Vi ste ovde: Arhiva » Hereticus 2007/3-4 » Alternativna rešenja statusa Kosova i Metohije »

Kosovo, opšte dobro, srpski nacionalni interes i političke stranke Srbije

Stranice: 1 2

Autor: Jovo Bakić

Rezime: U članku su ukratko razmotreni razlozi zbog kojih nije uputno imati celo Kosovo i Metohiju u Srbiji. Ti razlozi se dele na: demografske, privredne, političke, bezbednosne i ekološke. Po demografskim projekcijama, Srbi ne bi mogli činiti većinu u Srbiji pod uslovom da Kosovo ostane deo Srbije već oko 2050. godine. U privrednom smislu, Srbija se ne bi mogla uspešno razvijati, jer bi veliki broj nezaposlenih na Kosovu, te nacionalna sukobljavanja okupirala energiju potrebnu za usredsređivanje na privredni razvoj. Slično tome, sva politika bi se svela na nacionalno pitanje što bi imalo već viđene negativne posledice po političku kulturu Srbije. U bezbednosnom smislu, predviđanje da bi veliki deo nacionalistički usmerene i nezaposlene albanske omladine našlo izlaz u terorističkom delanju deluje u najmanju ruku blizu pameti. Naposletku, osiromašenim uranijumom “obogaćeno” kosovskometohijsko tlo ne deluje preterano privlačno nikome ko tu činjenicu razmatra hladnog razuma. Razlozi, pak, koji govore u prilog ostajanja Kosova u sastavu Srbije su uglavnom mitske prirode. Osim toga, ima i razloga koji imaju ili mogu imati uporišta u stvarnosti. Oni koji imaju uporišta u stvarnosti odnose se na gotovo neodrživ položaj nekoliko desetina hiljada Srba južno od Ibra, ako dođe do podele Kosova dolinom ove reke. Razlozi, pak, koji mogu imati uporišta u stvarnosti jeste bojazan da se gubitak teritorija ne bi zaustavio na Kosovu, već bi se nastavio gubitkom drugih etnički nesrpskih teritorija u Srbiji. Ipak, razlog stabilnosti Balkana, kao i rešenost građana Srbije da brane svoju zemlju trebalo bi da predstavljaju dovoljno jamstvo da do toga ne dođe. Naposletku, razmotren je odnos vodećih političkih stranaka prema Kosovu.

Ključne reči:         Kosovo, demografija, privreda, bezbednost, mit, podela

Što spominješ Kosovo, Miloša,

Svi smo na njem sreću izgubili

U istraživanju javnog mnenja Srbije iz decembra 2006. (izvor Strateški marketing) pokazalo se da građani Srbije Kosovo ne vide kao ključan nacionalni problem. Naime, on deli treće i četvrto mesto na rang-listi problema s kojima je suočeno društvo Srbije. Ključni društveni problem Srbije jeste nezaposlenost, bar tako smatraju građani Srbije u 60 odsto slučajeva. Drugi veliki problem jeste nizak životni standard, što smatra 38 odsto ispitanika. Korupciju i Kosovo njih po 21 odsto, pak, smatra glavnim problemom.

Šta je onda to što političare goni da sve ostale probleme zanemare i da se posvete gotovo isključivo Kosovu? Razume se, radi se o simboličkom značaju ove teritorije, jer je ona vezana za nastanak mita o etničkoj katastrofi i mita o izabranom narodu. Ovi mitovi se, pak, nalaze u temelju srpskog nacionalnog identiteta. Tome se dodaje i argument da bi Srbija izgubila 15 odsto svoje teritorije1 , te da to nijedna država ne bi mogla dozvoliti. Naposletku, navodi se da je međunarodno pravo na strani Srbije, jer Rezolucija 1244 UN jasno određuje da je suverenitet nad Kosovom poveren SR Jugoslaviji, a Srbija je njena legitimna naslednica.

Sve što je gore navedeno je tačno. Nezavisnost Kosova će predstavljati presedan. Svi secesionisti ovoga sveta će se legitimno pozivati na njega. Osim toga, simbolički značaj Kosova za Srbe je ogroman i neporeciv. Pa ipak, taj značaj nije isto što i teritorijalni. Naime, na Kosovu živi 2 miliona ljudi koji ne žele da žive u Srbiji, čak iako bi imali stvarnu samostalnost, i tek formalno bili pod suverenitetom Srbije. Iako Kosovo za Srbe predstavlja zamišljenu zemlju, ono odavno ustvari nije srpsko. Albanci su tamo velika većina, a Srbi manjina.

