Loš predlog zakona o restituciji
Autor: Miroslav Prokopijević
Institut za evropske studije, Beograd
LOŠ PREDLOG ZAKONA O RESTITUCIJI
Denacionalizacija – neispunjeno obećanje građanskih stranaka
Rezime: Zakon o restituciji je samo jedno od važnih neispunjenih obećanja stranaka građanske orijentacije. Sve vlade posle 2000. godine su izbegavale i da ga pominju i time su jedan težak i komplikovan problem samo odlagale. Među verovatnim razlozima ističe pritisak interesnih grupa zainteresovanih za očuvanje postojećeg stanja, troškove i kompleksnost samog postupka, te njegov mali predizborni potencijal, što odražava snagu antiliberalnih ideologija nacionalizma i socijalizma koje stoje na putu denacionalizacije. Autor analizira neodlučan hod ka denacionalizaciji kroz kritiku nacrta Zakona o denacionalizaciji iz oktobra 2007, ukazujući na njegove osnovne slabosti, i ističući da u ovom obliku ne zadovoljava ni prava bivših vlasnika, niti poreskih obveznika, a ne doprinosi ni učvršćenju svesti o nepovredivosti svojine.
Ključne reči: Nacrt zakona o denacionalizaciji, pravo na denacionalaizaciju, predmet denacionalizacije,
obveznici denacionalizacije, cena denacionalizacije
Povraćaj bespravno oduzete imovine od strane komunističkih vlasti u Srbiji posle II Svetskog rata bilo je visoko na listi obećanja građanski orijentisanih stranaka pre 2000. godine. Skupa sa povraćajem imovine, u vrhu liste su bili donošenje ustava, uvođenje vladavine prava, suzbijanje korupcije, otvaranje arhiva tajne policije, rehabilitacija žrtava komunističkog terora, povraćaj imovine opštinama. Danas, osam godina posle tzv. demokratskih promena, početkom 2008, sem donošenja ustava, nijedno od tih obećanja nije ispunjeno. A i ustav, obzirom na njegov loš kvalitet i način na koji je donet, bolje da nije ni donet. Te okolnosti ukazuje na potpunu nekredibilnost vlada posle 2000. i njihov mali kapacitet za promene. One pokazuju i loše shvatanje modernog sveta.
Zakon o restituciji samo je jedno od važnih neispunjenih obećanja stranaka građanske orijentacije. Sve vlade posle 2000. su izbegavale i da ga pominju i time su jedan težak i komplikovan problem samo odlagale, nanoseći dodatnu nepravdu nekadašnjim žrtvama. Do sada je u pogledu restitucije učinjeno nekoliko početnih koraka. Prošla vlada 2003-2006. je donela propise o evidenciji oduzete imovine, prema kome su nosioci prava na povraćaj trebali da se jave, ponude dokaze o vlasništvu i evidentiraju se. To je suvišan postupak koji se može shvatiti samo kao manevar za odlaganje čitavog procesa, jer vlasti imaju podatke kome je bilo šta oduzeto. Ista vlada je u opticaj bila pustila jednu verziju zakona o povraćaju oduzete imovine, koji je ličio na sličan slovački zakon.
Kasnije je taj predlog zakona bez obrazloženja povučen, a u opticaju se pojavila nova verzija predloga zakona.1 Javna rasprava o zakonu je trajala samo desetak dana, a potom je sve što se tiče ovog zakona nestalo iz vidokruga javnosti.
Mogući razlozi za odlaganje denacionalizacije
Prvo pitanje je zašto sve vlasti posle 2000. izbegavaju da nešto ozbiljnije urade u pogledu denacionalizacije. Više je razloga za to.
Prvo, denacionalizacija je skup i komplikovan poduhvat. Skup – znači da puno košta, pa umesto da obave denacionalizaciju sve vlasti su sredstva radije trošila na kupovinu socijalnog mira i glasova. Nadalje, postupak je i politički skup, jer radi vraćanja imovine političari mogu izgubiti glasove nekih interesnih grupa – “biznismena” koji su u međuvremenu kupili oduzetu imovinu, zaposlenih koji će dobiti otkaze u firmama koje se vraćaju, stanare koji moraju da napuste zgrade koje se vraćaju, itd.
