Ako zaboravimo prošlost, nećemo imati pravo na budućnost
Autor: Živko Topalović,
glavni i odgovorni urednik časopisa “Most”, Šabac
AKO ZABORAVIMO PROŠLOST, NEĆEMO IMATI PRAVO NA BUDUĆNOST
Dame i gospodo,
U ime udruženja građana “Most”, u ime potomaka žrtava, u ime istine i pravde i u svoje lično ime zahvaljujem organizatorima ovog okruglog stola: Kongresu srpskog ujedinjenja u Austriji, Zadužbini Studenica u San Francisku i Ministarstvu za dijasporu, što sam pozvan da učestvujem na njemu i iznesem saznanja o najstrašnijem zločinu u istoriji moga grada, Šapca, grada koji je do tada u svemu bio na ponos svojih žitelja.
Zahvaljujem, pre svega, u ime žrtava, koje se više broje brojevima nego imenuju imenima, jer da nije njih, koji ne stigoše da nam kažu svoju istinu i opišu svoje muke i stradanja, i svoju odbranu, mi se danas ne bismo ni sastali ovde ili bismo pričali neke druge priče.
Šabačka priča o komunističkim zločinima nad neistomišljenicima, “klasnim neprijateljima”, slična je drugim ali ipak osobena. Nju nisu ispisali ni Nemci, ni ustaše, niti ne znam koje ličke ili banijske brigade, već šabački komunisti, sugrađani, komšije…
Dvadeset trećeg oktobra 1944. godine Nemci napuštaju do tada okupirani Šabac, oko podne, uz prethodno obaveštenje preko dobošara da građani otvore prozore. Trojica poslednjih odlaze motociklom i aktiviraju već postavljeni eksploziv pod most, koji se uz jaku detonaciju ruši u Savu.
Po podne u grad ulaze oslobodioci po grupama, iz okolnih sela. Seka Devečerska vodi Kozaračko kolo u centru grada, a uveče počinju hapšenja najuglednijih građana, apotekara, trgovaca, sveštenika, oficira, studenata, đaka… Gradski zatvor je mali, pa uhapšene zatvaraju u Medicinsku i Osnovnu školu “Vuk Karadžić”.
U noći uoči Svete Petke, 27. oktobra, počinju prve likvidacije na mostu. Maljem, sekirom, retko ko zavredi metak, ne zbog štednje.
I tako svake noći. Sve do proleća. Bez suđenja. Novi leševi se dodaju onima koji plutaju Savom iz Jasenovca. Desetak, dvadesetak, nekih noći i preko stotinu novih stradalnika iz Šapca i okolnih opština. Srušeni most je kao stvoren za obračun sa “narodnim neprijateljem”. Nema leša, nema sahrane, nema okupljanja. Nema ni žrtve, ni počinioca. Znači nema ni zločina.
A Šabac, Mali Pariz, Srpski Verden, ćuti. Samo se poneko najobesniji, iz “odreda za streljanje”, pohvali u kafanskom društvu da je noćas uterivao revolucionarnu pravdu. Više se znalo o naredbodavcima i izvršiocima nego o žrtvama. O ubijenima se nije smelo pričati ni u porodici. I tako pola veka. Mrak. Zamalo da se zaboravi…
Piše Veselin Krstić, inače sekretar Udruženja “Most” i urednik istoimenog časopisa, u prvom broju časopisa:
“Bio sam dečak, tek pošao u gimnaziju. Moj otac, kao prvi posleratni šef železničke stanice Šabac-Sava, dobio je stan u toj stanici. Od toga dana, reka je postala deo mog života. Noći provedene u ‘slobodi’ bile su ispunjene užasom. Sa mosta su dopirali samrtni krici, pucnji i rafali. Otac, ratnik Drinske divizije od 1912. do 1918. u prozor moje sobe okrenut prema reci, stavljao je upaljeno kandilo “da duše mučenika nađu put u noći”. Krici, pucnji i otac koji se nemo krsti kraj prozora a treperava senka lomi se na liniji zida i plafona.
Povremeno, prostrujala bi, šapatom, vest o telima uglednih Šapčana, nalaženim nizvodno, na Mišarskoj adi, kod Prova, Mrđenovaca…
Često sam se igrao na srušenom mostu sa dečacima iz Ulice kralja Milana jer na Savi drugova, tada, nisam imao. Na mestima gde je konstrukcija bila iskidana videli su se tragovi krvi, komadići kože, pramenje kose, okrvavljene krpice odeće… “Revolucionarna pravda” – vreme koje ne može da se zaboravi.”
Ne može ga zaboraviti ni Zoran Stanković, pored čije kuće su takođe provođeni osuđenici, goli ili samo u donjem vešu, vezani žicom po nekoliko njih.
“Put golgote je počinjao od gradskog zatvora u centru grada, pa Ulicom partizanskom (kralja Milana) izlazio na poljanu, na kojoj su ranije održavani veliki godišnji vašari, onda je laganim usponom izbijao na Savski most.
