Vi ste ovde: Arhiva » Hereticus 2007/3-4 » Istraživanja »

Stav vlasti nove Jugoslavije po pitanju rešavanja problema razdvojenih porodica (1945-1952.)

Stranice: 1 2 3 4 5

Autor: Mladenka Ivanković

Rezime: Na osnovu analize 127 pojedinačnih, novih i do sada neobrađivanih dokumenata- molbi, pritužbi i žalbi građana upućenih Kabinetu Maršala Jugoslavije u periodu 1945-1951. godine, kao i na osnovu relevantne postojeće literature, izvršili smo, u meri u kojoj je to bilo moguće, rekonstrukciju stava vlasti nove Jugoslavije po pitanju rešavanja pitanja razdvojenih porodica u posmatranom periodu.

Ključne reči: ekonomska emigracija, iseljenici, spajanje porodica, ljudska prava, zakonska regulativa

U teoriji i praksi primene zakona kojima se regulišu određeni odnosi, prava i obaveze građana nastanjenih na teritoriji neke države uobičajeno je da se, u nedostatku pravno uobličene i kodifikovane regulative, primenjuju odredbe zakonskih akata po teritorijalnom principu, odnosno da se kao važeći i dalje smatraju zakoni država koje su postojale na tom prostoru, čak i u slučaju kada su one doživele teritorijalno i društveno preuređenje.

U periodu kojim se bavi naš rad problematika izdavanja putnih isprava građanima novonastale Demokratske federativne Jugoslavije,1 odnosno Federativne narodne republike Jugoslavije2 nije bila regulisana novim zakonom, tako da su se, po automatizmu, primenjivale odredbe zakona donesenih u vreme postojanja Kraljevine Jugoslavije3 , ili čak Kraljevine SHS, u slučajevima gde nije postojala novija pravna regulativa.4 Sledstveno tome dobijanje putnih isprava za odlazak u inostranstvo u prvim posleratnim godinama “za izdavanje zagraničnog pasoša nadležna je (bila) ona vlast, na čijem području potraživalac pasoša stalno boravi”,5 a u slučaju potrebe “…Ministarstvo unutrašnjih dela razmatraće samo žalbe pojedinaca, te će osnažiti ili poništiti odluku prvostepene vlasti”.6

U posmatranom periodu možemo, sa gledišta mogućnosti ostvarivanja prava na dobijanje putnih isprava za putovanje u inostranstvo u cilju spajanja porodice, razlikovati nekoliko perioda. Ovi periodi nisu bili određeni pisanima zakonima, već su bili diktirani razlozima koji su zavisili od mogućnosti realizacije vođenja predviđene spoljne i unutrašnje politike nove Jugoslavije. Najpovoljniji period za dobijanje putnih isprava je bio za vreme funkcionisanja Privremene vlade DFJ, naravno posle završetka ratnih dejstava. Relativno povoljan period za dobijanje putnih isprava, sudeći prema raspoloživoj građi, je bio period do sredine 1951. godine. To je bila godina koja je sledila uspešnom završetku petogodišnjeg plana, sukob sa Informbiroom je bio prebrođen i jugoslovenske vlasti su, verovatno, ocenile da su stekle poziciju da samostalnije urede ovu problematiku. Na osnovu raspoloživih dokumenata možemo sa sigurnošću pretpostaviti da je definisanje budućih, restriktivnijih, propisa bilo razmatrano i ranije, ali da se očekivao momenat, povoljan naročito na spoljnopolitičkom planu, kada će, faktički već prisutno postupanje po ovoj materiji, moći da bude izraženo i u pismenoj formi.7 U periodu nakon maja 1951. godine ovi propisi su bili i formalno uobličeni. Na inicijativu Aleksandra Rankovića kao resornog ministra,8 najviši partijski organ nove Jugoslavije je doneo “Uredbu o načinu rešavanja molbi za putne isprave porodica ekonomskih emigranata”.9 Uredbom je bila uvažena realnost da je izvestan broj jugoslovenskih državljana još pre rata emigrirao u inostranstvo iz ekonomskih razloga i stalno nastanio, uzevši tamošnje državljanstvo, dok su njihove porodice ostale u zemlji. Konstatovano je da postoje zahtevi porodica ovakvih ekonomskih emigranata da im se izdaju putne isprave za iseljenje u inostranstvo kako bi porodica živela zajedno, da takvim zahtevima treba izlaziti u susret i molbe po pravilu rešavati pozitivno, ukoliko su u skladu sa važećim zakonskim propusima. Bliže su određene i kategorije stanovnika čijim molbama se moglo udovoljiti: bili su to supružnici ekonomskih emigranata, njihova deca i roditelji. Osim toga, bilo je predviđeno da se molba za iseljenje odobri i radi zasnivanja bračne zajednice sa stranim državljaninom.

