. Uvek ima nekoliko ljudi koji će dati dobre ideje i koji će početi dobro da rade. Mislim, od 100-200 mladih koji hoće da se angažuju, ima nekih 10-15 koji su odlični i koji znaju to da rade. Čeda Jovanović je jedan od tih 10-15 koji je “isplivao” između tih 200 novih, ali treba reći da je neko pre njega to krenuo da radi. A on se pokazao kao jedan od sposobnijih. OTPOR je prerasao u to što jeste iz jedne studentske organizacije. U to vreme većina mladih nije mogla ništa da zna o načinu ophođenja u politici, nastupu u javnosti, da znaju i drže se teme o kojoj treba pričati… Jedno vreme je to odlično rađeno u SPO, dok je SPO bila jaka stranka. Ali oni su brzo pali, promenili su se dolaskom na vlast…. Međutim, Demokratska stranka je već ranije počela sa nekom vrstom političke škole i kroz njih je prošlo hiljade mladih. I oni su znali kako će da se snalaze pred medijima, znali su kako da se snalaze sa policijom, znali su kako pravno da se nose sa sudom. Od ovih studenata retko da je to neko znao. Oni su imali samo jaku volju da pomognu na bilo koji način. Onda se počelo sa tim, kako bih rekao, školama političkih veština, i zato je omladina Demokratske stranke zbog velikog iskustva i znanja bila nosilac svega toga. I onda je svako od nas to znanje prenosio na 20-30 drugih aktivista. Ako ćemo pošteno, demokrate su imale i veći budžet… Tek kasnije je OTPOR počeo da dobija neke manje sume novca. Novca sa strane, od stranih nevladinih organizacija i to… Da se vratim na temu, znači bez političke podrške Demokratske stranke ne bi bilo svega toga – policija bi svojim oprobanim metodama sve brzo razbila, premlatila, zaplašila. Kad je došao 5. oktobar, kad se desilo šta se desilo, koordinator OTPOR-a u Zaječaru – mislim nije glavni čovek, nego jednostavno neko na koga će da se pozovu, nije on ništa tu glavni u principu – je bio moj najbolji drug iz stranke, čovek sa kojim sam ja osnovao OTPOR. Dogovorili smo se da on bude koordinator pošto sam ja imao mnogo obaveza u Demokratskoj stranci, bio sam na visokoj funkciji u omladini. I on je 6. oktobra pozvao centralu OTPOR-a i rekao: “Gospodo mi smo završili naš posao. Ja sam sada u stranci koja je na vlasti. Ja ne mogu samog sebe da nadgledam. Nađite nekoga ko će da me zameni!” A oni su mu odgovorili u stilu: “Kao, ma daj, bre, nemoj da mlatiš. Da se neko drugi kiti tvojim perjem. Ti si to zaslužio i treba da ostaneš bez obzira na to, ti si mnogo učinio!” A stvarno i jeste mnogo učinio. Dečko je mnogo radio, pisalo je o njemu i u onoj knjizi koja je izašla o OTPOR-u…
● “OTPOR u nadležnosti policije”… Crveni omot… Izvini, kako se zvao… još jednom?
Vladimir Stanković. To je dečko koji strašno mnogo radi. Ne samo u politici, nego uopšte ovako. On je mnogo vredan čovek. Svi misle da je “hladovina”, da ga mrzi bilo šta da radi, jer je krupan, hoda polako… A on obožava da radi, bilo šta. I on je hteo da dâ ostavku na tu funkciju, ali, ovi iz Beograda: “Ma nemoj, ostani ti, ostani ti. Bolje ti da ostaneš, da ne dođe neko u mesto tebe… ” I onda jednog dana su se pojavili, došli su sa pečatom, sa papirima, i rekli da Vlada više neće biti koordinator, da će da bude… a to je već kada se promenila cela ta ekipa, došli su ljudi koji do juče nisu smeli da izađu na ulicu, a kamoli da kažu nešto, i sad od jednom su svi postali pametni i dobili krila i poleteli…
● A kako si ti došao do OTPOR-a?
Pa, 1999. sam se učlanio u Demokratsku stranku i tu sam delovao po malo u početku. I onda sam krenuo sve više i više, osećao sam neku potrebu da pomognem da se skine Milošević. U principu jeste bilo tako. I pošto sam ti već rekao da je gomila ljudi Demokratske omladine bila u OTPOR-u u Beogradu, a ja sam često išao za Beograd zbog svojih obaveza prema stranci, tako je počelo. A i mnogo mi se sviđao onaj znak OTPOR-a. Ona pesnica. Nego vidiš, nije to samo znak pesnice, nego primećuješ, to je momak koji drži devojku ovako…
● Stvarno?
Vidiš ovo je momak, ovo je devojka, a ovo su krila, krila, kao anđeo, razumeš. I onda nas je to mnogo oduševilo, samo izraz te pesnice. Onda sam pitao šta će biti sa tom pesnicom kada se skine Milošević? Onda kažu da će biti ovako ruka otvorena. Rekoh – uuu, odlično, kao ruka prijateljstva…
● Ko ti to rekao?
