Kratka istorija zatiranja političkih protivnika u Srbiji
Sudbina političkih buntovnika u Srbiji
Nema mnogo primera u modernoj političkoj istoriji Srbije ličnosti koje se nisu libile da na oltar slobode prinesu svaku žrtvu izlože se progonu, gubitku lične slobode, imovine, a ne retko i života. Mada bi smo mogli početi i od Vuka Karadžića (ili čak Dositeja i Bože Grujovića) njegovog izgona i sukoba sa Milošem iz tog kluba retkih buntovnika pomenimo najpre Vladimira Jovanovića, oca liberalizma u Srba koji je zanesen idealima slobode i pravde nadenuo imena svojoj deci Slobodan i Pravda rođenoj u izgnanstvu u srpskoj Atini – Novom Sadu. Zatim Svetozara Markovića, prvog socijalistu koji je mlad preminuo obolevši u kraljevskim kazamatima. Istorija političkih disidenata morala bi uvrstiti i komuniste pre svega Moše Pijadea, Čolakovića i druge sa debelim stažom u doduše pristojnim položajem u zatvorima (Kustodia honesta) ali bi svakako morala voditi računa da uzme u obzir revolucionarne i terorističke metode borbe koju je KPJ prihvatila u nameri da kao ćelija Kominterne sprovede direktivu o razbijanju Jugoslavije kao versajske tvorevine (što bi ako ćemo objektivno i najdemokratskiju državu danas isprovociralo da posegne za silom). Čist kao suza uz Mihajlova i Pekića jedan od najobrazovanijih među disidentima svakako je dr Dragoljub Jovanović. Iskušao je i kraljevske i mnogo duže i teže komunističke kazamate i ostao veran ideji zemljoradničke levice. Za Đilasa se može reći samo ono prvo budući da je u Kraljevini robijao zbog boljševičkih ideja i prevratnih namera (koje su građani Srbije najviše osetili po oslobođenju Srbije 1944., a u Crnoj Gori i Hercegovini već tokom 1942. (pasija groblja), dok se u komunističko doba zalagao za neku vrstu socijaldemokratije negirajući najpre Staljina, Lenjina i Tita i na kraju svoje duhovne odiseje i samog Marksa. Uz to Dragoljub je odležao svoju kaznu do kraja iako je bilo intervencija spolja da se oslobodi dok je na primer Dragi Stojadinović direktor okupacionog Novog Vremena pušten 1953. godine iako je osuđen na 15 godina. Borislav Pekić i advokat Dragić Joksimović ubeđeni liberalni demokrati smogli su hrabrosti da se i u to najcrnje vreme usude prkositi režimu prinoseći na oltar slobode svoje zdravlje (Pekić) a Joksimović i sam život (umro je u Mitrovačkoj kaznioni jula 1951.) Takođe je poštovanja vredna i pobuna Mihajla Mihajlova i principijelan stav koji ga je odveo najpre na robiju, zatim u višedecenijsku emigraciju. Ipak prema dužini staža na robiji od skoro četvrt veka (neuzimajući u obzir ubeđenja) najviše poštovanja zaslužuju Đura Đurović, član CNK suđen dva puta odležao ukupno 22 godine zatim Vlada Dapčević poznati ibeovac sa 21, Sava Banković, profesor teologije i sveštenik sa 19 i Mileta Perović ibeovac i sekretar ilegalne NKPJ sa 19 godina. Najviše puta su suđeni Mihajlo Mihajlov čak 4, Milovan Đilas 3, Dragoljub Jovanović 3, Vlado Dapčević 2, Sava Banković 2, Mileta Perović 2, Đura Đurović 2, Vojislav Šešelj 2, Alija Izetbegović 2… Još jedan fenomen, neretko mnogi disidenti koji su bili prognani ili bili robiji ubrzo bi se našli u ministarskim ili premijerskim foteljama npr. slučaj samog Nikole Pašića, J. B. Tita, Izetbegovića, Franje Tuđmana, Vojislava Šešelja, Vuka Draškovića… (Pa tako kad je Đilas došao na robiju u Sremsku Mitrovicu sam upravnik Milenović je drhtao pred njim ne smevši da ga pogleda u oči – jer ko zna možda sutra opet bude na vlasti!). Među deset disidenata sa najvećim stažom na robiji, pored Srba koji se lako zaleću, čak trojica su Crnogorci što je moguć prilog za proučavanje dinarskog mentaliteta i teške savitljivosti (neko bi rekao čvršćih principa) ovih brđana.