Analizom raspoložive građe smo utvrdili da do perioda koji je neposredno prethodio donošenju Uredbe nije bilo značajnijih povreda prava porodica ekonomskih emigranata na dobijanje putne isprave. Nakon toga, povrede ovog prava su postale češće, a građani su se za zaštitu svojih prava počeli obraćati Kabinetu Maršala Jugoslavije, ili lično Josipu Brozu Titu.

U praksi se pokazalo da ranijim Pravilnikom prvostepeno nadležne vlasti po raznim republikama imaju jako neujednačene kriterijume i da se, pri donošenju odluka o izdavanju ili uskraćivanju putnih isprava previše oslanjaju na izveštaje i preporuke mesnih vlasti koje su često bile subjektivne i kao najmerodavniji princip uzimale doprinos molioca NOP-u i njegovo držanje i aktivnosti posle rata.10

Sa postojanjem Uredbe i njenim sadržajem su, u posmatranom periodu, bile upoznate sve zainteresovane međunarodne institucije i organizacije, ali ne i jugoslovenski građani.11

Usled teške ekonomske situacije KJ je, do početka Drugog svetskog rata, napustio znatan broj njenih stanovnika. Njihov odlazak je bio, prvenstveno, motivisan ekonomskim razlozima i kao krajnji rezultat je imao zapošljavanje u odredišnim zemljama, prihvatanje njihovog državljanstva i stalno nastanjivanje. Ovi ekonomski emigranti su u domovini imali porodice sa kojima su nastavili da održavaju kontakte. Redovno su odvajali i slali deo svoje zarade i materijalno ih pomagali, a ređe se dešavalo da neko od njih sakupi dovoljno sredstava i da poseti “stari kraj”, kako su ga nazivali. Svi oni su se trudili da u zemljama useljenja steknu nekretnine i ušteđevinu za period kada budu prestali da budu radno sposobni i ostvare predviđene uslove za penziju. Nekoliko godina pred očekivano penzionisanje, a ponekad i ranije, prikupili bi dokumenta koja su bila potrebna da u svoj novi dom i novu domovinu dovedu i preostale članove svoje najuže porodice: ženu i decu. Uslovi pod kojima je to bilo moguće izvesti bili su različito definisani zakonima zemalja u kojima su bili nastanjeni, ali su u osnovi bili slični i predviđali dozvolu dolaska, boravka i sticanja državljanstva članovima porodice, ukoliko bi bila ispunjena dva glavna uslova: da se radi o “ispravnom građaninu” i da on poseduje dovoljno materijalnih sredstava da može izdržavati sve članove svoje porodice za koje je tražio dozvolu za useljenje. Sa druge strane, dobijanje dozvole za izlazak iz KJ i potrebnih putnih isprava bilo je regulisano Zakonom o iseljavanju.12 Uz odobrenu dozvolu ulaska u određenu zemlju, uredno podneta predviđena dokumenta i zadovoljenje neophodnih propisa vezanih za regulisanje vojne obaveze i nekažnjavanje jugoslovenske vlasti su, po pravilu, odobravale iseljenje svojih građana.

