Desimir Tošić o svom životu
Autor: Slobodan G. Marković1
Institut za evropske studije, Beograd
DESIMIR TOŠIĆ O SVOM ŽIVOTU
S. Marković2 : Gospodine Tošiću, molio bih Vas samo da kažete nekoliko rečenica o vašim prvim danima. Rođeni ste 1920. u Beloj Palanci…
Jeste, u Beloj Palanci. A živeo sam u Nišu deset godina, godinu dana u Kruševcu, i u Beogradu od 1934. godine do februara ’43. godine, tako da sam… Tako staž pravi beogradski imam sada. Sad imam duži staž nego što sam imao pre rata, sad imam skoro 12 godina.
S. Marković: 1934. upisujete Treću mušku gimnaziju u Beogradu…
Jeste.
S. Marković: …i tu ste bili vrlo aktivni u tadašnjem prestižnom, da kažemo, gimnazijalskom književnom udruženju “Javor”. To je vreme ’34-38., znači vreme…
’36-37.
S. Marković: ’36-37. Znači, Stojadinovićevo vreme, već se osećaju političke napetosti, profilišu se strujanja desna, ka fašizmu, demokratska, tradicionalna, ali i komunistička. Da li se sećate iz tih gimnazijskih dana, da li se to osećalo u gimnaziji, te podele koje će kasnije doći?
Osećale su se, ali vrlo blago. Znate, nemojte da se zavaravate da je naš život bio jako ispolitiziran. Lično ja, i, recimo, izvesni moji drugovi, mi smo položili ispit na generalu Franku, znate. Nas je Franko strašno uzbudio sa svojim državnim udarom u Španiji. Ja sam se lično na Franku opredelio. I tvrdio sam da neću ići u Španiju dok god je Franko živ, i nisam otišao. Ali fašističkih tendencija nije bilo. Bile su komunističke, koje su se vrlo blago videle. Vi ste znali da to nešto postoji. Prvo, vi ste mlad, 16 godina, ništa ne znate. Znate, mnogo se manje znalo.
A onda Sovjetski Savez je bio zatvoren. Sam se zatvorio a i naše su vlasti zatvorile svako interesovanje za Rusiju, ako hoćete, zbog sovjetske vlasti. Kao što znate, mi nismo imali odnose diplomatske sa Sovjetskim Savezom do 1940. godine. Tako da su se komunističke tendencije, znate, primećivale, a onda pred sam rat, kad sam ja već napustio gimnaziju, otišao na Pravni fakultet, odjedanput je iždžigljao Srpski kulturni klub. Znate, to je bilo masovno po beogradskim gimnazijama. Prvo da vam skrenem pažnju da je situacija samo u prošlosti potpuno drugojačija.
U publidi, međutim, i komunistička stvar je bila vrlo marginalna. Vi je niste primećivali izuzev u Crnoj Gori, i, redimo, u studentskim krugovima, studentskim demonstracijama i manifestacijama u Beogradu. Tako da je komunistički pokret bio potpuno marginalna pojava. Tek sa uspostavom odnosa sa Sovjetskim Savezom oni su počeli da se pojavljuju i da iskorišćuju, znate, nov odnos između Sovjetskog Saveza i Jugoslavije. Tako imate literaturu komunističku. Recimo, Partija je ’41. godine u velikom industrijskom centru kao što je Niš, imala jednog člana. Partizanski pokret se rodio, znate, po mome viđenju, na dva faktora. S jedne strane, mi smo bili poraženi ’41. godine. Svaki građanin Srbije je to osećao kao poraz, za razliku od sadašnjih poraza koje takoreći niko ne oseća kao poraz. I hteli su to da nekako poprave, s jedne strane. S druge strane, naša velika ideja, pošto smo mi jedan od najvećih naroda i Božji narod, mi moramo da spasimo Rusiju. Poziv Staljina – da se juri na nacističku Nemačku – ja mislim, prihvatao je svaki drugi čovek u Srbiji. Tako da je komunistički pokret iskoristio pokret za Rusiju, znate, i ispravku stanja u aprilskom ratu, koje je bilo žalosno.
S. Marković: Zanimljivo je da ste Vi bili član Ujedinjene studentske omladine, neke vrste Narodnog fronta na omladinskom nivou. Tu su pored Vas bili mnogi ljudi levih opredeljenja. Da li se sećate tog dana, 23. avgusta 1939., kada ste pročitali u novinama da je potpisan pakt između Staljina i Hitlera?
Da. Pa prvo da vam kažem, pošto sam Srbin, a Srbi su jedan od najskromnijih naroda koje ja poznajem, ja nisam bio član Ujedinjene omladine, nego sam bio funkcioner. A nisam imao ni 19 godina, i to zahvaljujući činjenici da je jedan koji je tamo bio naš predstavnik, Demokratske omladine – stranke Davidović-Grol, otišao u vojsku, mobilisan je, i kako nije bio veliki izbor, onda su mene poslali da ja njega zamenjujem. Tako sam ja bio u izvršnom odboru Ujedinjene omladine od januara do avgusta 1939.
Pa slušajte, prvo nemojte da upotrebljavate izraz levi, bili su komunisti i nekomunisti, nije tu bilo ničega levog. To se docnije upotrebljavalo za one ljude koji su bili naklonjeni komunistima, a nisu bili komunisti. Toga je bilo malo, i to su bili slučajevi, dosta jadni, kao što je Jaša Prodanović bio, ali ne znam u kojoj meri je on bio levo. Znate, on je bio uvek na neki način bio levo još od 1914. godine, ali, iako je to jedan vrlo sposoban profesor i književni radnik, politički on je bio jedna jadna pojava i pre ’14. i posle.
