Vi ste ovde: Arhiva » Hereticus 2007/3-4 » Alternativna rešenja statusa Kosova i Metohije »

Zaštita ljudskih prava na Kosmetu – iskustvo međunarodnog ombudsmana

Stranice: 1 2

Autor: Miodrag Radojević

Rezime: Presedan u razvoju institucije ombudsmana je ustanovljavanje ombudspersona na Kosovu (2000–2005). Međunarodni ombudsman je izabran nakon tzv. humanitarne intervencije na Kosovu i Metohiji, odlukom međunarodne zajednice na delu teritorije suverene države. Kao organ misije Ujedinjenih nacija, kao institucija prelaznog karaktera sa osnovnim zadatkom da štiti ljudska prava i obezbedi zakonit rad uprave na Kosovu, međunarodni ombudsman je sa delimičnim uspehom ostvario svoju misiju. Institucionalne insuficijencije imanentne položaju ombudsmana, nepoštovanje njegovih preporuka od UNMIK-a i Privremenih institucija samouprave, u ambijentu teških slučajeva kršenja ljudskih prava i bezakonja na Kosovu, razlozi su neefikasnosti međunarodnog ombudsmana. S druge strane, međunarodni ombudsman je demonstrirao visok nivo autoriteta, nepristrasnosti i transparentnosti u radu, kao i kompetentne analize problema zaštite ljudskih prava na Kosovu. Iskustvo međunarodnog ombudsmana za ljudska prava na Kosovu je potvrda da demokratski kapacitet društva determiniše mesto i ulogu ombudsmana, ali i da Kosovo nije ispunilo standarde za rešavanje svog konačnog statusa.

Ključne reči: ombudsman, ombudsperson, međunarodni ombudsman za Kosovo, kosovski ombudsman, institucija ombudspersona, zaštita ljudskih prava, humanitarna intervencija, Specijalni izaslanik, Privremene institucije samouprave.

„Za Kosovo gde su svi – bez obzira na etničko poreklo,

rasu ili religiju – slobodni da žive, rade i putuju

bez straha, neprijateljstva ili opasnosti i

gde postoji tolerancija, pravda i mir za svakoga.”

– Standardi za Kosovo –

I

OMBUDSPERSON NA KOSOVU

Institucija ombudspersona za Kosovo je presedan u nastanku i razvoju institucije ombudsmana.1 U dva veka svoje povesti, ombudsman je prvi put osnovan odlukom međunarodne zajednice na delu teritorije suverene države, kao institucija prelaznog karaktera.2 Odlukom specijalnog predstavnika Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, međunarodni ombudsman je ustanovljen sredinom 2000. godine,3 sa zadatkom da unapredi i zaštiti ljudska prava na delu teritorije Republike Srbije – Kosovu i Metohiji. Povod za uspostavljanje ombudspersona je tzv. humanitarna intervencija na Kosovu,4 a za ombudsmana je imenovan strani državljanin, poljski advokat – Marek Antoni Novicki. Njegov treći, skraćeni jednogodišnji mandat do kraja 2005. godine nije produžen, već je nadležnost preneta na pokrajinsku vlast, na lokalne i tzv. privremene institucije Vlade Kosova.5 Institucija međunarodnog ombudsmana koja je namenjena, pre svega, zaštiti ljudskih prava, delimično je ostvarila misiju zbog koje je nastala. U vreme njegovog mandata nastala su gruba kršenja ljudskih prava i nastavljen je talas iseljavanja pripadnika nealbanske zajednice, pre svega Srba, s Kosova i Metohije. Razlozi neefikasnog delovanja ombudpersone na planu zaštite ljudskih sloboda i prava na Kosovu su složeni i posledica su prirode institucije ombudsmana, načina ophođenja međunarodnih (KFOR-a) i lokalnih institucija (PIS-a) i konteksta političkih interesa međunarodne zajednice na Kosovu.