Poznati politički osuđenici u Srbiji po broju godina na robiji:
1.Đura Đurović, član CNK Jugoslovenske vojske u otadžbini, ( 1945=20, 1973= 5= 25)
odležao: 17 + 5 = 22
2. Vlada Dapčević, ibeovac, (1948 =20 1975=15 = 35)
odležao: 8,5 + 13 = 21,5
3. Sava Banković, profesor teologije, simpatizer JVO, (1945 = 20, 1973 = 5=25)
odležao: 15, 5 + 4= 19, 5
4. Mileta Perović, ibeovac sekretar NKPJ, (1949= 18, 1977=15=33)
odležao: 12, 5+ 7= 19,5
5. Adem Demaći, nacionalist- separatist (maoceovac), 1958=5, 1964 =15, 1985 = 15=35
odležao: 3+10+5,5 =18, 5
6. Stevan Moljević, jedan od ideologa JVO, (1946=20, umro u zatvoru 1962)
odležao: 17
7. Milovan Đilas, komunist liberal reformist, (1932 = 5;1955=1,1957=9,1962=4=18)
odležao:3+5+4= 12
8. dr Dragoljub Jovanović, levi zemljoradnik, demokrat, (1932=1,1938=14 mes
1947= 9=12)
odležao:1,5+1,5+9=12
9. Moša Pijade, komunist ilegalac, ( 1925=20)
odležao: 12
10. Mihajlo Mihajlov, liberalni demokrata (1965= 1, 1966=5; 1974=7 = 13)
odležao: 8
11. Kosta Kumanudi, bivši ministar, demokrat, (1946=18 mes.; 1951=10=11, 5)
odležao: 7, 5
12. Borislav Pekić, lider SDOJ-a, demokrata, ( 1949 = 15)
odležao: 5,5
13. Josip Broz Tito, komunist, sekretar KPJ od 1937. ( 1928=5=5 )
odležao: 5
* U zagradama su broj godina i vreme osude – nap. aut.
Kada se porede politički disidenti treba imati u vidu da su zatvorski uslovi koji su vladali u komunističkim zatvorima i stepen poštovanja prava političkih osuđenika bio na neuporedivo nižem nivou nego u Kraljevini Jugoslaviji gde su oni imali privilegovan položaj (čak mogućnost dobijanja štampe, prevođenja knjiga, slikanja, dok su pod komunistima naročito u prvoj dekadi njihove vlasti bili izloženi torturi i to ne samo u istražnom postupku već i na robiji, teškim (čak ubitačnim) fizičkim poslovima, bilo je zatim pritisaka na familije, otežanog školovanja, uskraćivanja socijalnih prinadležnosti i slično… U suštini ovakvo stanje najbolje oslikava pekićevsko-orvelovska sintagma o totalitarnoj državi kao velikom zatvoru gde za čoveka od slobode duha gotovo da je svejedno dali se nalazi u onom malom pravom zatvoru ili većem imaginarnom – svemoćnoj državi. Takođe u kvalitativnom smislu svakako da više poštovanja treba odati žrtvama borbe za parlamentarnu demokratiju i poštovanje ljudskih sloboda kod ličnosti koji su se pored teorijskog i na praktičnom nivou osvedočili kao pobornici i borci za ljudska prava ne progoneći svoje političke neistomišljenika na isti (ili čak gori) način kao što su sami proganjani ne padajući u zamke demokratije višeg tipa (tj. diktature proleterijata i KPJ kao avangarde radničke klase (tu svakako spadaju Tito, Pijade, zatim ibeovci Perović i Dapčević ali u jednoj fazi i sam Đilas.) U politički čiste ubrajam političke besprekorne biografije Dragoljuba Jovanovića, Borislava Pekića, Dragića Joksimovića i Mihajla Mihajlova koji su se uvek i doslednom, teorijski zalagali i praktično politički delali u skladu sa svojim demokratskim načelima odnoseći se tolerantno prema svojim neistomišljenicima.
