Ponor bez poezije
Autor: Boško Tomašević
Rezime: Autor se zalaže za ponovno čitanje i prevrednovanje savremene srpske poezije. Polazeći od najnovijih, pre svega evropskih, dela iz oblasti književne teorije, lingvistike i estetike, on pokazuje nestručnost i nezainteresovanost oficijelne srpske književne kritike u analiziranju i ocenjivanju pesničkih dela. Takvo ponašanje književne kritike dovelo je do favorizovanja minornih, anahronih, populizmom i nacionalizmom zadojenih pesnika. I ta kritika i ti pesnici su relikti totalitarne prošlosti, koje se Srbija teško oslobađa. Autor ovu tezu ilustruje analizom poezije D. J. Danilova, ali i tekstova koje su o njoj napisali “autoriteti” na polju književne teorije i kritike.
Ključne reči: Dragan Jovanović Danilov, savremena srpska poezija, srpska književna kritika, nauka o književnosti, marginalna poezija, sakralizovani pesnici, prećutani pesnici, moralni problem književnog vrednovanja Književna kritika priča jednu “priču” i hoda jednom stranom puta.
Književno delo kazuje svoju priču o sebi i ide drugom stranom puta.Iako pripadaju jednoj, logosnoj strukturi, te dve paralele ne seku se, nigde.Književna kritika povodom jedne postojeće jezičke strukture stvara jednu drugu, koja je “druga”, i takvom beznadežno ostaje. Drugim rečima, tamo gde se obznanjuje epistemologija “realne sadašnjosti”, dakle u književnom delu, u diskursu povodom te epistemologije nastaje jedna “realna odsutnost”, hijatus, puka brbljarija. Književna kritika je “crna rupa” književnosti. Jezička filosofija od Frica Mautnera (Fritz Mautner), čija se knjiga Prilozi jednoj kritici jezika (Beiträge zu einer Kritik der Sprache) pojavila u po mnogo čemu karakterističnoj 1899. godini, do Hofmanštalovog (Hugo von Hofmannstahl) Pisma lorda Čandosa (Ein Brief’ des Lord Chandos) 1902, pa potom do Tarskog, Vitgenštajna (Wittgenstein), Fregea (Frege), Kvajna (Quine), Kripkea (Kripke) i Štajnera (Steiner), kazuje upravo ono što je Saul Kripke pregnantno formulisao, naime da “tako nešto kao jedno sasvim određeno značenje, koje bi jedna reč imala, ne postoji. Svako novo značenje koje dajemo reči, jeste jedan skok u tamnost; svaka trenutna intencija može da se složi sa ma čime što interpretiramo. Stoga, ne postoji niti slaganje, niti konflikt”. Svaki se iskaz pokazuje/manifestuje kao semantička singularnost. Jedan mudri Jevrej, lutalica, jedan od poslednjih polihistora, Džordž Štajner (G. Steiner), govori o “svetu posle reči”. A govoriti o “svetu posle reči” znači svoj život, i ljudski život uopšte, dovesti u vezu sa jednom fundamentalnom tristitia, tugom, posve beketovske provenijencije. No, Beket i Štajner su tek poslednji u nizu mislećih ljudi koji ponavljaju ono što je Šeling (Schelling) rekao, izvodeći na svetlost dana prastaru misao, čiju jednu, šelingovsku, varijaciju navodimo ovde, dajući je upravo njegovim, Šelingovim, rečima: “Samo u ličnosti je”, veli ovaj nemački mislilac, “život; i sva čovekova ličnost počiva na jednoj tamnoj osnovi, koja svakako mora da bude i temelj saznanja” (“Grund der Erkenntnis sein muß”). Ovaj stav primenjen na ono što mi sada činimo, na pisanje kao takvo, govori, između ostalog, da je svako pisanje, glede izvesnog “jezičkog značenja”, ili očekivanja da će se značenje u nekakvoj svojoj samosvojnosti pojaviti, jedna nova uzaludnost, upravo onako kako smo to viđenje sa, takođe ne malom tristesse, postavili u svojoj svesci stihova Nova uzaludnost (2005). Da ironija bude veća, ali na našu radost, niko od tzv. “oficijelne srpske književne kritike” svesku nije pokušao da “pročita”. Sveska je bila data ćutanju, kao što će i njen nastavak, nove sveske, biti svesno davane ćutanju. Konsekventni skepticizam nije nešto kome svako dobrovoljno podleže. Naprotiv, svet reči, svet književnosti, je svet licemerja i nedoslednosti. Onaj koji, primera radi, piše o “gnezdu nad ponorom”, kao građanin ni malo ne sumnja u svoj pesnički jezik, niti u jezik onih koji o tom jeziku pišu. On je suviše građanin, a malo pesnik, ako je uopšte pesnik, koji se ni slučajno i nigde, kako kao “pisac”, tako kao građanin i osoba koja čita to što retorički Levijatan srpske književne kritike piše o njemu, nikad protiv tog besmisla praznog, neautentičnog, blasfemičnog žargona, nije pobunio. Ako knjiga nekoga pesnika govori “o traženju utočišta u jednom podemonjenom svetu”, onda, pitamo se, gde se taj svet, uistinu, nalazi: ako je, navodno, dan u knjizi, u pesmama te knjige, onda je to jezik koji radosno i bezazleno govori o podemonjenom svetu, govoreći “o”, ali ne pokazujući “podemonjeni svet”: on, dakle, laže, i kao Pesnik, i kao građanin. Da li se taj “podemonjeni svet” uistinu nalazi u svetu, čitalac to ne može da iskuša unutar autonomne evidencije pesme, jer Pesnik taj svet o kome navodno peva, peva kao radosni cirkusant (bez demonske pozadine jednog “cirkusanta”). Ukoliko se, pak, taj svet ipak nalazi negde izvan, onda mi Građaninu Pesniku možemo da verujemo na reč, ali ne moramo. Na svetu je toliko nesrećnih spadala u liku i odori Pesnika koji to što tvrde, tvrde bez pokrića, to jest bez odore dela iza koga stoji kako pesnička uverljivost (uverljivost Reči), tako i ona privatna i ljudska. Da li je Pesniku poverovala srpska književna kritika? Sudeći po izjavama da je ovaj pesnik “jedan od najznačajnijih živih srpskih pesnika”, da je “jedan od najboljih pesnika naše savremene poezije” – jeste. Unutar jednog jezika (pesničkog) i jezika povodom jednog jezika (jezik kritike) sagledavamo jednu posve shizofrenu situaciju: jedan čovek piše o navodno “podemonjenom svetu”, dok neko drugi, iz podemonjenog sveta, vidi i “sagledava” da je neko o tom “podemonjenom svetu” pisao najbolje od svih koji pišu o takvom svetu kakav je. Ako je neko spolja, iz “podemonjenog sveta” mogao da razume “podemonjeni svet” prisutan, navodno, i u pesničkom delu, onda taj neko ili ne boravi u jeziku ili ne boravi u svetu nego u Demoniji puke Brbljarije, parafrazirajući tek ono što nikako nije mogao da razume. Nalazi se, dakle, u onome što Hajdeger naziva “zapalost”. Drugim rečima, srpska književna kritika, povodom pesnika D. J. Danilova podlegla je jednoj semantici pukih internih, palanačkih relacija, duhu “golubarnika” sopstvenog jezika, koji se, slučajno ili ne, poklopio sa “golubarnikom” jezika koji nije uspeo da ispeva jednu “kontingentnu svetskost” toga o čemu je nameravao da peva. Jer to na šta se pesnikove reči odnose, biva i ostaje samo rečju, puka samoreferentnost koja uporno i prisilno ponavlja upravo tu samoreferentnost. U stvarnom, podemonjenom svetu govorilo bi se o pacijentu koga muče prisilne ideje. Posledica koja u ovom slučaju prati poeziju ovog pesnika je jedan, više slučajem no darovitošću, iskamčen ontološki nihilizam: u toj poeziji nema sveta, ni podemonjenog, ni nepodemonjenog. Na delu je Brbljarija bez transcendencije. (Pod uslovom, dakako, da postoji Brbljarija sa transcendencijom, što se, verujemo, nadrealističkom pesničkom pokretu ne može da porekne). Na Brbljariju o kojoj je ovde reč neko ko promišlja prirodu jezika, posebno pesničkog, može biti dvostruko osetljiv. S jedne strane moguće je da se zapita otkuda proishodi nagon da neko u Praznoslovlju vidi smisao, kada smisao tek jedva može da bude pronađen (i onda je on “suvo zlato” ljudskog Duha) u privilegovanim objavama, privilegovanih momenata, privilegovanih, nadarenih ljudi kojima se to događa ili u ćutanju (Vitgenštajn), ili u momentima “epifanije” (Džojs) ili u auratičkim stanjima (Benjamin). Ponekad, dakako, i u momentima manje “svetim” od pomenutih, iako i tada imamo posla sa pristojno nadarenim ljudima i kojih među jednim narodom uvek ima manje nego što ima “pesnika”. U svakom slučaju, manje