Vi ste ovde: Arhiva » Hereticus 2008-1 » Sporovi oko nacrta zakona o denacionalizaciji »

Denacionalizacija: veliko iščekivanje izvesnog

Stranice: 1 2 3 4 5 6 7 8

III. DENACIONALIZACIJA, INFICIRANA ZABRANJENOM RETROAKTIVNOŠĆU
(Legitiman cilj nelegalnog metoda, nelegalan metod legitimnog cilja: slika druga)

Jedan od principa u materiji pravnog savladavanja prošlosti jeste da se svojevremene povrede ljudskih prava ne smeju popravljati putem novih povreda. Savladavanje autoritarne prošlosti ne sme se ostvarivati tako što će se nedopušteno zahvatati u prošlost – zabranjenom retroaktivnošću. Nacrt probija ustavni okvir1 retroaktivnim poništavanjem akata raspolaganja sa stvari preduzetih pre denacionalizacije (a), retroaktivnim uvođenjem neoborive presumcije nesavesnosti kao osnove odgovornosti za štetu nastalu pre denacionalizacije (b), kao i retroaktivnim skraćivanjem rokova trajanja ograničenih stvarnih prava na stvari koja se vraća (IV).

(a) Svako raspolaganje oduzetom imovinom (prodaja, poklanjanje, hipotekovanje, davanje u zakup i dr.), bilo ono jednostranim, bilo dvostranim pravnim poslom, preduzeto posle 8. juna 2005, kada je donet Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, Nacrt zakona o denacionalizaciji sada naknadno, dve godine docnije, zabranjuje i proglašava ništavim u svojim prelaznim i završnim odredbama (član 82).2 Isto propisuje i za svako umanjenje vrednosti posle navedenog datuma.

Naknadno poništiti svaki pravni posao raspolaganja oduzetom imovinom, preduzet u prošlosti, onda kada zabrane raspolaganja nije ni bilo, i to naknadno ga proglasiti ništavim zbog naknadno uvedene zabrane raspolaganja koja bi važila za vreme pre njenog donošenja – predstavlja školski slučaj grube povrede kako prava na neometeno uživanje imovine, prava svakoga da, između ostalog, raspolaže postojećom imovinom, zajemčenog članom 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda3 i članom 58. Ustava Srbije,4 tako i ustavne zabrane retroaktivnog delovanja zakona, član 197.5 Za usklađenost sa garantijom nesmetanog uživanja imovine nedostaje: opšti interes kome bi to poništavanje služilo, i srazmernost poništenja kao sredstva za taj cilj (potrebnost za ostvarenje opšteg interesa, sposobnost da se tako on ostvari, i neprekoračenje mere za to dovoljne). Za dopuštenost retroaktivnosti nedostaje to da cilj kome služi poništavanje preteže nad interesima koji se time povređuju.

Opet, očigledno je već po sebi besmislena retroaktivna zabrana da se u prošlosti učini nešto faktičkom radnjom koja umanjuje vrednost stvari, kao što je po sebi nonsens zabraniti da se preduzmu pravni poslovi koji su u prošlosti već preduzeti. Ove odredbe bi imale smisla jedino za budućnost, tj. najranije od dana kada bi Nacrt 2007. stupio na snagu kao zakon. Ali Nacrt 2007, paradoksalno, zabranu raspolaganja i umanjivanja vrednosti ne sadrži tamo gde bi ona mogla imati smisla, među osnovnim odredbama – u članu 14. Umesto toga, taj član sadrži jednu drugu odredbu, koja je okrenuta budućnosti, ali je ujedno i retroaktivna:

(b) Svaka prodaja oduzete imovine posle 8. juna 2005. godine, kao dana kada je na snagu stupio Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, smatra se nesavesnošću kako prodavca tako i kupca, a kupac i prodavac solidarno su odgovorni korisniku denacionalizacije za štetu proisteklu iz prodaje (član 14. st. 1).6 Istoj odgovornosti podleže i onaj ko je posle navedenog datuma uništio, oštetio ili na bilo koji drugi način umanjio vrednost oduzete stvari (član 14. st. 2).7

Time se retroaktivno uvodi neoboriva presumcija nesavesnosti, sa posledicom retroaktivne obaveze odgovornosti za štetu nanetu korisniku denacionalizacije otuđenjem stvari odnosno uništenjem, oštećenjem i svakim umanjenjem njene vrednosti.

Presumcijama, inače, zakonodavac proglašava one činjenice koje u životu predstavljaju redovan slučaj: budući da je nešto ionako po redovnom toku stvari činjenica, uzima se da je tako i u konkretnom slučaju. U pravnom poretku, inače, takođe važi upravo obrnuta presumcija: da je neko savestan, a ne da je nesavestan. Ima li u ovom slučaju opravdanja suprotna, presumcija nesavesnosti? Nesavesnost znači da je prodavac prodao znajući ili bar mogavši znati da nije vlasnik ili da nije ovlašćen da raspolaže prodajući, odnosno da je kupac kupio znajući ili bar mogavši znati da prodavac nije vlasnik odnosno da nije ovlašćen da raspolaže prodajući. Za takvu presumciju nema osnova u stvarnosti: Zakon o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine nije zabranio raspolaganje, pa ni otuđivanje prodajom, a bez zabrane raspolaganja pravo aktuelnog imaoca nije ograničeno. Isto tako nije postojala zabrana ni uništenja, ni oštećenja, ni svakovrsnog umanjenja vrednosti. U takvoj situaciji, kada uostalom nije ni postojala norma o tome šta će se jednom vraćati, a šta neće, nego će se za to samo obeštećivati, nema osnova za presumiranje nesavesnosti.

