O rehabilitaciji iskreno
Autor: Dušan Marković
advokat, Beograd
O REHABILITACIJI ISKRENO
Tehnički izgled Zakona o rehabilitaciji
Zakon o rehabilitaciji objavljen u Službenom glasniku Republike Srbije broj 33/06 dana 17.04.2006. godine jedan je od najkraćih zakona donetih u novijoj istoriji srpskog zakonodavstva. Sa svojih devet jasnih i konkretnih članova on predstavlja dobar primer izbegavanja dosadašnje prakse obimnog i često kontradiktornog regulisanja raznih oblasti koje zakoni regulišu. Ono što je glavna karakteristika Zakona o rehabilitaciji svakako je izražen liberalistički pristup samom postupku i dokazivanju. Zakon je očigledno isključivo procesnog karaktera i njime se na jednostavan način izbegavaju zamke koje postoje u važećim procesnim zakonima, a vezane su za predmet postupka, dokazivanje aktivne legitimacije, teret dokazivanja, troškove postupka i rok za izjavljivanje žalbe protiv rešenja o odbijanju zahteva. Zakon je restriktivan u delu koji se odnosi na dug rok za postupanje organa uprave po zahtevu suda i ostvarivanja prava na naknadu štete i pravo na povraćaj konfiskovane imovine. Zbog ovako liberalnog regulisanja ove oblasti, sud ima veliku slobodu u vođenju postupka i odlučivanju po zahtevima za rehabilitaciju, s obzirom na to da ni na koji način nije ograničen velikim brojem procesnih odredbi, čija povreda može dovesti do komplikovanja postupka. Sudska vlast u primeni ovog Zakona ima mogućnost da pokaže svoju vrednost i nezavisnost od izvršne vlasti na taj način što će postupke po zahtevima za rehabilitaciju rešavati brzo i nepristrasno, imajući u vidu važnost procesa rehabilitacije u razvoju pravnog sistema Srbije i u okviru toga zaštite najosnovnijih prava građana Srbije.
Praktična primena i dometi Zakona o rehabilitaciji
Sagledavajući uvodno izlaganje, sigurno je da bi slušalac koji dovoljno ne poznaje prilike u Srbiji vezane za oblast poštovanja prava građana stekao utisak da je u Srbiji donet zakon koji u pojednostavljenom postupku omogućava ispravljanje takvih katastrofalnih nepravdi kao što su ubistva, lišenja slobode ili oduzimanje drugih prava građana iz ideoloških razloga. Donošenje ovako liberalnog zakona je izuzetno poželjno u zemljama u kojima je sudska vlast nezavisna od izvršne vlasti, u kojima su sudovi posvećeni očuvanju zakonitosti i poštovanju prvenstveno građanskih i njima srodnih prava. Taj slušalac bi pomislio da je Srbija najzad raskrstila sa podelama koje je prate još od Drugog srpskog ustanka i da se opredelila za poštovanje prava građana (možda je bolje reći: svojih podanika) na taj način što je omogućila sudovima da, zarad budućnosti i pomirenja, donesu odluke kojima će najzad izjednačiti sve. Ove odluke suda trebalo bi da pomire potomke onih koji su nepravde činili sa potomcima onih nad kojima su nepravde činjene. Smisao bilo kog zakona o rehabilitaciji, pa i našeg, jeste da se država u ime nekadašnjih vlastodržaca i njihovih potomaka izvini žrtvama, a da žrtve i njihovi potomci to izvinjenje prihvate kroz rehabilitaciju, kako bi svi mogli da nastave da žive u jednakosti. Taj veliki nacionalni zadatak pomirenja trebalo je da bude sproveden iskreno i bez zadnjih namera, a proces sprovođenja da bude poveren pristojnim ljudima, koji imaju želju da se tužna priča proistekla iz sukoba dva shvatanja života jednom okonča.