1. Razlozi i osnov uspostavljanja
međunarodnog ombudsmana na Kosovu

Politička kriza na prostoru Kosova i Metohije (u daljem tekstu i skraćeno: KiM), čiji se izvori nalaze u dalekoj prošlosti, zaoštrena je krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka namerom političkih predstavnika albanske manjine da promene nasilnim putem teritorijalno-politički status južne srpske pokrajine. Predstavnici kosovskih Albanaca su zahtev za rekonstituisanje pokrajinske nadležnosti, uređene i garantovane saveznim ustavom od 1974. godine, proširili težnjom da se povećaju ovlašćenja teritorijalne autonomije; zahtevi su se odnosili na proklamovanje republičkog, to jest državnog statusa. Odgovor srpskog državnog vrha na separatne težnje homogenizovali su albansku zajednicu na Kosovu. Ustavnim amandmanima i Ustavom Srbije od 1990. godine sužene su nadležnosti Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, što je pojačalo etničku distancu. Tadašnji politički vrh u Srbiji nije pokazao ni iskrenu nameru da kosovske Albance integriše u politički proces. Zaoštravanje sukoba bilo je neminovno i na kraju je dobilo oružanu dimenziju. Međunarodna zajednica je percepciju problema na KiM postavila kao pitanje zaštite ljudskih prava i ponudila posredničke usluge. Vojna intervencija NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine je posledica nepomirljivih stavova političkog vrha Republike Srbije i dela međunarodne zajednice u pogledu načina i oblika rešavanja političke krize na KiM.

Oružana intervencija NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju je okončana potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma (tzv. „Kumanovski sporazum”) i usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija u junu 1999. godine. Poštujući odredbe Kumanovskog sporazuma, Vojska Savezne Republike Jugoslavije i srpska policija su se povukle s Kosova i Metohije, čime su praktično ugašene federalne, odnosno republičke nadležnosti. Republičke nadležnosti u oblasti bezbednosti, uspostavljanja javnog reda i mira je preuzela Međunarodna civilna administracija – UNMIK (United Nations Interim Administration Mission in Kosovo – UNMIK). Njena ovlašćenja odnosila su se i na omogućavanje povratka izbeglih i raseljenih lica i pružanje humanitarne pomoći.6 Navedene nadležnosti su, zapravo, „podeljene” između UNMIK-a, Visokog komesara Ujedinjenih nacija za izbeglice, Evropske unije i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS).7

Institucija ombudsmana za Kosovo (Ombudsperson institutuion in Kosovo) uspostavljena je u cilju unapređenja i zaštite prava i sloboda pojedinaca, grupa pojedinaca i pravnih lica zajemčenih međunarodnim i regionalnim pravnim instrumentima i radi obezbeđenja postupaka za reviziju i ispravku zloupotreba ovlašćenja koje je počinio bilo koji organ međunarodne uprave ili lokalne vlasti.8

2. Institucionalni okvir delovanja
međunarodnog ombudsmana

Osnovni normativni instrument koji je uređivao položaj ombudpersona je Uredba o osnivanju institucije ombudsmana na Kosovu i Metohiji (Uredba br. 2000/38, u daljem tekstu: Uredba).9 Uredbom je regulisana osnovna nadležnost ombudsmana da, u skladu s međunarodnim standardima, štiti ljudska prava pojedinaca i pravnih lica na Kosovu (član 1). Na osnovu Uredbe, ombudsman ispituje žalbe koje se tiču kršenja ljudskih prava ili postupaka koji predstavljaju zloupotrebu ovlašćenja privremene civilne uprave, centralne ili lokalnih institucija (član 3). Ombudsman pruža i dobre usluge, preduzima preventivne mere, preporuke i savete. Jedna od njegovih posebnih nadležnosti je da promoviše „pomirenje među etničkim grupama” (član 4, tačka 2. Uredbe). Pored toga, on je i zaštitnik prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja.10 U skladu s navedenim ovlašćenjima, ombudsperson je posebnu pažnju posvetio praćenju usvojenih smernica i propisa kako bi kontrolisao poštovanje standarda ljudskih prava.11 Njegova jurisdikcija se odnosila na teritoriju Kosova, ali je mogao „ponuditi svoje dobre usluge u slučajevima koje se tiču osoba s Kosova koje se nalaze van teritorije Kosova” (član 3).

