Zahtev za pravnim poretkom na Kosovu (original dokumenta je bez naslova)
SKUPŠTINI SFRJ
SKUPŠTINI SR SRBIJE
Oktobra meseca 1985. godine 2.016 Srba sa Kosova i Metohije uputilo je skupštinama SR Srbije i SFR Jugoslavije Peticiju, kojoj su se kasnije pridružile hiljade potpisnika – u kojoj je izloženo nepodnošljivo stanje srpskog naroda na Kosovu, sa zahtevom da se radikalnim merama obezbede sva ustavna prava i zaustavi njegov izgon sa svog ognjišta.
Sve one koje potresa stradanje Srba i drugih nacionalnosti na Kosovu i Metohiji, sve one koje brine sudbina Srbije i Jugoslavije, svakog kome nisu zamrli savest i osećanje odgovornosti, zapanjila je i porazila reakcija vlasti na ovu Peticiju – preteći odgovor zvaničnika Kosova i stav najodgovornijih u Srbiji i Jugoslaviji.
Oni kojima bi trebalo da je prva briga sudbina svog naroda, oglušuju se o njegov očajnički krik i probuđenu svest, nemaju saosećanja za žrtve ni odlučnosti da spreče stradanja, osporavaju mu pravo da iskaže osećanje istorijskog bespuća, na koje je doveden bez svoje krivice i da od svoje države traži pomoć i zaštitu.
Zahtev za pravdom i ravnopravnošću u ovoj Peticiji – plebiscitu, osuđuje se kao neprijateljski akt i kvalifikuje kao pobuna, umesto da bude podsticaj da se vlasti preispitaju, otrezne i uvide da je obespravljenima isteklo vreme i već pokušavaju da se sami organizuju i preuzmu odgovornost za svoju sudbinu. Jer, nijedan narod se ne odriče svog opstanka i tu srpski narod nije i neće biti izuzetak.
U proteklih dvadeset godina sa Kosova i Metohije iseljeno je oko 200.000 ljudi, više od 700 naselja etnički je “očišćeno”, iseljavanje se nastavlja nesmanjenom žestinom, Kosovo i Metohija postaju “etnički čisti”, agresija prelazi granice Pokrajine.
Zato je politička osuda Peticije neposredan povod za nas, dole potpisane, da se obratimo javnosti, pozivajući je da podrži njene zahteve za korenitom promenom stanja na Kosovu i Metohiji. Politički razum nalaže da se na vanrednim sednicama Skupštine SFRJ i Skupštine SR Srbije što pre razmotri Peticija Srba sa Kosova i preduzmu hitne i efikasne mere s ciljem da se okonča istorija jednog dugog, pogubnog genocida na evropskom prostoru. Kao što se zna iz istorijske nauke i još neugašenog pamćenja, izgon srpskog naroda sa Kosova i Metohije traje već tri veka. Promenili su se samo zaštitnici nasilnika: mesto Otomanske Imperije, habsburške Monarhije, fašističke Italije i nacističke Nemačke – albanska država i vladajuće institucije Kosova. Umesto nasilne islamizacije i fašizma — staljinizovani šovinizam. Nov je jedino spoj plemenskih omraza i genocida maskiranog marksizmom.
Metode su ostale iste: na starom kolju obnovljene su glave. Novi Đakon Avakum zove se Đorđe Martinović, a Majka Jugovića – Danica Milinčić. Siluju se starice i monahinje, pretuca nejač, oslepljuje stoka, zidaju štale od nadgrobnih spomenika, skrnave i sramote crkve i istorijske svetinje, tolerišu privredne sabotaže, ljudi nagone da u bescenje prodaju svoja imanja…
Istragama nisu izloženi samo ljudi, nego su ugroženi Srbija, Jugoslavija i mir na Balkanu. Ako bi se ostvarilo “etnički čisto Kosovo”, neminovne su i nove nacionalne i državne konfiskacije, koje će balkanski prostor pretvoriti u potencijalno ratno žarište i ugroziti mir u Evropi.
Pod plaštom borbe protiv “velikosrpskog hegemonizma” već decenijama traje montirani politički proces srpskom narodu i njegovoj istoriji. Prvi cilj je etnički čisto Kosovo, a zatim dalja osvajanja srbijanskih, makedonskih i crnogorskih teritorija. Nema nacionalne manjine u svetu koja ima veća ustavna prava, a njeni predvodnici i ideolozi uvode je u nacionalnu avanturu u kojoj sve može da izgubi.
Odsustvo zakonitosti, blagonaklonost vlasti prema zločinu i zločincima, kvalifikovanje teških krivičnih dela kao prekršaja, organizovanje zuluma, zataškavanje i prećutkivanje nepravdi, neravnopravnost građana u zapošljavanju i školovanju, “umirivanje javnosti” lažnim saopštenjima, “ideološko tumačenje” i prikrivanje nasilja, izjednačavanje vapaja žrtve sa smišljenošću zločinca i slične pojave – sve to u suštini znači zloupotrebu ustavnog prava na autonomiju. Slučaj Đorđa Martinovića postaje slučaj celog srpskog naroda na Kosovu. Sličnog zločina među zločinima teško da ima, ali da se čitav pravni poredak jedne zemlje upregne da taj zločin sakrije, takvog primera sigurno nema.
Ohrabruje se neprijatelj i daje legitimnost njegovim “argumentima” i ciljevima. Kao da je istina na drugoj strani, kao da nemamo čvrsto uverenje i jasan cilj. Poverenjem u laž i sumnjom u istinu, zbunjuje se i međunarodna javnost, koja kao da pokazuje veće razumevanje za genocid progonitelja nego za sudbinu prognanika.
Godine 1981. javno se priznalo da se pravo stanje na Kosovu krilo i krivotvorilo; podstakla se nada da toga više neće biti. Već pet godina smo svedoci neprekidnog bezvlašća i sloma nade u promenu društvenih i međunacionalnih odnosa na Kosovu i u Metohiji. Drakonskim kažnjavanjem omladine, verbalnom “diferencijacijom” i ideološkim praznoslavljem idejne vođe stiču alibi za održavanje svojih pozicija.
Svim neravnodušnim ljudima ove zemlje, odavno je postalo jasno da genocid na Kosovu ne može biti suzbijen bez dubokih društvenih i političkih promena u celoj zemlji. A te su promene nezamislive bez promene i u odnosima SAP i SR Srbije, odnosno SFR Jugoslavije. Genocid ne može biti onemogućen politikom koja ga je omogućila, politikom postepene predaje Kosova i Metohije -Albaniji, kapitulacijom bez potpisivanja kapitulacije koja vodi u politiku nacionalne izdaje.