Nijedna teritorija nema takav značaj u kolektivnom sećanju Srba. Pa ipak, i Hilandar se smatra srpskom svetinjom, a nije na teritoriji Srbije, jednako kao i Sent Andreja. Po istoj logici, iako Kosovo ne bude bilo u Srbiji, ono neće nestati iz naših srca. Moguće je, čak, da će se njemu pridavati još veći značaj no dosad. Trenutno, ono se zloupotrebljava u ideološkim pregnućima desničarskih političara i njima sklonih političkih analitičara kako bi se zamaglio značaj svakodnevnih problema građana. »Nema veze što nemate posla, sada je najbitnije što hoće da nam otmu Kosovo«, vele nam oni. Kao da se nekome može oteti ono što nema? Naime, Kosovo je oteto još 1999, jer od tada Srbija nema faktički suverenitet nad Kosovom. Sada je reč samo o tome da se takav faktički status koji traje već osam godina formalizuje. Tome se zvanična Srbija odupire, a SAD se trude da otpor slome. Da li iko sumnja u ishod ove neravnopravne borbe?

Pisac ovih redova, međutim, želi da skrene pažnju na drugo pitanje: da li je sa stanovišta srpskih nacionalnih interesa poželjno da celo ili veći deo Kosova ostane u Srbiji? Nije, iz nekoliko razloga:

  1. Demografski – Srbi u Srbiji bi, u slučaju ostajanja Kosova u sastavu Srbije, činili tek oko polovine celokupnog stanovništva do polovine ovog veka, ako demografski trendovi, koji i inače iskazuju tendenciju dugotrajnosti2 , ostanu ovakvi kakvi su. Prema tome, ustavna proklamacija da je Srbija država srpskog naroda bila bi sasvim besmislena (na stranu što je suštinski etnokratska), jednako kao što je to i preambula u kojoj se tvrdi da je Kosovo deo Srbije. Demografski razlog koji govori da je Srbiji u državnom interesu, a Srbima u nacionalnom interesu, te kosovskom i srbijanskom društvu u društvenom interesu da se deo Kosova naseljen gotovo u celini Albancima odvoji od Srbije često se pokušava opovrći. Veli se npr. kako se »beleži demografski pad Albanaca« u poslednje vreme. Doista, prirodni priraštaj je sa 24 promila 1991. pao na 15,7 promila 1997. (poslednja godina za koju su dostupni bilo kakvi podaci). Pa ipak, to je i dalje ubedljivo najveći prirodni priraštaj u Evropi u jednoj od najgušće naseljenih njenih oblasti. Istovremeno, Srbija beleži tzv. depopulaciju, tj. negativni prirodni priraštaj koji je 2005. iznosio celih – 4, 6 promila (što je jedan od najnegativnijih prirodnih priraštaja u Evropi), a od 1998. do danas najpozitivniji je bio upravo 1998, iako je i tada bio negativan, tj. – 2, 9 promila. Prosečna starost stanovništva u Srbiji (bez Kosova i Metohije) je 40, 5 godina, što je svrstava među deset najstarijih društava na svetu. Dok se među Srbima nalazi svega 17, 6 % u grupaciji do 14 godina kojima roditeljska uloga tek predstoji, dotle se među Albancima u istoj generacijskoj grupi nalazi 33, 2% stanovništva. Naposletku, neke oblasti Srbije, npr. istočna i južna Srbija su među najređe naseljenim oblastima Evrope. Zar je neodgovornost toliko velika da se ne može predvideti demografski razvoj u narednih nekoliko decenija na prostorima naseljenim Srbima i Albancima? Imajući u vidu ovakve demografske trendove, jasno je da bi s demografske tačke gledišta Kosovo preraslo u grobnicu srpske državnosti i nacije.
  2. Ekonomski – Srbija nema novaca za izdržavanje više no duplo većeg broja nezaposlenih no u samoj Srbiji. Rudno bogatstvo Kosova niukoliko to ne bi moglo nadomestiti. Ako imamo u vidu da građani Srbije upravo nezaposlenost smatraju glavnim problemom3 , onda je jasno da bi Kosovo označilo grobnicu srpske privrede i vere u bolju budućnost. Uopšte, očajna privredna situacija na Kosovu zahteva ulaganje velikog novca. Taj novac Srbija nema, a SAD i EU imaju. Ako bi želela da ima Kosovo u sastavu svoje međunarodno priznate teritorije, morala bi da ga stvori. Pitanje je: odakle? Iz džepova poreskih obveznika, jedini je odgovor. Da li bi poreski obveznici Srbije bili u mogućnosti za tako nešto? Pre bilo kakvog odgovora, bilo bi potrebno predočiti svakom poreskom obvezniku koliko bi to mesečno iznosilo, tj. za koliko bi im plate i penzije bile manje.
  3. Politički – ako bi nekim nesrećnim slučajem Albanci odlučili da šalju poslanike u parlament Srbije, onda bismo se suočili s činjenicom da bi trenutno oko trećine poslanika poticalo iz redova albanske nacionalne manjine, a tendencija bi bila da se vremenom taj procenat uvećava. Prema tome, ostanak Kosova u Srbiji bi označio postepeni nestanak Srbije kao srpske države ili građanski rat s etničkom pozadinom sa vrlo neizvesnim ishodom, jer bi se sukobljavalo ostarelo srpsko sa mladim albanskim stanovništvom. Možemo se, takođe, zapitati kakva bi bila politička zajednica Srbije i Kosova. Koji bi bili njeni simboli? Da li bi u službenoj upotrebi bila oba jezika? Kojim problemima bi obe nacije bile zaokupljene? Po dosadašnjem iskustvu, privredni i kulturni razvoj društva zacelo ne bi bio prioritet političkih elita. Jalovo bi se trošila energija na nacionalna pitanja, na šta smo proćerdali čitav XX vek. Uzgred budi rečeno, stereotipi Albanaca o Srbima i Srba o Albancima su bili još pre poslednjeg rata najnegativniji mogući koje dve etničke grupe mogu gajiti jedna o drugoj (Mihajlović, 1998), a danas je to izraženo u još većoj meri.
  4. Bezbednosni – nosioci albanskog nacionalizma ne bi prihvatili ostanak Kosova u Srbiji, a mnogi nezaposleni mladi Albanci bi se našli pritisnutima da se pridruže bandama koje bi terorističke akcije izvodile ne samo na Kosovu, već i diljem Srbije, što bi unosilo osećanje nesigurnosti u građane Srbije, a opšta nestabilnost bi mogla imati i privredne posledice, jer bi se na udaru mogle naći i međunarodne kompanije sa sedištem u Srbiji. Opšta bezbednosna klima bila bi očajna sa katastrofalnim posledicama po privrednu i političku situaciju u Srbiji. U svetlu terorističkih akcija OVK tokom 1998. godine, ovakvo predviđanje čini se prilično zasnovanim.
  5. Ekološki – zločinačko  bombardovanje NATO pakta zatrovalo je plodnu metohijsku zemlju za narednih nekoliko vekova, ako ne i hiljadu godina (jer toliko otprilike traje raspadanje osiromašenog uranijuma), što će se nažalost odražavati na zdravlje mnogih generacija tamošnjeg stanovništva.4 Albanski nacionalisti, tako, slave sistematske ubice svojih potomaka imenujući po njima trgove i ulice.

Ovo su razlozi koji nedvosmisleno govore da je razborito da Srbija pokuša da izdejstvuje tri stvari od međunarodne zajednice5 : a) promena granica, kako bi Srbi sa severa Kosova ušli u sastav Srbije, i eksteritorijalni status za manastire SPC na Kosovu, te međunarodna jamstva Srbima iz Srbije da manastire mogu putem različitih vidova hodočašća (individualno, grupno, putem đačkih ekskurzija, naučnih i kulturoloških istraživanja itd.) bezbedno posećivati; b) potražnja za materijalnom naknadom koja bi ublažila duševni bol koji Srbi nesumnjivo osećaju kada je Kosovo u pitanju, a ona bi mogla, recimo, na godišnjem nivou po glavi stanovnika iznositi isto koliko i pomoć koja se po glavi stanovnika daje Kosovu, i to sve dotle dok Kosovo takvu pomoć dobija; c) pomoć EU Srbiji da što pre postane njena država-članica uz mogućnost da ne bude članica NATO. Zauzvrat, Srbija bi se međunarodno-pravno obavezala da će poštovati novonastalo stanje i graditi dobrosusedske odnose sa albanskim susedima na Kosovu. Nasuprot ovim razlozima koji imaju poreklo u racionalnom razmatranju sadašnje stvarnosti Kosova, stoje uglavnom razlozi mitske prirode o Kosovu kao »kolevci srpstva«6