  1. U daljem tekstu DFJ. [↩]
  2. U daljem tekstu FNRJ. [↩]
  3. U daljem tekstu KJ. [↩]
  4. Kao što je to bio slučaj sa “Pravilnikom o izdavanju i viziranju putnih isprava”, Službene novine Kraljevine SHS broj 216, 28. septembra 1921. godine. [↩]
  5. Isto [↩]
  6. Isto [↩]
  7. Osim ovih čisto formalnopravnih razloga, kojima se nije moglo ništa zameriti, sem dužine čekanja na njihovo usvajanje, dugo čekanje na donošenje propisa je imalo i svoju, sa ljudskog i roditeljskog stanovišta, nekorektnu i mračnu stranu. Radilo se o tome da su mnogi roditelji koji su neposredno po završetku rata, ili nešto kasnije, podneli zahtev za rešavanje svojih molbi po pitanju spajanja porodica, u trenutku podnošenja ispunjavali, tj njihova deca su ispunjavala, jedan od osnovnih zahteva, a to je da su bila pravila o uzrastu kada je bilo dozvoljeno da im se odobri izlazak iz zemlje i odlazak kod roditelja. Međutim, na osnovu analizirane građe i saznanja iz literature, kao i prateći logiku razmišljanja vlasti u novoj Jugoslaviji, došli smo do zaključka da je kod mnogih zahteva rešavanje otezano pod raznim izgovorima, a sa jednom jedinom svrhom – da deca dostignu onu starosnu granicu kada im važeći propisi više nisu dozvoljavali izlazak iz zemlje. Od mnogih primera, navešćemo jedan indikativan slučaj – Jelene Vojvodić iz Viskonsina USA. Ona nije uspela da dovede k sebi kćerke pre početka ratnih sukoba, ali je zato već krajem 1945. godine pribavila sva neophodna dokumenta za njihov dolazak k ostatku porodice u USA. One su tada imale devet i jedanaest godina. Međutim, postupak oko dobijanja dokumenata je toliko otezan da je molba, u skladu sa odredbama Uredbe i Raspisa, bila odbijena 26. oktobra 1951. godine.Arhiv Muzeja istorije Jugoslavije (u daljem tekstu AMIJ), fond Kancelarija Maršala Jugoslavije (u daljem tekstu KMJ), I-5/18, pismo broj 1340. [↩]
  8. Milan Terzić, Titova vještina vladanja, Maršal i Maršalat 1943-1953, Podgorica 2005, str 265. [↩]
  9. Tekst same Uredbe nismo pronašli, ali smo pažljivom analizom celokupnog pregledanog materijala u ovom, kao i u drugim relevantnim arhivskim institucijama, upoređivanjem datuma i vremenskog perioda do kada je Maršal lično prihvatao ili odbijao žalbe, uz sopstvena dodatna objašnjenja i komentare, i vremenskog perioda od kada je iz njegovih kratkih komentara kojima je slične žalbe prihvatao ili odbijao, ponegde čak samo uz parafiranje, došli smo do zaključka o njenom postojanju, kao i o najverovatnijem periodu njenog donošenja. Pošto je sada postojao pravni akt kojim je bila uređena ova materija, ma koliko da je njen pravni status bio, suštinski, formalnopravno diskutabilan, vlasti nove države su ga uvažavale i primenjivale. [↩]
  10. Zbog toga je, neposredno posle donošenja Uredbe koja je de facto imala snagu zakona, Otsecima za pasošku i pograničnu službu svih republičkih Ministarstava, bio poslat i jedan Raspis o načinu rešavanja molbi za putne isprave porodica jugoslovenskih ekonomskih emigranata. Raspis je služio za internu upotrebu i, u nekim slučajevima, bitno pooštravao i ograničavao ionako već restriktivne odredbe predviđene Pravilnikom. Tekst Raspisa smo pronašli u Arhivu Istorijskog muzeja Jugoslavije. [↩]
  11. Do ovakvog zaključka smo došli analizirajući navode iz molbe koju je Maršalu uputio Vinko Ostojić iz Toronta (Kanada) koji je preko Međunarodnog Crvenog krsta pokušavao da dobije dokumenta za svoje rođake i tom prilikom, od ove organizacije, saznao za najnovije propise kojima je bila regulisana oblast izdavanja putnih isprava u Jugoslaviji. Svi ostali građani su se, u svojim molbama Maršalatu, i pre, i posle njega, i dalje pozivali na odredbe već pomenutog starog “Pravilnika” koji je važio ranije. [↩]
  12. “Zakon o iseljavanju”, Službene novine Kraljevine SHS, broj 184, 15. avgusta 1923. godine [↩]
Stranice: 1 2 3 4 5


Napišite komentar