Sećanje na Aleksandra A. Miljkovića
Autor: Momir B. Milojević
IN MEMORIAM
ALEKSANDAR A. MILJKOVIĆ
(1929 – 2008)
U prethodnom dvobroju časopisa Hereticus (2007, br. 3-4) objavljen je zanimljiv prikaz i komentar predavanja poznatog austrijskog marksiste Karla Renera o demokratiji (str. 155-167). Ono što daje posebnu draž ovom prikazu nije samo visoki ugled predavača, već i znalačko podsećanje na zakonodavstvo i literaturu Srbije i Jugoslavije. Zahvalnost za to čitaoci će večno dugovati piscu tog teksta, našem uvaženom naučnom i kulturnom posleniku Aleksandru A. Miljkoviću.
Dr Aleksandar Miljković je poznat široj čitalačkoj javnosti po tekstovima u mnogim našim i stranim časopisima i zbornicima radova. Svojim životnim stavom i delovanjem pripadao je onom krugu poslenika koji svoj posao od najveće društvene važnosti obavljaju nenametljivo, predano i tiho, daleko od očiju šire javnosti, u tišini ustanova u kojima rade, arhiva, biblioteka, laboratorija ili svoga doma. Njih obično poznaju samo učesnici na istom poslu koji ih sreću, nema ih u medijima, ne daju intervjue, ali blistaju na stručnim i naučnim skupovima, a njihovi pisani radovi ulaze u kulturnu i naučnu baštinu svakog društva. To su ljudi jednostavni, pristupačni i skromni u ophođenju, ali veliki po znanju, duhu i utisku koji ostavljaju.
Takvoj vrsti ljudi pripadao je i Aca Miljković. Osvajao je pri prvom susretu i sticao simpatije svojom ljubaznošću i neposrednošću, a najveće poštovanje svojom kulturom i širokim opštim obrazovanjem. Za to svakako treba zahvaliti osobinama koje su ga krasile: velika radoznalost, dar zapažanja, izvanredno pamćenje, uz sposobnost jasnog i lakog izražavanja. Takve osobine morale su doneti ploda. Naravno da je deo tih osobina dar prirode, a za ostalo je bilo potrebno mnogo rada.
Vrednoća se stiče još u porodici. Poreklom iz porodice intelektualaca,1 Aca Miljković je delio sudbinu dece činovnika koji su se seljakali po celoj državi, a njihova deca menjala škole, nastavnike i drugove. No to je, s druge strane, bilo korisno za upoznavanje ljudi u novim sredinama i duhovno bogaćenje koje će ostati zabeleženo u kasnijim radovima. Kako Aca duhovito na jednom mestu kaže, njegova porodica je, početkom okupacije Jugoslavije 1941, bila proterana u rodni Beograd da bi posle rata opet izvesno vreme bila van Beograda.
Aca Miljković je pripadao generaciji koja je imala sreću ili nesreću da živi u vremenu burnih promena, s mnogo uzbuđenja, s više patnji nego radosti. Vreme relativnog mira i sreće je trajalo mnogo kraće, jedva nešto više od deset godina, a onda su nastupile godine pune obrta i krvi, godine u kojima su se ljudi, da bi preživeli, brzo i za mnoge neočekivano nalazili, stvarno ili prividno, i na “drugoj” strani. Ali i švejkovska dovijanja su, bez obzira na moralnu cenu, imala granice, koje su znali kako potčinjeni tako i njihovi upravljači, ne retko ugnjetači. Poput mnogih i Aca Miljković je morao da prođe kroz tu šibu, koju je osećao kako na svom radnom mestu tako i od neumoljivih urednika-cenzora. Ni dobri odnosi nisu bili dovoljni da se prihvate neki tekstovi o britanskim socijalistima (laburistima, čiji je dolazak na vlast 1945. propraćen i čestitanjima u kancelarijama!), koji su tek nedavno objavljeni u posebnoj knjizi2 s neophodnim i neznatnim izmenama da bi sačuvali aromu vremena u kome su nastali. U njima su nataloženi čitavi slojevi ideja u širokom vremenskom rasponu od pola stoleća. Oni najbolje pokazuju životni i još više stvaralački put kojim je prošao Aca Miljković i zaslužuju pažljivije čitanje i ocenjivanje nego što je moguće u ovom trenutku.
