Kuda ide Srbija? (O ključnim procesima i tendencijama)
Autor: Krstan Malešević
“Što je bilo luđe, preteranije,
nesmislenije, to je imalo više
uvažatelja, a glas umerenosti
smatrao se kao nenarodnost,
kao protivnost i izdajstvo.”
Jovan Sterija Popović
Rezime: I svakodnevno iskustvo i relevantna empirijska istraživanja upućuju na to da se država Srbija i srpsko društvo, i pored deklarativnog opredeljenja od oktobarskih promena iz 2000. godine, nisu uspeli suštinski demokratski rekonstruisati. Srbija se, stoga, ponovo, po ko zna koji put, našla na velikom raskršću, na prekretnici koja je možda dramatičnija i od one petooktobarske, pred uistinu velikim iskušenjem izbora puta kojim će ići dalje. Da li putem očuvanja (pa i obnove) predmoderne, patrijarhalne, klerikalne i ksenofobične Srbije ili, pak, putem sopstvene temeljne i ubrzane (post)modernizacije. Evidentno nepostojanje jasne strategije demokratskog preobražaja Srbije i, očigledno, ponovno jačanje retrogradnih tendencija, čine ovu dilemu još dramatičnijom. Sintetički izraz ovih posrnuća predstavlja činjenica da Srbija gotovo u svakom pogledu sve više zaostaje za razvijenijim svetom, da u njoj, valjda prvi put u novijoj istoriji, deca žive lošije od svojih roditelja i da im je budućnost neizvesnija od prethodnih generacija! Pa i rezultati poslednjih, januarskih, parlamentarnih izbora uverljivo pokazuju da se ovde još uvek nije stabilizovala demokratska većina, odnosno reformski blok, koji bi mogao izvesnije i odlučnije “vući” Srbiju napred. Da li se to može očekivati od radikala i socijalista, koji su svojom politikom besprimerno unesrećili ovu zemlju? Ili, pak, od onih nacional-demokrata i populista (tzv. narodnjački blok), koji manje ili više otvoreno koketiraju sa socijalistima i radikalima, i zahvaljujući kojima je naslednica Arkanove Stranke srpskog jedinstva, zbog izborne koalicije sa “narodnjacima”, dobila status članice “demokratskog bloka”?! Onda nije ni čudno da na delu imamo svojevrsnu obnovu “partijske države”, odnosno partijskog monopola na državu i neku vrstu “feudalizacije vlasti” u okviru neprikosnovenog partijskog zabrana!
U takvim okolnostima, naime, ekstremne političke opcije lako zadobivaju masovniju podršku, a marginalizuju se ili čak proskribuju one snage koje se zalažu za ubrzaniju demokratsku modernizaciju. Vrlo je verovatno da će i koloplet oko rešavanja budućeg statusa Kosova dalje umanjivati šanse za razvoj demokratije, a možda i delimično poništiti ono što je do sada ostvareno na tom planu.
Zbog svega toga je izvesno da Srbiju, ukoliko ona uistinu želi da postane razvijena, demokratska, građanska, privlačna, normalna evropska država, tek očekuju najteže i najkompleksnije reforme u njenoj istoriji!
Ključne reči: demokratija, transformacija, reforme, budućnost, Srbija
- Povod i pristup
Ni lakšeg pitanja, ni težeg odgovora! I, zaista, za pitanje iz naslova ovog priloga može se, besumnje, tvrditi da ga, zbog sudbonosnog značaja za svakoga od nas, svesno ili spontano, direktno ili posredno, svakodnevno postavljaju mnogi. Samo po sebi se podrazumeva da u prelomnim društvenim okolnostima, kakve su za državu Srbiju i srpsko društvo i ove u kojima živimo, pitanje naše neposredne i dalje budućnosti se postavlja češće, urgentnije i dramatičnije. Ali zbog njegove kompleksnosti, odgovor na ovo pitanje, vredan pažnje, teško mogu da daju i oni retki. Pa ipak, traganje za odgovorom, odnosno odgovorima na ovo pitanje (“Kuda ide Srbija?”) upravo je u ovom vremenu nezaobilazno i to kako u strateškom tako i u neposrednom smislu. Kako, inače, drugačije efikasnije otklanjati tako kardinalne posledice politike vođene tokom poslednje decenije dvadesetog veka, kako efikasnije prevladavati nagomilane stare i nove protivrečnosti u biću ovog društva, odnosno kako osmišljavati i ubrzavati naš društveni razvoj?
Kuda, dakle, ide ovovremena Srbija? Mada ću u ovom tekstu tek pokušati javno promišljati odgovor na ovo pitanje, izvesno je da se (kako svakodnevno iskustvo, ali i relevantna empirijska istraživanja upućuju) država Srbija i srpsko društvo, i pored deklarativnog opredeljenja od oktobarskih promena iz 2000. godine, nisu uspeli suštinski demokratski rekonstruisati. Srbija se, stoga, ponovo, po ko zna koji put, našla na velikom raskršću, na prekretnici koja je možda dramatičnija i od one petooktobarske, pred uistinu velikim iskušenjem izbora puta kojim će ići dalje. Da li putem očuvanja (pa i obnove) predmoderne, patrijarhalne, klerikalne, ksenofobične, populističke, osiromašene, neobrazovane i socijalno grubo polarizovane Srbije, ili, pak, putem sopstvene temeljne i ubrzane demokratske (post)modernizacije, odnosno putem koji vodi ka otvorenoj, građanskoj, bogatoj, prosperitetnoj i privlačnoj Srbiji? Evidentno odsustvo jasne strategije demokratskog preobražaja Srbije i očigledno ponovno jačanje involutivnih, retrogradnih tendencija čine ovu dilemu još dramatičnijom. Sintetički izraz ovih posrnuća predstavlja činjenica da Srbija, gotovo u svakom pogledu, sve više zaostaje za razvijenijim svetom, a još više to da u Srbiji, valjda prvi put u njenoj novijoj istoriji, deca žive lošije od svojih roditelja i da im je budućnost neizvesnija od one koju su imale prethodne generacije.