Međutim, ovde pomirenje nije nastupilo. Sudovi i pored srazmerno velikog broja pozitivno rešenih zahteva za rehabilitaciju i dalje ovim predmetima pristupaju sa oprezom proisteklim iz višedecenijske zavisnosti od izvršne vlasti. I dalje u velikom broju sudova vlada klima izbegavanja sukoba sa izvršnom vlašću i njenim interesima. I dalje je svakome ko tuži državu ili vodi kakav postupak sličan postupku rehabilitacije, gde treba sudskom odlukom priznati grešku države, put do ostvarenja pravde dug i neizvestan. Svetlih izuzetaka od ove opšte slike naravno ima, u pravosuđu postoje sudije od digniteta, kojima je važniji princip pravedenog suđenja od svih turbulencija koje izvršna vlast čini u pravosuđu, ali ukupna klima je i dalje takva da sudovi koliko god mogu izbegavaju da donose odluke kojima se utvrđuje odgovornost Republike ili lokalne samouprave. U postupku rehabilitacije, zbog toga što je usko okrenut specifičnom predmetu, broj odluka kojima se usvaja zahtev građana je srazmerno daleko veći od ostalih postupaka, ali je sigurno da sudovi nisu pretrpeli transformaciju koja je nužna za formiranje građanskog društva.
Rehabilitacija u odnosu na važeće krivično pravo
Sa aspekta našeg krivičnog zakonodavstva pitanje rehabilitacije je uređeno po standardima po kojim se to pitanje reguliše u zemljama za koje smatramo da su države u kojima postoji vladavina prava. Međutim očigledna je razlika u pristupu vezanom za odštetni zahtev proistekao iz oslobađajuće presude u krivičnom postupku i dejstva rešenja o rehabilitaciji po Zakonu o rehabilitaciji koja se odnose na naknadu štete. Članovima 556 do 564 važećeg Zakonika o krivičnom postupku detaljno su regulisani uslovi pod kojima se može ostvariti naknada štete. Čak je članom 564 regulisano i pitanje priznavanja radnog staža licima kojima je zbog neosnovane osude ili neosnovanog lišenja slobode prestao radni odnos ili svojstvo osiguranika socijalnog osiguranja. Nasuprot tome, članom 8 Zakona o rehabilitaciji predviđeno je da će se pravo na naknadu štete rehabilitovanog lica urediti posebnim zakonom. Kada? Dve godine je prošlo od stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, određeni broj osoba je po tom Zakonu i rehabilitovan, a zahtev za naknadu štete po istom Zakonu oni i njihovi naslednici ne mogu da podnesu. Moraju da čekaju donošenje drugog zakona koji će to pitanje regulisati. I sada, kada je usvojen Zakon o rehabilitaciji, čiji bi smisao trebalo da bude izjednačavanje građana pred zakonom, građani ponovo nisu jednaki pred zakonom zbog toga što su rehabilitovana lica ili njihovi naslednici isključeni od prava na naknadu štete. Odnos zakonodavca prema ovom pitanju upravo ukazuje na nonšalantan pristup države prema rehabilitaciji i odsustvo želje da rehabilitacija postigne efekte koje treba da ima. Upravo to pokazuje da je ovaj naizgled liberalan i potreban zakon donet pod prisilom deklarativne zaštite ljudskih prava, bez suštinske želje da se nepravda ispravi.
Društvene okolnosti i rehabilitacija
Nekim, naizgled praktičnim ljudima, pokušaj rehabilitacije posle toliko proteklog vremena deluje besmisleno. Zašto bi se oni bavili time da se neke očigledne nepravde učinjene pre više od šezdeset godina isprave? Kakav je konkretan efekat toga da razrešavamo pitanja pomešana sa svetskim ratom i građanskim ratom u Srbiji, kada većina aktera tih događaja više nije živa? Kakvu zapravo satisfakciju iz deklarativne sudske odluke može dobiti neko ko je čitav život proveo u saznanju da postoje neki drugi ljudi koji su malo ili mnogo više ljudi i građani od njih samih? Te naizgled praktične ljude ova naizgled racionalna pitanja dovode do spoznaje da za njih pitanje rehabilitacije predstavlja samo nužnost koja nam je nametnuta nestankom komunizma kao svetskog fenomena i obavezom ispunjavanja zahteva Evropske unije koji se odnose na poštovanje ljudskih prava. Zbog toga je za njih rehabilitacija nešto što, eto, moramo “odraditi” kako bismo nastavili da pratimo opšti trend pristupanja Evropskoj uniji. Zato što to tako treba, mi smo doneli Zakon i prepustili sudovima da u liberalnom postupku donose deklarativne odluke, koje najveći broj građana uopšte i ne zanima. Najveći broj ljudi neće ni znati da je neko rehabilitovan. Pre kraćeg vremena je, kao uzgredna vest, nakon što smo toga dana prethodno u punom obimu bombardovani svim mogućim izjavama raznoraznih velikih, manjih i najmanjih političara i njihovih stranaka, objavljeno da je rehabilitovan Slobodan Jovanović. Vest da je rehabilitovan možda najveći pravnički um koji je Srbija ikada imala, objavljena je sa manje važnosti od prognoze vremena i rezultata lokalne fudbalske utakmice. I nakon tog kratkog saopštenja ponovo zaborav. Nažalost, to je slika i prilika zanimanja kreatora sistema vrednosti u Srbiji koja govori o njihovom odnosu prema značajnim ljudima iz naše bliže istorije i njihovom delu.
