Poruke i pouke srpskog oktobra 2000. (8)
Gospođa Silvia Nađjivan, saradnik Politikološkog instituta u Beču, od aprila do avgusta 2003. godine boravila je u Beogradu i prikupljala građu za svoju disertaciju “Dobro planirana spontanost. Pad Miloševićevog režima kao inscenirana masovna demonstracija 2000. u Srbiji”. Tom prilikom ona je uradila kvalitativne, polustandardizovane intervjue sa tridesetak ličnosti iz političkog, naučnog, medijskog i kulturnog života Srbije. Glavna pitanja su se odnosila na uzroke koji su doveli do 5. oktobra 2000, na ulogu masovnih protesta i glavnih aktera u tim zbivanjima, na karakter i domašaj promena. Njen istraživački cilj bio je da iz perspektive različitih aktera prikaže smisao istorijskih zbivanja, a na osnovu autentičnog svedočenja – tzv. govorne istorije. Kao što se istorija menja, tako se menja i percepcija pisane istorije. U tom smislu ova zbirka razgovora je svojevrsni istorijski dokument, koji se u različitim vremenima različito percipira.
Svi prilozi koje objavljujemo u ovom i narednim brojevima u rubrici Intervju su u izvornom obliku u kome su bili izgovoreni. Nikakve sadržinske i stilske izmene nisu činjene, kako bi razgovori sačuvali dokumentarnu vrednost, autentičnost i spontanost komunikacije.
J.T.
Bane Ivković
bivši funkcioner Socijalističke partije Srbije
SRBIJA JE UMORNA OD ULIČNIH PROTESTA
• Vi ste radili na fakultetu. Zašto ste se učlanili u SPS i postali funkcioner?
I po ocu i po majci potičem iz vrlo bogatih predratnih porodica. Kad kažem predratnih, znači porodice između dva svetska rata. Ivkovići iz Bijeljine su bili dobri industrijalci. Imali su pilanu, mlin, desetak velikih radnji. I Vladići iz Loznice, po majci, imali su veliko imanje, mnogo radnji i u Loznici i u Banji Koviljači. Međutim, kada je izbio Drugi svetski rat, moji roditelji, moji otac i majka otišli su u partizane ne zato što je neko hteo da ih ubije ili što su bili ugroženi njihovi životi, nego jednostavno iz ideala, da se bore i brane zemlju od okupatora. Po prirodi stvari, moji roditelji znači nisu sa sela, nisu bila neka klanja od strane ustaša ili nekog drugog, nego su svi otišli iz ubeđenja i iz ideala, da stvaraju bolje društvo. I otac i majka su mi nakon rata, Drugog svetskog, završili fakultete. Otac je postao doktor medicine, a majka profesor ruskog i srpskog jezika. Tada se zvao srpsko-hrvatski. Mene su imali jednog jedinog, jer je majka bila Rh negativna i vaspitavala me po sistemu da se deca ljube dok spavaju, u strahu da se ja ne pretvorim u vrlo lošeg, pokvarenog čoveka kakvi ponekad mogu da budu jedinci. Sebični, je l’. Ako sam i odrastao u takvoj porodici, koja je časno i pošteno stvarala ovo društvo – mislim da je ova zemlja lepo napredovala pedesetih, šezdesetih, sedamdesetih – onda je prirodno bilo da, i pored svega što se događalo ružno mom ocu, da se ja na kraju opredelim da budem član Saveza komunista kao mlad čovek…
Možda je zanimljivo da sada kažem da sam ja malo čudan primer za razgovor, jer moj otac je ‘71. bio optužen da je psovao Tita i Partiju. Glavni dokaz protiv mog oca je bila magnetofonska traka, koja je navodno tajno snimana. Zahvaljujući profesoru, doktoru Živojinu Aleksiću, koji je doktorirao na predmetu mog oca, magnetofonski zapis nije prihvaćen kao dokazni materijal u sudskim procesima, a zahvaljujući profesoru, doktoru Svetozaru Stojanoviću, profesoru etike, jednom od onih koji su nekada, u doba Tita, izbačeni s Filozofskog fakulteta, koji je svedočio u korist mog oca i zahvaljujući jednom hrabrom sudiji, Iliji Raduloviću, inače potpredsedniku SPO-a, moj tata je oslobođen optužbe, jer je magnetofonski zapis tajno snimljen proglašen kao zapis koji u demokratskom društvu ne može da bude verodostojan dokument. Na bazi oslobađajuće presude mome ocu, mnogi u Americi su bili oslobođeni, jer tamo sudije su se pozivale na tu oslobađajuću presudu mom ocu, jer to je običajno pravo, sistem rada u anglosaksonskom pravosudnom sistemu. Inače, Vuk Drašković je