nego što kod srpskog naroda ima Bećkovića, Petrova Noga, Simović a, Marčetića, Grujičića, Danilova, Karanovića, od kojih ni jedan nije “Bećković”, “Petrov Nogo”, “Simović”, “Marčetić”, “Grujičić”, “Danilov”, “Karanović”, no tek samo siva eminencija sopstvenog imena koja stoji na čelu njihovih knjiga bez vrednosti, a naročito bez onih vrednosti koje zahteva duhovna situacija kraja 20. i početka 21. veka. Ni jedan se od ovih pesnika u toj situaciji nije snašao. Jedni su bili sabornici srpskog nacionalističkog Panteona i “parohijalne zatucanosti”, te to i ostali: konzervatori jedne “ontološke omraze” ne ničega, no omraze jezika (upravo, navodno, onoga što im je “sveto”), doprineli su – baš tako zlatousti – porazu srpske poezije. Većina drugih koji su se, istini za volju, distancirali od prvih i gotovo nikakvih dodirnih tačaka sa prvima nisu imali, bili su pesnici “za svaki slučaj”. Naime, oni kojima nikako ne možete da uđete u trag zašto pesmuju, zašto pišu pesme, osim ukoliko ih, sudeći po rezultatima, neka unutarnja kuvarica ka tome u njima ne tera. Ako se zapitate zašto postoje pesme ovih pesnika, primorani ste da kažete: prosto stoga što su ih ovi pesnici napisali. Reč “pesnici” u prethodnoj rečenici nismo stavili među znakove navoda. I loši pesnici imaju pravo da postoje. U toj činjenici manifestuje se izvorna demokratičnost jezika. Svako može da piše pesme, kakve god da su. Zašto postoji književna kritika koja o tim pesnicima piše? Jednostavno stoga što ona hoće da piše to što o tim pesnicima piše. Hteti biti pesnikom na-silu-Boga je jedno, ali isto tako pogubno kao i pisati pozitivnu književnu kritiku o delu koje nema pokrića u samoj Reči (u izvornom Logosu) kojom se (kojim se), navodno, bavi. Praznoslovlje drugog stepena važnosti zbiva se u diskursu onoga što bi neko rado nazvao “književnom kritikom”, ali da to tako i nazove brani mu uverenje da oni koji sebe nazivaju književnim kritičarima jesu, blago rečeno, družina sastavljena mahom od ne-stvaralačkih duhova, čiji je sekundaran, parazitski diskurs, sklon ad hoc sudovima i, štaviše, ne samo sklon, nego se, faktički, najvećim delom, od takvih sudova i sastoji. Takvi su, na primer, sudovi naših kritičara o Danilovu (o čemu će biti pisano), kao i o Bećkoviću, Petrovu Nogu, Marčetiću, Karanoviću, Tešiću, Danojliću, Simoviću, i o mnogim drugim pesnicima. Dakako, kada Vergilije čita Homera, kada Dante čita Vergilija, kada Rasin čita Evripida, kada Breht čita Marlouovog Edvarda II, kada Žene čita Strindbergovu Gospođicu Juliju, kada Džojs ili Paund čitaju Homera, kada Tolstoj čita Flobera, kada Tomas Man čita Fauste drugih autora, kada Fuko čita Don Kihota, kada Derida čita Rusoa – tada je reč o jednoj “aktivnoj kritici”. Ti autori čine od “teksta prošlosti jednu prisutnu sadašnjost” (G. Štajner), energija jednog velikog autora podstiče energiju drugog velikog autora, pretvarajući prvu u stvaralačku odgovornost drugog. Tu se ne radi o primitivnim, prostačkim redukcijama, no o stvaralačkom aktu prvoga reda. Drugim rečima, postoji kritika i “kritika”. Hoćemo li kritike onih “kritičara” koji svakog pisca s kojim su se sreli nazivaju “najvećim našim savremenim piscem” nazvati kritikama? Da li ćemo im poverovati na reč da su Bećković i Danilov najznačajniji savremeni srpski pesnici? Kao da u drugoj polovini 20. veka nisu pevali i Davičo, i Matić, i Miljković, i Popa, i Brana Petrović, i Raičković, i Aleksandar Ristović, i Bora Radović, i Jovan Hristić, i Vojislav Despotov, i Vujica Rešin Tucić, i Ljiljana Đurđić, i Milutin Petrović, i Duško Novaković, i Ana Ristović, i Dejan Ilić, i Nebojša Vasović, i Nemanja Mitrović, i Vlada Kopicl, i Jovan Zivlak, i Milan T. Djorđević, a bogme i – Crnjanski. Kuda sa tim pesnicima? I još nešto, ne manje važno od ovoga do sada rečenog. Naime, kako zaboraviti da – u pogledu spram čisto lingvističke