Ovakvo shvatanje, koje je, siguran sam, preovlađujuće, postupke rehabilitacije čini donekle besmislenim. Svaka odluka kojom je neki od naših građana rehabilitovan od optužbi učinjenih pre 60 godina mora biti odluka za budućnost, koja će danas garantovati građanska prava upravo tim naizgled praktičnim ljudima. Kako bilo koji građanin može imati poverenja u državu koja nije u stanju da pošteno i iskreno sprovede postupak rehabilitacije onih građana kojima je nepravda očigledno učinjena zbog toga što nisu verovali u novu ideologiju socijalne pravde? Da li se neko od tih naizgled racionalnih ljudi zapitao da li bi, ukoliko on sam ne učestvuje u stvaranju državne vlasti koja će poštovati njegova prava, i njega mogla da zadesiti sudbina onih čije zahteve za rehabilitacijom smatra neracionalnim? Da li bi, u slučaju da ga vlast nepravedno optuži da je izdajnik, da ga smesti u zatvor, oduzme mu imovinu i zabrani mu da se bavi svojom profesijom, on to prihvatio? Naravno da ne bi. Tada bi se, potpuno opravdano, i on pozivao na svoja ugrožena ljudska i građanska prava i sigurno je da pitanje svoje rehabilitacije ne bi sagledavao kao nešto nepotrebno.
Stvarni događaji
U pokušaju da opišem i sagledam sistem revolucionarne pravde, odnosno sprovođenja nepravde nad ideološkim neprijateljima, želim da opišem stradanje meni bliskih ljudi.
Pre Drugog svetskog rata u Beogradu su radila i živela tri preduzetnika: Svetislav Mitić, advokat Radomir Milać i Krsman Vitorović. Svetislav Mitić je bio vlasnik fabrike tekstila u Zemunu, u zgradi koju sada koriste privatizovana preduzeća “Rotor” i “Neon”. U Mitićevoj fabrici tekstila proizvodio se, pored ostalog, najbolji pliš u predratnoj Kraljevini Jugoslaviji, kojim su čak dugo nakon rata bile tapacirane stolice u Narodnom pozorištu u Beogradu. Radomir Milać je sa svojom ženom Evgenijom bio vlasnik hotela “Prag”, koji je nedavno prodat na aukciji u organizaciji Agencije za privatizaciju Republike Srbije. Krsman Vitorović je zajedno sa Milaćem posedovao fabriku špiritusa i preduzeće “Drina”, koje se bavilo rečnim transportom. Ova tri preduzetnika i prijatelja su godinama tesno sarađivali, čak su kao akcionari posedovali i “Zlatibor banku”, čija se zgrada nalazi u Čika Ljubinoj ulici. Direktor i najveći akcionar ove ustanove bio je Krsman Vitorović. Sva trojica su bili porodični ljudi, Svetislav Mitić je živeo u kući u Hilandarskoj ulici, Radomir Milać u kući na Topčideru, a Krsman Vitorović u kući na Dedinju.
Izbijanjem Drugog svetskog rata, njihova do tada zajednička sudbina biva promenjena. Svetislav Mitić ni ne pokušava da ponovo organizuje prekinutu proizvodnju u tekstilnoj fabrici. Radomir Milać je pao u zarobljeništvo, u kojem je bio do 1943 godine. Nemci mu iseljevaju porodicu iz kuće. Krsman Vitorović je održavao kakvu takvu proizvodnju alkohola u svojoj fabrici.