Istini za volju, međutim, treba ukazati i na neka strahovanja koja imaju ili mogu imati uporišta u stvarnosti. Što se prvih strahova tiče, radi se o sudbini onih Srba koji žive van manastirskih imanja u enklavama južno od reke Ibar. Njihov položaj, ionako pretežak, postao bi podelom Kosova i Metohije gotovo neodrživ. Najverovatnije bi oni morali potražiti spas u napuštanju svojih kuća i imanja. Nažalost, plaćanje ovako skupe cene bilo bi verovatno neizbežno, ako bismo želeli da obezbedimo uslove za napredak naše političke zajednice. Što se, pak, tiče bojazni koje bi mogle imati uporišta u stvarnosti, radi se o strahovanjima da bi etnički zasnovana podela Kosova motivisala i druge nacionalne manjine u Srbiji da traže secesiju. Ipak, razlog stabilnosti Balkana i izražena dobra volja Srbije da doprinese toj stabilnosti, te bespoštedna rešenost sviju nas da požrtvovano branimo svoju otadžbinu, trebalo bi da iznošenje takvih zahteva, a pogotovo njihovo ozbiljno razmatranje od bilo kojega ozbiljnog međunarodnog činioca, učine malo verovatnim.

  1. Iako je taj procenat za dva-tri procenta ustvari niži. [↩]
  2. Višedecenijskom nedovoljnom plodnošću za obnavljanje stanovništva u Srba, i skoro svih nacionalnih manjina, sužena je baza potencijalnih majki, što je suština dugotrajnosti efekata demografskih procesa. (Nikitović, 2006: 32) Naravno, važi i obrnuto, tj. u Albanaca je baza potencijalnih majki dovoljno široka da obezbedi ne samo dugoročno uspešno obnavljanje, već i uvećavanje stanovništva kakvom nema ravna u današnjoj Evropi. Indeks starenja je u Srbiji bez Kosova iznosio 1991. godine 0, 53; na Kosovu je, pak, isti indeks iznosio 0, 15. Takođe, dok je u Srbiji bez Kosova ovaj indeks rastao sa 0, 21 koliko je iznosio 1948, do 0, 53; dotle je na Kosovu on bio konstantan, pa je čak i minimalno opadao 1971. i 1981. (Vojković et all, 2006: 43) Prema Vladimiru Nikitoviću, „i potpuna promena demografskog ponašanja u ovom trenutku donela (bi) rezultate tek kroz nekoliko decenija“. (Nikitović, 2006: 32) Očekuje se pad današnjeg broja stanovnika Srbije u narednih pola veka, čak i pri najoptimističnijim projekcijama. Najverovatnije, pak, Srbija bez Kosova bi već za dve decenije „imala milion stanovnika manje nego danas“, dok bi 2050. moglo da se računa najverovatnije na 5 332 000 stanovnika (najoptimističnija projekcija računa s ne više od 6 213 000, a najpesimističnija sa ne više od 4 406 000 stanovnika na prostoru Srbije bez Kosova). (Nikitović, 2006: 34) [↩]
  3. Danas ona iznosi oko 25%. [↩]
  4. O uticaju koji na zdravlje ima izloženost osiromašenom uranijumu, vidi http://www.iacenter.org/depleted/dugov.htm (skinuto s interneta 5. decembra 2007.) Takođe, valja pročitati i članak Akira Tashiro (2003). “A Divided Nation Invaded by Radiation“, The South Slav Journal, Vol. 24/No. 1-2. Elektronska verzija. [↩]
  5. Bojati se, nažalost, da je po ovim savetima već odavno trebalo delati, kao što je između ostalih i pisac ovih redova predlagao, te da je danas dockan. [↩]
  6. Što je doslovce netačno, jer ni Raška ni Duklja nisu pri nastanku u svojem sastavu imale Kosovo i Metohiju. Nemanja osvaja Metohiju i Kosovo 1190, dok je Zeta pripojena Raškoj sedam godina ranije, 1183. godine. [↩]
Stranice: 1 2


Napišite komentar