Vi ste ovde: Arhiva » Hereticus 2007/3-4 » Besede »

Poštovani gospodine Rajs, nismo vas čuli! (79 godina posle)

Bio je plemeniti Evropljanin koji je u dramatičnim danima izabrao da zastupa jedan mali narod, čineći to bez koristoljublja, ne očekujući počast i slavu, koja bi mu, uostalom, teško i stigla sa Balkana.

Poštovani gospodine Rajs,1 koliko sam mogla da razumem sve ono što je stalo u dve reči – ,,Čujte, Srbi“, i koliko znam šta se Vašim i mojim Srbima sve dešavalo, sa žaljenjem Vam poručujem – ,,Nisu Vas čuli“.

Zavoleo nas je… Govorio je o rodoljublju našeg naroda, rekavši da ne zna ni za jedan narod u kojem legendarni nacionalni junaci toliko žive u duši, kao kod nas. Govorio je o hrabrosti našeg naroda, rekavši da ono često seže do junaštva, viđavši naše vojnike na operacionim stolovima gde im se ni jecaj iz usta nije oteo. Nisu se žalili… Bili su hrabri…

,,Koliko sam puta u toku rata gledao kako dovodite zarobljene neprijatelje iznurene od gladi i umesto da ih zlostavljate jer su vam silovali žene i decu, dajete im poslednje parče hleba, smilujući se nad njihovom sudbinom.“ Govorio je Rajs da su Srbi jedan od najbistrijih naroda koje je za života svoga video i da bi morali imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Rečeno je pre 79 godina.

Prošlo je 79 godina… i dalje nismo u Evropi. Ko nas je doveo dovde? Ko? Da nije možda Milunka Savić,2 koja je svoj život poklonila ovoj zemlji braneći je od zla koje danas vlada njenim unucima? Teško Srbi moji, teško. Vi i ne znate ko je ona. U pesmi ,,Hodočašće svetome Savi“, Ljubomir Simović kaže: Doneo si nam seme vina, seme žita, al nema ko u zemlju da ga baci. Napisao si, al nema ko da čita znak u kome se sabiraju svi znaci.

Ovih stihova, a naročito onog koji glasi ,,Napisao si, al’ nema ko da čita“, setila sam se onog trenutka kada sam pročitala pismo dr Rajsa. Zadivljena sam otkrićem da je srpski narod pre 79 godina imao takvog prijatelja. Treba da se zapitamo da li danas postoji jedan, samo jedan razlog žrtvovanja za ovu zemlju.

Jedna od naših najistaknutijih mana – klanjanje bogatstvu. Gospodo, dr Rajs je svoje bogatstvo žrtvovao zbog nas i postao siromah. Rekao je: ,,Kada vam je zlato, koje vam je tokom dugih vekova uskraćivano, najzad postalo dostupno suviše vas je opčinilo i zbog toga ste izgubili mnoge plemenite osobine koje ste imali. Ubeđen sam da se vaše dobre osobine mogu iskazati, ako to iskreno želite.“ On je i dalje verovao u nas… A da li smo mi u sebe?! Ukazivao je na one vrline koje ako se čuvaju i neguju mogu narodu doneti, kako reče Hesiod, ,,mir i u zemlji, a s njim i podmlatku napredan život.“ Bilo bi to tako da nije one već pomenute ,,Napisao si, al’ nema ko da čita“.

Na koji način smo se mi odužili našim požrtvovanim junacima kojima dugujemo slobodu i veličinu naše zemlje? Ako je posle 79 godina ova država rezultat njihovog truda, morali bismo posumnjati u verodostojnost Rajsovih tvrdnji, a zašto bismo to uradili kada je sve, nažalost, istina. Dozvolili smo da oni koji su se skrivali dok su granate padale, danas kupe najveće povike hvale. Naši junaci nisu se borili i žrtvovali da bismo danas pisali knjige o njima, dizali im spomenike, njihova imena davali ulicama… Ne! Već da bismo mi danas živeli! E, zato su junaci. Ja im kažem – ,,Hvala vam.“

Nadam se da ste razumeli moju nameru da i ja imam potrebu da zamolim, da izgovorim – ,,Čujte!“ Čujte nas kako se ne bi ponovilo, kako se ni posle narednih 79 godina sa ovog mesta ne bi čulo: “Poštovani gospodine Rajs, nismo Vas čuli!”.

Marijana Savić 3

  1. Dr Rudolf Arčibald Rajs (1875, Baden, Nemačka – 1929, Beograd, Srbija), doktor hemije i profesor kriminalistike u Lozani (Švajcarska). Po otpočinjanju Prvog svetskog rata, u jesen 1914. godine na poziv srpske vlade kao predstavnik neutralne Švajcarske došao je u Srbiju da istražuje bestijalne ratne zločine koje su tokom avgustovske i septembarske ofanzive 1914. godine (Cerska bitka i Bitka na Mačkovom kamenu) nad civilnim srpskim stanovništvom u Mačvi i Pocerini počinile trupe Austro-Ugarske monarhije. Ovaj veliki borac za pravdu i slobodu čoveka i naroda toliko se srodio sa srpskim narodom da je ostao da živi u Srbiji. Iduće, 1915. godine, sa srpskom vojskom prešao je preko Albanije i bio stalno sa srpskom vladom na grčkom ostrvu Krf. Novembra 1918. godine sa Moravskom divizijom prvog poziva umarširao je u oslobođenu prestonicu Srbije Beograd. Iduće, 1919. godine, bio je član delegacije Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu, zadužen za ratne reparacije. Narednih deset godina, do smrti 1929., proveo je živeći u Beogradu, gde je bio jedan od profesora na Policijskoj akademiji. U istoriji srpskog naroda, koji se još uvek nije dostojno zahvalio ovom velikom istinoborcu, ostaće upamćen po svom političkom testamentu “Čujte, Srbi!”, na kome bi mu mogli zavideti svi srpski vladari i državnici, u kojem je progovorio o mnogobrojnim srpskim vrlinama i manama i o trnovitom hodu srpskog naroda. Na osnovu njegove poslednje želje, srce mu je sahranjeno u mauzoleju na vrhu Kajmakčalana (danas se nalazi u BJR Makedoniji), koji je nekada bio najjužniji vrh srpske države. [↩]
  2. Milunka Savić, žena-junak u Prvom svetskom ratu. Narednik srpske vojske i nosilac Karađorđeve zvezde. Posle rata kao samohrana majka, udovica srpskog junaka, izdržavala je sebe i svoju kćerku čisteći hotele i restorane po Beogradu. [↩]
  3. Na XI Republičkom takmičenju u besedništvu učenika srednjih škola u Srbiji, održanom u Pravno-birotehničkoj školi “9. maj” u Beogradu maja 2007. godine, svojim autorskim govorom posvećenim dr Rudolfu Arčibaldu Rajsu, velikom srpskom prijatelju i dobrotvoru, najveću pažnju publike privukla je učenica četvrte godine Ekonomsko-trgovačke škole iz Šapca Marijana Savić. Stručni žiri za ovu nadahnutu besedu dodelio joj je drugu nagradu u kategoriji slobodne teme. [↩]


Napišite komentar