O nekim problemima prilikom određivanja statusa Kosova
Autor: Čedomir Antić
Rezime: Nakon analize odnosa Srbije prema Kosovu i Metohiji i predloženih modela statusa (Honkong, Olandska ostrva, Kipar), autor je izneo svoj stav prema ovom pitanju. On smatra da je rešenje u stvaranju novog političkog konsenzusa oko politike prema Kosovu i Metohiji. Pred našom državom su dve održive i dugoročno korisne politike. Srbija može da se bori za mirnu reintegraciju Kosova u sastav Srbije, i to kao funkcionalne autonomije, po uzoru na postojeće evropske autonomije. Ukoliko je ovaj pravac neprihvatljiv, Srbija treba da bude prva koja će ponuditi “istorijski sporazum” kosovskim Albancima: da prizna nezavisnost pokrajine pod uslovom promene granica i međusobnog sporazuma o širokoj autonomiji srpskih enklava na Kosovu i albanskih u ostatku Srbije. U tom slučaju morala bi biti otvorena pitanja vlasništva, imovine, svetinja i kulturno-istorijskih spomenika. Autorov zaključak je, međutim, da u Srbiji ne postoji dovoljno državotvornih snaga da ovakvu promenu politike predlože, formulišu i sprovedu u delo.
Ključne reči: status Kosova, “istorijski sporazum”, funkcionalna autonomija, nezavisno Kosovo
Zvanična Srbija nije iskrena u svom odnosu prema Kosovu i Metohiji. Tokom proteklih decenija mi nismo imali dugoročan državni, nacionalni, ekonomski ili socijalni program u odnosu na ovu oblast. Reč je o paradoksu koji je postao karakteristika čitavog spektra srpske političke scene. Samo u Srbiji, građanski levičari podržavaju nacionalistički albanski državni program na Kosovu, krajnja radikalska desnica danas tvrdi da je spremna da Kosovu prizna “autonomiju kakva nigde na svetu ne postoji”, a reformisti i demokrate su Rezoluciju 1244, najveći poraz Miloševićevog režima, uzeli za meru svog uspeha.
Vlade Srbije su, sa retkim i efemernim izuzecima, tokom proteklih godina računale na protok vremena, mislile na stranačke interese
i nastojale da, ako već bez lične štete ne mogu doneti neko dobro državi, izvuku iz zlog stanja u kojem se nalaze srpski interesi na Kosovu makar neku korist za sebe. Tek kada je Ahtisarijev plan predvideo faktičku uspostavu nezavisnog Kosova, prvi ljudi treće reformske vlade su se malo uzjogunili. Za trenutak se raspalo mitsko jedinstvo, diplomatski predstavnici su počeli da javljaju o nekim ponudama o podeli pokrajine. No, kada je odlučnost Ruske Federacije dovela do novih pregovora, zvanična Srbija je, ne pitajući Narodnu skupštinu, ili ne daj bože građane, izašla sa predlogom statusa.
“Više od autonomije, manje od nezavisnosti” je u stvari, kako smo tada saznali, model odnosa koji imaju NR Kina i Hongkong. Čini se kao da je prvim ljudima naše države najvažnije da na pregovorima zasene suprotne strane. “Eto…”, kao da su likovali, “naš model ipak negde postoji i, što je još važnije, funkcioniše.” Ipak, u javnosti je ovaj predlog naišao na veliku skepsu. Kritike su bile brojne: od šaljivih, do politički i pravno vrlo složenih. Hongkong, naime, naseljavaju Kinezi, oblast je već godinama ekonomski vrlo integrisana sa Kinom. Postojanje dva politička sistema dovelo je do uspostave “posebne upravne oblasti”, međutim u Hongkongu niko ne osporava kineski karakter ovog grada. Tako u ovoj oblasti boravi nenaoružani garnizon kineske armije. Što je još važnije, u Kini i Hongkongu niko ne postavlja pitanje predstavljanja građana ove autonomije u centralnim ustanovama Narodne Republike Kine. Iako Kina nije višestranačka demokratija, i uprkos činjenici da je vlast i dalje pod monopolom komunističke partije, Hongkong i Makao imaju mogućnost da na sličan način (posredstvom složenog delegatskog sistema) biraju svoju izvršnu vlast i delegacije koje su deo Nacionalnog narodnog kongresa NR Kine. Dakle, bez obzira što i dalje uživa autonomiju i što je zadržao mesto u 19 međunarodnih organizacija, od Svetske trgovinske organizacije do Interpola, Hongkong je nesporno deo Kine kao funkcionalne države. Možda je najvažnija činjenica da tako nešto ne spore ni Kina ni vlasti Hongkonga. Pomalo je bizarna činjenica da zvanična Srbija priželjkuje model Hongkonga kao prihvatljiv model autonomije za Kosovo i Metohiju, ali pri tom ne spominje mogućnost da albanski poslanici sa Kosova i Metohije stupe u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Treba li još dodati jednu razliku, koja svakako nije bez značaja: Hongkong pokriva teritoriju dve veće opštine u Srbiji (recimo Zrenjanina i Kraljeva), dok je NR Kina 108 puta prostranija od Srbije. Stanovništvo Hongkonga čini samo 0,5% stanovništva NR Kine!