Profesionalni disidenti
Pored čestih amnestija političkih zatvorenika u vreme poseta približavanja nekoj od supersila u Hladnom ratu, još jedna osobenost jugoslovenskog komunističkog režima u samoupravnom periodu jesu i plaćeni ili “tolerisani disidenti”. Dragić Joksimović, Milovan Đilas, Mihajlo Mihajlov, Borislav Pekić i još poneki su se uvrstili u red onih retkih disidenata koji nisu bili na državnom hlebu a ne onih koji su se bunili samo onoliko koliko je režim dozvoljavao i tim pristajali da budu fasada liberalnog komunizma a zauzvrat uživali beneficije, položaj, zaposlenje na državnim jaslama, ili bar nisu bili proganjani kao u zemljama Istočnog bloka, pristajući na umerenu i nikad do kraja izvedenu kritiku režima s jedne strane zarad društvenog statusa i ličnog mira s druge strane kod nekih i zbog ličnih ubeđenje koja nisu u svojoj suštini u mnogome odudarala od zvanične ideologije Dobrica Ćosić, Mihajlo Marković, Lj. Tadić, L. Perović… (Tu naravno treba imati u vidu kod nekih i racionalne razloge, naprosto ljudi nisu želeli suviše da talasaju znajući da režim uživa podršku Zapada pa su se zbog toga opredeljivali se da je pametnije da deluju iznutra prikriveno ne rizikujući suviše lično blagostanje – to su pre svega disidenti iz Simine 9a, B. Mihajlović Mihiz, Ž. Stojković… zatim P. Đorđević, Ž. Pavlović i drugi…) Takođe treba imati u vidu određene izduvne filtere koje je režim svesno ostavljao kao što su izvesna sloboda u sferi kulture (filmovi i muzika pre svega), koja je uz porast životnog standarda, slobodnija putovanja i slobodu kritike do određenog nivoa otupljivala oštricu otpora i kritike, tako da i oni koji su se bunili često ne mogu biti krivi, osim ako nisu svesno pristajali (ketman), što ih režim nije oštrije sankcionisao već ih tolerisao kao nekakvu liberalnu fasadu zarad propagandnog efekta na Zapadu. Tako da se u Srbiji desio jedinstven paradoks nepoznat u Istočnoj Evropi – prozivani i kritikovani disidenti od partijske vrhuške a na državnom hlebu (penzije, plate, posao na institutima i drugo…) Takvi bi se u SSSR-u ako i ne uzmemo Staljinovo doba kad je mogla da ode i glava, brzo našli u nekom od kazamata ili sibirskih Gulaga ili se u boljem slučaju ako imaju sreće ilegalno dokopaju Zapada. Kod nas bi im režim kao Pekiću ili Mihajlovu na primer i protiv njegove volje uručio pasoš i sam pokazao put na Zapad, što je možda bilo pametnije, prvo, što nisu mogli da talasaju u zemlji (sindrom “trule jabuke“) i drugo, jer je to doprinosilo liberalnom imidžu zemlje-naročito stoga što je i sam Tito tada uživao stidljivu političku podršku Zapada jer je to bilo od globalno strateških interesa Amerikanaca.
Između ostalog ta fasada liberalizma, političkih sloboda i lažnog standarda uz dugogodišnju prećutnu podršku Zapada (zasnovanog na stranim kreditima, velikoj potrošnji i suštinski neefikasnoj ekonomiji čije se posledice nisu na žalost mogle videti i pre Titove smrti i time nagrizle njegov kult) u stvari je u mnogome doprinela da komunizam u Srbiji mnogo kasnije i teže padne nego u zemljama Istočne Evrope i da Srbija kao poslednja zemlja krene u procese suočavanja sa totalitarnim nasleđem. Titoizam se naročito u glavama dobrog broja starijih građana zahvaljujući ratovima i sveopštoj propasti devedesetih i dalje očuvao kao doba izuzetnog prosperiteta i slobode što znatno otežava izgradnju demokratskog društva i institucija. Tu zatim treba dodati izgubljene ratove i nacionalne frustracije (Kosovo, Krajina, Republika Srpska…) za koje dobar deo naroda krivi zapadne demokratije koji dodatno prave zamešateljstvo u glavama siromaštvom sluđenih građana. Stoga su zbog odsustva šire društvene i političke podrške lustracija, otvaranje arhiva, rehabilitacija i denacionalizacija, mere već poodavno sprovedene u zemljama komunističkog nasleđa u Srbiji su tek sad na dnevnom redu ili ako su zakoni doneseni oni i ne sprovode (bar ne efikasno – slučaj lustracije, spore i manjkave rehabilitacije, nedostupnih arhiva tajne policije, odložene denacionalizacije…) Na kraju jedno hipotetičko pitanje koje je možda srž onog što bi želeli da kažemo: Da je u Srbiji 1989. postojao boljševičko staljinistički sistem kakav je u suštini bio u Istočnoj Evropi (ali i u Srbiji do početka pedesetih) dali bi tranzicija iz totalitarizma u demokratiju tekla brže? Mislim da će tek samo još pokoji ideološki fanatik reći ne. Pa tako još jedan paradoks, liberalni komunizam i viši životni standard (pre svega sedamdesetih), različite samoupravne demagoške mere (visok standard uz malo rada uz odsustvo odgovornosti) učinili su da se recidivi totalitarnog režima duže održe nego u zemljama rigidne staljinističke čvrste ruke jer je totalitarizam narodu učinio prihvatljivijim. Stoga, ukupno gledano, kada su u pitanu ljudska prava i političke slobode, danas se u Srbiji može poput engleskog premijera Makmilana sedamdesetih uskliknuti: Nikad nam nije bilo bolje! s tim što treba dodati da, ali to je samo zato što je uvek bilo mnogo lošije!