Na to upućuju i rezultati poslednjih parlamentarnih izbora (iz januara 2007. godine), koji uverljivo pokazuju da se ovde još uvek nije stabilizovao većinski reformski blok, koji bi mogao izvesnije i energičnije “vući” Srbiju napred. Za razliku od stabilnih demokratskih društava, gde distribucija glasova na izborima predstavlja manje-više izraz trenutnih socijalnih i političkih preferencija birača, u društvima kakvo je srpsko rezultati opštih izbora govore o trajnijim, suštinskim, supstancijalnim svojstvima ovog društva, o preovlađujućem stanju duha, o dominantnom sistemu vrednosti, o suštinskim i dugoročnim procesima, tendencijama i preferencijama u društvu. Otuda rezultati poslednjih parlamentarnih izbora nužno nameću nekoliko kardinalnih pitanja. Primarno je ono koje pita da li i od koga se mogu očekivati snažniji demokratski prodori u društvu. Da li to možemo očekivati od radikala i socijalista, koji su svojom politikom unesrećili ovu zemlju, odnosno bili vinovnici jedne od najvećih tragedija i najsramnijih stranica njene istorije. Ili, pak, od onih konzervativnih, navodno nacional-demokratskih, a u suštini populističkih, nacionalističkih i konzervativnih političkih stranaka, koje manje ili više otvoreno koketiraju sa socijalistima i radikalima. Da paradoks bude veći, upravo zahvaljujući ovim strankama i naslednica Stranke srpskog jedinstva je dobila status članice “demokratskog bloka”?! Otuda nije ni čudno da na delu imamo retko viđenu partokratizaciju države i društva i svojevrsnu obnovu “partijske države”, odnosno partijskog monopola na državu, pa i neku vrstu “feudalizacije vlasti” u okviru partijskog zabrana. U takvim okolnostima je onda teško govoriti o funkcionisanju države, katkad i u domenu njenih elementarnih funkcija – u zaštiti života ljudi, njihove slobode i njihove imovine – a kamoli o funkcionisanju pravne države i vladavine prava.
Zato je pitanje nad pitanjima, kada je reč o ovoj temi, da li će Srbija konačno iskoristiti ovu, u svojoj novijoj istoriji treću šansu za sopstvenu temeljnu i trajnu demokratsku modernizaciju, a time i da se što pre priključi – ne nužno i formalno – evropskoj porodici uspešnih naroda? Ili će, pak, opet pobedu odneti one snage koje protežiraju svakovrsnu retradicionalizaciju našeg društva, koje permanentno šire iluzije i privide (nasuprot realnih ovovremenih svetskih društvenih trendova) i koje oličavaju inertnost, autističnost, tromost i konzervativizam. Srbija i u ovom vremenu ponovo deluje dezorjentisano i konfuzno. Čini se da ovde ponovo jačaju etnonacionalističke i kvazidemokratske snage, da se i nadalje izbegava otvoreno suočavanje sa nedavnom ratnom prošlošću, zbog čega je i ugled zemlje u svetu i dalje uglavnom loš. Većinska Srbija i dalje negira ili relativizuje zločine počinjene u njeno ime.
Bez obzira što je reč o procesima dugog trajanja, očigledno je da srpsko društvo, najblaže rečeno, sporo sazreva kroz patnju, da ne osmišljava “gorki talog iskustva” (D. Kiš), da više nego sporo prevladava lošu prošlost i da, stoga, neprestano ponavlja greške, koje po pravilu imaju visoku cenu. Ovde i dalje dominira mentalitetska karakteristika da se u kriznim situacijama najpre oseća i reaguje na bazi osećanja, a tek potom, eventualno, promišlja, što je, naravno, ne samo neprimereno, već u realnim društvenim odnosima štetno, pa i opasno. Jer tada po pravilu, ekstremne opcije zadobijaju masovniju podršku, a marginalizuju se ili čak proskribuju one snage koje se zalažu za ubrzaniju društvenu modernizaciju.
Većinska Srbija, očigledno, još nije spremna da se brže i temeljnije menja, da prihvata i sledi nove društvene vrednosti, ono najbolje iz Evrope i sveta. To, nažalost, čini samo manjina. Upravo na toj osnovi Srbija je duboko raspolućena i podeljena, kako u istorijsko-etničkom, tako i u kulturno-vrednosnom pogledu. Realno je još pretpostaviti da će koloplet oko rešavanja budućeg statusa Kosova dalje umanjivati šanse za razvoj demokratije ovde i sada, a možda i delimično poništiti ono što je do sada ostvareno na tom planu.
Zbog svega toga je izvesno da Srbiju, ukoliko ona uistinu želi postati (post)moderna demokratska, socio-ekonomski i kulturno razvijena država, tek očekuju najteže i najkompleksnije reforme u njenoj istoriji! Stoga ću u nastavku pokušati (s obzirom na širinu teme, nužno fragmentarno) da identifikujem osnovne prepreke, odnosno ključne procese i tendencije koji otežavaju ili sputavaju bržu demokratsku modernizaciju države Srbije i srpskog društva u ovom vremenu. Poenta će pri tome biti na kraćoj analizi stanja duha, te socio-ekonomske i političke sfere, odnosno ključnih vrednosti na kojima počiva ovo društvo.