No tek što je javnost počela da se navikava na neuporediv uzor Hongkonga, i čak ga doživljava i kao nešto blisko i upotrebljivo, zvanična Srbija je našla novi uzor. Biće da su marketinški i medijski moguli došli do zaključka da je najveća mana hongkonškog modela što se nalazi u Aziji, daleko na Dalekom Istoku. Zato su se sada setili Olandskih ostrva, autonomije u okviru Finske, jednog među retkim dugotrajnim uspesima Društva naroda, postignutog još 1920/1921. godine. Međutim, Olandska ostrva ne samo da su blagotvornim morem odvojena od ostatka Finske, kao što odnose tamošnjih Šveđana i Finske ne opterećuju ni ratno nasleđe, ni pitanje granica, organizovanje zajedničkog života, već su u manjoj meri autonomna u odnosu na Helsinki, nego što je Hongkong samostalan od Pekinga. Pre svega, Olandska ostrva su demilitarizovana i ekonomski i politički integrisana u sistem Republike Finske. Finska čak u glavni grad ostrva, Mariehamn, šalje svog guvernera. Guvernerova vlast je, razumljivo, protokolarna, ali ostrva šalju jednog poslanika u parlament (riksdag) Finske. I tu dolazimo do ključne razlike. Olandska ostrva su prostranija od Kosova i Metohije, ali imaju skoro sedamdeset puta malobrojnije stanovništvo (svega 26.711 stanovnika). Poređenja radi, toliko je brojno ujedinjeno stanovništvo beogradskih mesnih zajednica Vukov spomenik i Lipov lad! Republika Finska, međutim, ima čak 5,3 miliona stanovnika. Dakle, uslovi koji su doveli do uspostave olandske autonomije i razlozi njenog očuvanja i pored promena iz 1951. i 1991. sasvim se razlikuju od uslova, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i u ostatku Evrope.
Postoji, ipak, jedan primer krize statusa koji je mnogo sličniji složenim odnosima Beograda i Prištine. Reč je o Kipru. Trideset godina pošto je turska vojska uspela da zaposedne 36% ovog sredozmenog ostrva, progna većinu tamošnjeg stanovništva, konfiskuje mu imovinu i na delu ostrva uspostavi tursku republiku, Ujedinjene nacije su ponudile kiparskim Grcima i Turcima sporazum i uspostavu jedne slabe federativne države. Turci bi se povukli sa dela teritorija koje danas kontrolišu (dakle umesto 36% kontrolisali bi nešto više od 28% teritorije). Predloženo je osnivanje dvodomog parlamenta, u čijem donjem domu bi Turci imali manje predstavnika nego što ih danas zaista živi na ostrvu, ali za skoro trećinu više nego što su mogli imati pre 1974. godine. Tokom dve decenije prisustvo turske vojske bilo bi svedeno na simboličnih 600 vojnika. Dakle, suverenitet je priznat, jedinstvo ostrva takođe, vremenom bi logika Evropske unije učinila ovu federaciju funkcionalnom. Ipak, kiparski Turci, od kojih se očekuju ustupci, prihvatili su ovaj sporazum (24. aprila 2004.) voljom gotovo dve trećine građana. Kiparski Grci su plan odbili većinom od ravno tri četvrtine izašlih birača.