napisao knjigu Sudija. To je upravo knjiga o tome šta sam preživeo. Prirodno je bilo da ja omrznem ceo sistem koji je stvaran u to vreme, ali moji roditelji su učinili sve da ja budem član društva koji poštuje osnovne ciljeve, bez obzira šta sam sve ružno doživeo. Ja sam s 22-23 godine postao član Saveza komunista, moram reći, na dosta veliki pritisak mojih roditelja, koji su se u međuvremenu iselili u Švajcarsku i tata mi je 5 godina radio u sanatorijumu. Ja sam faktički pustio da oni odu da bi se povratili od svega što su doživeli ružnog u vreme jedne diktature promuslimanske vlasti u BiH. Znači, u isto vreme kada je u Hrvatskoj bio “mas-pok”, kada su Hrvati predvođeni Kučarkom radili to što su radili, isto je bilo u BiH, ali se prikrivalo. Jedan pokret promuslimanski, koji je išao ka eliminaciji ključnih Srba, a moj otac je bio jedan od najuglednijih ljudi u BiH, izuzetno cenjen i poštovan lekar, koji je stvorio veliki medicinski centar. Sjajan čovek.
Kada je 1990. godine formirana Socijalistička partija Srbije, bio sam na jednom od mojih projekata. Tada sam već doktorirao, bio profesor Građevinskog fakulteta. Inače, prošao sam sve faze – bio sam i asistent-pripravnik, i asistent, i docent, i vanredni profesor, i redovni profesor, ali sam sve glat prošao, jer sam mnogo radio. Jedan sam od ključnih ljudi u oblasti upravljanja projektima građevinarstva, bio sam keynote spiker na dva velika svetska kongresa. Najveći mi je uspeh to što sam bio keynote spiker ‘90. godine u Sidneju, na Svetskom kongresu informacionih sistema kibernetike i menadžmenta.Tu je bilo preko 1.800 učesnika kongresa, a ja jedan od dva keynote spiker. To je baš bio veliki uspeh. Tako da sam se ja više okrenuo struci. Tada sam se već oženio, imao troje dece, radio sam, gradio karijeru, a ovde je formirana u julu 1990. SPS i ja sam se s nekog od mojih projekata u Iraku, Libiji, Rusiji, vratio krajem septembra. Jednog dana me pozovu roditelji i kažu: “Sine, je l’ ti znaš da je Sloba Milošević formirao partiju?” Ja kažem: “Znam.” “E, slušaj, došlo ti je obaveštenje kao ranijem članu Saveza komunista da, ukoliko želiš, pristupiš toj partiji.” Ja kažem: “Poštujem Slobodana Miloševića i njegov stav. Ako neko može da odluči da ode iz države, neki narod, tako i moj, srpski narod, ima pravo da odluči da ostane u toj državi.” Kažu: “Mi smo ti popunili, ti samo potpiši.” I ja sam tako potpisao i postao član SPS ‘90. godine. Bio sam samo član. Nisam se nigde nešto posebno angažovao, u nekim telima, nego sam i dalje radio na fakultetu.
Mene je 1993. godine, pozvao profesor, doktor Slobodan Unković, čovek koji je ranije bio i predsednik Univerzitetskog odbora i bio je rektor Univerziteta u Beogradu. Inače, čovek koga ja izuzetno cenim, jedna izuzetna ličnost, intelektualac pravog formata. Pozvao me je i rekao: “Bane, idu izbori ‘93. godine. Ti si sjajan čovek na Univerzitetu. Tebe narod voli, poštuje. Da li bi ti prihvatio da budeš kandidat za poslanika na listi SPS?” Odgovorio sam mu: “Slobo, pa ja ništa ne radim u partiji. Ja jesam tog opredeljenja, ali sam sav u struci. Imam mnogo posla, odrađujem katedru.” Bio sam sâm 1980. godine na katedri, a već ‘93. godine imao sam 7 asistenata i još dva nastavnika pored mene. Znači, razvio sam tu oblast. On kaže: “Ajde, uradi. Važno je sad da Univerzitet u Beogradu da prave ljude, pametne, da povučemo prave stvari, da se stabilizuje stanje u državi.” Jer je ‘93. godine inflacija uništila ovu zemlju. Ja sam prihvatio da budem kandidat za poslanika i 19. decembra, na Svetog Nikolu, bili su izbori ‘93. godine. Ta lista je dobila, ja mislim, valjda 122 mandata, ta lista SPS, na kojoj sam ja bio. Međutim, kada je došlo do raspodele mandata, mene nisu predvideli da budem poslanik. Znači, to je proporcionalna lista. Ona ima 250 kandidata, a unutar onih 122 nisu stavili mene. Mogu vam reći da mi nije bilo pravo, jer sam mislio da sam mnogo bolji od mnogih koji se tamo nalaze, ali sam vrlo brzo saznao zašto to nisu uradili.