Pa ne znam sa kim sam tačno pričao, ne mogu sad da se setim… Znam da smo bili na nekom sastanku i posle toga smo otišli na druženje u neki kafić i tada mi je palo na pamet: a zašto ne bi smo organizovali OTPOR u Zaječaru? I oni se slože, rekoše, ajde skupite ljude i javite se. I ja sutradan dođem u Zaječar, zakažem odmah vanredni sastanak Demokratske stranke, omladine, i dogovorimo se… Da bi privukli ljude, a mi ne možemo javno da kažemo ljudima: ajde, dođite u OTPOR; nego prvo ćemo mi morati da zalepimo par plakata, pa će onda da se interesuju koji su ti momci. Pa će da saznaju. Verovatno će nas da uhapse dva-tri puta, pa će da se zna ko je u OTPOR-u. Pa će sva omladina koja hoće da bude u OTPOR-u da dođe kod nas. I mi ćemo im dati pristupnicu, to su se zvale regrutnice, kao u vojsci, da su oni u nekoj nevladinoj organizaciji. I tako smo mi krenuli da radimo. Prvi dan kada smo lepili, lepili smo baš pored srednje škole, jedan veliki niz plakata. Sećam se, došao sam u školu u pola sedam, iako nastava počinje u pola osam, da vidim da li će tetkice da skidaju te plakate… Nisu mogle sve da pocepaju zato što smo taj zanat dobro “izučili”, godinama smo lepili plakate i tačno smo znali kako treba da ih lepimo da ne mogu da se skinu tek tako. Onda je došla direktorka škole, inače naš mnogo dobar prijatelj, pozvala me u kancelariju i pitala me: Kakve to veze ima sa tobom? Rekao sam: Nikakve veze nema sa mnom. A ona će: Lažeš, lažeš… Da, da, odmah je znala da sam ja. Rekla mi je tada, dobronamerno, samo da vodim računa da mi se ne bi nešto desilo. Zvanično je bila baš stroga, a bila je na našoj strani sve vreme. I svi su znali ko je to uradio. Ceo grad je znao da smo to nas dvojica uradili, i još par ljudi oko nas…
● Kako se to saznalo?
Pa zato što niko nije smeo da radi to u gradu. Niko nije smeo da lepi plakate uopšte. Samo smo nas dvojica – Vlada, ja i još par ljudi koji manje-više jesu bitni, ali, znaš, nisu tako često učestvovali kao mi. Već smo ranije imali probleme. Mi nismo lepili plakate samo Demokratske stranke, nego uzmemo plakate na kojima nema oznake stranke, nego ovako Mira Marković i Sloba Milošević stoje i ovako precrtani, i tu piše “Stop ratu”, ne znam šta još… I mi to lepimo, ljudi nas vide, i to se raspričalo. Mala je sredina. I svi znaju da mi to radimo. I kad je počelo sa OTPOR-om, znali smo da će ljudi prvo da posumnjaju na nas. Posle nekoliko dana usledilo je hapšenje, otvaranje dosijea, kad su mene i moju mamu priveli. Ej, mama Zoricu su priveli! To je bilo 18. maja 2000. godine. Evo ovde su ti podaci. Zorica nije mogla da veruje, jer žena se celog života bavi normalnim stvarima. Ona je bila samo član OTPOR-a, čisto kao neka moralna podrška meni i tako. A oni su došli da je privredu i da bi joj uzeli otiske prstiju.
● Znači ti si prvo bio u OTPOR-u i onda se tvoja majka učlanila?
Čim sam rekao mami da je OTPOR osnovan, ona je odmah sutradan došla i učlanila se. A nisam hteo da joj kažem dok ne prilepim prvi plakat. Ona je već čula za to, i očekivala je da ćemo ranije to da uradimo. Ali nismo mogli… Pa nismo mogli jer nas je bilo malo koji smo smeli time da se bavimo, znaš. A ipak, ponikao sam u Demokratskoj stranci, ako mogu tako da kažem. I nisam mogao da ostavim tek tako neke ljude, sa kojima sarađujem već godinama, na cedilu i da radim nešto drugo.
● A kako si ti došao do Demokratske stranke? Sa kojom motivacijom?
Da srušimo Miloševića. Znaš kako, ja sam bio kod moje bivše devojčice i baš smo sa njenom mamom nešto pričali, tako mi je puklo više, previše mi je bilo svega. To je bilo posle bombardovanja. Jer to veče kad je počelo bombardovanje, ja sam bio na treningu i samo smo čuli sirene za uzbunu, a treneri su nas poslali kući. Ja, hvala bogu, nisam otišao kući nego kod nje, jer ona živi pored hale gde mi vežbamo. I rekao sam, kad prođe to ratno stanje i to vanredno stanje, prvo šta ću da uradim je da se učlanim u neku stranku i da krenem da radim protiv njega. Jer on je kriv za to što se desilo. Ratno stanje se završilo dvadeset i nekog juna… Tako je nešto bilo. I ja sam se učlanio 9. jula, znači desetak dana posle toga. Čekali smo dok ukinu vanredno stanje, jer tada kad si bio član opozicione stranke mogli su da te ubiju od batina, što nisi u SPS-u, znaš… I onda sam se učlanio i posle pet dana sam bio prvi put priveden, pa drugi put, pa treći put, ukupno preko 200 puta sam bio u policijskoj stanici za vreme od 9. jula 1999. pa do 5. oktobra 2000. Oko 200 puta sigurno. Bilo je strašno, izađem mami i tati da kupim cigare, a oni misle da sam krenuo nešto da uradim i – bez razloga privedu, samo…