Ne pričajte gluposti posle 5. oktobra
Nenad Cekić,
Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
NE PRIČAJTE GLUPOSTI POSLE 5. OKTOBRA
● Vi ste osnovali “Radio Indeks” za vreme studentskog protesta ’92. godine?
Jeste. To je malo duža priča. Ja ću vam ispričati kraći istorijat. Kada sam se vratio iz vojske 1984. godine, izabran sam za glavnog i odgovornog urednika studentskog radio programa pod nazivom “Indeks 202”. To je bilo sat vremena na “Beogradu 202”, državnoj radio stanici. Ali imali smo neku autonomiju u okviru tog programa, sat vremena dnevno. To je bila najslušanija emisija u bivšoj Jugoslaviji. Bila je malo drugačija – imali smo “Indeksovo radio pozorište”. To je bila baza odakle smo krenuli. “Indeks 202” – to je bila redakcija od dvadesetak ljudi, ali se stalno menjala, jer je bila studentska redakcija. Ljudi su dolazili i odlazili. Od samog početka, otkako sam postao glavni urednik “Indeksa 202”, moja ideja je bila da pokušamo da popravimo celodnevni program i dobijemo radio stanicu. Ja sam na tome radio, preko raznoraznih kanala, od 1985. godine. Prva radio stanica koju smo mi napravili bila je B92. Ja sam bio prvi glavni urednik te stanice. Tu smo smislili lukavstvo da povodom Dana mladosti – 25. maja, Titovog rođendana… Postojale su dve omladinske institucije – univerzitetska omladina, koja je bila osnivač “Indeksa 202”; slična emisija je postojala na “Studiju B” – zvala se “Ritam srca”, čiji je osnivač bila gradska omladina. Ideja je bila da mi zajedno, na poklon Titu, pokrenemo radio stanicu. To je, naravno, samo bio način da dobijemo političku dozvolu, jer to je bilo doba socijalizma. Nije bilo moguće da se pokrene radio stanica tek tako. To je bilo 1989. Krenuli smo 15. maja ’89. godine sa B92. Trinaest meseci sam bio glavni urednik B92 i onda su se naši osnivači – gradska i univerzitetska omladina, posvađali. Tada smo se i mi unutar redakcije posvađali i mi iz “Indeksa” smo otišli. B92 je ostao, osnivač omladina Beograda, a mi smo se vratili u sat vremena “Indeksa 202”, koji nismo ni gasili u međuvremenu. Tada sam tražio da se pokrene univerzitetska, studentska radio stanica. Imali smo kontakte sa rektoratom univerziteta. Rektor je bio Rajko Vračar. On je bio prilično raspoložen da se to pokrene. Tada su se poklopili neki događaji. Pisali smo neke elaborate. Radio televizija Beograd se u to vreme transformisala u Radio televiziju Srbije. Prorektor Beogradskog univerziteta Pešić je bio dobar prijatelj sa tadašnjim direktorom Radio televizije Beograd, Dobroslavom Bjeletićem. Poklopili su se neki događaji. Prvi studentski protesti bili su 9. marta 1991. Ovo je bilo godinu dana kasnije i poklopilo se sa novim studentskim protestom. Izvršili smo veliki pritisak na rukovodstvo RTB-a i kao što je B92 dobio frekvenciju od RTB-a kada sam ja bio glavni urednik, tako smo i mi sada dobili drugu frekvenciju, takođe od RTB-a… U dve zgrade Radio Beograda – redakcija je bila u jednoj zgradi, a studio u drugoj. Tako je to krenulo u vreme protesta. Borili smo se da opstanemo, jer je promenjeno rukovodstvo Univerziteta – doveli su socijaliste, koji su samo gledali kako da nas ukinu ili da nas se reše. To je bio plan. Ali nisu hteli da prave neke skandale na Univerzitetu. Međutim, nisu nam davali nikakve pare. Morali smo da se snalazimo. Bilo je prilično bedno. Smanjili su i snagu predajnika, pa smo se slabo čuli. Nismo mogli da prodamo reklame kako treba. Sve je išlo traljavo do ’96.