Voždovo srboljublje
Autor: Branko Ljuboja
Iako se ovaj tekst bavi percepcijom ličnosti Srpskog vožda Slobodana Miloševića kod naših sugrađana, napravićemo malu digresiju, kao primer kakav je status uživao Milošević u stranim medijima. Naime, pre nekoliko meseci, na kanalu National geografic je prikazana emisija, snimana krajem devedesetih, koja se bavila dolaskom antihrista na zemlju i famoznim brojem 666. Pored ostalih teza, jedan engleski istraživač (ili verovatnije hohštapler) ozbiljno je zastupao tezu, da se antihrist pojavio i da je to Slobodan Milošević.
Mada bizarno, ovo je jedno od mišljenja o ulozi ličnosti u istorijskim događajima, a Milošević je, bez sumnje, paradigma teze da jake, snažne ličnosti svojim vizionarstvom kanališu i usmeravaju put svoga naroda u bolju-goru budućnost. Nema nikakve sumnje da će njegovo ime i prezime kod Srba, još dugo, dugo vremena izazivati oprečne reakcije i uzburkana osećanja, a fascinantno je da, i pored poraznih rezultata njegovog vođstva, kod ne malog broja Srba Milošević ima i dalje status nacionalnog heroja.
Za nekoliko godina u Srbiji će se pojaviti razni “objektivni” analitičari i istoričari koji će izneti tezu o političkom vizionarstvu Slobodana Miloševića, čija je jedina greška ta što je rano zakukurikao, te su se zle, naravno zapadne sile, urotile da ga proglase za ratnog i svakog drugog zločinca, a on je samo tražio pravdu za svoj, uvek pravedni, srpski narod. Uostalom, u Nemačkoj već skoro jednu deceniju egzistira takozvana “revizionistička škola”, koja u znatnoj meri relativizuje nacističke zločine, pravdajući ih objektivnim okolnostima.
Ono što fascinira kod Miloševićevih pristalica je njihovo organsko verovanje da je on čovek kome je ljubav prema srpstvu bila iznad svega. Međutim i pre proteka istorijske distance, jasno je da to nije tačno. Ako pokušamo da razložimo pojam nacionaliste (u pozitivnoj, romantičarskoj konotaciji tog pojma XIX veka) i postupke Miloševića, dolazimo do sledećih relacija:
Odnos prema sunarodnicima u dijaspori
Nacionalni vođi ističu da im je cilj briga o svojim sunarodnicima ma gde živeli (“Moj zadatak je da zaštitim svakog Amerikanca, bilo gde u svetu”, Džordž Buš ml.). Ako je reč o narodu koji živi kao manjina u okviru države drugog naroda, dobar nacionalni radnik, diplomatskim sredstvima, postiže da se njegov narod izbori za svoja veća prava. Kada već dođe do sukoba, ako ih nije sprečio, trudi se da onima koji su morali napustiti svoj zavičaj organizuje pomoć, olakša integraciju u matici i sl.
Slobodan Milošević je, isključivo u svrhu lične vlasti, do tačke ključanja podstrekavao strah kod Srba da bi u Hrvatskoj i BiH mogli doživeti sudbinu istovetnu onoj u II svetskom ratu. Opijen trijumfalizmom posle potpunog preuzimanja vlasti u Srbiji, u javnim nastupima je nagoveštavao da će Srbija reagovati na jednostrano otcepljenje drugih republika: “U slučaju raspada SFRJ, Srbija ne prihvata avnojevske granice” – govor u Skupštini SR Srbije (mada je takav stav prvi izgovorio Vuk Drašković, kasnije veliki mirotvorac); “Ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo” – govor na Gazimestanu.
Milan Babić, Milan Martić, Radovan Karadžić, lideri prekodrinskih Srba, sve svoje političke i druge poteze redovno su sinhronizovali sa njim. I onda, 5. avgusta 1995. godine, iz svoje vikendice na Crnom Vrhu zabranio je da krajiški nesrećnici, “oslobođeni Olujom”, prođu kroz Beograd. Nikada nije posetio nijedan izbeglički kamp, nije obišao nijednu bolnicu u kojoj su se lečili srpski borci iz Krajine i Bosne, a bogami ni lečilišta za vojnike ranjene u NATO agresiji. Njegova “lepša” polovina, u svojim čuvenim zapisima o Srbima preko Drine, uglavnom je pisala pežorativno. Kasnije su i njegovi potrčci za sve situacije koje im nisu išle naruku optuživale izbeglice (tako je Dragan “Jugopetrol” Tomić za protestne šetnje povodom izborne krađe 1996-97. optužio izbeglice). Dejtonski sporazum i legendarni “put viskija” (koridor do Goražda), olako prepuštanje celog Sarajeva muslimanskoj strani (umesto da bude poseban distrikt), dovoljno govore da je njegov odnos prema braći s one strane Drine daleko od onoga kako njegove pristalice žele predstaviti.
Kosovo
Svaki pravi srpski nacionalista Kosovo, “najskuplju srpsku reč”, mora pomenuti bar jednom dnevno. Slobodan Milošević je svoj uspon započeo u južnoj pokrajini, a ona je najviše i doprinela njegovom padu 2000. godine. Od ambicioznih projekata povratka 500.000 Srba na Kosovo, kako je obećavao početkom 90-tih, došlo je do toga da je mir i bezbednost Srba održavana jakim policijskim snaga. Potpuni prekid komunikacije sa Albancima doveo je do dvostrukog postupka. Prvo, Slobi odani Srbi su se ubrzano i enormno obogatili, dok je albanska većina prišla najekstremnijim liderima. Odstranjivanjem Azema Vlasija, tada projugoslovenski orijentisanog Albanca, Milošević je dobio Hašima Tačija kao lidera Albanaca. Miloševiću je ovakvo stanje odgovaralo, najviše zbog izbornih manipulacija sa albanskim glasovima.
Potpuno slepilo je pokazao u komunikaciji sa međunarodnom zajednicom o pitanju Kosova. Odbio je da posrednik bude Felipe Gonzales, levičar i objektivan čovek, koji je u svojstvu premijera Španije u svojoj zemlji rešavao mnoge etničke probleme (Baskija, Katalonija). Zatim je organizovao farsu od referenduma u vezi sa stranim učešćem u rešavanju pitanja Kosova (gde je potrošeno nekoliko miliona tadašnjih maraka), a posle je prihvatio za medijatora Vilijama Vokera, američkog specijalnog čoveka za pravljenje problema, koji je i u Panami bio posmatrač i uradio ono što je trebalo da uradi za američke interese, odnosno pripremo teren za svrgavanje nekadašnjeg miljenika “Ujka Sama”, generala Norijege.
Uz Vokerovu asistenciju, našlo se u Račku opravdanje za intervenciju, posle je došla “pobeda” u vidu Kumanovskog sporazuma, a preostali Srbi na Kosovu ostali su ekonomski najugroženiji i danas su “jedini narod u Evropi koji živi u getu” (Boris Tadić).