Bio sam pozvan od Mirka Marjanovića, s kojim sam radio na velikim projektima u Rusiji. Taj naš zajednički projekat za Zapadnosibirski metalurški kombinat bio je ugovor vredan 500 miliona maraka. Ja sam dosta doprineo da taj ugovor dobije spoljnotrgovinska kuća “Progres”. Naravno, zaradio sam pare i za fakultet. Dobre. Mene je Mirko pozvao jedne subote i rekao: “Bane, ja želim da ti budeš u mojoj vladi. Ti znaš da sam ja mandatar vlade?” Ja kažem: “Znam. Čuo sam pre neki dan na vestima.” “Meni je Sloba dao da budem mandatar, a ja želim da ti budeš ministar za građevinarstvo moje vlade.” Ja sam rekao:” Mirko, ja ne znam da li imam vremena za to. Imam mnogo obaveza.” “Nemamo šta ti i ja da pričamo. Sad sam bio kod Slobe. Sloba se složio da ti budeš. Nemaš ti šta da razmišljaš!” Otprilike je to tako bilo. Tu su bili Danko Đunić, tada direktor Ekonomskog instituta, i Zečević, generalni sekretar Partizana. Kod njega… Oni su umrli od smeha za tu argumentaciju “Sloba se složio. Šta ti imaš da pričaš više!” Onda sam došao kući. Moji su svi bili protiv toga da ja prihvatim da budem ministar građevine, izuzev mog oca. ”Sine, zemlja je u teškoj situaciji. Nije što si mi sin, ali ja vidim da šta god si započeo, to si i završio. Treba da prihvatiš. Bolje da radiš ti, nego neko drugi taj posao, ali jednu stvar upamti: svakog čoveka moraš da uvažiš. Nemoj da ti se desi da neko hoće nešto da te zamoli, a da ga ti ne saslušaš. Ne moraš mu pomoći i možda ne možeš da pomogneš, ali bar da ga uvažiš i da ga saslušaš.” I ja sam tako pristao da budem ministar građevine u vladi Republike Srbije. Izabran sam 18. marta 1994. godine. Već dotle sam se bio potpuno sredio. Kupio sam veliki stan od 210 kvadrata, u centru Beograda, na Vračaru. Garažu. Materijalno se potpuno obezbedio pre toga, jer sam radio na velikim projektima, roditelji mi rade u Švajcarskoj, tako da smo dobro uvek stajali. I stvarno sam srcem ušao u tu vladu i mnogo sam uradio kao ministar.
Slobodana Miloševića sam prvi put upoznao i sreo u životu kada je proslavljano sto dana rada vlade. Znači, negde u julu mesecu, kada je bilo sto dana rada vlade. Primio nas je Slobodan Milošević. Meni je tada izišla knjiga Upravljanje projektima u građevinarstvu, moja monografija. Ja sam namerno stao poslednji da se pozdravim. On je nas sačekivao na stepeništu u predsedničkoj palati. Ja sam ostao poslednji. Rekao sam: “Predsedniče, poštovanje. Ja sam taj Bane Ivković.” Kaže: “Znam, Bane.” “Ali, ja Vas prvi put vidim. Da znate da Vas poštujem. A, evo da bi smo se bolje upoznali, poneo sam moju knjigu Upravljanje projektima u građevinarstvu.” Uručio sam mu je. On me je baš onako zagrlio. Video sam da me je već bio zavoleo.