Cela Ulica partizanska bila je budna u ta praskozorja.
Putnici smrti na ovom putu opraštaju se javno od ovog sveta, dobacuju svoje poslednje poruke i izvikuju svoja imena. Poneko od njih bi i zaplakao, a bilo je među njima i takvih koji bi upućivali oznašima psovke kakve još nikad nisu bile izgovorene pod srpskim nebom. Sve se to moglo pratiti iza odškrinute zavese na prozorima.
Moja majka se molila pred ikonom i upaljenim kandilom a otac je pušio i zapisivao koliko njih je sprovedeno i imena onih koji su se oglasili.
U tim noćima u našoj kući često su se nalazili i članovi najbliže rodbine zatvorenika, očekujući da će ih videti ili čuti na njihovom poslednjem putu. Bilo je majki, očeva i braće, koji su iz noći u noć bdeli, da bi doživeli trenutke rastanka. Nisu se smeli odazivati ni kad su čuli poruke njima upućene. Naša soba je ćutala, samo su se ruke tresle i grčile stežući staru i prljavu zavesu. Neki su u tim noćima čekanja potpuno osedeli.”
Trebalo je da prođe više od pola veka da bi ovakva i slična svedočenja smela da se glasno izgovore, pa nije čudo što ni sam nisam znao šta se dešavalo na šabačkom Savskom mostu, sa kojeg sam još kao dečak skakao u Savu i na njoj provodio sve dane leta, kupajući se i veslajući. Družio sam se, odrastao i radio sa mnogima čiji su očevi ubijeni na mostu a da to nisam ni znao.
Već po prvim saznanjima, početkom devedestih godina, počeo sam da skupljam i beležim podatke do kojih sam mogao doći, ne obazirući se na “dobronamerna upozorenja” i otvorene pretnje nadležnih “dušebrižnika”. Zajedno sa pokojnim Milivojem Vasiljevićem, kustosom Šabačkog muzeja, arhitektom Milutinom Jovanovićem i sveštenikom Vojislavom Petrovićem, inicirali smo 1990. godine parastos u Šabačkoj crkvi, tada bezimenim žrtvama, pobijenim na Šabačkom mostu 1944. godine, po oslobođenju.
Tek 2004. godine uspevamo da registrujemo Udruženje građana, kako bismo mogli da delujemo kao pravno lice, sa osnovnim ciljem:
“Traganje za istinom o stradanju građana Šapca i okoline od strane novouspostavljenih vlasti, obaveštavanje javnosti o rezultatima istraživanja, podizanje spomen-obeležja i izdavanje monografije.”
Uz pomoć Opštine Šabac, koja je platila zidarske radove, podigli smo pored mosta Crkvu svete Petke, posvećenu žrtvama i sećanju na njih.
Od priloga dobrotvora, koji su uglavnom skromni, uspeli smo da crkvu privedemo nameni i u njoj se svakog petka održavaju liturgije, a bude i poneko venčanje i krštenje. Sveta Petka je Slava Udruženja “Most” i tu priliku ne propuštaju potomci ubijenih da se sretnu i razmene sećanja na teške dana proživljene kao deca “narodnih neprijatelja”.
Sećanje i uspomene na ove događaje nosili bi u sebi samo savremenici i potomci žrtava, tako da bi polako ali sigurno pali u zaborav. Sada će ova spomen-crkva kao nemi svedok trajno podsećati na taj mračni i neslavni period duge istorije Šapca. Ova crkva možda nekome, u arhitektonsko-građevinskom smislu, izgleda mala, ali je grandiozna i veličanstvena upravo zbog činjenice da su ovaj poduhvat izveli plemeniti ljudi, sa najiskrenijim željama i namerama da se na taj način oda dužna počast stradalima. Danas, kada je ova crkva osveštana, najzad pronađosmo mir i mesto gde da zaplačemo, da se poklonimo, pomolimo i zapalimo sveću – rekao je na osvećenju crkve Petar Kuzenko, koji je imao devet godina kad su mu na mostu ubili oca, Vasilija, poznatog i uglednog nastavnika muzike i dirigenta.
Od oko 2000 ubijenih na mostu, Udruženje je došlo do podataka i imena oko 300 žrtava i u stalnom je kontaktu sa njihovim porodicama, čije sudbine objavljuje u časopisu “Most”, održavajući tako interesovanje za tu temu, dok se ne prikupe svi podaci do kojih se može doći, da bi se na kraju objavila monografija, a u planu je i snimanje dokumentarnog filma.
Tema današnjeg skupa je – rehabilitacija i možda će neko reći da sam “promašio temu”, ali ja sam duboko ubeđen da je sve što smo uradili i što radimo upravo rehabilitacija, ne samo žrtava već i nas koji smo dozvolili da se o zločinu ćuti, pa i rehabilitacija grada, u kojem se lakše živi otkada zvoni zvono na Crkvi svete Petke.
Sa istinom se lepše živi.
Ako zaboravimo prošlost, nećemo imati prava na budućnost.