-’97. godine, kada je bio veliki studentsko-građanski protest. Radili smo prenos. Prvo smo uveli da reporteri budu svuda. Kada je bio kontramiting, imali smo 12 reportera, a nismo imali nijednu radio stanicu. Reporteri su se javljali sa fiksnih telefona. Imali smo i dva mobilna telefona. To je bila sva naša oprema za izveštavanje, ali je izgledalo kao da imamo satelit, jer su se ljudi sa običnih telefona javljali sa različitih mesta. Izveštavali smo ceo dan. Čulo se samo u Beogradu i malo dalje, jer su nam držali predajnik na maloj snazi. Bio je to decembar ’96. ili januar ’97. godine. Milion i pedesetčetiri hiljade slušalaca je bila izmerena slušanost u tom trenutku, što je verovatno rekord u svetskoj radio difuziji, jer to je ipak lokalna radio stanica. U međuvremenu su nam isključili predajnik na dva dana – i nama i B92, pošto su jedan pored drugog na Zvezdari, tamo gde je emisioni centar. Vratili su nam ga posle dva dana. Ukinuli su nas bez obrazloženja, a onda su se posle dva dana predomislili pod pritiskom međunarodne javnosti. Na kraju su priznali rezultate izbora. Nastavili smo da radimo, ali smo opet zapali u finansijsku krizu, jer za razliku od ‘profesionalnih prosjaka’ iz B92, mi nikada nismo tražili pare od međunarodne zajednice, već smo praktično uvek radili na komercijalnom tržištu. Tako je bilo do 1998. godine, kada se pooštrio stav režima prema medijima. Već se videlo da će biti rata, da ćemo biti bombardovani. Vlast je to iskoristila da izvrši pritisak na medije. Bio je sastanak u vladi sredinom oktobra ’98. godine. Pozvali su urednike svih medija. Bio je prisutan ministar informisanja, Vučić, i potpredsednik vlade, Bojić. Pretili su. Rekli su: “Pazite šta radite! Ako ne radite kako treba, donećemo uredbu i sve ćemo vas pozabranjivati.” Svi glavni urednici su sedeli i ćutali, a ja sam ustao i rekao: “Čekajte! Kako možete da donosite uredbe, a niste proglasili ni ratno, ni vanredno stanje. Ne možete vi to. Tu vrstu uredbi vlada može da donosi samo u ratnom ili vanrednom stanju.” Odgovorili su: “Može.” Rekao sam: “Ne može. Nećemo to da slušamo.” Dan posle toga su nam zabranili ulaz u zgradu Radio Beograda, gde nam je bila redakcija. Međutim, mi smo već pripremili prostorije, studio, postavili drugi predajnik. Za dva sata smo preselili celu radio stanicu i nastavili da emitujemo na drugoj frekvenciji. Sledeće noći je došla inspekcija Saveznog ministarstva za telekomunikacije sa policijom. Zabranili su nas. “Radio Indeks” je u oktobru ’98. godine prestao sa emitovanjem. Tako je bilo sve do maja-juna ’99.godine. U međuvremenu se desilo bombardovanje. Zatvorili su B92, koji je napravio neki dogovor sa Vukom Draškovićem da im daju jedan kanal “Studija B”. Dobili su to na poklon od njih. Čak su bili ovde, na istom spratu sa nama. Ali onda su zatvorili i “Studio B”, a time i ponovo B92. Mi smo prestali da budemo univerzitetski radio, jer iako je sud doneo odluku o mom povratku na mesto direktora, ta odluka nikada nije sprovedena. Tadašnji rektor nije hteo da je sprovede. Doduše, ja nikada nisam dobio nikakav papir. Morate dobiti neki finansijsku dokumentaciju. Mi to nikada nismo dobili. Ali u međuvremenu smo registrovali novu privatnu firmu preko koje smo počeli da poslujemo. Bez dozvole, bez ičega. “Radio Indeks” nikada nije dobio dozvolu od države i dan-danas je piratska radio stanica. 1998. smo odbijeni na konkursu i posle smo uz to zabranjivani. 1999. i 2000. godine mi smo jedini bili stvarno nezavisni (iako ne volim reč “nezavisno”). Jedan normalan, profesionalan elektronski medij u Beogradu, a verovatno i u Srbiji. I obaveštajni centar. Sve informacije su ovde stizale. Nema ko nije gostovao. To je trajalo. Slušanost je veoma porasla. Opet smo imali preko milion slušalaca samo u Beogradu. Pred 5. oktobar, hteli smo da povećamo čujnost. Postavili smo jedan predajnik, koji još uvek radi, ali nema dobru lokaciju, blizu Novog Sada, a jedan predajnik smo postavili kod Niša. Taj predajnik nam je zaplenila Državna bezbednost, pa smo mi postavili drugi. Posle su nam i taj drugi predajnik zaplenili, ali iz drugog razloga. Sproveden je specijalnim telefonskim kablovima i mi nismo imali novca da to platimo. Tako da nam je zaplenjen zbog dugova i sada imamo beogradski i novosadski predajnik. Nismo se specijalno pripremali za 5. oktobar. 