Ja sam dosta išao u javnost. Povukao sam rad na Prostornom planu Republike Srbije. Smatrao sam, i danas mislim, da je to najvredniji rezultat vlade Mirka Marjanovića za 7 godina, jer sam ja kroz Prostorni plan Republike Srbije, s ljudima s kojima sam radio, faktički Srbiju konačno definisao kao celinu, jer sam Srbiji pronašao optimalna rešenja, ali sam istovremeno obezbedio ravnomeran razvoj svih njenih delova i gledao sam Srbiju kao celinu. Ukinuo sam prostorne planove Vojvodine i Kosova i Metohije, koje su išle ka separatizmu i uradio integralni prostorni plan, plan korišćenja prostora u Srbiji do 2010. godine, za razvoj infrastrukture, za vodosnabdevanje, za poljoprivredu, za upravljanje šumama, za optimalno korišćenje rudnog blaga. 178 ljudi je radilo. Ja sam to odmah počeo da radim i dao sam mu knjigu. On je pokazao da zna šta činim. Zvao me je posle dva dana i rekao: “Bane Ivkoviću, predsednik je pročitao tvoju knjigu od korica do korica. Nisam znao da je naš univerzitet već ovladao tom oblašću, upravljanjem projekta u građevinarstvu. Svaka ti čast! Samo nastavi. Nemoj da mi zapustiš fakultet!”
Ja nikada moju radnu knjižicu nisam odneo s fakulteta. Znači, moja radna knjižica je uvek bila na Građevinskom fakultetu i dan-danas, kada sam narodni poslanik, meni je knjižica tamo. Platu uvek primam na fakultetu, a primao sam samo razliku između plate profesora i plate ministra, odnosno plate profesora i plate poslanika. I, kad god sam mogao, ja sam održavao vezu sa studentskim narodom… Niko nikada nije mogao da kaže da je imao neke neprijatnosti sa mnom na fakultetu, jer ja dobro držim predavanje, studenti me lepo slušaju, vole da rade kod mene diplomski i nikada nije mogla čak nijedna stvar da bude izmišljena i vezana za mene. Kao ministar građevine, uradio sam još deset zakonskih projekata – Zakon o planiranju i građenju prostornih naselja, Zakon o gradskom građevinskom zemljištu, Zakon o izgradnji objekata, Zakon o komunalnim delatnostima, Zakon o legalizaciji bespravno izgrađenih objekata, Zakon o stambenoj izgradnji, Zakon o održavanju stambenih objekata, a najvažniji zakon, pored prostornog plana, je Zakon o koncesiji. Dve godine sam radio na tom projektu.
U međuvremenu sam se, da kažem, sudario s okruženjem Slobodana Miloševića. Ono što je Slobodana Miloševića i SPS koštalo gubitka vlasti je, pre svega, stvaranje jednog zatvorenog prstena oko Slobodana Miloševića. Krug ljudi oko njega je faktički stavio stakleno zvono. Dok god je Slobodan Milošević išao po Srbiji, dok god je S. Milošević razgovarao s ljudima, on je vodio politiku koja je imala perspektivu. Onog momenta – ‘96/’97. je prelomna – kad su ga zatvorili ljudi u SPS-u, koji su i danas u SPS-u, ljudi koji su odmah pobegli od njega, tipa Dragan Tomić-“Jugopetrol”, itd., JUL-ovci, on je počeo da greši. Onog trenutka kada je on počeo da čita govor, ja sam znao da to nije njegovo, da je to tuđe… Ja mislim ‘97./ ’98, počeo je da čita. Slobodan Milošević je uvek govorio iz glave. Dok god je govorio iz glave, on je govorio kako misli. Bio je pravi lider ovog naroda i vodio je politiku ispravnu potpuno. Kad je počeo da čita, znao sam da to više nije njegovo. Kada je počeo da upotrebljava reči koje ne liče na njega, ja sam znao da to nije njegovo, ja sam znao da je to pod pritiskom ljudi oko njega i stvaranja lažne slike o njemu. Kako sam prepoznao prve trenutke? Bio sam predsednik Gradskog odbora SPS. Znači, ja sam bio običan član dok nisam postao ministar. Kad sam postao ministar, onda sam ‘95. primljen u Glavni odbor, a ‘96. sam postao predsednik Gradskog odbora SPS-a u Beogradu i ostvario sam ubedljivo najbolji rezultat, koji je SPS ostvario u Beogradu. Do mene, SPS je imao najviše 250.000 glasova. Ja sam dobio 360.000 glasova za SPS u Beogradu, 3. novembra 1996. godine. Nakon tog rezultata, glasovi su padali.