Prosvetiteljska misija Čedomilja Mijatovića
Autor: Marinko M. Vučinić
Slobodan G. Marković, Grof Čedomilj Mijatović – Viktorijanac među Srbima,
Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i AIZ “Dosije”, Beograd 2007.
U našoj inače veoma bogatoj istoriografskoj produkciji postoji jedan teško razumljiv paradoks. On se ogleda u nedostatku monografskih knjiga i studija o najznačajnijim ličnostima našeg društvenog i političkog života. Zato je pojava ove izuzetno značajne i vredne knjige Slobodana Markovića o Čedomilju Mijatoviću od posebnog značaja, jer nam otkriva život i delovanje ove nesvakidašnje ličnosti naše istorije. Ova knjiga otvara i pitanje koliko mi zaista poznajemo našu političku i društvenu istoriju na koju se inače veoma često pozivamo. Delovanje Čedomilja Mijatovića je gotovo nepoznato, iako se radi o čoveku koji je oličavao i predstavljao čitavu epohu srpske istorije kraja devetnaestog i početka XX veka. Naš odnos prema velikim i značajnim istorijskim ličnostima često je obeležen olakim zaboravom i nedostatkom elementarnog poštovanja. “Bio je srpski državnik, austrijski grof i engleski državljanin. Nekada su ga sve tri zemlje slavile i ukazivale najviše počasti, a sad su ga se sve tri odrekle i bacile u staro gvožđe. U našem poslanstvu, gde je nekada živeo kao kod svoje kuće, dok je bio naš predstavnik na engleskom Dvoru, sad je doživeo da ga ismejavaju i ponižavaju i jedva kao od bede pruže kakvu milostinju”, svedočio je u svojim sećanjima Milan Stojadinović. Čedomilj Mijatović je i sa 75 godina išao da agituje po severnoameričkom kontinentu za Srbiju i u svojim spisima propagirao novu jugoslovensku državu. Protivnici stare obrenovićevske i naprednjačke Srbije nisu se zadovoljili, kako kaže Slobodan Marković, samo time što je Mijatović jedva preživljavao u Londonu, već su u više prilika nastojali da ga i lično što više omalovaže. Da li je ovo još jedno u nizu svedočanstava o našem neodgovornom odnosu prema političkoj tradiciji i istorijskim ličnostima koje su se svojim delom izdigle iznad naše sredine.
Politička isključivost i partijašenje nisu mimoišli ni Čedomilja Mijatovića, iako je on pokušavao da u političkom delovanju bude izvan partijskih sukobljavanja. Njegova uloga u srpskoj istoriji devetnaestog veka bila je mnogostruka i velika i teško ju je izbrisati. Reč je o svestranoj ličnosti koja se ogledala u mnogobrojnim oblastima ljudskog delovanja i stvaralaštva. Jedno je sigurno: on nije bio zaslepljeni i ideološki ostrašćeni partijski delatnik. Može se reći da je on na neki način bio iznad partijskog meteža tadašnje Srbije, jer je zastupao stanovište da je u politici važno poštovanje i sprovođenje određenih načela i ideala, a to ni danas nije pozicija koja je mnogo na ceni u našem savremenom političkom životu.
Čedomilj Mijatović je bio šest puta ministar finansija i jedanput zastupnik ministra finansija, tri puta ministar inostranih dela i jedanput zastupnik ministra narodne privrede Kraljevine Srbije, diplomata velikog iskustva, poslanik Kraljevine Srbije u Londonu (tri puta), Hagu, Bukureštu i Carigradu, senator Kraljevine Srbije, jedan od vođa Napredne stranke. Pored ove državne i političke delatnosti, on je bio izuzetno angažovan i delatan i na kulturnom planu. Bio je jedan od najomiljenijih književnika svoga doba, uvaženi istoričar, glavni posrednik između srpske i engleske kulture, prvi i dugogodišnji novinski dopisnik iz Londona, najistaknutiji prevodilac sa engleskog na srpski i finansijski stručnjak, pisac i prevodilac verske proze i poznati spiritista. Bio je profesor na Velikoj školi, predsednik Srpske kraljevske akademije i počasni član Kraljevskog istorijskog društva. Napisati životopis Čedomilja Mijatovića značilo je obuhvatiti sve ove pomenute delatnosti ali i epohu u kojoj je on živeo i delovao, jer je on zbilja bio čovek u kome se to vreme nastanka i razvoja moderne srpske države i politike najbolje ispoljavalo i odražavalo. Ovaj poduhvat mogao je da obavi autor koji nije samo dobro obrazovan i obučen istoričar, već i zreo pisac koji poseduje izuzetno široko obrazovanje i znanje iz mnogih oblasti (ekonomske istorije, književnosti, istorije ideja, istorije politike i političkih odnosa u Srbiji, srpsko-engleskih i međunarodnih odnosa). Slobodan Marković je ovom knjigom pokazao da