Tu na Univerzitetu, tu je zaživeo snažan komunistički pokret. Oni su bili država na Univerzitetu. Od kontrole na vratima do šamaranja protivnika, to je sve išlo slično onome što će se događati ’44 godine. Tako da sam bio dosta iznenađen, pošto u literarnoj družini kad sam sarađivao ili se tukao protiv komunista, mislim politički, nikada nije bilo došlo do fizičkog obračunavanja. To su bile neke diskusije, rasprave mladih ljudi koji vrlo malo znaju, a čini im se da znaju sve. Međutim, na Univerzitetu smo se mi iznenadili, znate. Tu je fizičko sredstvo maltene postalo glavno, tako da je bilo tučnjave non-stop. Ljotićevci su upadali i tukli se, tako da inicijativu nisu samo uzimali komunisti. I vlada je imala svoju organizaciju “Sovjetski Jug”. To su bile male grupe ljudi, jedno stotinak. Oni izaberu pogodan trenutak, znate, upadnu na Univerzitet, tuku nekoliko komunista, onda im komunisti vrate žestoko. I po mom mišljenju najopasnije su bile crnogorske žene studentkinje. To je bila ala od borca i čudno su izgledale, kao iz nekih – ovoga, kako se zvao, ovaj što je umro nedavno, filmski radnik Crne Gore, Nikolić…
S. Marković: Živko…
Taj tip žena dugonogastih, obučenih u crno, sa žestokim dlanovima, dakle kad vas ona udari jedanput to je bolji udarac od muškarca pet puta. Tako da je to bilo veliko iznenađenje, znate. I tu sam ja predosećao, neću da kažem da sam video, da se tu sprema velika represija. Ja nikada nisam verovao da će oni dobiti potpunu vlast u zemlji, kao što su dobili ’44, pošto nisam predviđao ni pad Jugoslavije, ni taj pokret otpora partizansko-četnički, ali sam njih vrlo ozbiljno posmatrao. I nasuprot antikomunističkoj – nekomunističkoj grupaciji, koja je potcenjivala komuniste, ja komuniste nisam nikad potcenjivao i čak bih rekao ovako pretenciozno da sam nešto učio od njih, ako tako sme da se kaže.
S. Marković: Kako danas, kada gledate šezdeset godina unazad, kako ocenjujete tu činjenicu da su komunisti bili toliko jaki i organizovani na Univerzitetu? Da li to znači da je država bila slaba i nesposobna, jer je ta stranka bila izvan zakona, a ipak je delovala i hvatala korena?
Pa, znate, to je vrlo komplikovano pitanje. Ja mislim da bi odgovor morao biti vrlo složen, što bi rekli komunisti. Pazite, komunistička snaga je bila u Crnogorcima. Tu ako pogledate spisak, oni su objavili posle rata spisak članova Komunističke partije Jugoslavije, mislim da ih je bilo svega 293, a studenata je bilo deset hiljada, i oni su sve to držali u ruci. Organizacija je bila prve klase. Takvu organizaciju ja nisam video do danas, bar kod nas. Tu imate dva problema. Imate crnogorske studente, koji su svi siromašni, gladni, ima neka zavidljivost, osvetoljubivost, klasnu, da je tako nazovem, iako to nije bila radnička klasa, znate. Uopšte njihov uticaj u radničkoj klasi je bio vrlo slab. Sindikate i radničku komoru su držali socijalisti i reformisti, koji su bili i oportunisti ako hoćete. Tako da su oni imali u studentskoj omladini glavnu udarnu snagu, a imali su nešto takozvanih seljačkih zadruga po Crnoj Gori. Tako, Crna Gora je bila rasadnik, znate.
Onda, naravno, stanje je bivalo, iako je privreda globalno napredovala pod Stojadinovićem. Prvo je bio taj sistem kliringa sa Nemačkom. Mi smo privredno ’35. godine počeli da idemo gore. Međutim, izvestan, vrlo značajan procenat stanovništva, živeo je sve teže i teže, znate, i nezadovoljstva su bila velika, utoliko pre što su ljudi predosećali da će uskoro rat da naiđe i verovatno je to stvaralo još jednu traumatičnu atmosferu. Tako da je njihov uspeh realan, mislim u toku okupacije, ali s druge strane su bile sve pogodnosti na njihovoj strani. Oni su imali jednu elitu koja je dolazila, s jedne strane, iz Kominterne kao što su bili Tito i Kardelj, a bila je jedna elita koja je dolazila iz mase, kao što su bili Đilas, Ranković. Tako da su oni stvorili jedan aparat, jednu politiku, jednu vojnu strategiju, i potpuno nadmašili jednog generalštabnog oficira kao što je bio Mihailović i njegove kolege, koji su bili vrlo dobri oficiri, ali nisu bili sposobni da vode gerilu, jer jedno je voditi vojsku a drugo je voditi gerilu.
- Razgovor je vođen u okviru projekta Veća za demokratske promene u Srbiji, pod naslovom „Suočavanje sa totalitarnim nasleđem komunizma u Srbiji, 1944-1958“, za dokumentarnu seriju Crveno doba. Redakcija časopisa Heretikus se zahvaljuje Veću za demokratske promene u Srbiji i dr Dušanu T. Batakoviću što su dozvolili objavljivanje ovog intervjua. [↩]
- Razgovor je vodio Slobodan G. Marković, a nekoliko pitanja je postavio Petar Jakonić, režiser dokumentarne serije Crveno doba, što je u tekstu i naznačeno. [↩]