Odlomci iz sećanja
Autor: Aleksandar Miljković
publicista, Beograd
SEĆANJA NA ŽIVOT U BEOGRADU U PRVIH NEKOLIKO
GODINA POSLE “OSLOBOĐENJA” (do 1952. godine)
- Odlomci –
U sećanjima koja se ovde objavljuju opisujem događaje čiji sam bio svedok i u kojima sam na neki način i sam uzimao učešća, kao i ljude od kojih su neki igrali izvesnu ulogu u političkom, društvenom i kulturnom životu uopšte, kao i u mom ličnom. Iz svojih sećanja za ovo objavljivanje odabrao sam uglavnom ona koja bi mogla pobuditi šire interesovanje.
* * *
Moje školovanje dok je rat još trajao. Crvena armija i partizani ušli su u Beograd u oktobru 1944. godine. Već krajem novembra učinjen je prvi pokušaj da se obnovi nastava u školama. Bio sam učenik ondašnje IX muške gimnazije, koja je pod nemačkom okupacijom radila u zgradi koja se zvala „Zadužbina Kiki“, a koja se nalazila na uglu ulica Hilandarske i Cetinjske, preko puta „Politike“ i „Zanatskog doma“. Ne znam iz kojih razloga, ali smo te jeseni nastavu pohađali ne u zgradi „Zadužbine Kiki“, već Trgovačke akademije, koja se nalazila na uglu ulica Cetinjske i Kneza Pavla, u stvari samo ćošak niže.
Nastava je obuhvatala samo četiri predmeta: srpski, matematiku, istoriju i ruski. O srpskom i matematici nemam šta da kažem. Na časovima istorije predavali su nam isključivo istoriju Narodnooslobodilačke borbe. Rečeno nam je da kao udžbenik koristimo dve brošure: jednu čiji je autor bio Tito i drugu čiji je autor bio ondašnji general-lajtnant Arso Jovanović. Tito je u svojoj brošuri pisao o tri trula stuba stare Jugoslavije i o pet prvih neprijateljskih ofanziva tokom NOR. Arso Jovanović je u svojoj brošuri pisao o VI i VII neprijateljskoj ofanzivi. Iz ovih je ofanziva partizanski pokret navodno izlazio sve jači. Na časovima ruskog čitali smo jednu pripovetku nekog sovjetskog pisca, u kojoj se opisuju događaji u jednoj vazduhoplovnoj jedinici Crvene armije tokom Otadžbinskog rata. Ruski nam je predavao jedan ruski emigrant, prezivao se Orlov, koji nam je do „oslobođenja“ predavao gimnastiku. Učenje ruskog se sastojalo u tome što smo rečenicu po rečenicu te pripovetke učili napamet. Pritom nam je Orlov prevodio značenje pojedinih reči i učio nas je da pravilno izgovaramo ruski, to jest učio nas je ono što je jedino znao. Međutim, nastava nije trajala ni mesec dana, i pre nove godine su nas raspustili. Bilo je hladno, a zgrada se nije ložila. Mi smo u učionicama sedeli u zimskoj odeći kakvu je već ko od nas imao i smrzavali se. Sve u svemu, to je bio prvi pokušaj partizanske vlasti u Beogradu da organizuje nastavu istorije, koja je imala da bude na novim, to jest političkim osnovama, a takođe da se započne s učenjem ruskog kao novog stranog jezika. Taj je pokušaj jasno nagovestio cilj nove školske vlasti da školski program ideologizuje.
Krajem februara je rad škola ponovo obnovljen. Ovog puta ne u zgradi Trgovačke akademije, već Nemačke gimnazije, koja je bila ukinuta. Zgrada Nemačke gimnazije nalazila se u bivšoj Frankopanovoj ulici (danas Resavskoj), nedaleko od Britanske ambasade (kasnije je srušena i više ne postoji). Koliko se sećam, školska godina je trajala neka tri meseca. A i tokom tog kratkog vremenskog perioda se nastava više nije održavala nego što se održavala. Razlog tome je najviše bio taj što smo kao đaci učestvovali u silnim radnim akcijama koje je neprekidno organizovao širom Beograda Antifašistički savez narodne omladine Srbije ili, skraćeno, ASNOS, odnosno gradski komitet ove organizacije. Te su akcije imale apsolutnu prednost nad nastavom. One su se faktički smatrale obaveznim, jer se ne sećam da bi se neko usudio da izostane, osim u slučajevima kad je za to imao jak razlog (bolest). Sećam se da smo nekoliko puta radili na raščišćavanju ruševina, a radili smo i kao đubretari.
Đubretarski posao je bio baš odvratan. U Beogradu su ulice i dvorišta tih prvih nekoliko meseci po „oslobođenju“ bili bukvalno zatrpani đubretom. Đubre se onda odnosilo specijalnim đubretarskim kolima koja su vukli konji. Naš rad je bio tako organizovan što bi dvojica stojali s lopatama u kolima, prihvatali kante s đubretom koje su ostali donosili i to đubre razmeštali po kolima. Radili smo u svojim svakodnevnim odelima, i neizdržljivo smo smrdeli. Pošto smo odnošenje đubreta obavljali u noćnim satima, sutradan bismo bili oslobođeni nastave.