Drugo, mali je broj glasova koji se može dobiti zahvaljujući denacionalizaciji. U ukupnom broju glasova denacionalizaciju bi mogli pozdraviti bivši vlasnici i njihovi naslednici i retke treće osobe, koje smatraju da je iz raznih razloga dobro ispraviti nepravdu.
Treće, političke elite na vlasti posle 2000. bile su zadojene socijalizmom i nacionalizmom i kao takve nisu shvatale važnost privatne svojine, vladavine prava i tržišne privrede. Nisu shvatali ni simboličku važnost ispravljanja nepravde, možda i zato što većina establišmenta građanskih stranaka potiče iz partizanskih porodica posle II Svetskog rata.
Usled svega toga denacionalizacija se odlaže kao nisko prioritetna stvar i neizvesno je šta će se sa njom dogoditi.
Loš predlog zakona iz 2007.
Sada možemo preći na pitanje kakvog je kvaliteta postojeći predlog zakona iz oktobra 2007. Videćemo da je veoma loš.
Tako imovina koja je bila oduzeta nekadašnjim vlasnicima, a koju je onaj ko je njom raspolagao prodao, nije predmet povraćaja (# 4). Takođe, kupac nije obveznik restitucije, nego prodavac. Čak i ako je prodavac prodao na način koji je u vreme prodaje bio nezakonit, transakcija je po slovu ovog zakona zakonita (# 19.1). I država može da zadrži ono što je nelegitimno stekla (# 27.4). Ne vraća se imovina koja remeti rad države, kulturnih, zdravstvenih, obrazovnih i drugih ustanova (# 22.2). Ne vraćaju se stanovi (# 50.1), što je ustupak zaštićenim stanarima. Ni porodici Karađorđević se ne vraća imovina na Dedinju (# 22.4). Kod građevinskog gradskog zemljišta lokalna samouprava određuje visinu zakupnine (# 31.2). Zemljište dato u zakup – zakup ističe tek posle 10 godina (# 32), mada zakupac plaća nadoknadu vlasniku.
Dakle, kada su u pitanju država i mnoge aktivnosti, “biznismeni” koji su navodno kupili imovinu koja je prethodno oduzimana zakonitim vlasnicima, zaštićeni stanari, pa i neke firme i farme, što je ustupak sindikatima i zaposlenim – uvek su povlašćeni trenutni korisnici te imovine na račun bivših vlasnika.
Za imovinu koja se ne može vratiti predviđeno je obeštećenje od ukupno najviše $ 4mlrd. Naknada je delom u novcu, delom u vrednosnim hartijama.2 To je mala suma, tim pre što je naturalna restitucija vrlo ograničena.
Ovaj nacrt očito ne ide na to da vrati što je moguće više imovine u naturalnom obliku. To je zbog toga što su vlasti izbegle da dođu u sukob sa nekoliko uticajnih društvenih grupa, da bi izvršili povraćaj imovine kako valja. Posledica toga je da će mali broj imovine biti zaista vraćen, što će moralno, pravno i ekonomski obesmisliti taj proces. Sa druge strane, obzirom na to, može se očekivati veliki broj sporova koje će bivši vlasnici i njihovi naslednici povesti pred domaćim sudovima i Sudom pravde u Strazburu, ukoliko ne ne budu zadovoljni ishodom sporova pred domaćim sudovima. To bi moglo voditi visokim zahtevima za obeštećenje, što bi palo na teret javnih finansija u Srbiji, tj. poreskih platiša. Tako jedan odlagan i degenerisan proces može na kraju biti i vrlo skup. Tu će se tek moći videti cena ovakvo lošeg postupka denacionalizacije.
- Up. Zakon o denacionalizaciji. Nacrt – radna verzija, oktobar 2007. [↩]
- Za dužničke hartije predlog zakona kaže da će kamatna stopa biti 4% godišnje. Tako niska kamatna stopa nije ni na dužničke hartije rangirane najbolje (AAA). Krajem 2007. na hartije država čiji je rejting AAA kamata je bila nešto iznad 5,50%. Srbija je zemlja sa kreditnim rejtingom B- (B minus), a takve zemlje bi verovatno morale da ponude kamatu od 15-ak odsto, što godišnje donosi znatno više troškova za servisiranje duga. [↩]