je sposoban i spreman da se na pravi stvaralački način uhvati u koštac sa ovom izazovnom mnogostrukošću. Čedomilj Mijatović je dobio svog dostojnog biografa i tumača, koji ga je posle toliko decenija prećutkivanja i zaborava uveo na velika vrata u našu javnost. Slobodan Marković daje prikaz političkog rada Čedomilja Mijatovića, ali posebno insistira na njegovom velikom i odlučujućem doprinosu stvaranju modernih ustanova u Srbiji, onih ustanova koje čine temelj svakog demokratskog i modernog društva. Struktura ove knjige tako je postavljena da jasno daje pregled celokupne bogate i raznorodne delatnosti Čedomilja Mijatovića. Reč je o mozaično koncipiranoj knjizi, u kojoj je svako poglavlje posvećeno određenoj oblasti delovanja. Ali u knjizi se provlači neprestano i jedna zajednička nit i uverenje autora da je Čedomilj Mijatović kompleksna ličnost, koja iznad svega poštuje moralne uzore i humanističke principe i ideale. “Zaista, izuzimajući knjigoljubivost koju sam nasledio od oca, svake druge odlike moje ličnosti i karaktera – vera u Boga i Božije proviđenje, sažaljenje za sve one koji pate, želja da svakome pomognem, ljubav za sve što je lepo, divljenje za viteštvo, ljubav za muziku, pevanje i pesništvo, neustrašivost u govorenju istine i nekoliko mojih slabosti – sve ovo nasledio sam od moje majke”, kaže u svojim uspomenama Čedomilj Mijatović.
U poglavlju knjige u kojem je opisano detinjstvo ali i rana karijera Čedomilja Mijatovića može se videti da je on bio tipični predstavnik svog vremena, romantičarski vezan za srpsku tradiciju, kult Nemanjića i kosovsko predanje, ali u isto vreme i otvoren za podsticaje koji su dolazili iz Evrope. Njegov modernizam nije bio apstraktna ideološka konstrukcija van realnog istorijskog vremena i prostora, kako se to danas može videti u nastupima savremenih modernizatora koji poništavanje naše političke i istorijske tradicije smatraju za prvi uslov modernizacije Srbije. Čedomilj Mijatović je upravo suprotan primer, okrenut tradiciji ali spreman da se bori za modernizaciju i prosvećivanje Srbije, sledeći najvažnije modernizatorske ideja toga vremena. Novinarsku karijeru je započeo uvodnicoma u Vidovdanu u vreme turskog bombardovanja Beograda u jesen 1862 godine. U uvodniku Na barikadama beogradskim on piše: “Ima li slađe reči za Srbina od reči sloboda i otadžbina. Ima li za Srbina, kom su gusle pripovedale junačne poslove a junački grobovi kazivali mu staru slavu, ima li za njega slađe smrti od one smrti kojom umire Obilić i drugi junaci, do junačke smrti na megdanu za milu otadžbinu“. Zanimljivo je iz današnje perspektive istaći detalj da su Čedomilj Mijatović i Stojan Novaković dobili zadatak, dok su još stajale barikade, da prevedu tekstove debata iz britanskog parlamenta povodom bombardovanja Beograda. Ubrzo srpska država šalje Čedomilja Mijatovića u Kraljevinu Bavarsku da studira državne nauke. Studirao je u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu a izučavao je pravne i finansijske nauke i proveo izvesno vreme na izučavanju rada tamošnjih banaka. Vrativši se u otadžbinu, Mijatović postaje profesor na Velikoj školi za političku ekonomiku i nauku o finansijama. Te četiri godine označio je sam Mijatović kao najsrećnije u njegovom životu. On se ekonomskom naukom bavio do kraja života. Objavio je udžbenik Izvod iz političke ekonomike 1867 godine, a delo Nauka o državnom gazdinstvu ili nauka o finansijama po Lorencu Stajnu 1869. godine. Posle skraćenog izdanja ove knjige, sa nepunih dvadeset pet godina života bio je izabran za člana Srpskog učenog društva. Ova činjenica dovoljno govori sama za sebe. Interesantno je napomenuti da su njegovim predavanjima iz ekonomije i finansija prisustvovali svi oni koji će kasnije činiti političku i državnu elitu Srbije. Ušao je u veliki odbor za izradu ustava 1868. godine i zalagao se za uvođenje dvodomnog sistema i opšteg prava glasa, kao i za ograničenje kneževe vlasti ali je u isto vreme zazirao od uticaja i upliva mase na Skupštinu u izrazito seoskoj sredini. Ovakvi stavovi, ističe Slobodan Marković mogu se oceniti kao konzervativni liberalizam, tj. ona vrsta liberalizma koja uzima u obzir i tradiciju ne gledajući pri tome na slobodu kao apsolutno načelo, već je sagledava u okviru istorijskog nasleđa i postojećih ekonomsko-političkih uslova. Konzervativni liberalizam i u današnjoj Srbiji se javlja kao snažna i uticajna politička orijentacija.