U toku ulaska Crvene armije i partizana u Beograd, 16.10.1944. godine, u kuću Krsmana Vitorovića dolaze partizani sa spiskom osoba koje treba privesti i odvode Krsmana naočigled njegove porodice. To je bio poslednji put kada je Krsman viđen. Ubijen je jednog od narednih dana od strane Narodnooslobodilačke vojske. Rehabilitovan je početkom 2008. godine. Radomira Milaća nakon “oslobođenja” hapse. U zatvoru provodi šest meseci pod stalnim ispitivanjem. Vrhunac poniženja doživljava kada su ga vezanog zarđalom žicom vodili preko Terazija sa tablom okačenom oko vrata na kojoj je pisalo: “Narodni neprijatelj”. Nakon puštanja iz zatvora, Radomir se obraća vlastima sa molbom da nastavi da radi kao advokat, međutim njegov zahtev da radi u Beogradu je odbijen, ali mu je dozvoljeno da radi u varošici Žitkovcu u blizini Aleksinca. Svetislav Mitić srećom nije doživeo fizičku represiju koju su doživeli njegovi prijatelji. Svoj trojici je oduzeta imovina. Krsmanu, koji je ubijen bez presude, naknadno je rešenjima sva imovina konfiskovana. Radomiru je, kroz razne postupke, po više osnova takođe oduzeta sva imovina. Svetislavu je po osnovu nacionalizacije oduzeta sva imovina osim dve kuće, koje su mu ostavljene.
Porodice ovih neprijatelja nove vlasti, pored trauma vezanih za stradanje njihovih očeva, uglavnom nisu imali većih neprijatnosti u kasnijim godinama. Neposredno po uspostavljanju nove vlasti svi su doživeli više pretresa svojih domova od strane oficira UDB-e, u kojima je tražen nakit, druge vredne stvari, oružje i pisaće mašine. Radomirova žena i Krsmanova žena su, kao po nekom obrascu, obe doživele odbijanje dotadašnjih poznanika, koji su u međuvremenu postali partijski funkcioneri, da pomognu njihovim muževima koji su u zatvoru, iako su pre rata njihovi muževi mnogo puta pomagali tim istim ljudima. Njihova deca su, iako su celoga života na neki način bila obeležena kao deca neprijatelja, ipak imala pristojan život i priliku za školovanje. Događali su se incidenti, poput skidanja kape sa glave, da se istresu “vaške bogataške”, ili kasnije prilikom zapošljavanja da u pojedinim “radnim organizacijama” nisu želeli da zaposle nekoga sa takvim poreklom, ali u odnosu na druge zemlje u kojima je vladao komunizam sigurno je da je stepen represije prema ovim ljudima bio daleko manji. Zanimljivo je još reći i da je jedan od Krsmanovih sinova bio učesnik u begu četvorice mladića iz Jugoslavije 1950. godine, koji je bio inspiracija za stvaranje filma “Bal na vodi”, dok je drugi sin jedan od preostalih uvaženih članova Akademije nauka.
Zbog čega su ovi ljudi i njihova zajednička, a tako različita sudbina, zanimljivi za ovaj rad? Vrlo jednostavno, u njihovoj sudbini se vidi obrazac po kome je represija funkcionisala i vidi se da je represija bila organizovana, osmišljena, dozirana i da je imala svoje jasne ciljeve. Represija je sprovođena po pravilima ustanovljenim od strane nove vlasti, s obzirom na to da ljudi koji su je najčešće sprovodili, bar u Beogradu, nisu imali lična saznanja koje su to osobe nad kojima se represija sprovodi. Dakle, stepen izloženosti represiji očigledno je, među populacijom koja se nije direktno bavila politikom ni ratnim zbivanjima, najdirektnije zavisio od uočljivosti žrtava represije, mesta gde žive, od njihove delatnosti i, naravno, opasnosti koje one predstavljaju za novu vlast. Ujedno neki su mišljenja da je na stepen represije katkad delovao i slučaj, odnosno poznanstva ili neprijateljstava sa pojedinim ljudima iz novog režima, međutim tu se verovatno radi o manjem broju slučajeva, koji nisu pravilo.