Ombudsmana je imenovao Specijalni izaslanik Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu: Specijalni izaslanik), s mandatom od dve godine i mogućnošću reizbora. Upravo je prvi i jedini međunarodni ombudsman, poljski advokat Marek Antoni Novicki izabran u periodu od 2000. do 2005. godine.12 Uredba je izričito predvidela da se za ombudsmana bira osoba koja će biti „uvažena figura visokog moralnog karaktera, nepristrasnosti i integriteta, koja poseduje dokazanu odanost ljudskim pravima i pravima manjina, a koja nije građanin Savezne Republike Jugoslavije, neke od države bivše Jugoslavije ili Albanije” (član 6).13 Za zamenike ombudsmana, Specijalni izaslanik je imenovao jednog međunarodnog i dva lokalna predstavnika, iz redova albanskog i srpskog naroda (član 7).

Ombudsperson je postupao po žalbama ili ex officio, po službenoj dužnosti. U vršenju svoje funkcije, ombudsperson raspolaže mogućnošću da zahteva dostavljanje dokumenata i dosijea privremene civilne uprave ili centralne i lokalne institucije. Takođe, kosovski ombudsman može da razgovara sa osobama koje su lišene slobode i sa svedocima u posebnim postupcima. Ako u istrazi konstatuje da su prekršena ljudska prava, upućuje pismenu preporuku za preduzimanje odgovarajućih mera. Ako predložene mere nisu preduzete od odgovarajućih subjekata, ombudsman se može obratiti Specijalnom izaslaniku i javnosti sa specijalnim izveštajem u kome će objaviti rezultate svoje istrage. Ombudsman može i da zahteva preduzimanje privremenih mera radi zaštite svedoka ili podnosioca žalbe i suspendovanje izvršenja odluke, da predloži preduzimanje krivičnog ili disciplinskog postupka protiv nekog lica, a ima i pravo zakonodavne inicijative. Naime, on može predložiti dopunu odgovarajućeg zakona ili predložiti donošenje novog propisa.

Analiza položaja ombudspersone pokazuje da se njegov položaj i status ne razlikuju od klasičnog modela ombudsmana. On ne deluje represivno, ne raspolaže mogućnošću da presudi, naredi ili izvrši, što je „ahilova peta” položaja ombudsmana. Ombudsman deluje snagom svog autoriteta, animirajući javno mnjenje da vrši posredan pritisak na nosioce vlasti. U konkretnom slučaju, delotvornost ombudspersone zavisila je od podrške Specijalnog izaslanika prema izveštajima povodom žalbi i odnosa UNMIK-a i Privremenih organa samouprave. S druge strane, polje delovanja ombudsmana je suženo, jer su međunarodne oružane snage stacionirane na Kosmetu (KFOR) izuzete iz njegove nadležnosti.

