Denacionalizacija: veliko iščekivanje izvesnog
Autor: Vladimir V. Vodinelić
Centar za unapređivanje pravnih studija, Beograd
DENACIONALIZACIJA: VELIKO IŠČEKIVANJE IZVESNOG
Povodom Nacrta Zakona o denacionalizaciji Srbije 2007
Rezime: Država nije bila dužna da denacionalizuje. Niti su žrtve svojevremenog oduzimanja imovine iz ideoloških razloga imale pravo na denacionalizaciju. Ali je država sama sebe obavezala na denacionalizaciju, najdocnije Zakonom o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine 2005. Taj zakon je više od onoga što njegov naziv kazuje: stvorio je čvrsto pravno očekivanje denacionalizacije, čime je pređena point of no return, a ujedno odredio metod denacionalizacije – vraćanje oduzete imovine i obeštećivanje za oduzetu imovinu (I). Taj metod denacionalizacije primenio je i Zakon o vraćanju (restituciji) imovine crkvama i verskim zajednicama 2006. Kao ni taj zakon, tako ni sada Nacrt opšteg zakona o denacionalizaciji (novembar 2007) ne koristi mogućnost, otvorenu ukidanjem državnosvojinskog monopola na građevinskom zemljištu, da obnovi princip jedinstva svojine na zemljištu i objekata na njemu (superficies solo cedit). Ali se Nacrt ne drži ni toga kako je Zakon o vraćanju imovine crkvama konkretizovao metod denacionalizacije vraćanjem i obeštećivanjem. Umesto toga, diskriminiše sve ostale korisnike denacionalizacije jer oni ne bi dobili naknadu onda kada crkva hoće, jer bi dobili manje i po nepovoljnijim merilima nego crkva, i jer bi dobijali samo do granica unapred limitiranog fonda, dok za crkvu takvog ograničenje nema. Sve dok za crkvu bude važilo drugačije, diskriminacija svih ostalih biće protivna zabrani diskriminacije, pošto nema opravdanje ni u kakvom objektivnom i razumnom razlogu, a uz to je neproporcionalna (II). Kao što je time Nacrt protivan Ustavu i Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, protivan im je i time što bi da, bez neophodnog opravdanog razloga (opšteg interesa) i bez ikakve naknade, ukine prava zakupa i lične službenosti na stvarima koje se vraćaju ranijim vlasnicima, čime ne poštuje zajemčeno pravo na nesmetano uživanje imovine (IV). Ustav krši još i nedopuštenom retroaktivnošću poništavanja pravnih poslova raspolaganja nacionalizovanom imovinom, i retroaktivnošću odgovornosti za štetu na osnovu apartne neoborive presumcije nesavesnosti (III). Ako sve to ipak dobije zakonsku snagu, Zakon o denacionalizaciji predstavljaće nelegalno sredstvo za ostvarivanje legitimnog cilja. U odnosu na to manju težinu imaju druge njegove mane: nedostajuće i neprimerene odredbe (V). Takav kakav je Nacrt nije u stanju da stavi tačku na veliko iščekivanje pravno inače izvesne denacionalizacije (VI).
Ključne reči: pravo na denacionalizaciju, obaveza denacionalizacije, srpski Nacrt zakona 2007, ogrešenja o Ustav i Evropsku konvenciju o ljudskim pravima
Srbija je i dalje zemlja pravno nesavladane autoritarne prošlosti. Pravno savladavanje razuđene autoritarne prošlosti nije obavljeno ni po jednoj stavci. Bilo zato što potrebni pravni akti nisu ni doneti (što je slučaj sa pravnom rehabilitacijom u širem smislu,1 otvaranjem dosijea, denacionalizacijom), bilo zato što doneti pravni akti nisu sprovedeni (slučaj ekstra profita, lustracije), bilo zato što su doneti pravni akti neodgovarajući, pa ni ne omogućuju postizanje svrhe (slučaj otvaranja dosijea,2 pravne rehabilitacija u užem smislu).3
Kada je u tom bilansu nesavladane autoritarne prošlosti reč o izradi zakona kojim bi se sveobuhvatno uredila denacionalizacija imovine oduzete svojevremeno podržavljenjem iz ideoloških razloga, tada dosadašnju istoriju denacionalizacije u Srbiji tvori čak dvocifren broj zakonskih nacrta, urađenih u nevladinom sektoru, počev još od osamdesetih godina 20. veka, i bar tri zakonska nacrta, nastala u okrilju vlasti, počev od 2002. godine. Od kojih nijedan nije postao zakon! Poslednji među njima, sada iznet na javnu raspravu: Republika Srbija – Ministarstvo finansija, Nacrt zakona o denacionalizaciji, Prečišćen tekst za javnu raspravu novembra 2007. godine (dalje: Nacrt 2007), predmet je ove analize.
- O razlikovanju pravne rehabilitacije u užem smislu i u širem smislu, up. V. V. Vodinelić, “Pravna rehabilitacija žrtava političke represije”, Hereticus (Časopis za preispitivanje prošlosti), 2, 2004, str. 9. i d. [↩]
- Vidi V. V. Vodinelić, “Otvaranje dosijea službe državne bezbednosti – kraj ili tek početak?”, Izbor sudske prakse, 7-8, 2001, str. 5. i d., isti, Otvaranje dosijea političke policije: Dockan je ili ipak nije?, Hereticus (Časopis za preispitivanje prošlosti), 1, 2004, str. 31. i d. [↩]
- Up. V. V. Vodinelić, “Rehabilitacija, svemu uprkos (Osvrt na srpski Zakon o rehabilitaciji od 2006. godine i njegovu primenu)”, Hereticus (Časopis za preispitivanje prošlosti), 1, 2007, str. 251. i d.; Izbor sudske prakse, 6, 2007, str. 16. i d. [↩]