Pouzdano znam da niko od ovih ljudi nije sarađivao sa okupatorskom vlašću. Takođe oni nisu spadali među najbogatije ljude u Srbiji tog vremena, tako da ni sa tog aspekta nisu predstavljali realnu opasnost po režim. Međutim, oni su bili klasa, odnosno društveni fenomen koji je trebalo uništiti. Finansijski je naravno sve njih i njihove porodice trebalo osakatiti iz jasnih ideoloških razloga. Različit stepen fizičke represije koju je svako od njih doživeo očigledno je samo zavisio od činjenice da je fabrika Krsmana Vitorovića radila u toku rata, od činjenice da je Radomir Milać bio prilično uočljiv, s obzirom na to da je posedovao hotel, te da je Svetislav Mitić izbegao gorku sudbinu samo zato što nije ponovo pokrenuo proizvodnju u fabrici i što nije živeo na Dedinju. Gledano sa ove vremenske distance, dileme pred kojima su se našli ljudi u toku Drugog svetskog rata deluju jednostavno. Naučeni smo da je stvar crno-bela: dobri momci su ratovali protiv loših, dobri su pobedili, loši su izgubili rat, Nemačka je sravnjena sa zemljom, saveznici su pobedili. Ali šta je bilo u međuvremenu? Šta je trebalo raditi za vreme okupacije? Sedeti kod kuće i gledati u plafon, hrabro otići u šumu i pucati na Nemce, nakon čega oni pobiju sto nevinih Srba za jednog ubijenog Nemca, raditi svoj posao, vršiti diverzije, ići na pecanje, šta? Setimo se koliko je svako od nas imao dilema povodom vazdušnog rata koji je trajao 78 dana, 1999. godine. Nije lako biti pametan u takvim situacijama, posebno kada rat traje pet godina. Ko je mogao da očekuje da će biti pogubljen ili oteran u zatvor zato što je radio za vreme okupacije ili zato što živi na Dedinju. Da niko nije radio za tih pet godina, svi u Srbiji bi pomrli od gladi i bolesti. Radnici koji su radili za vreme okupacije su posle rata postali ponosni proleteri, a vlasnici fabrika su postali narodni neprijatelji.
Zaključak
Svako od nas treba da razmisli koliko je represija nad nedužnim ljudima i njihovim porodicama učinila lošeg prema svima nama zbog toga što se do danas nismo jasno odredili prema događajima posle Drugog svetskog rata. Mi i naši novi vladari nikada do sada, u vrtlogu svakodnevnog otimanja o vlast, novac, pozicije, stvari ili privilegije, nismo zastali i rekli: ovo što radimo je pristojno ili nepristojno, ovim postupcima povređujemo prava drugih ljudi ili činimo dobro drugima. Bavimo se uglavnom tekućim temama koje nam neki, često zlonamerni ljudi, plasiraju kako bi se mi zamajavali njihovom retorikom umesto da se posvetimo stvaranju međusobnih civilizovanih odnosa. Svakodnevno posmatramo pojedine ljude koji, kao posredni korisnici tog nasilja, danas uživaju sve blagodeti zaštite pravne države, a da je pred žrtvama represije, odnosno njihovim porodicama, i dalje trnovit i nedostižan put ispravljanja nepravde. To je neprestano upućivanje pogrešne poruke građanima da se nasilje isplati, da politički i ideološki nasilnici do sada nikada nisu odgovarali za svoje postupke, a da građanski vaspitan svet, koji nije sposoban da otimanjem sebi ostvari egzistenciju, vodi nekakve jalove postupke, ne bi li u zakonitoj proceduri ostvario svoja oteta prava. Ono što je najgore, svi znaju da je to realnost, niko ne pokušava da ovu selektivnu nepravdu ispravi i to je isključivi razlog konstantnog urušavanja sistema vrednosti i pravnog sistema. Ujedno svako od nas pravnika treba da se zapita, koliko smo kao profesija ili pojedinačno doprineli da se represija prema ljudima koji su živeli od svog rada i koji su represiju doživeli samo zato što se nisu uklapali u nove ideje označi kao najobičnije nasilje i koliko smo uradili da se obustave sve preostale posledice tog nasilja. Izgleda da velikom broju kolega nisu više tako važna tradicionalna načela čiji su osnovi postavljeni pre 2000 godina, koja smo sa ushićenjem prihvatali spoznajući ih na Pravnom fakultetu, a koja su upravo primenom selektivne pravde oskrnavljena od strane večitih čuvara novo-starog poretka. Mi smo kao pravnici pozvani da poštujemo tradiciju i bespogovorno čuvamo i sprovodimo osnovna pravna načela koja su represijom ugrožena. Društvo koje ne poštuje svoju tradiciju nikada neće biti sposobno da se suoči sa sadašnjošću i uvek će u budućnosti ponavljati iste greške koje je pravilo u prošlosti. Zbog toga je obaveza nas pravnika da, zarad spasa vrednosti u koje bi trebalo da verujemo i nas samih, uvek i svuda govorimo da nemamo dovoljno vremena i ljudi da ne poštujemo tradiciju.