razine, odnosno spram genetske, tipološke i standardološke razine – istim jezikom, samo na različitim njegovim varijetetima (na hrvatskom, pa i na tzv. “bosanskom” i “crnogorskom”), pišu i hrvatski, i bosanski i crnogorski pesnici? Hoćemo li nekim od tih pesnika (Hrvata, Bosanaca, Crnogoraca) suprotstaviti Danilova, Bećkovića, Noga, Grujićića, Simovića, Tešića, uzimajući ih za “uzorne” i “vodeće” koji danas pevaju na tom istom jeziku unutar jednog od njegovih varijeteta? Ili im unutar tog varijeteta jednog jezika, u ovom slučaju srpskog, suprotstaviti značajnije i ozbiljnije pesnike od navedenih? Recimo upravo one malopre navedene: od Crnjanskog i Miljković a do Despotova, Novakovića, Zivlaka i Kopicla? Spuštajući se sada sa široke razine jezika na kome naši pesnici pišu, ovde tek ovlaš pomenute, a ostajući u okvirima povoda zbog koga ovaj ogled pišemo, zadržimo se, opet nakratko, na psihološkoj ravni čina pesmovanja, onoj, dakle, ravni koja govori o moranju pisca (pesnika) da delo, o kome god da je reč, stvori. Šta, primera radi, čitajući “osveštane” knjige D. J. Danilova Kuća Bahove muzike i Homer u predgrađu, nama sugeriše, iz tkiva samih pesničkih tekstova koji se nalaze u pomenutim knjigama, da je autor pomenute knjige morao da napiše? Da li je, uistinu, morao da ih nama preda tako kao što je svoj “tovar” pred nas, svojedobno izručio Miljković ili Aleksandar Ristović? A, ukoliko je te knjige i morao da napiše za sebe, što možemo da razumemo, čemu ih je nama podarivao? Ne radi li se tu pre o simulaciji moranja, a manje o istinskom moranju? Ili bar o moranju koje je sasvim neuverljivo, jer je, pre svega u Delu, dakle, na umetničkoj razini, ostalo neuverljivo i umetnički slabo uspelo. Istini za volju, simulaciju moranja nisu izmislili ni Danilov, ni Bećković, ni Simović, niti Grujičić, niti Petrov Nogo, niti Karanović, niti Tešić. Mnogim drugim pacijentima bila je to, pored nedarovitosti, glavna bolest, preko koje je savremena srpska književna kritika-klinika ili prešla, ne primećujući je, ili blagoslovila i lečila degutantnim hvalama, dodvoravajući se čas politici tih pesnika, čas politici onih čiju podršku imaju. Književna Klinika je razuđeno poprište događaja i borbe. Prljave borbe – za šta? U ime koje ideje: estetičke, političke, društvene, estetičko-političke, u ime koje vrste razuma, tekućih poetikâ se bore srpska književnost i književna kritika? Naravno, neke bezazlene prirode bi rekle kako ove “pesnike” i njihovo sveštenstvo već iza onih vratnica čeka “sud istorije”. Međutim, na taj “sud istorije” u doba patogenih stanja komunikacije čiji se kraj ne vidi, ne možemo da se oslonimo. Nismo sigurni da danas istinski veliki autor može da računa sa tzv. “sudom istorije”. Velika dela naći će se u tami zaborava. Ostaće, po svemu sudeći, upravo oni pisci koji su beznačajni i u kojima obitava priroda jednog Herostrata. Tim ljudima nikad nije u glavi Delo, no bolesna žudnja za moći. Odatle crpu volju za komunikacijom sa tekućom kritikom, sa redakcijama časopisa, sa tekućom politikom, sa organizmima moći. Povratna sprega je, takođe, prisutna i razumljiva. Svet ne interesuje Delo, već se povodi za harizmom autora (Bećković, Ćosić, Kapor, Crnčević, pisac Milutina, pisac Noža, svaki u svom domenu i štetočinskom brlogu) koga će, opet, drugi, u povratnoj akciji, iskoristiti za komercijalnu ili kakvu god drugu dobit. Unutar sociologije književnog uspeha uvek se, između ostalog – na to nas podseća Pjer Burdije – mora pojmiti i situacija pisca “u prostoru pozicijâ koje čine književno polje”. Setimo se samo šta Flober piše Žorž Sandovoj (2. februar 1869): “Gde ste čuli za kritiku koja se na zaista izražen način zanima za delo samo po sebi? Veoma tanano se analizira sredina iz koje je delo poteklo i uzroci koji su doveli do njegovog nastanka, ali unutrašnja poetika?(…) Nikad!”