Da s ovom akcijom u vezi ispričam i jednu anegdotu. Cele jedne noći sam u đubretarskim kolima, u onom đubretu i smradu, stojao s jednim mojim školskim drugarom koga smo zvali Velja Vrbando (po prezmenu Vrbanović). I dok smo lopatama razgrtali ono silno đubre po kolima gacajući po njemu, Velja mi je pričao kako mu je najveća želja, kad završi školu, da postane diplomata.
Posebno sam zapamtio akciju kad smo celu jednu noć radili na postavljanju lučne gvozdene konstrukcije na Pančevačkom mostu. Mi smo na ovom poslu bili obična radna snaga, „fizikalci“. Ali uprkos našem grdnom fizičkom naprezanju, imao sam utisak da nismo bili od neke veće koristi. Oni na koje je najviše pao teret bili su sovjetski vojnici. Da pomenem da su celim poslom rukovodili sovjetski inženjeri, koji su nas nadzirali i izdavali naređenja. Imali su na sebi kožne kapute, čizme na nogama i kožne kačkete na glavi, poput onih kakve su nosili Lenjin i boljševički rukovodioci u vreme Oktobarske revolucije. Na ovim kačketima se nalazila crvena petokraka zvezda s ukrštena dva čekića. To je onda za nas bilo sve novo, sa čim se do tada nismo sreli. Lučna čelična konstrukcija bila je potpuno sklopljena i stojala je na nasipu kojim se prilazilo mostu. Bila je postavljena na drvenim oblicama. Naš se posao sastojao u tome da tu čeličnu konstrukciju guramo dok ne legne na čelične nosače koji su spajali nasip sa stubovima u vodi, i koji su imali da drže tu mostovnu konstrukciju. I dok smo sovjetski vojnici i mi zajedno gurali tu konstrukciju, nekoliko sovjetskih vojnika je stalno trčalo s oblicama, uzimajući ih s jednog kraja ispod mostovne konstrukcije i podmećući ih pod drugi kraj. Mora da je to bilo na samom početku marta. Bila je hladna noć sa vetrom i susnežicom. Bilo nam je hladno, a naročito nam je bilo hladno na rukama koje su bile prislonjene na hladno i mokro gvožđe. Sovjetski vojnici s kojima smo radili svesrdno su se trudili oko nas. Založili su veliku vatru ispod nasipa i nas su đake svaki čas upućivali da odemo do vatre da bismo se ugrejali. A da bi nas makar malo zaštitili od kiše i vlažnog snega, ogrtali su nas svojim kabanicama koje su izgledale kao kratke pelerine. Tu akciju, kao i akciju odnošenja đubreta, dobro sam zapamtio.
No dešavalo se ponekad da nam je neka iznenadna akcija bila zgodan povod da možemo legalno da odemo s nastave. Sećam se da je jednog jutra ušao direktor u naš razred i pitao ima li dobrovoljaca koji će u prostorijama ASNOS-a da prevuku neki stari klavir iz jedne prostorije u drugu. Tada se sedište ASNOS-a nalazilo u zgradi na uglu ulica Kralja Milutina i Krunske, odmah do zgrade gde je uoči Šestoaprilskog rata 1941. bilo Sovjetsko poslanstvo, a posle rata Kineska ambasada. Na direktorov poziv odgovorili smo da će u ovoj akciji učestvovati ceo razred. Direktor je bio ushićen našom visokom omladinskom svešću, a mi smo tog dana bili gotovi s nastavom.
Nastava bi se prekidala i kada bi NOV i POJ (ili se već tada zvala Jugoslovenska armija – ne sećam se) tokom operacija na frontovima oslobodila neki od većih gradova u Bosni kako bi se taj događaj proslavio. Povodom oslobođenja onih najznačajnijih, na Terazijama i Trgu kod spomenika knezu Mihailu bi se okupila masa naroda, zaigralo bi se „kozaračko kolo“ i šenlučilo se. Partizani bi pucali iz vatrenog oružja u vis, a naročito iz pištolja i sovjetskih „vintovki“ (automata). Kad je oslobođeno Sarajevo, ogromna masa sveta je kasno uveče izišla na ulice, a pojedine grupe su nosile upaljene baklje. To narodno veselje i šenlučenje priređeno je i 1. maja, na dan praznika rada. Ali i kad bi JA postigla neke manje uspehe, okupili bismo se makar u dvorištu gimnazije ili u sali da i to proslavimo. Uz sve to, sastanci i konferencije na nivou razreda i škole održavali su se svaki čas, često i u vreme nastave, a njima su najčešće bili obavezni da prisustvuju i nastavnici.
Međutim, nije se obeležavalo baš svako oslobođenje. Kada su jedinice JA oslobodile Jasenovac, mora da je ta je vest bila objavljena u novinama i preko radija, mada se toga ja lično ne sećam. Ali se dobro sećam da se o Jasenovcu skoro uopšte nije pisalo ni govorilo, iako su za ovaj logor i stratište svi u Srbiji znali. S Jasenovcem u vezi je i jedan jeziv i potresan prizor iz proleća 1945. koji nikada neću zaboraviti.