  1. U tekstu je napravljena semantička distinkcija naziva ombudsperson i ombudsman. Ombudsperson je međunarodni ombudsman za Kosovo, a ombudsman ima šire, lokalno i opšte značenje. [↩]
  2. „Institucija ombudsmana neće biti deo OEBS-a ili UN, a kada međunarodna zajednica bude napustila Kosovo, kancelarija ombudsmana će ostati kao deo lokalne institucionalne infrastrukture”, reči su predstavnika OEBS-a, odgovornog za podršku instituciji ombudsmana. Citirano prema: D. Radinović, Ombudsman i izvršna vlasti, JP „Službeni glasnik” i Savet za reformu državne uprave Vlade Republike Srbije, Beograd, 2001, str. 296. [↩]
  3. UNMIK Regulation No. 2000/38 on the establishment of the Ombudperson Institution in Kosovo, Internet, http://www.ombudspersonkosovo.org [↩]
  4. Opširnije o humanitarnoj intervenciji kao razlogu ustanovljavanja međunarodnog ombudsmana na Kosovu: S. Korać, „Iskustva međunarodnog ombudsmana za ljudska prava”, S. Fatić (prir.), Pitanja Kosmeta, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2006, str. 193–4. [↩]
  5. Takvo rešenje bilo je logično, s obzirom na to da je Uredbom predviđeno da se odgovornost za rad institucije ombudsmana prenosi na lokalne izabrane organe vlasti (videti: čl. 18. i 19. Uredbe UNMIK-a, br. 2000/38 i Uredbu br. 2006/06). Međutim, sporna je celishodnost takve odluke, njena utemeljenost na fundamentalnim načelima za efikasan rad ombudsmana – potrebi da funkciju ombudsmana obavlja osoba visokih moralnih i stručnih kvaliteta, koja uživa autoritet u javnosti. Takvi zahtevi su naročito izraženi u tzv. postkonfliktnim društvima. U konkretnom slučaju, ombudsman bi morao da uživa poverenje srpske i drugih nealbanskih manjinskih zajednica, što nije slučaj sa sadašnjim privremenim vršiocem dužnosti ombudsmana. [↩]
  6. Resolution 1244 (1999), Paragraph 9, Security Council of the United Nations, 10 june 1999, http://www.un.int/usa/sres1244.htm., 15/09/2006 [↩]
  7. S. Korać, nav. delo. [↩]
  8. Međunarodni ombudsman za Kosovo, kao sredstvo zaštite ljudskih prava, predviđen je po prvi put u tzv. Predlogu sporazuma za Kosovo i Metohiju, koje su sačinile Sjedinjene Američke Države 1998. godine. O tome: M. Radojević, „Razvoj ideje i institucije ombudsmana u Srbiji”, Politička revija, br. 1/2003, Institut za političke studije, Beograd, str. 106. [↩]
  9. Izuzev Uredbe, institucija međunarodnog ombudsmana je bila uređena i Pravilima postupanja institucije ombudpersone na Kosovu od 20. novembra 2000. godine (videti: „Pravila postupaka institucije ombudpersone na Kosovu” u: M. A. Novicki, D. Gomien, N. Lumezi, Lj. Todorović, Ombudperson institucija, Priština, mart 2001. godine ili na Internetu, http://www.ombudpersonkosovo.org/rules%20%procedure.htm, 19/08/2006). Uredbom br. 2006/6 (od 16. februara 2006. godine) ukinuta je Uredba br. 2000/38. [↩]
  10. Zakonom o pristupu zvaničnim dokumentima, koji je Skupština Kosova usvojila 2003. godine (br. 12/2003), ombudsman je dobio novu nadležnost – zaštitu prava na slobodan pristup informacijama od javnog značaja (videti: „Law on Access to Official Documents”, Section 7, Paragraph 7.1-7.3, Internet, http://www.assembly-kosova.org/common/docs/ligjet/2003_12_en.pdf, 18/09/2006). [↩]
  11. Videti: Ombudperson institucija na Kosovu, Peti godišnji izveštaj 2004–2005 od 11. jula 2005. godine, str. 5. Internet: http://www.ombudspersonkosovo.org /13/09/2006/ [↩]
  12. Marek Novicki je imenovan za ombudspersona 11. jula 2000. godine odlukom Bernara Kušnera bivšeg Specijalnog izaslanika, a po preporuci Predsedajućeg OEBS-a. Mandat ombudspersona je produžen 2002. godine odlukom bivšeg Specijalnog izaslanika Mihaela Štajnera na dve godine, a odlukom Hansa Hakerupa 2004. godine na još godinu dana. Seren Jesen Petersen je 10. jula 2005. godine produžio mandat Mareku Novickom do kraja 2005. godine. [↩]
  13. Marek Antoni Novicki je poznati poljski aktivista za zaštitu ljudskih prava u vreme komunističke diktature i član „Solidarnosti”, a kasnije i član u Međunarodnoj helsinškoj fondaciji za ljudska prava i Evropskoj komisiji za zaštitu ljudskih prava u Strazburu. Više o tome – Internet: http://www.ombudspersonkosovo.org. /14/09/2006 [↩]
Stranice: 1 2


Napišite komentar