24. septembra smo izveštavali o izborima i to sa već razrađenom šemom. Pre podne je išla emisija – “Neko mora da pogodi ko”, a u pozadini se čuje Koštunica, iz off-a. Javljali su se slušaoci. Imali smo emisiju “In medias res”. Emitovana je u 13h i bila je politička. Imali smo vesti u 16h i večernje vesti u 22h. To su bile centralne informativne emisije. Ceo dan smo imali reportere, kada se nešto dešavalo u gradu. 5. oktobra demonstranti su znali šta se gde dešava zato što su svi slušali “Radio Indeks”. Znalo se kada je pala policijska stanica u Ulici Majke Jevrosime. Znalo se kada je pucano ispred Televizije. Znalo se šta se dešavalo ispred Skupštine, da je narod ušao u Skupštinu i iznosio nameštaj. Pitanje je koliko bi protest bio koordiniran da nije bilo “Radio Indeksa”, a to ne govorim zato što sam bio njegov direktor. Mi smo bili jedini kanal komunikacija među demonstrantima. Bilo je preko milion ljudi na ulicama i svi su nosili tranzistore i slušali “Indeks”. Posle 5. oktobra, to svi znaju koji su bili u Beogradu, mi smo bili ne samo najpoznatiji, već i jedini elektronski medij koji je radio. To nigde nije zabeleženo. To se danas ne zna, osim Beograđana, naravno. Tamo gde smo se čuli, to se zna. Čak i u knjizi koju su napisali Bujošević i Radovanović pominje se neki “Radio 988” ili nešto slično. Ne pominje se “Radio Indeks”, što je velika nepravda, ne prema meni, već prema svim tim ljudima. Na našem sajtu postoji snimak čoveka koji je samo par metara udaljen od mesta gde se začuo pucanj. Reporteri su stvarno rizikovali živote, išli su tamo gde je najgore. Ja sam sedeo ovde i bio relativno bezbedan, ali oni nisu. Potpuno je neshvatljivo da se na Zapadu posle toga stvarala potpuno iskrivljena slika da je B92 doprineo 5. oktobru, jer on tada nije ni postojao. Kada to kažem strancima, oni ne mogu da veruju. Oni su pokušali nešto da simuliraju iz Bijeljine, slali su neki signal, ali se to slabo čulo i u Beogradu i u Srbiji. To je čista laž da je B92 doprineo 5. oktobru. Radili su neke stvari pre toga, ali taj 5. oktobar je naša zasluga i tu nema šta! 2000. godine mi smo dobijali neku pomoć, jer je zaista bilo nemoguće raditi. Pre svega, pomoć u opremi. Posle 5. oktobra, nismo dobili ništa. Ni centa od strane pomoći. Obratili smo se svima. Zašto? Ja to ni dan-danas ne mogu da razlučim. Rekao sam to javno u martu 2001. godine i otišao iz “Indeksa”. Otišao sam na fakultet i tu sam završio priču što se tiče “Indeksa”.
● Zašto ste otišli na fakultet?
Zašto sam otišao na fakultet? Zato što smatram da čovek ne treba dugo da se bavi novinarstvom. Nije to profesija koja će vas ispuniti za ceo život. Osim toga, već sam uradio sve što se moglo uraditi. Nisam želeo da započinjem nešto spočetka. Svega sam se zasitio, a i ovaj drugi posao volim više od novinarstva i zato sam otišao na fakultet. Oduvek sam hteo time da se bavim, ali me je uvek nešto ometalo. Za tih deset godina, verovatno je samo mesec dana bilo stabilno. Ili su me smenjivali, ili krivične prijave – dve-tri su podneli protiv mene, pa su dolazile neke inspekcije, pa razne pretnje. Navikao sam da živim s tim za tih deset godina, ali sam se na kraju umorio od svega. Otišao sam i jedino mi je stalo da “Indeks” nastavi da živi kao institucija. Ali malo kome je do toga stalo. U ovom trenutku, dug iznosi oko 100.000 dolara. Ne znam ko to može da pokrije. To je, u najkraćem, priča o “Indeksu”.