Na Kipru su zajednice sa manjom demokratskom tradicijom nego što je naša imale priliku da se izjasne o vrlo složenom mirovnom planu i državi u kojoj će živeti. Za razliku od Srba i Albanaca, koji u suštini ne znaju samo kako da se pravedno podele, i zvanične Srbije koja hoće suverenitet nad Kosovom, ali ne želi i kosovske Albance, na Kipru su svi ozbiljno promišljali o budućnosti, uporno pregovarali i branili državne
i nacionalne interese.
Međutim, nameće se pitanje, zašto demokratske vlade, tranziciono-gubitnička, radikalska šovinistička i liberalna autošovinistička opozicija, nisu spremne na formulisanje drugačije politike prema Kosovu i Metohiji. Politike koja ne bi sledovala miloševićevskom formalizmu, niti podilazila albanskom nacionalizmu. Očigledno je da u Srbiji reintegracija Kosova i Albanaca u naše društvo i političke ustanove uživa zanemarljivu podršku. Ipak, održavanje sadašnjeg stanja, velikih, nekontrolisanih i koruptivnih ulaganja u srpsku zajednicu i birokratiju na Kosovu, ali i zloupotreba emotivnih veza našeg naroda sa Kosovom, očigledno odgovara vladajućim i pojedinim opozicionim partijama. Takođe, i SAD i EU, koliko god podržavali albanski državotvorni pokret na Kosovu, odgovaraju nemušte pretenzije nemoćne Srbije, zato što bezbolno i bez opasnosti opravdavaju njihovo dugoročno prisustvo i razne druge kombinacije oko širenja Evropske unije. Upravo zato, jedina mogućnost Srbije da zaustavi loš razvoj događaja, punu nezavisnost celovitog Kosova i postepen nestanak kosovskih Srba, svodi se na radikalni zaokret i napuštanje političkog kontinuiteta sa Miloševićevom državom. Kao što je devedesetih godina prošlog veka režim branio prazni kontinuitet sa SFRJ kao najvažniju tekovinu, tako i danas demokratske vlasti štite šuplji suverenitet nad Kosovom ne razmišljajući o dugoročnim narodnim i državnim interesima. Zato je jedino rešenje u stvaranju novog političkog konsenzusa oko politike prema Kosovu i Metohiji. Pred našom državom su dve održive i dugoročno korisne politike. Srbija može da se bori za mirnu reintegraciju Kosova u sastav Srbije, i to kao funkcionalne autonomije, po uzoru na postojeće evropske autonomije. Ukoliko je ovaj pravac neprihvatljiv, Srbija treba da bude prva koja će ponuditi “istorijski sporazum” kosovskim Albancima: da prizna nezavisnost pokrajine pod uslovom promene granica i međusobnog sporazuma o širokoj autonomiji srpskih enklava na Kosovu i albanskih u ostatku Srbije. U tom slučaju morala bi biti otvorena pitanja vlasništva, imovine, svetinja i kulturno-istorijskih spomenika.
Čini se, međutim, da u Srbiji ne postoji dovoljno državotvornih snaga da ovakvu promenu politike predlože, formulišu i sprovedu u delo.
Cedomir Antic
About Certain Problems in Determining the Status of Kosovo
Summary
Following the analysis of the relationship of Serbia and Kosovo and Metohija and proposed status models (Hong Kong, Holland Islands, Cyprus) the author presented his views. The author believes that the solution lies in the creation of a new political consensus on politics toward Kosovo and Metohija. Serbia faces two sustainable and long-term useful policies. Serbia may fight for peaceful reintegration of Kosovo within Serbia “as functional autonomy” according to the model of existing European autonomy. If this position is unacceptable, Serbia should first offer an “historical agreement” to Kosovo Albanians – to recognise the autonomy of the province under the condition of changing borders and mutual agreement on wide autonomy of Serbian enclaves in Kosovo and Albanian enclaves in remaining part of Serbia. In that case the following question should be raised: property issues, religious objects, cultural and historical monuments. The author concludes that in Serbia there is no sufficient state forces to propose, formulate and implement this new policy.
Key words: status of Kosovo, “historic agreement”, functional autonomy, independent Kosovo