Kao osnov odgovornosti za štetu, ova neoboriva presumcija je podjednako strano telo u našem pravu. Za onoga ko štetu prouzrokuje presumira se, istina, da je kriv, ali je ta presumcija oboriva (član 154. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima),8 pri čemu se u sudskoj praksi odavna presumira samo laka nepažnja, a ne i teži stepen krivice (gruba nepažnja, namera).9 Neoboriva presumcija nesavesnosti nadilazi sve to, uvodeći bez valjanog opravdanja specijalan režim odgovornosti za štetu, stroži od opštevažećeg. Režim, neopravdan i utoliko što – strože od važećih pravila odgovornosti nesavesnog držaoca po Zakonu o osnovama svojinskopravnih odnosa (član 39. st. 3)10 – čini odgovornim aktuelne vlasnike za baš svako umanjenje vrednosti stvari, pa makar ono nastalo, recimo, i redovnom upotrebom. U situaciji kada nije postojala norma o tome šta će se jednom vraćati, a šta neće, nego će se za to samo obeštećivati, i u kojoj ni sada ne postoji izvesnost za svaku stvar o tome da li se doista radi o stvari koja će biti vraćena, odnosno da li će se za nju obeštećivati, nema opravdanja neoborivo presumiranje nesavesnosti držaoca, između ostaloga zato što ono – svojom neoborivošću – isključuje baš svaku individualizaciju, svako uzimanje u obzir okolnosti konkretnog slučaja.

Pošto po Nacrtu (član 14. st. 3) odredba o nesavesnosti i odgovornosti ne važi za imovinu prodatu u postupku privatizacije po Zakonu o privatizaciji, država neobjašnjivo za neke subjekte zadržava pravo da i posle navedenog datuma donošenja Zakona o prijavljivanju budu nesavesni i pruža im pokriće za takva otuđenja.

Ništa od ovih spornih odredaba ne bi bilo potrebno da je politička volja za denacionalizaciju i donošenje zakona blagovremeno formirana: u tom slučaju bilo je moguće smesta zabraniti otuđenje oduzete imovine, a ta zabrana, legitimno doneta radi stvari u opštem interesu, ne bi predstavljala neproporcionalnu meru (što su uslovi za dopušteno zadiranja u zajemčeno pravo na nesmetano uživanje imovine), budući da bi kratko trajala – do skorog razrešenja neizvesnosti zakonom. U atmosferi stalnog odlaganja političke odluke o denacionalizaciji, nijedna vlast nije bila spremna da zabrani otuđivanje, jer nije bila načisto u pogledu toga kada će zakonski urediti denacionalizaciju, pa samim time ni u pogledu trajanja zabrane otuđenja.

  1. “Zabrana povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata”, član 197. stav 1: “Zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo”. Stav 2: “Izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona”. [↩]
  2. Član 82. st. 1: “Bilo kakvo raspolaganje ili umanjenje vrednosti predmeta denacionalizacije, kao i njegovo opterećenje hipotekom, zalogom ili zakupom od dana stupanja na snagu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine” – “Službeni glasnik RS”, br. 45/2005, – “smatra se aktom nesavesnog lica, a u pogledu posledica takvog postupanja analogno se primenjuju odredbe zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi”. St. 2: “Ako je protivno zabrani iz stava a1. ovog člana umanjena vrednost predmeta denacionalizacije, odgovorno lice je dužno da nadoknadi uzrokovanu štetu korisniku denacionalizacije”. St. 3: “Teretni ili besteretni pravni poslovi i jednostrane izjave volje koji su u suprotnosti sa odredbom stava 1. ovog člana ništavi su”. [↩]
  3. Od 20.3.1952, na snazi od 13.4.1957. Vidi Zakon o ratifikaciji u prim. 11. [↩]
  4. “Pravo na imovinu”, član 58. st. 1: “Jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona”; st. 2: “Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne”; st. 3: “Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine”; st. 4: “Oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom”. [↩]
  5. “Zabrana povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata”, član 197. st. 1: “Zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo”; st. 2: “Izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona”. [↩]
  6. Član 14. st. 1: “Svako raspolaganje oduzetom imovinom, izvršeno posle 8. juna 2005. godine, kao dana stupanja na snagu Zakona o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, smatra se nesavesnim od strane kupca i prodavca, te su oni solidarno odgovorni korisniku denacionalizacije za štetu iz toga proizašlu”. [↩]
  7. Član 14. st. 2: “Isto tako, uništavanje, oštećenje i svako drugo svesno umanjenje vrednosti oduzete stvari smatra se nesavesnim raspolaganjem u smislu ovog zakona”. [↩]
  8. Član 154. st. 1. Zakona o obligacionim odnosima, “Službeni list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, “Službeni list SRJ”, br. 31/93. [↩]
  9. Načelan stav XIV zajedničke sednice Saveznog suda, Vrhovnog vojnog suda i vrhovnih sudova republika i pokrajina od 25. i 26. marta 1980, Zbirka sudskih odluka Vrhovnog suda, knjiga 5, sveska 1, str. 18. [↩]
  10. Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa, “Službeni list SFRJ”, br. 6/80, 36/90, “Službeni list SRJ”, br. 29/96, “Službeni glasnik RS”, br. 115/2005. [↩]
Stranice: 1 2 3 4 5 6 7 8


Napišite komentar