● Da li je 2000. godine bila ugrožena Vaša lična bezbednost ili nije?
Kad čovek priča da su onima pretili, pa su ovima pretili… Dolazili su na vrata dva-tri puta. Pa je dolazila neka vojska, pa uniformisani policajac. Raspitivali su se kod komšija. Samo ta naša Državna bezbednost i policija su očigledno bili nespremni iznutra, nisu baš bili voljni da se bave tim stvarima. Tako da je to išlo rutinski. Uglavnom su me tražili na adresi kod moje majke, a ja tamo više nisam živeo. Moja majka je dobijala izveštaje da su me tražili kod komšija i već ne znam koga. Tu su bili i glupi telefonski pozivi i pretnje – to je već deo posla. Niko me nije nikada direktno tukao niti me zatvarao. Tako nešto mi se nije desilo. Kada bih to rekao, lagao bih. Mada mi se tek sada retrogradno vraća koliko je ta stvar bila loša. Ne mogu da kažem da su nas maltretirali.
● Zašto je “Radio Indeks” mogao da radi do protesta ’96./’97. godine bez tzv. “problema”, a posle toga je bio ugašen?
’98. su nas izbacili, a ’97. godine su nam isključili predajnik. Prosto zato što smo bili slušani i uticajni. Pre toga smo bili mala, čak vrlo amaterska radio stanica, jer čim nema para nije moguće platiti kvalitetne ljude. Ali kada počnu da vas slušaju… Tu je bitno poverenje. Kada ne lažete, a to je osnova svega… U “Indeksu” su gostovali svi, ne samo opozicionari. Mi nikada nismo sebe deklarisali kao opozicionu radio stanicu. Zvali smo mi i socijaliste i radikale – svakoga ko ima razlog da se pojavi. Tu je pre svega bitan profesionalni kriterijum. Ne možete da ignorišete Šešelja… Mene su moje “kolege” sa B92 optužile da sarađujem sa Šešeljom, što nema veze s mozgom, zato što sam odbio da učestvujem u bojkotu Vojislava Šešelja u vreme kada je bio potpredsednik vlade. Dok god je potpredsednik vlade, ne možete da ga izbacite iz javnog života. Mogu da bojkotujem nekog ko nije bitan. Imaćete osakaćen program. Ako sutra Vojislav Šešelj, recimo, kaže da je Slobodan Milošević ubica, a ja bojkotujem Šešelja, kako ću to da saopštim? Onda se taj bojkot sveo na to kao da svi bojkotuju, a slušaju šta mi emitujemo, pa onda to prenose. Počnu sa: “Kako javlja Radio Indeks….” I onda prenesu ceo izveštaj kao da su ga oni pisali, zato što je Šešelj njima zabranio ulaz u zgradu vlade, a nama nije. Nismo se mi uopšte slagali sa Šešeljom, ali je neprofesionalno da bojkotujete ljude koji su relevantni. Šta pričate o njima, to je druga stvar. Kada bojkotujete nekog, to ne može da bude deo novinarskog posla. Mi smo pokušali da se ponašamo prema profesionalnim kriterijumima.
● Vi ste malopre rekli da ne volite reč “nezavisni mediji”. Mogu li da pitam zašto?
Zato što je to sada sinonim za grupu ljudi koja ide po svetu, opanjkava sopstvenu zemlju, govori da je sve odvratno i moli za pare. Evo, sada su opet nešto ugnjeteni i kada čujem da je sada gore nego pre 5. oktobra… To samo ludak može da izjavi. Zato što vas niko sada ne juri da vas ubije, za početak. Tada je to moglo, sada već ne može. Nezavisni mediji uopšte nisu nezavisni i ljudi koji su potrošili desetine miliona dinara poreskih obveznika, kako kažu na Zapadu, ne mogu da budu nezavisni. Mogu da budu objektivni, profesionalni, ali nezavisni ne mogu da budu nikako. To je jedna istrošena reč koja praktično nikada nije ni imala sadržaj, osim da samog sebe hvalite. To je bez veze.
● Koji značaj je imao “Radio Indeks”, po Vašem mišljenju?
Dosta veliki. U ono doba, kada je bio profesionalna i jedna od najslušanijih radio stanica u Evropi, a verovatno i u svetu, jer imao je oko milion i po slušalaca dnevno…