Ali ono što je već sada moguće jeste poštovanje prema ogromnom delu ovog skromnog i predanog stvaraoca, kako na redovnom poslu, tako, još više, van njega. Više od trideset šest godina Aca Miljković je radio u Zavodu za socijalna pitanja, odnosno Institutu za socijalnu politiku, proučavajući za službene potrebe, kako u zemlji tako i u inostranstvu, probleme socijalnog rada i socijalne zaštite,3 što je podrazumevalo i studijska putovanja i učestvovanje na međunarodnim konferencijama s referatima, koji su objavljeni u našim i stranim zbornicima i časopisima. Međutim, to je samo manji deo njegove aktivnosti. Daleko veći deo se ogleda u moru radova najraznovrsnije sadržine, od intervjua s našim najpoznatijim profesorima i naučnicima, preko referata na naučnim skupovima, članaka iz oblasti filozofije (koja je bila njegova zvanična profesija), sociologije, antropologije, književnosti, istorije umetnosti, istorije religija, arheologije, kulturne i političke istorije, do studija o poznatim književnicima i naučnicima,4 koji se, pod Acinom rukom, pojavljuju u novoj svetlosti. To su Njegoš, Valtazar Bogišić, Stojan Novaković, Milan Rakić, Božidar Knežević, Vasilj Popović. To nije bila samo duhovna rekreacija i traženje oduška u hobiju, već i ono što je u vreme stroge političke cenzure bilo jedino moguće.5
Aleksandar Miljković je iz razloga koje je suvišno pominjati osećao posebnu naklonost prema stradalnicima kao što su Mihailo Ilić, Đorđe Tasić, Grigorije Božović, Vladimir Vujić,6 Živojin Perić, Slobodan Jovanović, Borisav Stanković, Dragoljub Jovanović, Veselin Čajkanović…, prihvatajući shvatanje da sigurno imaju više vrednosti od drugih kada su svi protiv njih. Možda i time treba objasniti zašto je kao svoj prigrlio časopis Hereticus, u kome je pisao takoreći iz broja u broj pune tri godine (2004-2007), zalažući se od samog početka za rehabilitaciju nevinih žrtava. Neke od njih je on “rehabilitovao” skidajući sa njih prašinu zaborava. To je delimično učinio posvećujući dužnu pažnju Biblioteci i Izdavačkoj zadruzi “Politika i društvo” i listu Napred, dajući i lični prilog u vidu dve knjige7 i članka u knjizi O demokratiji (sv. 61).
Okolnost da su urednici i priređivači ovih knjiga bili dobrim delom profesori Pravnog fakulteta u Beogradu, uticala je da se i Aleksandar Miljković često nađe u njihovom društvu, a oni su ga primili kao svoga dragog sagovornika. To je vezalo Acu Miljkovića i za Pravni fakultet, što je na najbolji način potvrđeno njegovim učešćem na naučnim skupovima posvećenim Mihailu Iliću i Slobodanu Jovanoviću, koje je organizovao za taj fakultet. Saradnja je nastavljena i aktivnim učešćem na sastancima Opšteg seminara Pravnog fakulteta, na kojima je često imao uvodnu reč.
Nema sumnje da će se još dugo pojavljivati radovi s potpisom Aleksandra A. Miljkovića. Oni se nalaze u štampi u zbornicima posvećenim profesorima Božidaru Markoviću i Dragašu Denkoviću (Vardarskom zborniku, Zborniku Matice srpske za društvene nauke) i mnogim časopisima. Tome bi trebalo dodati objavljivanje radova iz rukopisne zaostavštine i, nadasve, doktorske disertacije čiji naslov “Društvo, država i politika u delu Stojana Novakovića”.
Aleksandar Miljković je to zaslužio po svemu što je bio i značio, a naročito zbog svoje beskrajne odanosti knjizi. Malo je ljudi koji su kao on skupljali, čuvali i čitali knjige i širili njihov blagotvoran uticaj. Više od knjiga je voleo samo ljude, a i oni su voleli njega. Oni će ga sačuvati u najlepšem sećanju, a njegovi pisani radovi svojim neugasivim sjajem pričaće o našem vremenu još neispričanu priču, koju niko neće moći da patvori ili potamni.
- Roditelji su mu bili lekari. Otac Adam je, zahvaljujući svom imenu, prvi na spisku maturanata Treće muške gimnazije, školske 1921/22. godine, u generaciji u kojoj su bili budući profesori univerziteta Božidar S. Marković i Tihomir Vasiljević. (Sto godina Treće beogradske gimnazije, Beograd 1991, str. 376.) [↩]
- Aleksandar A. Miljković, Na putevima ka evolucionom socijalizmu, biblioteka “Politika i društvo”, knj. 69, Beograd 2005. [↩]
- Te boravke je koristio i za upotpunjavanje znanja o britanskim socijalistima, što je došlo do izražaja u knjizi navedenoj u prethodnoj belešci. [↩]
- Neke od njih su objavljene u knjizi A. Miljković, Istraživači, mislioci, književnici , Beograd 2006. [↩]
- Npr. članci: „Džon Majnard Kejnz“, Arhiv za pravne i društvene nauke, 1966, br. 3-4; „Ogled o kritičkim pogledima Džona B. Pristlija na društvo i književnost“, Književna kritika, 1975; „Doprinos Vasilja Popovića proučavanju porodičnih zadruga“, Sociološki pregled, 1978, br. 1-2, str. 69-79; „Ponovno otkriće Božidara Kneževića“, Savremenik, 1983, sv. 3, str. 205-208. [↩]
- Vid. opširan predgovor knjizi: V. Vujić, Sputana i oslobođena misao, Beograd 2006, str. 11-58. [↩]
- Aleksandar A. Miljković, U službi istine i demokratije, biblioteka “Politika i društvo”, knj. 52, Beograd 1991, i knjiga nav. u bel. 2. [↩]